Библиотека српске фантастике

Доле, у Зони

Илија Бакић ДОЛЕ, У ЗОНИ (Изабране приче) Створ - Библиотека српске фантастике Књига 1 Издавач Технологије-Издаваштво-Агенција ЈАНУС Београд 2000

Два пута плава, иза зелена, па бројиш до десет и једна црвена искра. Одговориш обрнутим редоследом и црно брдо брода породи пловеће острво које пристаје уз обалу. Четворица искачу, један остаје, остали прилазе. Накашљем се кад су застали.

Светло се пали иза мојих леђа и они не могу да ми виде фацу. Двојица застају, руке им се трзају према појасу али Кобс их умирује. Окреће се према мени. Њушка му је опет глатка.

Поседамо. Његови стоје, моји стоје. Климнем. – Нервозни су ти ови новаци. – Кобс слегне. – Нови су, шта ћеш. – Не морам да питам где су они силоси од прошлог пута. – Шта имаш за мене? – гракне Кобс.

Испружим руку и Тилос довлачи сандук између нас и врати се у мрак. Отварам га трзајем, Кобс вади пушку, разгледа је и враћа. Клима. Скида нишан са бацача и претура га по рукама. Одлаже справу поред себе и нагне се да види чега још има унутра. Показује на лимене боце: – Отрови? – Климнем.

Затворио је сандук и гледа ме. Ја гледам његове руке. Десница нестаје под капутом, моји гласно удахну, метал куцне о камен.

Лагано, јако лагано, Кобс вади руку. Међу прстима држи кесицу. Моји удахну. Ја гледам како Кобс ужива. Читам га.

Прихватам пружену награду, мерим је на длану па испружим руку. Углом ока видим Тилоса како брише руке о панталоне и узима прашак.

– У реду? – хоће да зна Кобс, мора да потврди свој тријумф. Светло му бљеска у очима док се кези. Климнем. Хоћу да устанем али Кобс наставља: – Није било проблема? – Застајем у пола покрета – ово није уобичајено. Чујем како моји задржавају дах. Спремни су. Кобсова двојица су мирна. Значи знали су. Седам.

– Ништа посебно. Плавци ни не сањају. –

– Добро, добро, – клима Кобс па заћути, муља речи по устима. – Сећаш се колико већ сарађујемо? – Затечен сам. Он наставља: – Ја ћу ти рећи. Скоро 4 године. И исто толико са твојим претходником. Увек иста роба. Али сад ми треба нешто ново. Имам за тебе и твоје велики посао. И добро плаћен. –

Удахнем да одговорим али он одмахне. – Знам да то не практикујете, али исплатило би се. Чак и ако не успете биће нечега за труд. Размисли: и ако не упали још једна кесица. –

Знам шта тај говнар мисли. Да смо гомила наркоса који би и дупе продали за фикс. И знам да је у праву.

– Причај. – кажем.

– Требам некога... –

Нисам одговорио на његову паузу па је наставио.

Сат касније завршио је. Трнци су ми играли у леђима. Устали смо и ја пружих руку. Бленуо је у њу. – Зар није обичај да се људи рукују? Не бој се, не уједамо ми. –

Погледа ме. – Ако ти тако кажеш, Сиби. –

– Није Сиби, него Сими. – Повукао сам руку. Спустио ми, опет. Цери се. – Видимо се за месец дана. –

Морао сам да му вратим. – Ако будемо имали нешто за тебе. –

Није му се допало. Та ствар му је важна. – Али ја знам да ви то можете. Па ви сте Додеканези. Видели би родни крај а могли и да изађете мало. На крају ту је и прашак. То ви волите. – Цери се око главе.

Добио ме је опет. Могао сам га распалити али сврбела ме је Вена. Остало ми је да му, док су момци већ грејали кашику, добацим: – Лепо су ти испеглали њушку, само се шавови виде. – Ветар ми вратио кркљање. Неко се загрцнуо.

Урокали смо се као слонови. Руке су нам се тресле.

Да дођемо до даха гуштерисали смо цео дан. Небо је било чисто и сјајно. До подне свако је сањао своје слике о Западу и свему што тамо чека. Крчање црева нас уједини. Разговор је текао између залогаја.

– Одавно нисам ронио. – жвакао је Кобс.

– Мислио сам, треба покушати. И овако и онако смо на добитку. – мисли Астро.

Тилос је за.

Да, рекао сам.

Предвече, док смо лешкарили, уз обалу приста патролни брод. Официра интересује шта радимо. Устали смо, сви гологузи, повадили исправе из одеће и показали му их. Мислио је да смо педери. Уосталом, шта четири типа могу да раде на голој стени у мору? Примети да су нам лекови при крају, да за 2 месеца морамо на преглед, и отпловио. Оно велико УН блистало је на боку брода.

Тако су нам покварили вече. Нико нема ништа против њих, на крају, они раде свој посао: чувају нас или, боље, чувају друге од нас, али понекад су стварно љигавци. Толико слине да је заиста тешко уздржати се. Па онда кад га и треснеш није то нешто лично него тако – згодно се наместио.

Потрпали смо ствари у брод и запловили. На пучини сам укључио аутоматског пилота и полегасмо. Ако нас нешто и стрефи биће чиста штета једино за прашак. Зато смо одмах смањили могућност губитка.

Јужна централа је бункер у мору. Само бетон, пушкарнице и рукавице. Прво је био база за подморнице а сада је ту центар за снабдевање и болница. Понешто народа живи овде, углавном старији. Мисле да им близина лекара може сачувати који дан. Ми смо долазили само кад морамо, једном месечно.

Пристали смо, пријавили се и растурили по договору. Кобс је отишао до болнице да обиђе неког момка кога смо познавали. Астро покупи наше картице и оде да узме следовање за следећи месец. Тилос и ја смо се промували по четвртом доку. Нигде никога. У повратку смо видели плавца како у сенци чита неке новине. Није нас регистровао.

У ствари, није ни њима лако. Чучати овде на Граници, одвојен од нормалног света и бачен међу кужне. Мора да то личи на казну. Зато и не воле да нас гледају, подсећамо их на то где су. Из истог разлога ни ми њима не проучавамо физиономије. Свако гледа своја посла и чува свој мир. Ако и морамо да се срећемо то је увек узми-и-бежи систем, што мање речи, на брзака. А ипак не можеш да не видиш. Рукавице. Сви носе рукавице. То увек сецне, ма колико био хладан.

Сакупили смо се и јели на броду. Нико није хтео да оде у мензу. Можда је то младалачки бес или тако нешто али било нам је доста. Ако те уписују, прегледају, траже у списку и додају ти пакете, показују пут, не морају и клопу да ти сервирају у рукавицама. Бар не нама.

Гутали смо ћутке, лица окренутог пучини.

План смо израдили у диму цигарета. Једноставно: допловимо, уђемо, покупимо све и тутањ.

Тако је и било. За пола сата почистили смо магацин. Само смо износили, без провере. Знао сам да је Кобс проверио ствар и да нас не ради. Овај пут му јако требамо. Посао је као Сунце за њега. Значи неко му га је наручио, неко јак.

На пучини, док смо се одмарали Кобс се сетио да је онај момак умро. Ни неки нови лек који су пробали на њему није помогао. Кремирали су га прошле недеље. У пећ су га сигурно бацали кесицу по кесицу, онако како су га растранширали и испандловали. Па и доце морају негде да се уче, а куд ћеш бољег меса од нашег.

Море је било тихо и Месец нас је пратио.

До Јужних Спорада требаће нам бар 3 дана.

Прво смо прегледали опрему. Све је било ту: ронилачка одела, боце са кисеоником, компресори, монтажна платформа за урањање, усисна пумпа, цеви, копља, осветљење. Таман оно што нам треба. Па и више од тога, а, кажу, од вишка глава не боли, осим ако нису рендгенчићи или какав отров.

Све у свему, све солидна, поуздана војничка роба. Нисам више имао ни длаку сумње у газду. Тај је опак. Није ово Кобсов стил. Он је за ситне послове: оружје, експлозив, хемија, то може. Напољу увек има безвезњака којима то треба да би истерали неку своју правду, и то преко нечијих леђа. А на Граници Зоне тога као блата. Само заграбиш и трампиш за мало среће. Ситна трговина, никоме не боде очи а сви задовољни.

А чак и да пукнемо и провале нас или неко од подмићених плаваца пропева шта нам могу? Не могу да нас убаце у ладовину јер цела Граница и Зона су баш то – дебела, мртва хладовина. Ту си рођен и ту остајеш. Нема друге.

Ако, пак, улетимо у ватру – кога брига. Њима свеједно, нама би дошло коју годину пре. Више од четири банке тешко да ико домаши овде.

И ако све сабереш ризик се исплати. Не улажеш пуно а можеш да се огребеш.

Пред зору трећег дана гајгер се померио ка црвеном. Зелена зона била је далеко иза нас. Никад нисам видео сказаљку на зеленом. Живели смо у жутом од рођења. Наше мајке су нас родиле у жутом. Пре 30 година, док су се цеви још хладиле.

У сваком случају, нисмо се пуно грчили. Ударисмо по фикс. Још мало сличица. Предвече смо гутнули по пилулицу. Таман да обрадујемо доцу на прегледу.

Тишина нас прекри и, разбацани, по палуби, блажено дремасмо. Пилот нас је водио.

У неко доба разбуди ме дрмусање. Одшкринем окце. Кобс нешто треба. Придигнем се. Не говорим ништа, готово ми је жао да расцепам овај мир. Чекам да каже шта би. Али ни он не говори. Показује ми на пучину.

Загледам се у правцу његовог прста. За трен не копчам. Море ко море. Онда видим. Црна грба расте испред нас. Острво.

Ускоро сви стојимо уз ограду. Мрак и камен долазе нам у сусрет. Нећемо пуно видети кад будемо пролазили. Одлазим у кабину и искључујем пилота. Ово није требало да се деси али, шта је – ту је. Момци бацају сидро.

Враћамо се на палубу али знам, чујем, нико не спава. Жаре се цигарете. Море је огледало неба.

Тамо у мраку као да нас неко чека, неко важан. Можда се баш на њему неко од нас родио. И сада ће га видети први пут.

Некаква магла се вукла над нама. Никако да сване.

Кад се разданило кренусмо. Море је блистало али острво није променило боју. Спаљени, угљенисани камен. Ни птице нису летеле над њим. Згариште. Напалм кремација.

Испратили смо га у тишини...

Тог дана грбе су биле на хоризонту, срећом ни једна близу. Знали смо шта су и да никога нема тамо. Сва су острва спаљена. Било је то гробље земље и мора. Наше родно место.

У свитање петог дана пилот нас уведе у залив. Обала пред нама почетак је Зоне.

Север и Зона имају једну велику сличност. Све знају све о њима и нико није био тамо.

На Север се не може јер плавци не дају. Ако би се неко и пробио далеко неће јер свако у Зони мора да прогута дневно шаку пилула без којих не може, а таквих нема напољу. Тако му после месец дана, ако у Центру подигне максимално следовање клопе и лекова и истог дана клисне, остаје да бира: или ће се јавити полицији а то значи – правац Граница или ће се завући у неку рупу и нахранити пацове собом. Људи причају да се раније доста бежало али да су се сви вратили, живи или у оловним сандуцима. Наравски, увек ћеш чути да је тај и тај нашао боса за кога је радио а овај му је плаћао у пилулама. Можда и има истине у томе, каже се где има дима има и напалма, али ко ће га знати.

Са Зоном је друга ствар. Нико не брани да идеш али коме је до тога? Шта тамо има да се види? Пустиње, спечена земља, рушевине. За те ствари довољне су и приче. Чак и превише.

Ипак, нисмо одолели и буљили кроз двогледе у обалу. Камен, камен и камен. И јара. Сви су некако незадовољни. Хтели смо да видимо нешто. Узрок све ове беде требао би бити огроман, као планина, да може да се види из даљине и да свакоме ко га види буде јасно да је због тога његов живот обично говно. Али ништа се није видело. Само обала спеченог камена.

Одустали смо од даљњег напрезања да би се намирили. Одједном све сврби вена.

Мир који је ушао у мене кроз иглу затвори ми очи али ја сам, опет, видео све. Брод лешкари на води која га мази, лако титрање обале, бистри ваздух пун соли и облака који се вуку, поцепани и прозирни, преко неба. Сунце није имало облик. Разлило се изнад нас. Могао сам да испружим руке и умочим прсте у њега. Могао сам бити све и у свему. Онда ме окружише сићушна светла. Вртела су се и жмиркала ми. Смејао сам се. Она су и даље играла и знао сам да је то Запад, Рај и ја у њему. Човече, која срећа.

И би први дан.

Залив је бара. Гомиле алги, разбацане по води, тек понеки таласић. Безвезно место.

Баталили смо нежност, која нас ту и тамо спопадне, и прешли на посао. Склопили опрему и низ бок брода спустили платформу за урањање. Смислили оквирни план. Прво треба да нађемо олупину. Да мало извиђамо около. Ронићемо по двојица. Први ја и Тилос. Вођа и његов заменик морају први да се покажу. Правила дуге владавине.

Напртили смо боце, за појас привезали лампе а за лист десне ноге нож. Шљапкали смо перајима по платформи и сели на њену ивицу. Кобс и Астро су се смешкали, кисело. Некако ми се није гледало у Тилоса. Осећао сам некакву хладноћу у цревима.

Наместио сам поквашену маску, климнуо у упрте погледе и изврнуо се.

Отворио сам очи и нисам знао где сам. Свуда око мене – мехурови. Шибали су на све стране. Нисам знао где је горе а где доле. Превртао сам се.

Полако видик се рашчистио. Тамно испод мене било је дно. Погледах горе у блиставу површину кад тамо нешто експлодира. Тргнем се. Из грудве мехурова испаде Тилос. Требало му је времена да ме уочи. Показах му надоле и запливасмо.

Вода је била млака али ја сам и даље био најежен. Гризао сам гумену дисаљку.

Зађосмо у сенку. Стреле светлости секле су воду. Бацих поглед на горе. Били смо испод једне од гомила плутајући алги.

На 20 метара дубине стигосмо до дна, пешчаног и равног. Никакве избочине. Лагано смо пливали над њим. Све је било плаво-зелено. Видљивост сасвим добра.

У тренутку погледах надесно где је требало да је Тилос. Није га било! Мехурови наглог издисања обавише ми главу. Застао сам и окретао се око себе. Нема га. Лед, који и није нестао, зграби ми утробу.

Једва се натерах да потражим мехурове. Долазили су испод и иза мене. Задржао сам дах и напрегао вид. Коначно бљесну једна копча и мрља у коју сам гледао претвори се у Тилоса. Његова опрема стопила се са околином. На то треба пазити.

Удахнуо сам полако, али није вредело. Погледах на сат. Скоро 40 минута смо под водом. Доста за први пут. Тилос је лагано прилазио. Махао је ка површини. Климнух, задовољан што је излазак тражио он и пођох за њим. Застали смо 5 минута близу површине, због декомпресије. Све по правилима.

Напољу нас дочека Сунце и руке. Скинуше нам боце. Требало је времена да дођемо до даха. Плућа никако да се нагутају ваздуха.

Објаснио сам Кобсу и Астру да роне на супротној страни од наше. Натоварили смо им боце и пожелели срећу а онда се прућили и упијали топлоту, шиштаво дишући.

Изронили су после пола сата. Ништа.

Одредио сам одмор за клопу и дремку. Свима је требала.

Поподне Тилос и ја поново заронисмо, на нашој страни. Дно је било исто, никаквих знакова по којима би се оријентисали. Можда смо ронили на истом месту као и први пут. Изашли смо клецавих колена.

Док се друга двојка спремала видех да Кобс узима и копље.

– Шта ће ти? – упитах.

Слегао је раменима: – За сваки случај. –

Заустих да упитам зашто али он се већ бућнуо.

Копље је алуминијумска шипка дуга 2 метра. На једном крају је рукохват, на другом 10 центиметара дуг шиљак са експлозивним пуњењем у себи. Првобитна сврха те справице била је да убија превише радознале ајкуле које су се мотале око ронилаца. Чувар би боцнуо рибу која је претерала, забијени шиљак би се извукао из копља и активирао експлозив. Ајкула би одлепршала у облаку своје крви. У уста својих сестара.

Из истих разлога је копље користила и војска, јер за борбе ронилаца је прегломазно. Мада, ако боље размислим, ко ће га знати.

Изронили су потпуно модри. Извукли смо их на платформу. Дрхтали су и цвокотали.

За данас је било доста. И превише. Кад су се мало повратили извукосмо их на палубу. Боца је клизила из руке у руку. Астро ју је држао обема рукама и једва погодио уста. Изгледало је да ће поразбијати зубе грлићем.

Топлота нас је, коначно, прожела и извалисмо се где се ко налазио. Заспали смо као заклани. Нико није ни поменуо фикс.

Други дан

Није да смо ми тамо неки слинавци али стварно смо балдисали. Годинама нисмо ронили. Прошли смо клиничку фазу, опробали снаге и у томе и бацили се на друге ствари. Лакше и уносније. Развијали смо покретљивост прстију. Зато смо се сад и вукли по палуби, шкиљећи у небо. Био сам у недоумици. Ако данас не заронимо пропада нам време а кризу само одлажемо и тако и посао постаје несигуран. Објаснио сам то Тилосу. Климнуо је и навукао опрему. Имали смо још 8 пуних боца. Кад их испразнимо мораћемо их пунити.

Пливали смо са главама у води. Почео сам већ да распознајем дно. Јуче смо стигли до оне велике рупе.

Заронили смо испред једне гомиле алги, у сенку. Дно се постепено спуштало и видљивост се смањивала. Дисао сам све теже и срце ми је залупало. Отишли смо предубоко. Окренух се ка Тилосу. Био је иза мене. Лежао је на леђима раширених руку. Мехурови су шикљали из дисаљке.

Допливах до њега. Није ме опазио. Очи су му биле склопљене. Смешкао се и само зубима држао дисаљку.

Продрмао сам га али није реаговао. Идиот се откачио. То зову ронилачко пијанство или лудило. Требало би да наступи на већим дубинама али – било је ту. Још само мало па ће испљунути дисаљку. Сад сигурно мисли да је риба.

Пришао сам му са леђа и стргао маску а затим затворио вентил на боци. За тренутак се није мицао а онда поче да се бацака. Поштено ме је одаламио неколико пута. Једва сам му отворио вентил и гурнуо црево у уста. Исколачио је очи на мене. Зграбих га за руку и повукох на горе. Није се опирао. Задржали смо се мало дуже на декомпресији.

Када смо изашли кашљао је и псовао. Она двојица заронише смејући се. Нисам им рекао шта се десило. Попео сам се на брод по воду. Док сам се извлачио из кабине опазих небо над Зоном. Црнело се. Изгледа да ће нас ошинут олуја. Море се већ видљиво таласало.

Сиђох на платформу. Кобс и Астро још су били доле.

Облаци нас прекрише и ветар ојача. Кресте таласа пенушале су се. Гледали смо час у небо час у море. Прва да нас стиже киша. Ледена.

Коначно, две главе избише на површину. Зграбисмо их и извукосмо. Стргли су опрему и попесмо се у кабину.

Покривени ћебадима ћутали смо и слушали. Киша је шибала а ветар вриштао. Стресох се. Језа појури низ кичму. Осећао сам како ме све боли. Усне и зуби, који као да су се климали, болно су пулсирали. Прејако сам гризао дисаљку ових дана.

Киша се коначно уморила и престала. Ветар умукну. Мрак је цепала понека удаљена, нема муња.

– Онај крелац рече да је залив тих. – огласи се Кобс.

Смејуљили смо се.

– Морам да се попишам. – рече Тилос и подиже се. Придружи му се још неки. Врата се отворе, на нас навалише хладноћа и звезде, и затворе.

– Јесте ли нашли нешто? – упитах мрак.

– Ништа. Само песак. – Одврати Кобс. Астро је значи изашао.

– А за шта ти је требало копље? –

Чуо сам како се Кобс мешкољи. Ћутао је. Коначно му излете:

– Кад зароним као да ме хиљаду очију вреба. А тамо нема ни једна риба. Само празна вода. И сенке. Ништа. Ништа не видим. Астро нестаје и враћа се... Не знам... То је тако... хладно. – Дисао је дубоко, ћутао, а онда чух једно "не знам" изговорено шапатом.

Знам своје другове читав живот. Срели смо се горе у Централном логору. Родитељи су нам поумирали а ни ми нисмо били далеко. Лежали смо један до другог јер смо сви били са Додеканеских острва. Уместо именом звали су нас по именима острва на којима смо рођени. Некако смо преживели. Заједно одслушали оно мало школе што су нам дали, тек да знамо да читамо и пишемо и имамо појма о животу. Кад су нас отпустили из логора нормално да смо остали заједно. Научили смо тако. Група је једини начин да се преживи у жицама. Чак и кад има свега довољно да не треба отимати, некога се мора тући и газити. Неко мора бити најгори. Ако си у групи онда тај неко ниси ти.

Залуђени слободом луњали смо около. Придружили се једној банди. Крали оружје плавцима, тукли се са другим бандама. Опијали се и пробали фикс. Све време пред нама било је наше.

Али, кажу, све добро је кратко, да је дуже било би досадно. У једној акцији дигли смо нешто са територије друге банде. Сачекали су нас и наплатили нам то. Нас четворица побегосмо. Уграбили смо брод и оставили бивше другове на обали. Убили су их. Правила опстанка. Бори се или умри. Или бежи.

Спустили смо се до Јужне Централе и ту почели за свој грош.

Претурили смо пуно тога преко главе и знамо се. Кобс не паничи. Има мозга. Астро је физички најјачи али не воли да се истиче. Ћути, такав је одувек. Тилос зуји, свуда га има, уме да се залети. Ја сам од свега по мало. Вођа сам јер сам најстарији и у логору сам био најјачи, бар у почетку. После су ме други престигли али моје је остало јер сам научио да изгледам хладан и сигуран а то људе плаши. Боје се фаца, а ја сам тај.

Зато, кад Кобс каже да се плаши значи да ту има нечега. Он не драми. А, сад, кад боље размислим, ту се стварно нешто клима.

Мозгао сам о томе и кад су се она двојица вратила и легла. Никоме није било ни до чега осим дремке и ускоро они захркаше и ја им се придружих.

Трећи дан

Магла се вукла по води. Заударало је на спаљено месо а палуба је била прекривена некаквом сивом крљушти која се на додир распадала. Ко зна где у Зони је ветар то покупио. Смучило нам се па смо жестоко изрибали палубу.

Сунце је тек пред подне огрејало. Требало је наставити посао. Али како? Двојица су већ уздрмана. Ако данас не сиђемо – готово је. Јучерашња фрка само је кризица према данашњој.

Сишли смо на платформу. Гледају ме и чекају. – Добро. – рекох. – Да пробамо да променимо стране. Астро и Кобс нека зароне где смо Тилос и ја ронили. Имамо још 4 боце. Ако ништа не нађемо поподне ћемо укључити компресор и напунити боце. Или ћемо другачије, договорићемо се. Полазите. –

Кобс је мало нервозан али навлачи опрему. Узео је и копље. Климнем му.

Тилос и ја гуштеришемо. Задах се под сунцем изгубио. Море је уље.

У ствари, у праву је. Заиста нема риба. Ниједну нисам видео. И вода је тако млака. Скоро слузава. Ни при дну није хладнија. А оно нестајање, то је без везе. Опрема је плаво-зелена и на дубинама се утапа у околину. Маскирање. Војна роба. То су живци. Нисмо навикли на такве ствари. Биће да смо мислили да ће посао бити лакши. Главни проблем био нам је место, а како ћемо није нас пуно мучило. Али испаде другачије.

Једна глава излете на површину. Скочисмо. Неко је страдао, пролете ми крв пред очима. Онај скида маску. Кобс. Испљунуо је дисаљку и раздерао се: – Нашли смо. Ту је. –

Навукли смо, наврат-нанос, опрему и заронили за њим. Вода је била густа. Свуда је лебдела она крљушт.

Дно није личило на оно од јуче. Олуја га је претумбала. Тамо где су биле рупе сад су дебељушкаста брдашца.

Угледасмо Астра. Испод њега лежао је брод, делом уроњен у песак. Бок и део палубе били су слободни а остатак, па и командни мост, затрпани. Разгледали смо мало олупину а онда показах на горе.

Уздизали смо се полако. Неко би пресекао стреле светлости и бљеснуо. Површина се чинила као растопљено сребро.

Нико не зна шта се заиста дешавало за време рата. На Граници нема новина, ТВ и радио пријемника. Изоловани смо. Кријумчари са којима радимо не маре за историју. Плавци одмахују главом, није њихова дужност да о томе знају и мисле, а камо ли да нама замењују учитеља. У школи нема предмета Историја ваше пропасти. У класичним делима XIX и XX века, које можеш, ако хоћеш, добити на читање тог рата нема. "Фани Хил" нема везе са убијањем. "Емануела" и "Дубоко грло" нису баш о томе. Друге литературе нема. А ова нам и не треба. Већина од нас се и не диже никад. Деца се рађају ретко. Ниједно не преживи. Ми смо последња генерација.

Ипак, приче постоје. Кад се све сакупе неке ствари су очите. Ако ти, пре него што их све чујеш, не постане свеједно.

Све почиње малим ратом. Нико не зна због чега је вођен. Свако је у њему имао своје интересе и људи се убијају и убијају. То траје деценијама. Примирја се склапају да би стасале нове генерације војника. У једно такво улећу плавци, као тампон између завађених и као некакав залог будућем миру. Међутим, уместо да сахрањују погинуле неки од дојучерашњих непријатеља склапају савезништво, наоружавају се. Коначно, проваљују линију плаваца и сатиру све оне који нису са њима. Плавци бране голи живот и повлаче се. Север прети, забрањује даљу продају оружја, али ни једна забрана никога није задржала. Рат избија на обале мора. Острва Спорада горе. Народ бежи. Више нема чекања и Север одговара. Одмазда свом снагом, свим средствима. Ватра, отрови, радијација и ко зна шта још. Без милости. За годину дана рат је готов. Спаљено је и сатрто све што се нашло на путу. Мир се вратио. На мртве.

Али свака батина има два краја. Понешто од "употребљених средстава", како се то каже, "загадило је" и оне у име чије безбедности је одмазда послата. Највише је страдао народ приобалних земаља. И од једне и од друге стране. Згодно им се наместио.

Оно што је следило била је нужда. Створена је Граница: територија која окружује бивша ратишта – Зону. Сви унутра стављени су под војну власт неограниченог трајања. Храна и лекови и све потребно за живот дели се бесплатно. Од нас се очекује да останемо тамо где смо, да ћутимо и не сметамо, да бисмо били лакше заборављени. И да умремо, по могућству, што пре.

– Мораћемо копати. Срећом имамо сисаљку. Њоме ћемо ослободити мост и дићи робу. Нема више роњења са боцама. Остајаћемо доле дуже и зато прелазимо на црево. Значи компресор, сисаљку и црево на платформу. Радимо опет по двојица. Још мало и путујемо у топлије крајеве. –

Свима нам је лакнуло. Навикли смо на брже послове. И лакше. За час смо средили опрему. Све је потрпано на платформу. Лица се смијуље. Свима су се вратиле оне лепе слике.

Онда сам све, и себе, натерао да ставимо нешто у уста. Клопа је била без укуса али се морало.

Коначно смо укључили компресор и спустили сисаљку у воду а за њом бућнусмо Тилос, Астро и ја. Црева су се као змије протезала изнад нас док смо, оптерећени појасевима са теговима, лако тонули. Срце је бубњало у мени и ништа се ту није могло. Слике су ми бљескале пред очима. То се не може отерати. А и зашто би кад се све због њих ради? Свако на Граници сања Север, и нема тога што не би дао да за тренутак буде тамо.

Знао сам принцип рада сисаљке али нисам никада радио њоме. Исто тако никад нисам ронио са цревом. Матори су то звали "деско опрема". Ко зна колико је старо то име. Жуто црево је водило од компресора до маске у којој је лице било слободно и није било дајаљке. Видик је био бољи и лакше се дисало. Ваздуха је било док је компресор радио. На "деско опрему" лако је навићи се. Једина сметња је лако затезање изнад главе – то је од црева.

Са сисаљком је било проблема. Наравно, као добар вођа, први сам радио њоме. Требало ми је времена да уђем у штос. У сисаљки се ствара некакав вакуум, изазван радом мотора тамо горе на платформи, и она на једном крају усисава а на другом то избаци. Зато су то звали и "ваздушни лифт". Проблем је у растојању између сисаљке и дна. Ако је крај преблизу сисаљка се залепи за дно, ако је, пак, крај предалеко ништа се не усисава.

Цимао сам и балансирао сва док нисам нашао равнотежу. После је било лако. Песак је настајао и излетао 3 метра даље, у облаку налик печурки.

Сат касније рупа је била повелика а моје руке утрнуле. Предао сам сисаљку Тилосу и одмарао се. Астро је још раније, кад му је принцип рада постао јасан, изронио. Чучао сам на дну. Узвитлани песак је замутио воду. Ту и тамо је нешто светлуцало.

Рили смо тако свако по још једну смену а онда, прозебли, изронили. Кобс и Астро цупкали су жељни посла.

То вече ударили смо по фикс. Да одржимо морал и набацимо мало боје на слике. Посао је био у завршној фази и мислио сам да мало можемо пустити себи на вољу, одавно то нисмо притиснути невољама.

Четврти дан

Ујутро смо заронили прерано и смрзли се. Посао је, као за инат, ишао глатко и једна ивица моста била је скоро чиста. Усисавао сам дрхтећи. Зуби су ми цвокотали. Да имам дисаљку да је загризем. Погледавао сам на сат све чекајући да моје време истекне и замени ме Тилос.

И онда, нешто се забеле у песку под сисаљком. Песак је витлао, мутио воду. Нагнух се да боље видим и, уто, то бело, откопано, завртело се у улетело у вакуум, ударајући унутра. Трзај ме је готово оборио. Тилос ми приђе и узе сисаљку.

Склони сам се, махинално, обузет сликом коју сам видео. То бело била је лопта, глатка, са црним прорезима. За тренутак се закотрљала.

Била је то људска лобања.

Знам, сваки брод има посаду која, кад потоне, углавном послужи рибицама за ручак. Нема ништа чудно у лобањи на дну мора. Понављао сам то себи али није помагало. Јесте да сам се мало смирио али хладноћа изнутра и даље ме је дрмала. Као да се одједном све скупило. Кобсово кежење, спаљени Споради, са нашим, Додеканеским, острвима која су ме сетила на све што бих радо заборавио, ова мртва вода, Тилосово пијанство и нестајање, Кобс. Све ме је то зграбило и шетало низ кичму. Дрхтао сам у облаку песка.

Вода при површини била је млака. Напољу је пекло. Изронили смо. Модрим прстима тргао сам опрему. Кобс и Астро су причврстили црева на своје маске и пошли ка ивици платформе. Пре но ће навући маску Кобс рече: – Рибе су се вратиле! – Мора да га је то јако радовало јер се клиберио до ушију. Навукао је маску и даље се смејући, звучало је то као роктање свиње.

У "деско масци" човек може да се забавља причајући себи на глас јер дисаљке нема и уста су слободна.

И шта тај крелац хоће да каже? Лежао сам и грејао се. Уопште нисам видео рибе. Ништа осим песка није ме интересовало. Ако су се вратиле – добро. Зашто му је то тако важно? Можда је још био у сликама? Не би требало. Сви смо остали суви. А оне његове идеје?

Легао сам на стомак а пустио да ме со голица по леђима. Могао бих да дремнем али глава се захуктала и гура ли гура.

А ко ми каже да су сви у реду? Нисмо поштено разговарали од... ко ће га знати. Ноћу уморни хрчемо а дању смо под водом. Кад једни изађу други улазе. Једва да се поздрављамо. На платформи се грчимо да се повратимо и није нам до приче. Потпуно смо се издвојили. Са Тилосом нисам ни реч проговорио о ономе што му се десило. А ни са Кобсом. Био је у праву, али да смо о томе причали не би био тако узбуђен и не би га бубе држале до сада. И све се некако запетљало и отеже се, тегли, стално запиње. Ипак, они ће данас откопати мост а онда треба извући сандук. Још дан, можда два. Ако све буде како треба. Ако.

Устао сам. Компресор је лако брундао. Тилос је спавао. Не вреди га будити, баш смо се смрзли доле. Вечерас ћемо сести и разговарати. За групу је то важно. Да чујемо ко шта мисли о свему. Шта му смета. Увек смо тако радили. Пре и после посла би свако казао своје. Вечерас ћемо тако. А сад, да видимо те рибе.

Мехурови су остали изнад.

Гледао сам око себе као новајлија. До сада нисам много марио за околину. Ронили смо због посла. Околина се подразумевала. Да Кобс није потегао не бих се ни сетио риба. Сви познајемо море, расли смо уз њега и улазимо у воду као у нешто познато. Само ако се плашиш видиш све што је око тебе. И више. Иначе се не обазиреш и не дрхтиш.

Да ли се то Кобс плаши? Или је рибе видео случајно?

Оно са копљем и ону причу његову, сад ми је било јасно, ипак нисам узимао за озбиљно јер, шта ја знам, Кобс не драми, то је истина, а и толико смо претурили преко главе и никад није био више херој или кукавица него било ко други од нас и увек смо један другом држали страх па је све на крају испадало добро. Оне приче о нечијој трти биле су само лако зезање после успешног посла. Кад је требало сви смо гризли. А кризе има свако. До сада су пролазиле, мислио сам да ће тако бити и са Кобсовом, али ова се нешто одужила. Или сам ја све то мало надувао? Можда се Кобс церио јер га је прошло. Да, биће да је тако. Да му нешто фали не би се кезио. Можда сам ја мало префорсирао ствари. Биће. Био сам уверен.

Тонуо сам полако, без тегова. Видљивост добра, мада мања него пре. Много прљавштине лебди около.

Испод мене вода је потпуно мутна. Песак, испљунут из сисаљке, полако се слеже. Могу да видим само једног рониоца који држи сисаљку. Иза њега шиба вихор који постепено слаби и шири се све докле поглед допире. Другог рониоца нема. Његово црево се губи у облаку.

Осврћем се и тражим. Запажам љескање у облаку и на рубовима видокруга. Могу то бити и рибљи трбуси јер риба бежи од ронилаца и остаје на сигурној удаљености настављајући да живи по своме. Зато их нисмо лако ни могли запазити у свој овој гужви. С друге стране, дно је овде мртво, само песак. Можда зато има само рибе која луња около. И кад смо дигли прашину оне су осетиле промену и допливале. У облаку их има пуно. Ту се могу осећати сигурнима.

Ето како све може да се среди ако о томе мало промућкаш. Биће да је Кобс био у праву али није размрсио разлоге па се зато и грчио.

Био сам на пола пута до дна, намеран да изроним. Удахнуо сам и није било ваздуха. Цев је била празна. Зацрнело ми се пред очима. Трнуо сам ногама и пошао навише испружених руку.

Шупљина у грудима је расла. Никао да пробијем ту блиставу плочу.

Руке избише на површину. Зграбиле су ваздух. Глава је изронила и стргао сам маску. Не могу да се надишем.

Претурих се на платформу. Стао сам, поводећи се. Погледам компресор. Довод ваздуха у моју цев је прекинут. Тилос седи.

Раздерем се: – Шта си то урадио, говнару? –

Гледао ме је бесно. – А шта си ишао доле а ниси ми рекао? Могао си да ми кажеш? –

– Спавао си. Нисам хтео да те будим. –

– Ма немој. Да сам ја хтео доле морао би да се јавим. А тебе боли за мене. Радиш шта хоћеш. –

Зинуо сам. Који му је? Надигао дреку за ништа. Кажем му: – Свашта. Без везе. –

– Немој то више да ми радиш. – одврати он.

Ћутао је све док се рониоци нису вратили. Питао сам се шта се тако напалио али ништа ми није падало на памет. Затекао сам себе како сабирам све ствари које су се десиле на овом путу а о којима појма немам и листа је била подужа. Као да и није било тога за шта сам могао да устврдим да ми је потпуно чисто.

Откопали су и улаз је био слободан. Лежали су на платформи и церили се. Придружили смо им се.

Осећао сам како пуно муке спада са мене, са свих. Још сутра и готово. Бежимо одавде. У топлије крајеве. Болеле су ме вилице. Заценили смо се. Балице су нам цуриле из уста. За трен угледах Кобсова уста. Онако безуба личила су на рибља.

Вечерали смо док је црвена кугла тонула. Смишљен је план за сутра. Сви идемо доле са алатом. Папир са скицом кружио је. После смо попушили по траву. По старој процедури по реду је био фикс. Момци су се чешкали. Чекали су да дам знак. Отезао сам али на крају је морало да се каже: – Мислим да данас нема путовања. Требаће нам сутра сва снага. Зато ћемо ноћас сањати суве слике. –

Не! Ти ћеш да нам браниш! – очекивао сам да чујем. Рачунао сам на то још док сам смишљао, тамо горе, на почетку путовања, да се што мање фиксамо. Тако нешто бих разумео. И мене је сврбела вена.

Али, одговорила ми је тишина. Без прекида. Само су ме гледали. После је Тилос донео ћебад и полегасмо. Било је топло али покров нам је требао. Ниједан људски шум није се чуо. Као да нико није дисао.

Жмурио сам, склупчан, покривен преко главе. Гризао сам рукав да ми зуби не би цвокотали. Бојао сам се.

Пети дан

Облак се није слегао. Вода је била мутна. У том сумраку откопана се олупина беласала. Преко ноћи нахватала се по њој танка пешчана скрама.

Попели смо се на палубу и застали пред вратима. Астро, најснажнији, приђе. Дохватио је браву и тргнуо. Без успеха. Од нечега што лежи више од 30 година под водом и не може се пуно очекивати. Чак ни композитна пластика, од које је направљена ова крнтија, није савршена. Треба развалити. Климнуо сам главом, може. Најбоље је кад сви знају шта треба да се уради па шеф само то одобри. Онда његова заповест не боде очи, а то је за шефа јако здраво.

Астро и Тилос петљали су са шипкама. Вода се напуни новим звуком удараца. Кобс отплива до прамчаних прозора. Нису се могли разбити али се можда могло погледати унутра. Обема рукама је трљао стакла. Наравно, била је то пластика, као и све друго. Изгледало је као да се на њих нахватала иловача. Некаква слуз је била на прозору и на њу се залепио песак. Они јуче нису ништа дирали. Откопали су своје последњом снагом и жељни топлоте изронили.

Ипак, није се могло видети унутра. И изнутра је нека скрама прекривала стакла. Одгурнуо сам се до прамчане топовске куле. Делимично је још била затрпана. Обе цеви прекрила је и изобличила рђа.

Врата су попуштала. Брава је пукла и удружени одшкринусмо их довољно да се човек може увући. Лагано ме гурнуше. То је посао вође: да упада први.

Било је мрачно унутра и укључих батеријску лампу. Увукох се. Све је прекривао фини муљ. Хтедох да крочим али ми глава запе. Црево се заглавило у довратку. Неко га ослободи.

– Идемо. – рекох себи. Кораци у перајима нису баш сигурни али стигао сам до кормила. Наспрам њега, у пулту под прозором требала би бити кутија. Упутих се тамо. Да, биће да је то то. Нагнух се да обришем муљ кад ми однекуд над главом залупа. Следио сам се. Звук као да је пливао около налећући на мене.

Коракнух уназад, осврћући се, и нога ми запе. Падао сам млатарајући рукама. Вода је успорила кретање али, ипак, десницом закачих кормило и бол јурну уз њу.

Претурио сам се и испружио на поду. Лежао сам на нечему. Уперих лампу која ми је остала у левици. Муљ се размазао и у снопу светла бљештао је жути појас за спасавање привезан за нешто што је једном био грудни кош човека.

Скочио сам. мехурови ударише о маску. У њој, бљувао сам клетве.

Лупање се понови и јурну низ кичму. Испружих руку и обрисах муљ са прозора. С оне стране бленуо је Кобс. Показах му крути средњак. Кретен. Махнух главом да уђе. Лица нестаде.

Тилос и Кобс се увукоше унутра уз топот и приђоше. Астро је остао код врата, посматрао нас чекајући да га позовемо ако затреба. И они су видели појас и одвратили поглед. Сад нема враћања.

Са три светиљке залепљене за плафон малим вакуумским жабицама било је довољно светла испред нас. Клекнули смо и брисали муљ са пулта и испод њега. Откривене боје су бљештале. Случајно, у замаху, додирнух Кобсову руку. Била је врела. Црвенела се. Он није обратио пажњу ни кад сам га погледао. Као у грозници очима је шарао по пулту. У широком млазу мехурови су му излетали из маске и ударали у плафон лепећи се о њега.

Пулт је био очишћен. Вода се потпуно замутила. Светлост лампи секла је пут кроз њу. Присећао сам се скице. Метална плоча пулта са прекидачима потпуно је зарђала. Пластичне траке са натписима на њој биле су деформисане, издигнуте рђом која се завукла испод њих. Само су бројчаници, заштићени стаклом, блистали флуоресцентно.

Клекнуо сам. Овде негде је требало да буде та кутија са свемоћном желатинозном коцком. Пребирао сам по склоповима. Да, овде је живац нормалног компјутера. Неко ми заклони светло. Погледах. Кобс. Махнем да се одмакне. Шта му је? Само се мува.

Док спуштам главу угледам у прозору рибе. Цело јато, свуда около. Крупне, сјајне крљушти, злобна изгледа. Непомичних очију. Никад нисам видео такве. С пуним устима зуба.

Вратим се трагању. Испод компјутера налазе се враташца. Иза њих би требало да буде Оно. Тилос додаје шипку. Брава се није одупирала дуго.

Отвор је у мраку и дижем се да скинем лампу. Дохватам је. Спуштам се на колена. С бока долази звук. Кобс петља по једном ормарићу на зиду. Избацује којекакве ствари и оне, лако лебдећи, падају. Могао бих да викнем али не би ме чуо.

Настављам са Тилосом. Он осветљава а ја откидам неке цеви што улазе у нашу кутију. Онда потежем ручку кутије. Ни макац. Тргнем. Ништа. Окрећем се и позивам Астра. Прилази и завлачи руку, вуче. Одмакнем се а и Тилос. Иза нас стане Кобс. Држи нешто у руци. Неку конзерву. Потпуно је откачио.

Астро извуче руку и – ето је. Мала кутија наших снова. Стежем Астрову мишицу. Прихватам Тилосову руку. Успели смо. Кобс покушава да нас све загрли. Још држи ону конзерву, маше њом. Узимам му је. Боја за сигнализацију. Ако треба нешто обележити активира се и вода се обоји. Из ваздуха се та мрља лако уочава. Спретнији су је користили у случају потапања брода. Преживели би пливали у обојеној води надајући се. Ови очито то нису урадили.

Вратио сам Кобсу играчку. Ако му се свиђа... Још има посла. Могли би да понесемо још нешто. Тако би дигли цену. Прво би Кобсу показали то и тако добили времена за ценкање. Да извучемо још понешто од тог сероње.

Тражио сам по кабини. Оне рибетине још су биле тамо. Буљиле су у нас.

Сетио сам се. Дигнућемо и онај обични компјутер. Сагнуо сам се и повукао. Ово је ишло лакше. Држећи и ту кутију имамо све што нам треба.

Хтео сам да наредим полазак кад нас преплави боја. Чуло се како се конзерва шиштећи празни. За час смо били у жутом. Онај ментолац је отворио боју. Како му је то успело није важно, али урадио је то. Потпуно је пошандрцао. Раздерао сам се. То је звучало као грозно гроктање.

Ништа се није видело. Као да сам у кофи жуте боје.

Онда је у једном крају жуто почело да бледи. Боја је излазила напоље. Пошао сам тамо и налетео на некога. Руке су му биле празне. Тилос. Гурали смо напред држећи се. Стигосмо до врата. Тилос се извуче и ја му додах кутију па изађох и сам.

Жуто је избледело и, без светла из лампи, само у оном које је долазило одозго, постало светло зелено, али, и даље се слабо видело. Били смо у средини облака. За трен сам изгубио оријентацију.

Дигао сам руку изнад главе. Идем горе. И други ће.

Нешто ме удари у стомак и изби дах. Одмах затим осетим ујед. Нешто ми је гризло лист. Цимнем ногом. Један ујед засече ми руку.

Вриснуо сам. Замлатарао руком. Једна риба крај мога лица. Рибе?! Шта оне... Излетале су из боје разјапљених чељусти, игличастих зуба. Страшно много зуба.

Уједи су секли руке и ноге. Десетине, стотине, свуда по мени. Танке траке крви, црне као ноћ, лелујале су око мене.

Бацакао сам се а оне су ударале, махните.

Избих изнад боје. Сада сам их јасно видео. Налетале су оштро, шибајући телом, брзе стреле бола. Ништа, баш ништа их није могло одвратити. Потпуно луде.

Ударао сам једну шаком. Завртела се, ошамућена. Али други зуби нашли су моје месо. Никакву одбрану нисам имао. Само да изроним, само то могу.

Угледах испод себе Астра опкољеног рибама. И он је млатио око себе. Још је држао кутију.

Издржао сам још један напад. Једна је загризла у моју подлактицу и готово ми откинула комад меса. Трзала је главом кидајући док је нисам ударио. Поглед њеног непомичног ока пролазио је кроз мене.

Погледао сам навише. Још мало. Крв је била црвена.

Онда нестаде нападача. Плутао сам огледајући. Отишле су.

Пода мном, две су се прилике, опкољене, бацакале. Обе са кутијама. Оценио сам да је време за декомпресију истекло.

Извукао сам се на платформу, стргао маску, лежећи у локви.

Две главе избише на површину. Прихватио сам кутије. Тилос и Астро падоше крај мене.

– Кобс? – упитах. Одмахнули су главама.

Ране почеше да пеку. Читаво тело било је пуно уједа. Сукрвица се цедила из њих. Ни други нису прошли боље. Тилос је имао гадну рану на десној шаци. Требало је то превити али није то најважније. Гледали смо у воду. Море је почело да жути око нас.

– Да сиђем и видим шта је? – Астро је устао.

– Не. Нико више не иде доле. Извући ће се он. –

Угризао сам се за језик. Хтео сам да кажем: кад нас је већ увалио у ово. Будала. Могао је да каже: Да знамо. Али, да ли би лудак рекао да је луд? Коме и зашто? И како он да зна шта му је?

После два сата решио сам. Пажљиво смо повукли његово црево. Запело је. Негде се закачило. Ваздух је и даље текао доле али да ли га неко удише. Отишли смо да се искрпимо.

До вечери није изронио. Чекали смо.

Нисам више имао где и мисли су потекле. Све је готово. То је јасно. Добили смо све што нам је требало. Коцкицу за срећицу. Неко ће из ње већ извући шта му треба. То му сигурно вреди више него што можемо да смислимо. Нас ће мало провозати, напити. Водиће нас као кучиће около. Као ону децу која ни у клозет не могу сама. Причаће: видите их. Они су са Границе. Забављаћемо их. Ми не знамо ништа о њима. То је њихов свет. То је био њихов рат. Њихова радијација и отрови. И ко зна шта све не. Можда и рибе које полуде од жуте боје бродоломаца.

Ми смо шкарт рата. Последица. Цена њиховог богатства.

Ми плаћамо.

Пре или касније.

Кобс је платио. Знао сам то још кад сам, тамо доле, додирујући празне руке у жутом паклу, одмах био сигуран да је то Тилос. А и Кобс је имао празне руке. Сигурно је бацио конзерву. Руке су му биле празне. Али он више није био овде. И ја сам то знао. Он је платио.

Знао сам и шта ћу. Ујутро ћемо откачити црево. Узећемо коцку заштићену од свега из овог света слојевима олова и пластике и бућнути је кад стигнемо до Спорада. Само од нас нема заштите. Ми нисмо одавде. Ми смо урачунати ризик који још мрда. Смета. Постоји још увек иако га нема. Остали ће се сложити.

Кобс ће добити доказ да се не може успети. Добићемо своју кесицу. Кобс неће замерити. Јер, шта је сат среће према свој срећи нестанка?

(1989)

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]