Biblioteka srpske fantastike

Dole, u Zoni

Ilija Bakić DOLE, U ZONI (Izabrane priče) Stvor - Biblioteka srpske fantastike Knjiga 1 Izdavač Tehnologije-Izdavaštvo-Agencija JANUS Beograd 2000

Dva puta plava, iza zelena, pa brojiš do deset i jedna crvena iskra. Odgovoriš obrnutim redosledom i crno brdo broda porodi ploveće ostrvo koje pristaje uz obalu. Četvorica iskaču, jedan ostaje, ostali prilaze. Nakašljem se kad su zastali.

Svetlo se pali iza mojih leđa i oni ne mogu da mi vide facu. Dvojica zastaju, ruke im se trzaju prema pojasu ali Kobs ih umiruje. Okreće se prema meni. Njuška mu je opet glatka.

Posedamo. Njegovi stoje, moji stoje. Klimnem. – Nervozni su ti ovi novaci. – Kobs slegne. – Novi su, šta ćeš. – Ne moram da pitam gde su oni silosi od prošlog puta. – Šta imaš za mene? – grakne Kobs.

Ispružim ruku i Tilos dovlači sanduk između nas i vrati se u mrak. Otvaram ga trzajem, Kobs vadi pušku, razgleda je i vraća. Klima. Skida nišan sa bacača i pretura ga po rukama. Odlaže spravu pored sebe i nagne se da vidi čega još ima unutra. Pokazuje na limene boce: – Otrovi? – Klimnem.

Zatvorio je sanduk i gleda me. Ja gledam njegove ruke. Desnica nestaje pod kaputom, moji glasno udahnu, metal kucne o kamen.

Lagano, jako lagano, Kobs vadi ruku. Među prstima drži kesicu. Moji udahnu. Ja gledam kako Kobs uživa. Čitam ga.

Prihvatam pruženu nagradu, merim je na dlanu pa ispružim ruku. Uglom oka vidim Tilosa kako briše ruke o pantalone i uzima prašak.

– U redu? – hoće da zna Kobs, mora da potvrdi svoj trijumf. Svetlo mu bljeska u očima dok se kezi. Klimnem. Hoću da ustanem ali Kobs nastavlja: – Nije bilo problema? – Zastajem u pola pokreta – ovo nije uobičajeno. Čujem kako moji zadržavaju dah. Spremni su. Kobsova dvojica su mirna. Znači znali su. Sedam.

– Ništa posebno. Plavci ni ne sanjaju. –

– Dobro, dobro, – klima Kobs pa zaćuti, mulja reči po ustima. – Sećaš se koliko već sarađujemo? – Zatečen sam. On nastavlja: – Ja ću ti reći. Skoro 4 godine. I isto toliko sa tvojim prethodnikom. Uvek ista roba. Ali sad mi treba nešto novo. Imam za tebe i tvoje veliki posao. I dobro plaćen. –

Udahnem da odgovorim ali on odmahne. – Znam da to ne praktikujete, ali isplatilo bi se. Čak i ako ne uspete biće nečega za trud. Razmisli: i ako ne upali još jedna kesica. –

Znam šta taj govnar misli. Da smo gomila narkosa koji bi i dupe prodali za fiks. I znam da je u pravu.

– Pričaj. – kažem.

– Trebam nekoga... –

Nisam odgovorio na njegovu pauzu pa je nastavio.

Sat kasnije završio je. Trnci su mi igrali u leđima. Ustali smo i ja pružih ruku. Blenuo je u nju. – Zar nije običaj da se ljudi rukuju? Ne boj se, ne ujedamo mi. –

Pogleda me. – Ako ti tako kažeš, Sibi. –

– Nije Sibi, nego Simi. – Povukao sam ruku. Spustio mi, opet. Ceri se. – Vidimo se za mesec dana. –

Morao sam da mu vratim. – Ako budemo imali nešto za tebe. –

Nije mu se dopalo. Ta stvar mu je važna. – Ali ja znam da vi to možete. Pa vi ste Dodekanezi. Videli bi rodni kraj a mogli i da izađete malo. Na kraju tu je i prašak. To vi volite. – Ceri se oko glave.

Dobio me je opet. Mogao sam ga raspaliti ali svrbela me je Vena. Ostalo mi je da mu, dok su momci već grejali kašiku, dobacim: – Lepo su ti ispeglali njušku, samo se šavovi vide. – Vetar mi vratio krkljanje. Neko se zagrcnuo.

Urokali smo se kao slonovi. Ruke su nam se tresle.

Da dođemo do daha gušterisali smo ceo dan. Nebo je bilo čisto i sjajno. Do podne svako je sanjao svoje slike o Zapadu i svemu što tamo čeka. Krčanje creva nas ujedini. Razgovor je tekao između zalogaja.

– Odavno nisam ronio. – žvakao je Kobs.

– Mislio sam, treba pokušati. I ovako i onako smo na dobitku. – misli Astro.

Tilos je za.

Da, rekao sam.

Predveče, dok smo leškarili, uz obalu prista patrolni brod. Oficira interesuje šta radimo. Ustali smo, svi gologuzi, povadili isprave iz odeće i pokazali mu ih. Mislio je da smo pederi. Uostalom, šta četiri tipa mogu da rade na goloj steni u moru? Primeti da su nam lekovi pri kraju, da za 2 meseca moramo na pregled, i otplovio. Ono veliko UN blistalo je na boku broda.

Tako su nam pokvarili veče. Niko nema ništa protiv njih, na kraju, oni rade svoj posao: čuvaju nas ili, bolje, čuvaju druge od nas, ali ponekad su stvarno ljigavci. Toliko sline da je zaista teško uzdržati se. Pa onda kad ga i tresneš nije to nešto lično nego tako – zgodno se namestio.

Potrpali smo stvari u brod i zaplovili. Na pučini sam uključio automatskog pilota i polegasmo. Ako nas nešto i strefi biće čista šteta jedino za prašak. Zato smo odmah smanjili mogućnost gubitka.

Južna centrala je bunker u moru. Samo beton, puškarnice i rukavice. Prvo je bio baza za podmornice a sada je tu centar za snabdevanje i bolnica. Ponešto naroda živi ovde, uglavnom stariji. Misle da im blizina lekara može sačuvati koji dan. Mi smo dolazili samo kad moramo, jednom mesečno.

Pristali smo, prijavili se i rasturili po dogovoru. Kobs je otišao do bolnice da obiđe nekog momka koga smo poznavali. Astro pokupi naše kartice i ode da uzme sledovanje za sledeći mesec. Tilos i ja smo se promuvali po četvrtom doku. Nigde nikoga. U povratku smo videli plavca kako u senci čita neke novine. Nije nas registrovao.

U stvari, nije ni njima lako. Čučati ovde na Granici, odvojen od normalnog sveta i bačen među kužne. Mora da to liči na kaznu. Zato i ne vole da nas gledaju, podsećamo ih na to gde su. Iz istog razloga ni mi njima ne proučavamo fizionomije. Svako gleda svoja posla i čuva svoj mir. Ako i moramo da se srećemo to je uvek uzmi-i-beži sistem, što manje reči, na brzaka. A ipak ne možeš da ne vidiš. Rukavice. Svi nose rukavice. To uvek secne, ma koliko bio hladan.

Sakupili smo se i jeli na brodu. Niko nije hteo da ode u menzu. Možda je to mladalački bes ili tako nešto ali bilo nam je dosta. Ako te upisuju, pregledaju, traže u spisku i dodaju ti pakete, pokazuju put, ne moraju i klopu da ti serviraju u rukavicama. Bar ne nama.

Gutali smo ćutke, lica okrenutog pučini.

Plan smo izradili u dimu cigareta. Jednostavno: doplovimo, uđemo, pokupimo sve i tutanj.

Tako je i bilo. Za pola sata počistili smo magacin. Samo smo iznosili, bez provere. Znao sam da je Kobs proverio stvar i da nas ne radi. Ovaj put mu jako trebamo. Posao je kao Sunce za njega. Znači neko mu ga je naručio, neko jak.

Na pučini, dok smo se odmarali Kobs se setio da je onaj momak umro. Ni neki novi lek koji su probali na njemu nije pomogao. Kremirali su ga prošle nedelje. U peć su ga sigurno bacali kesicu po kesicu, onako kako su ga rastranširali i ispandlovali. Pa i doce moraju negde da se uče, a kud ćeš boljeg mesa od našeg.

More je bilo tiho i Mesec nas je pratio.

Do Južnih Sporada trebaće nam bar 3 dana.

Prvo smo pregledali opremu. Sve je bilo tu: ronilačka odela, boce sa kiseonikom, kompresori, montažna platforma za uranjanje, usisna pumpa, cevi, koplja, osvetljenje. Taman ono što nam treba. Pa i više od toga, a, kažu, od viška glava ne boli, osim ako nisu rendgenčići ili kakav otrov.

Sve u svemu, sve solidna, pouzdana vojnička roba. Nisam više imao ni dlaku sumnje u gazdu. Taj je opak. Nije ovo Kobsov stil. On je za sitne poslove: oružje, eksploziv, hemija, to može. Napolju uvek ima bezveznjaka kojima to treba da bi isterali neku svoju pravdu, i to preko nečijih leđa. A na Granici Zone toga kao blata. Samo zagrabiš i trampiš za malo sreće. Sitna trgovina, nikome ne bode oči a svi zadovoljni.

A čak i da puknemo i provale nas ili neko od podmićenih plavaca propeva šta nam mogu? Ne mogu da nas ubace u ladovinu jer cela Granica i Zona su baš to – debela, mrtva hladovina. Tu si rođen i tu ostaješ. Nema druge.

Ako, pak, uletimo u vatru – koga briga. Njima svejedno, nama bi došlo koju godinu pre. Više od četiri banke teško da iko domaši ovde.

I ako sve sabereš rizik se isplati. Ne ulažeš puno a možeš da se ogrebeš.

Pred zoru trećeg dana gajger se pomerio ka crvenom. Zelena zona bila je daleko iza nas. Nikad nisam video skazaljku na zelenom. Živeli smo u žutom od rođenja. Naše majke su nas rodile u žutom. Pre 30 godina, dok su se cevi još hladile.

U svakom slučaju, nismo se puno grčili. Udarismo po fiks. Još malo sličica. Predveče smo gutnuli po pilulicu. Taman da obradujemo docu na pregledu.

Tišina nas prekri i, razbacani, po palubi, blaženo dremasmo. Pilot nas je vodio.

U neko doba razbudi me drmusanje. Odškrinem okce. Kobs nešto treba. Pridignem se. Ne govorim ništa, gotovo mi je žao da rascepam ovaj mir. Čekam da kaže šta bi. Ali ni on ne govori. Pokazuje mi na pučinu.

Zagledam se u pravcu njegovog prsta. Za tren ne kopčam. More ko more. Onda vidim. Crna grba raste ispred nas. Ostrvo.

Uskoro svi stojimo uz ogradu. Mrak i kamen dolaze nam u susret. Nećemo puno videti kad budemo prolazili. Odlazim u kabinu i isključujem pilota. Ovo nije trebalo da se desi ali, šta je – tu je. Momci bacaju sidro.

Vraćamo se na palubu ali znam, čujem, niko ne spava. Žare se cigarete. More je ogledalo neba.

Tamo u mraku kao da nas neko čeka, neko važan. Možda se baš na njemu neko od nas rodio. I sada će ga videti prvi put.

Nekakva magla se vukla nad nama. Nikako da svane.

Kad se razdanilo krenusmo. More je blistalo ali ostrvo nije promenilo boju. Spaljeni, ugljenisani kamen. Ni ptice nisu letele nad njim. Zgarište. Napalm kremacija.

Ispratili smo ga u tišini...

Tog dana grbe su bile na horizontu, srećom ni jedna blizu. Znali smo šta su i da nikoga nema tamo. Sva su ostrva spaljena. Bilo je to groblje zemlje i mora. Naše rodno mesto.

U svitanje petog dana pilot nas uvede u zaliv. Obala pred nama početak je Zone.

Sever i Zona imaju jednu veliku sličnost. Sve znaju sve o njima i niko nije bio tamo.

Na Sever se ne može jer plavci ne daju. Ako bi se neko i probio daleko neće jer svako u Zoni mora da proguta dnevno šaku pilula bez kojih ne može, a takvih nema napolju. Tako mu posle mesec dana, ako u Centru podigne maksimalno sledovanje klope i lekova i istog dana klisne, ostaje da bira: ili će se javiti policiji a to znači – pravac Granica ili će se zavući u neku rupu i nahraniti pacove sobom. Ljudi pričaju da se ranije dosta bežalo ali da su se svi vratili, živi ili u olovnim sanducima. Naravski, uvek ćeš čuti da je taj i taj našao bosa za koga je radio a ovaj mu je plaćao u pilulama. Možda i ima istine u tome, kaže se gde ima dima ima i napalma, ali ko će ga znati.

Sa Zonom je druga stvar. Niko ne brani da ideš ali kome je do toga? Šta tamo ima da se vidi? Pustinje, spečena zemlja, ruševine. Za te stvari dovoljne su i priče. Čak i previše.

Ipak, nismo odoleli i buljili kroz dvoglede u obalu. Kamen, kamen i kamen. I jara. Svi su nekako nezadovoljni. Hteli smo da vidimo nešto. Uzrok sve ove bede trebao bi biti ogroman, kao planina, da može da se vidi iz daljine i da svakome ko ga vidi bude jasno da je zbog toga njegov život obično govno. Ali ništa se nije videlo. Samo obala spečenog kamena.

Odustali smo od daljnjeg naprezanja da bi se namirili. Odjednom sve svrbi vena.

Mir koji je ušao u mene kroz iglu zatvori mi oči ali ja sam, opet, video sve. Brod leškari na vodi koja ga mazi, lako titranje obale, bistri vazduh pun soli i oblaka koji se vuku, pocepani i prozirni, preko neba. Sunce nije imalo oblik. Razlilo se iznad nas. Mogao sam da ispružim ruke i umočim prste u njega. Mogao sam biti sve i u svemu. Onda me okružiše sićušna svetla. Vrtela su se i žmirkala mi. Smejao sam se. Ona su i dalje igrala i znao sam da je to Zapad, Raj i ja u njemu. Čoveče, koja sreća.

I bi prvi dan.

Zaliv je bara. Gomile algi, razbacane po vodi, tek poneki talasić. Bezvezno mesto.

Batalili smo nežnost, koja nas tu i tamo spopadne, i prešli na posao. Sklopili opremu i niz bok broda spustili platformu za uranjanje. Smislili okvirni plan. Prvo treba da nađemo olupinu. Da malo izviđamo okolo. Ronićemo po dvojica. Prvi ja i Tilos. Vođa i njegov zamenik moraju prvi da se pokažu. Pravila duge vladavine.

Naprtili smo boce, za pojas privezali lampe a za list desne noge nož. Šljapkali smo perajima po platformi i seli na njenu ivicu. Kobs i Astro su se smeškali, kiselo. Nekako mi se nije gledalo u Tilosa. Osećao sam nekakvu hladnoću u crevima.

Namestio sam pokvašenu masku, klimnuo u uprte poglede i izvrnuo se.

Otvorio sam oči i nisam znao gde sam. Svuda oko mene – mehurovi. Šibali su na sve strane. Nisam znao gde je gore a gde dole. Prevrtao sam se.

Polako vidik se raščistio. Tamno ispod mene bilo je dno. Pogledah gore u blistavu površinu kad tamo nešto eksplodira. Trgnem se. Iz grudve mehurova ispade Tilos. Trebalo mu je vremena da me uoči. Pokazah mu nadole i zaplivasmo.

Voda je bila mlaka ali ja sam i dalje bio naježen. Grizao sam gumenu disaljku.

Zađosmo u senku. Strele svetlosti sekle su vodu. Bacih pogled na gore. Bili smo ispod jedne od gomila plutajući algi.

Na 20 metara dubine stigosmo do dna, peščanog i ravnog. Nikakve izbočine. Lagano smo plivali nad njim. Sve je bilo plavo-zeleno. Vidljivost sasvim dobra.

U trenutku pogledah nadesno gde je trebalo da je Tilos. Nije ga bilo! Mehurovi naglog izdisanja obaviše mi glavu. Zastao sam i okretao se oko sebe. Nema ga. Led, koji i nije nestao, zgrabi mi utrobu.

Jedva se naterah da potražim mehurove. Dolazili su ispod i iza mene. Zadržao sam dah i napregao vid. Konačno bljesnu jedna kopča i mrlja u koju sam gledao pretvori se u Tilosa. Njegova oprema stopila se sa okolinom. Na to treba paziti.

Udahnuo sam polako, ali nije vredelo. Pogledah na sat. Skoro 40 minuta smo pod vodom. Dosta za prvi put. Tilos je lagano prilazio. Mahao je ka površini. Klimnuh, zadovoljan što je izlazak tražio on i pođoh za njim. Zastali smo 5 minuta blizu površine, zbog dekompresije. Sve po pravilima.

Napolju nas dočeka Sunce i ruke. Skinuše nam boce. Trebalo je vremena da dođemo do daha. Pluća nikako da se nagutaju vazduha.

Objasnio sam Kobsu i Astru da rone na suprotnoj strani od naše. Natovarili smo im boce i poželeli sreću a onda se prućili i upijali toplotu, šištavo dišući.

Izronili su posle pola sata. Ništa.

Odredio sam odmor za klopu i dremku. Svima je trebala.

Popodne Tilos i ja ponovo zaronismo, na našoj strani. Dno je bilo isto, nikakvih znakova po kojima bi se orijentisali. Možda smo ronili na istom mestu kao i prvi put. Izašli smo klecavih kolena.

Dok se druga dvojka spremala videh da Kobs uzima i koplje.

– Šta će ti? – upitah.

Slegao je ramenima: – Za svaki slučaj. –

Zaustih da upitam zašto ali on se već bućnuo.

Koplje je aluminijumska šipka duga 2 metra. Na jednom kraju je rukohvat, na drugom 10 centimetara dug šiljak sa eksplozivnim punjenjem u sebi. Prvobitna svrha te spravice bila je da ubija previše radoznale ajkule koje su se motale oko ronilaca. Čuvar bi bocnuo ribu koja je preterala, zabijeni šiljak bi se izvukao iz koplja i aktivirao eksploziv. Ajkula bi odlepršala u oblaku svoje krvi. U usta svojih sestara.

Iz istih razloga je koplje koristila i vojska, jer za borbe ronilaca je preglomazno. Mada, ako bolje razmislim, ko će ga znati.

Izronili su potpuno modri. Izvukli smo ih na platformu. Drhtali su i cvokotali.

Za danas je bilo dosta. I previše. Kad su se malo povratili izvukosmo ih na palubu. Boca je klizila iz ruke u ruku. Astro ju je držao obema rukama i jedva pogodio usta. Izgledalo je da će porazbijati zube grlićem.

Toplota nas je, konačno, prožela i izvalismo se gde se ko nalazio. Zaspali smo kao zaklani. Niko nije ni pomenuo fiks.

Drugi dan

Nije da smo mi tamo neki slinavci ali stvarno smo baldisali. Godinama nismo ronili. Prošli smo kliničku fazu, oprobali snage i u tome i bacili se na druge stvari. Lakše i unosnije. Razvijali smo pokretljivost prstiju. Zato smo se sad i vukli po palubi, škiljeći u nebo. Bio sam u nedoumici. Ako danas ne zaronimo propada nam vreme a krizu samo odlažemo i tako i posao postaje nesiguran. Objasnio sam to Tilosu. Klimnuo je i navukao opremu. Imali smo još 8 punih boca. Kad ih ispraznimo moraćemo ih puniti.

Plivali smo sa glavama u vodi. Počeo sam već da raspoznajem dno. Juče smo stigli do one velike rupe.

Zaronili smo ispred jedne gomile algi, u senku. Dno se postepeno spuštalo i vidljivost se smanjivala. Disao sam sve teže i srce mi je zalupalo. Otišli smo preduboko. Okrenuh se ka Tilosu. Bio je iza mene. Ležao je na leđima raširenih ruku. Mehurovi su šikljali iz disaljke.

Doplivah do njega. Nije me opazio. Oči su mu bile sklopljene. Smeškao se i samo zubima držao disaljku.

Prodrmao sam ga ali nije reagovao. Idiot se otkačio. To zovu ronilačko pijanstvo ili ludilo. Trebalo bi da nastupi na većim dubinama ali – bilo je tu. Još samo malo pa će ispljunuti disaljku. Sad sigurno misli da je riba.

Prišao sam mu sa leđa i strgao masku a zatim zatvorio ventil na boci. Za trenutak se nije micao a onda poče da se bacaka. Pošteno me je odalamio nekoliko puta. Jedva sam mu otvorio ventil i gurnuo crevo u usta. Iskolačio je oči na mene. Zgrabih ga za ruku i povukoh na gore. Nije se opirao. Zadržali smo se malo duže na dekompresiji.

Kada smo izašli kašljao je i psovao. Ona dvojica zaroniše smejući se. Nisam im rekao šta se desilo. Popeo sam se na brod po vodu. Dok sam se izvlačio iz kabine opazih nebo nad Zonom. Crnelo se. Izgleda da će nas ošinut oluja. More se već vidljivo talasalo.

Siđoh na platformu. Kobs i Astro još su bili dole.

Oblaci nas prekriše i vetar ojača. Kreste talasa penušale su se. Gledali smo čas u nebo čas u more. Prva da nas stiže kiša. Ledena.

Konačno, dve glave izbiše na površinu. Zgrabismo ih i izvukosmo. Strgli su opremu i popesmo se u kabinu.

Pokriveni ćebadima ćutali smo i slušali. Kiša je šibala a vetar vrištao. Stresoh se. Jeza pojuri niz kičmu. Osećao sam kako me sve boli. Usne i zubi, koji kao da su se klimali, bolno su pulsirali. Prejako sam grizao disaljku ovih dana.

Kiša se konačno umorila i prestala. Vetar umuknu. Mrak je cepala poneka udaljena, nema munja.

– Onaj krelac reče da je zaliv tih. – oglasi se Kobs.

Smejuljili smo se.

– Moram da se popišam. – reče Tilos i podiže se. Pridruži mu se još neki. Vrata se otvore, na nas navališe hladnoća i zvezde, i zatvore.

– Jeste li našli nešto? – upitah mrak.

– Ništa. Samo pesak. – Odvrati Kobs. Astro je znači izašao.

– A za šta ti je trebalo koplje? –

Čuo sam kako se Kobs meškolji. Ćutao je. Konačno mu izlete:

– Kad zaronim kao da me hiljadu očiju vreba. A tamo nema ni jedna riba. Samo prazna voda. I senke. Ništa. Ništa ne vidim. Astro nestaje i vraća se... Ne znam... To je tako... hladno. – Disao je duboko, ćutao, a onda čuh jedno "ne znam" izgovoreno šapatom.

Znam svoje drugove čitav život. Sreli smo se gore u Centralnom logoru. Roditelji su nam poumirali a ni mi nismo bili daleko. Ležali smo jedan do drugog jer smo svi bili sa Dodekaneskih ostrva. Umesto imenom zvali su nas po imenima ostrva na kojima smo rođeni. Nekako smo preživeli. Zajedno odslušali ono malo škole što su nam dali, tek da znamo da čitamo i pišemo i imamo pojma o životu. Kad su nas otpustili iz logora normalno da smo ostali zajedno. Naučili smo tako. Grupa je jedini način da se preživi u žicama. Čak i kad ima svega dovoljno da ne treba otimati, nekoga se mora tući i gaziti. Neko mora biti najgori. Ako si u grupi onda taj neko nisi ti.

Zaluđeni slobodom lunjali smo okolo. Pridružili se jednoj bandi. Krali oružje plavcima, tukli se sa drugim bandama. Opijali se i probali fiks. Sve vreme pred nama bilo je naše.

Ali, kažu, sve dobro je kratko, da je duže bilo bi dosadno. U jednoj akciji digli smo nešto sa teritorije druge bande. Sačekali su nas i naplatili nam to. Nas četvorica pobegosmo. Ugrabili smo brod i ostavili bivše drugove na obali. Ubili su ih. Pravila opstanka. Bori se ili umri. Ili beži.

Spustili smo se do Južne Centrale i tu počeli za svoj groš.

Preturili smo puno toga preko glave i znamo se. Kobs ne paniči. Ima mozga. Astro je fizički najjači ali ne voli da se ističe. Ćuti, takav je oduvek. Tilos zuji, svuda ga ima, ume da se zaleti. Ja sam od svega po malo. Vođa sam jer sam najstariji i u logoru sam bio najjači, bar u početku. Posle su me drugi prestigli ali moje je ostalo jer sam naučio da izgledam hladan i siguran a to ljude plaši. Boje se faca, a ja sam taj.

Zato, kad Kobs kaže da se plaši znači da tu ima nečega. On ne drami. A, sad, kad bolje razmislim, tu se stvarno nešto klima.

Mozgao sam o tome i kad su se ona dvojica vratila i legla. Nikome nije bilo ni do čega osim dremke i uskoro oni zahrkaše i ja im se pridružih.

Treći dan

Magla se vukla po vodi. Zaudaralo je na spaljeno meso a paluba je bila prekrivena nekakvom sivom krljušti koja se na dodir raspadala. Ko zna gde u Zoni je vetar to pokupio. Smučilo nam se pa smo žestoko izribali palubu.

Sunce je tek pred podne ogrejalo. Trebalo je nastaviti posao. Ali kako? Dvojica su već uzdrmana. Ako danas ne siđemo – gotovo je. Jučerašnja frka samo je krizica prema današnjoj.

Sišli smo na platformu. Gledaju me i čekaju. – Dobro. – rekoh. – Da probamo da promenimo strane. Astro i Kobs neka zarone gde smo Tilos i ja ronili. Imamo još 4 boce. Ako ništa ne nađemo popodne ćemo uključiti kompresor i napuniti boce. Ili ćemo drugačije, dogovorićemo se. Polazite. –

Kobs je malo nervozan ali navlači opremu. Uzeo je i koplje. Klimnem mu.

Tilos i ja gušterišemo. Zadah se pod suncem izgubio. More je ulje.

U stvari, u pravu je. Zaista nema riba. Nijednu nisam video. I voda je tako mlaka. Skoro sluzava. Ni pri dnu nije hladnija. A ono nestajanje, to je bez veze. Oprema je plavo-zelena i na dubinama se utapa u okolinu. Maskiranje. Vojna roba. To su živci. Nismo navikli na takve stvari. Biće da smo mislili da će posao biti lakši. Glavni problem bio nam je mesto, a kako ćemo nije nas puno mučilo. Ali ispade drugačije.

Jedna glava izlete na površinu. Skočismo. Neko je stradao, prolete mi krv pred očima. Onaj skida masku. Kobs. Ispljunuo je disaljku i razderao se: – Našli smo. Tu je. –

Navukli smo, navrat-nanos, opremu i zaronili za njim. Voda je bila gusta. Svuda je lebdela ona krljušt.

Dno nije ličilo na ono od juče. Oluja ga je pretumbala. Tamo gde su bile rupe sad su debeljuškasta brdašca.

Ugledasmo Astra. Ispod njega ležao je brod, delom uronjen u pesak. Bok i deo palube bili su slobodni a ostatak, pa i komandni most, zatrpani. Razgledali smo malo olupinu a onda pokazah na gore.

Uzdizali smo se polako. Neko bi presekao strele svetlosti i bljesnuo. Površina se činila kao rastopljeno srebro.

Niko ne zna šta se zaista dešavalo za vreme rata. Na Granici nema novina, TV i radio prijemnika. Izolovani smo. Krijumčari sa kojima radimo ne mare za istoriju. Plavci odmahuju glavom, nije njihova dužnost da o tome znaju i misle, a kamo li da nama zamenjuju učitelja. U školi nema predmeta Istorija vaše propasti. U klasičnim delima XIX i XX veka, koje možeš, ako hoćeš, dobiti na čitanje tog rata nema. "Fani Hil" nema veze sa ubijanjem. "Emanuela" i "Duboko grlo" nisu baš o tome. Druge literature nema. A ova nam i ne treba. Većina od nas se i ne diže nikad. Deca se rađaju retko. Nijedno ne preživi. Mi smo poslednja generacija.

Ipak, priče postoje. Kad se sve sakupe neke stvari su očite. Ako ti, pre nego što ih sve čuješ, ne postane svejedno.

Sve počinje malim ratom. Niko ne zna zbog čega je vođen. Svako je u njemu imao svoje interese i ljudi se ubijaju i ubijaju. To traje decenijama. Primirja se sklapaju da bi stasale nove generacije vojnika. U jedno takvo uleću plavci, kao tampon između zavađenih i kao nekakav zalog budućem miru. Međutim, umesto da sahranjuju poginule neki od dojučerašnjih neprijatelja sklapaju savezništvo, naoružavaju se. Konačno, provaljuju liniju plavaca i satiru sve one koji nisu sa njima. Plavci brane goli život i povlače se. Sever preti, zabranjuje dalju prodaju oružja, ali ni jedna zabrana nikoga nije zadržala. Rat izbija na obale mora. Ostrva Sporada gore. Narod beži. Više nema čekanja i Sever odgovara. Odmazda svom snagom, svim sredstvima. Vatra, otrovi, radijacija i ko zna šta još. Bez milosti. Za godinu dana rat je gotov. Spaljeno je i satrto sve što se našlo na putu. Mir se vratio. Na mrtve.

Ali svaka batina ima dva kraja. Ponešto od "upotrebljenih sredstava", kako se to kaže, "zagadilo je" i one u ime čije bezbednosti je odmazda poslata. Najviše je stradao narod priobalnih zemalja. I od jedne i od druge strane. Zgodno im se namestio.

Ono što je sledilo bila je nužda. Stvorena je Granica: teritorija koja okružuje bivša ratišta – Zonu. Svi unutra stavljeni su pod vojnu vlast neograničenog trajanja. Hrana i lekovi i sve potrebno za život deli se besplatno. Od nas se očekuje da ostanemo tamo gde smo, da ćutimo i ne smetamo, da bismo bili lakše zaboravljeni. I da umremo, po mogućstvu, što pre.

– Moraćemo kopati. Srećom imamo sisaljku. Njome ćemo osloboditi most i dići robu. Nema više ronjenja sa bocama. Ostajaćemo dole duže i zato prelazimo na crevo. Znači kompresor, sisaljku i crevo na platformu. Radimo opet po dvojica. Još malo i putujemo u toplije krajeve. –

Svima nam je laknulo. Navikli smo na brže poslove. I lakše. Za čas smo sredili opremu. Sve je potrpano na platformu. Lica se smijulje. Svima su se vratile one lepe slike.

Onda sam sve, i sebe, naterao da stavimo nešto u usta. Klopa je bila bez ukusa ali se moralo.

Konačno smo uključili kompresor i spustili sisaljku u vodu a za njom bućnusmo Tilos, Astro i ja. Creva su se kao zmije protezala iznad nas dok smo, opterećeni pojasevima sa tegovima, lako tonuli. Srce je bubnjalo u meni i ništa se tu nije moglo. Slike su mi bljeskale pred očima. To se ne može oterati. A i zašto bi kad se sve zbog njih radi? Svako na Granici sanja Sever, i nema toga što ne bi dao da za trenutak bude tamo.

Znao sam princip rada sisaljke ali nisam nikada radio njome. Isto tako nikad nisam ronio sa crevom. Matori su to zvali "desko oprema". Ko zna koliko je staro to ime. Žuto crevo je vodilo od kompresora do maske u kojoj je lice bilo slobodno i nije bilo dajaljke. Vidik je bio bolji i lakše se disalo. Vazduha je bilo dok je kompresor radio. Na "desko opremu" lako je navići se. Jedina smetnja je lako zatezanje iznad glave – to je od creva.

Sa sisaljkom je bilo problema. Naravno, kao dobar vođa, prvi sam radio njome. Trebalo mi je vremena da uđem u štos. U sisaljki se stvara nekakav vakuum, izazvan radom motora tamo gore na platformi, i ona na jednom kraju usisava a na drugom to izbaci. Zato su to zvali i "vazdušni lift". Problem je u rastojanju između sisaljke i dna. Ako je kraj preblizu sisaljka se zalepi za dno, ako je, pak, kraj predaleko ništa se ne usisava.

Cimao sam i balansirao sva dok nisam našao ravnotežu. Posle je bilo lako. Pesak je nastajao i izletao 3 metra dalje, u oblaku nalik pečurki.

Sat kasnije rupa je bila povelika a moje ruke utrnule. Predao sam sisaljku Tilosu i odmarao se. Astro je još ranije, kad mu je princip rada postao jasan, izronio. Čučao sam na dnu. Uzvitlani pesak je zamutio vodu. Tu i tamo je nešto svetlucalo.

Rili smo tako svako po još jednu smenu a onda, prozebli, izronili. Kobs i Astro cupkali su željni posla.

To veče udarili smo po fiks. Da održimo moral i nabacimo malo boje na slike. Posao je bio u završnoj fazi i mislio sam da malo možemo pustiti sebi na volju, odavno to nismo pritisnuti nevoljama.

Četvrti dan

Ujutro smo zaronili prerano i smrzli se. Posao je, kao za inat, išao glatko i jedna ivica mosta bila je skoro čista. Usisavao sam drhteći. Zubi su mi cvokotali. Da imam disaljku da je zagrizem. Pogledavao sam na sat sve čekajući da moje vreme istekne i zameni me Tilos.

I onda, nešto se zabele u pesku pod sisaljkom. Pesak je vitlao, mutio vodu. Nagnuh se da bolje vidim i, uto, to belo, otkopano, zavrtelo se u uletelo u vakuum, udarajući unutra. Trzaj me je gotovo oborio. Tilos mi priđe i uze sisaljku.

Skloni sam se, mahinalno, obuzet slikom koju sam video. To belo bila je lopta, glatka, sa crnim prorezima. Za trenutak se zakotrljala.

Bila je to ljudska lobanja.

Znam, svaki brod ima posadu koja, kad potone, uglavnom posluži ribicama za ručak. Nema ništa čudno u lobanji na dnu mora. Ponavljao sam to sebi ali nije pomagalo. Jeste da sam se malo smirio ali hladnoća iznutra i dalje me je drmala. Kao da se odjednom sve skupilo. Kobsovo keženje, spaljeni Sporadi, sa našim, Dodekaneskim, ostrvima koja su me setila na sve što bih rado zaboravio, ova mrtva voda, Tilosovo pijanstvo i nestajanje, Kobs. Sve me je to zgrabilo i šetalo niz kičmu. Drhtao sam u oblaku peska.

Voda pri površini bila je mlaka. Napolju je peklo. Izronili smo. Modrim prstima trgao sam opremu. Kobs i Astro su pričvrstili creva na svoje maske i pošli ka ivici platforme. Pre no će navući masku Kobs reče: – Ribe su se vratile! – Mora da ga je to jako radovalo jer se kliberio do ušiju. Navukao je masku i dalje se smejući, zvučalo je to kao roktanje svinje.

U "desko masci" čovek može da se zabavlja pričajući sebi na glas jer disaljke nema i usta su slobodna.

I šta taj krelac hoće da kaže? Ležao sam i grejao se. Uopšte nisam video ribe. Ništa osim peska nije me interesovalo. Ako su se vratile – dobro. Zašto mu je to tako važno? Možda je još bio u slikama? Ne bi trebalo. Svi smo ostali suvi. A one njegove ideje?

Legao sam na stomak a pustio da me so golica po leđima. Mogao bih da dremnem ali glava se zahuktala i gura li gura.

A ko mi kaže da su svi u redu? Nismo pošteno razgovarali od... ko će ga znati. Noću umorni hrčemo a danju smo pod vodom. Kad jedni izađu drugi ulaze. Jedva da se pozdravljamo. Na platformi se grčimo da se povratimo i nije nam do priče. Potpuno smo se izdvojili. Sa Tilosom nisam ni reč progovorio o onome što mu se desilo. A ni sa Kobsom. Bio je u pravu, ali da smo o tome pričali ne bi bio tako uzbuđen i ne bi ga bube držale do sada. I sve se nekako zapetljalo i oteže se, tegli, stalno zapinje. Ipak, oni će danas otkopati most a onda treba izvući sanduk. Još dan, možda dva. Ako sve bude kako treba. Ako.

Ustao sam. Kompresor je lako brundao. Tilos je spavao. Ne vredi ga buditi, baš smo se smrzli dole. Večeras ćemo sesti i razgovarati. Za grupu je to važno. Da čujemo ko šta misli o svemu. Šta mu smeta. Uvek smo tako radili. Pre i posle posla bi svako kazao svoje. Večeras ćemo tako. A sad, da vidimo te ribe.

Mehurovi su ostali iznad.

Gledao sam oko sebe kao novajlija. Do sada nisam mnogo mario za okolinu. Ronili smo zbog posla. Okolina se podrazumevala. Da Kobs nije potegao ne bih se ni setio riba. Svi poznajemo more, rasli smo uz njega i ulazimo u vodu kao u nešto poznato. Samo ako se plašiš vidiš sve što je oko tebe. I više. Inače se ne obazireš i ne drhtiš.

Da li se to Kobs plaši? Ili je ribe video slučajno?

Ono sa kopljem i onu priču njegovu, sad mi je bilo jasno, ipak nisam uzimao za ozbiljno jer, šta ja znam, Kobs ne drami, to je istina, a i toliko smo preturili preko glave i nikad nije bio više heroj ili kukavica nego bilo ko drugi od nas i uvek smo jedan drugom držali strah pa je sve na kraju ispadalo dobro. One priče o nečijoj trti bile su samo lako zezanje posle uspešnog posla. Kad je trebalo svi smo grizli. A krize ima svako. Do sada su prolazile, mislio sam da će tako biti i sa Kobsovom, ali ova se nešto odužila. Ili sam ja sve to malo naduvao? Možda se Kobs cerio jer ga je prošlo. Da, biće da je tako. Da mu nešto fali ne bi se kezio. Možda sam ja malo preforsirao stvari. Biće. Bio sam uveren.

Tonuo sam polako, bez tegova. Vidljivost dobra, mada manja nego pre. Mnogo prljavštine lebdi okolo.

Ispod mene voda je potpuno mutna. Pesak, ispljunut iz sisaljke, polako se sleže. Mogu da vidim samo jednog ronioca koji drži sisaljku. Iza njega šiba vihor koji postepeno slabi i širi se sve dokle pogled dopire. Drugog ronioca nema. Njegovo crevo se gubi u oblaku.

Osvrćem se i tražim. Zapažam ljeskanje u oblaku i na rubovima vidokruga. Mogu to biti i riblji trbusi jer riba beži od ronilaca i ostaje na sigurnoj udaljenosti nastavljajući da živi po svome. Zato ih nismo lako ni mogli zapaziti u svoj ovoj gužvi. S druge strane, dno je ovde mrtvo, samo pesak. Možda zato ima samo ribe koja lunja okolo. I kad smo digli prašinu one su osetile promenu i doplivale. U oblaku ih ima puno. Tu se mogu osećati sigurnima.

Eto kako sve može da se sredi ako o tome malo promućkaš. Biće da je Kobs bio u pravu ali nije razmrsio razloge pa se zato i grčio.

Bio sam na pola puta do dna, nameran da izronim. Udahnuo sam i nije bilo vazduha. Cev je bila prazna. Zacrnelo mi se pred očima. Trnuo sam nogama i pošao naviše ispruženih ruku.

Šupljina u grudima je rasla. Nikao da probijem tu blistavu ploču.

Ruke izbiše na površinu. Zgrabile su vazduh. Glava je izronila i strgao sam masku. Ne mogu da se nadišem.

Preturih se na platformu. Stao sam, povodeći se. Pogledam kompresor. Dovod vazduha u moju cev je prekinut. Tilos sedi.

Razderem se: – Šta si to uradio, govnaru? –

Gledao me je besno. – A šta si išao dole a nisi mi rekao? Mogao si da mi kažeš? –

– Spavao si. Nisam hteo da te budim. –

– Ma nemoj. Da sam ja hteo dole morao bi da se javim. A tebe boli za mene. Radiš šta hoćeš. –

Zinuo sam. Koji mu je? Nadigao dreku za ništa. Kažem mu: – Svašta. Bez veze. –

– Nemoj to više da mi radiš. – odvrati on.

Ćutao je sve dok se ronioci nisu vratili. Pitao sam se šta se tako napalio ali ništa mi nije padalo na pamet. Zatekao sam sebe kako sabiram sve stvari koje su se desile na ovom putu a o kojima pojma nemam i lista je bila poduža. Kao da i nije bilo toga za šta sam mogao da ustvrdim da mi je potpuno čisto.

Otkopali su i ulaz je bio slobodan. Ležali su na platformi i cerili se. Pridružili smo im se.

Osećao sam kako puno muke spada sa mene, sa svih. Još sutra i gotovo. Bežimo odavde. U toplije krajeve. Bolele su me vilice. Zacenili smo se. Balice su nam curile iz usta. Za tren ugledah Kobsova usta. Onako bezuba ličila su na riblja.

Večerali smo dok je crvena kugla tonula. Smišljen je plan za sutra. Svi idemo dole sa alatom. Papir sa skicom kružio je. Posle smo popušili po travu. Po staroj proceduri po redu je bio fiks. Momci su se češkali. Čekali su da dam znak. Otezao sam ali na kraju je moralo da se kaže: – Mislim da danas nema putovanja. Trebaće nam sutra sva snaga. Zato ćemo noćas sanjati suve slike. –

Ne! Ti ćeš da nam braniš! – očekivao sam da čujem. Računao sam na to još dok sam smišljao, tamo gore, na početku putovanja, da se što manje fiksamo. Tako nešto bih razumeo. I mene je svrbela vena.

Ali, odgovorila mi je tišina. Bez prekida. Samo su me gledali. Posle je Tilos doneo ćebad i polegasmo. Bilo je toplo ali pokrov nam je trebao. Nijedan ljudski šum nije se čuo. Kao da niko nije disao.

Žmurio sam, sklupčan, pokriven preko glave. Grizao sam rukav da mi zubi ne bi cvokotali. Bojao sam se.

Peti dan

Oblak se nije slegao. Voda je bila mutna. U tom sumraku otkopana se olupina belasala. Preko noći nahvatala se po njoj tanka peščana skrama.

Popeli smo se na palubu i zastali pred vratima. Astro, najsnažniji, priđe. Dohvatio je bravu i trgnuo. Bez uspeha. Od nečega što leži više od 30 godina pod vodom i ne može se puno očekivati. Čak ni kompozitna plastika, od koje je napravljena ova krntija, nije savršena. Treba razvaliti. Klimnuo sam glavom, može. Najbolje je kad svi znaju šta treba da se uradi pa šef samo to odobri. Onda njegova zapovest ne bode oči, a to je za šefa jako zdravo.

Astro i Tilos petljali su sa šipkama. Voda se napuni novim zvukom udaraca. Kobs otpliva do pramčanih prozora. Nisu se mogli razbiti ali se možda moglo pogledati unutra. Obema rukama je trljao stakla. Naravno, bila je to plastika, kao i sve drugo. Izgledalo je kao da se na njih nahvatala ilovača. Nekakva sluz je bila na prozoru i na nju se zalepio pesak. Oni juče nisu ništa dirali. Otkopali su svoje poslednjom snagom i željni toplote izronili.

Ipak, nije se moglo videti unutra. I iznutra je neka skrama prekrivala stakla. Odgurnuo sam se do pramčane topovske kule. Delimično je još bila zatrpana. Obe cevi prekrila je i izobličila rđa.

Vrata su popuštala. Brava je pukla i udruženi odškrinusmo ih dovoljno da se čovek može uvući. Lagano me gurnuše. To je posao vođe: da upada prvi.

Bilo je mračno unutra i uključih baterijsku lampu. Uvukoh se. Sve je prekrivao fini mulj. Htedoh da kročim ali mi glava zape. Crevo se zaglavilo u dovratku. Neko ga oslobodi.

– Idemo. – rekoh sebi. Koraci u perajima nisu baš sigurni ali stigao sam do kormila. Naspram njega, u pultu pod prozorom trebala bi biti kutija. Uputih se tamo. Da, biće da je to to. Nagnuh se da obrišem mulj kad mi odnekud nad glavom zalupa. Sledio sam se. Zvuk kao da je plivao okolo nalećući na mene.

Koraknuh unazad, osvrćući se, i noga mi zape. Padao sam mlatarajući rukama. Voda je usporila kretanje ali, ipak, desnicom zakačih kormilo i bol jurnu uz nju.

Preturio sam se i ispružio na podu. Ležao sam na nečemu. Uperih lampu koja mi je ostala u levici. Mulj se razmazao i u snopu svetla blještao je žuti pojas za spasavanje privezan za nešto što je jednom bio grudni koš čoveka.

Skočio sam. mehurovi udariše o masku. U njoj, bljuvao sam kletve.

Lupanje se ponovi i jurnu niz kičmu. Ispružih ruku i obrisah mulj sa prozora. S one strane blenuo je Kobs. Pokazah mu kruti srednjak. Kreten. Mahnuh glavom da uđe. Lica nestade.

Tilos i Kobs se uvukoše unutra uz topot i priđoše. Astro je ostao kod vrata, posmatrao nas čekajući da ga pozovemo ako zatreba. I oni su videli pojas i odvratili pogled. Sad nema vraćanja.

Sa tri svetiljke zalepljene za plafon malim vakuumskim žabicama bilo je dovoljno svetla ispred nas. Kleknuli smo i brisali mulj sa pulta i ispod njega. Otkrivene boje su blještale. Slučajno, u zamahu, dodirnuh Kobsovu ruku. Bila je vrela. Crvenela se. On nije obratio pažnju ni kad sam ga pogledao. Kao u groznici očima je šarao po pultu. U širokom mlazu mehurovi su mu izletali iz maske i udarali u plafon lepeći se o njega.

Pult je bio očišćen. Voda se potpuno zamutila. Svetlost lampi sekla je put kroz nju. Prisećao sam se skice. Metalna ploča pulta sa prekidačima potpuno je zarđala. Plastične trake sa natpisima na njoj bile su deformisane, izdignute rđom koja se zavukla ispod njih. Samo su brojčanici, zaštićeni staklom, blistali fluorescentno.

Kleknuo sam. Ovde negde je trebalo da bude ta kutija sa svemoćnom želatinoznom kockom. Prebirao sam po sklopovima. Da, ovde je živac normalnog kompjutera. Neko mi zakloni svetlo. Pogledah. Kobs. Mahnem da se odmakne. Šta mu je? Samo se muva.

Dok spuštam glavu ugledam u prozoru ribe. Celo jato, svuda okolo. Krupne, sjajne krljušti, zlobna izgleda. Nepomičnih očiju. Nikad nisam video takve. S punim ustima zuba.

Vratim se traganju. Ispod kompjutera nalaze se vratašca. Iza njih bi trebalo da bude Ono. Tilos dodaje šipku. Brava se nije odupirala dugo.

Otvor je u mraku i dižem se da skinem lampu. Dohvatam je. Spuštam se na kolena. S boka dolazi zvuk. Kobs petlja po jednom ormariću na zidu. Izbacuje kojekakve stvari i one, lako lebdeći, padaju. Mogao bih da viknem ali ne bi me čuo.

Nastavljam sa Tilosom. On osvetljava a ja otkidam neke cevi što ulaze u našu kutiju. Onda potežem ručku kutije. Ni makac. Trgnem. Ništa. Okrećem se i pozivam Astra. Prilazi i zavlači ruku, vuče. Odmaknem se a i Tilos. Iza nas stane Kobs. Drži nešto u ruci. Neku konzervu. Potpuno je otkačio.

Astro izvuče ruku i – eto je. Mala kutija naših snova. Stežem Astrovu mišicu. Prihvatam Tilosovu ruku. Uspeli smo. Kobs pokušava da nas sve zagrli. Još drži onu konzervu, maše njom. Uzimam mu je. Boja za signalizaciju. Ako treba nešto obeležiti aktivira se i voda se oboji. Iz vazduha se ta mrlja lako uočava. Spretniji su je koristili u slučaju potapanja broda. Preživeli bi plivali u obojenoj vodi nadajući se. Ovi očito to nisu uradili.

Vratio sam Kobsu igračku. Ako mu se sviđa... Još ima posla. Mogli bi da ponesemo još nešto. Tako bi digli cenu. Prvo bi Kobsu pokazali to i tako dobili vremena za cenkanje. Da izvučemo još ponešto od tog seronje.

Tražio sam po kabini. One ribetine još su bile tamo. Buljile su u nas.

Setio sam se. Dignućemo i onaj obični kompjuter. Sagnuo sam se i povukao. Ovo je išlo lakše. Držeći i tu kutiju imamo sve što nam treba.

Hteo sam da naredim polazak kad nas preplavi boja. Čulo se kako se konzerva šišteći prazni. Za čas smo bili u žutom. Onaj mentolac je otvorio boju. Kako mu je to uspelo nije važno, ali uradio je to. Potpuno je pošandrcao. Razderao sam se. To je zvučalo kao grozno groktanje.

Ništa se nije videlo. Kao da sam u kofi žute boje.

Onda je u jednom kraju žuto počelo da bledi. Boja je izlazila napolje. Pošao sam tamo i naleteo na nekoga. Ruke su mu bile prazne. Tilos. Gurali smo napred držeći se. Stigosmo do vrata. Tilos se izvuče i ja mu dodah kutiju pa izađoh i sam.

Žuto je izbledelo i, bez svetla iz lampi, samo u onom koje je dolazilo odozgo, postalo svetlo zeleno, ali, i dalje se slabo videlo. Bili smo u sredini oblaka. Za tren sam izgubio orijentaciju.

Digao sam ruku iznad glave. Idem gore. I drugi će.

Nešto me udari u stomak i izbi dah. Odmah zatim osetim ujed. Nešto mi je grizlo list. Cimnem nogom. Jedan ujed zaseče mi ruku.

Vrisnuo sam. Zamlatarao rukom. Jedna riba kraj moga lica. Ribe?! Šta one... Izletale su iz boje razjapljenih čeljusti, igličastih zuba. Strašno mnogo zuba.

Ujedi su sekli ruke i noge. Desetine, stotine, svuda po meni. Tanke trake krvi, crne kao noć, lelujale su oko mene.

Bacakao sam se a one su udarale, mahnite.

Izbih iznad boje. Sada sam ih jasno video. Naletale su oštro, šibajući telom, brze strele bola. Ništa, baš ništa ih nije moglo odvratiti. Potpuno lude.

Udarao sam jednu šakom. Zavrtela se, ošamućena. Ali drugi zubi našli su moje meso. Nikakvu odbranu nisam imao. Samo da izronim, samo to mogu.

Ugledah ispod sebe Astra opkoljenog ribama. I on je mlatio oko sebe. Još je držao kutiju.

Izdržao sam još jedan napad. Jedna je zagrizla u moju podlakticu i gotovo mi otkinula komad mesa. Trzala je glavom kidajući dok je nisam udario. Pogled njenog nepomičnog oka prolazio je kroz mene.

Pogledao sam naviše. Još malo. Krv je bila crvena.

Onda nestade napadača. Plutao sam ogledajući. Otišle su.

Poda mnom, dve su se prilike, opkoljene, bacakale. Obe sa kutijama. Ocenio sam da je vreme za dekompresiju isteklo.

Izvukao sam se na platformu, strgao masku, ležeći u lokvi.

Dve glave izbiše na površinu. Prihvatio sam kutije. Tilos i Astro padoše kraj mene.

– Kobs? – upitah. Odmahnuli su glavama.

Rane počeše da peku. Čitavo telo bilo je puno ujeda. Sukrvica se cedila iz njih. Ni drugi nisu prošli bolje. Tilos je imao gadnu ranu na desnoj šaci. Trebalo je to previti ali nije to najvažnije. Gledali smo u vodu. More je počelo da žuti oko nas.

– Da siđem i vidim šta je? – Astro je ustao.

– Ne. Niko više ne ide dole. Izvući će se on. –

Ugrizao sam se za jezik. Hteo sam da kažem: kad nas je već uvalio u ovo. Budala. Mogao je da kaže: Da znamo. Ali, da li bi ludak rekao da je lud? Kome i zašto? I kako on da zna šta mu je?

Posle dva sata rešio sam. Pažljivo smo povukli njegovo crevo. Zapelo je. Negde se zakačilo. Vazduh je i dalje tekao dole ali da li ga neko udiše. Otišli smo da se iskrpimo.

Do večeri nije izronio. Čekali smo.

Nisam više imao gde i misli su potekle. Sve je gotovo. To je jasno. Dobili smo sve što nam je trebalo. Kockicu za srećicu. Neko će iz nje već izvući šta mu treba. To mu sigurno vredi više nego što možemo da smislimo. Nas će malo provozati, napiti. Vodiće nas kao kučiće okolo. Kao onu decu koja ni u klozet ne mogu sama. Pričaće: vidite ih. Oni su sa Granice. Zabavljaćemo ih. Mi ne znamo ništa o njima. To je njihov svet. To je bio njihov rat. Njihova radijacija i otrovi. I ko zna šta sve ne. Možda i ribe koje polude od žute boje brodolomaca.

Mi smo škart rata. Posledica. Cena njihovog bogatstva.

Mi plaćamo.

Pre ili kasnije.

Kobs je platio. Znao sam to još kad sam, tamo dole, dodirujući prazne ruke u žutom paklu, odmah bio siguran da je to Tilos. A i Kobs je imao prazne ruke. Sigurno je bacio konzervu. Ruke su mu bile prazne. Ali on više nije bio ovde. I ja sam to znao. On je platio.

Znao sam i šta ću. Ujutro ćemo otkačiti crevo. Uzećemo kocku zaštićenu od svega iz ovog sveta slojevima olova i plastike i bućnuti je kad stignemo do Sporada. Samo od nas nema zaštite. Mi nismo odavde. Mi smo uračunati rizik koji još mrda. Smeta. Postoji još uvek iako ga nema. Ostali će se složiti.

Kobs će dobiti dokaz da se ne može uspeti. Dobićemo svoju kesicu. Kobs neće zameriti. Jer, šta je sat sreće prema svoj sreći nestanka?

(1989)

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]