|
|
 |
Više od 90 fragmenata povratka
*Hvak čuči i gricka pupoljke. Ima još slasti u prahu srca. Onda počne da štuca pa srkne malo rose sa lista ali je odmah pljune. "Gorko". Iskezi se. Jesenji pupoljci su najbolji. Ispod žilave, sasušene kože leži snaga koja nije mogla da se razvije pod kišama i mrakom. Ali, pupoljka je malo, retki ostanu na granama. Najviše ih, otkinuto vetrom i olujama, padne u blato i istruli. Ponekad u njih kožni leptir usadi svoja jajašca pa se slast biljke pomeša, u zalogaju, sa sokom iz crva. Onda se mljacka dok bale potapaju zalogaje. Samo, kako nadolaze hladne noći bez svetla sve teže je pronaći pupoljke, a utroba kruni, i Hvak lomi grančicu i glođe je. Kora je suva i drvo krto. Od toga se dobijaju jaki vetrovi. Ali, bar utoli glad. Obliže suve usne. A kad si sit treba da se malo odrema. Hvak leže u rupu pored stabla. Trava se odavno osušila. Načupa nekoliko busenova i pokri se njima. Gore, vetar goni oblake, žute planine, preko zelenog neba. Zatvara oči. *Hladnoća budi Hvaka. Mraz se uvukao u noge i gricka kosti. On ih skuplja i grli. Kolena su ledena. Dahom ih greje. Ali, sad jeza juri niz kičmu. Najbolje bi bilo da može da se uvuče u sebe. Pokušava da žmuri ali jeza postaje drhtanje i mora da ustane. Glava se digne i zaroni u vetar. Inje napuni oči. Hvak čučne. U rupi je, bar, zavetrina. A svuda okolo se nahvatao led, nebo su zatvorili sivi oblaci. Ponovo leže i grabi travu i grebe zemlju i zatrpava se. *Ušuškan, Hvak drema dok senke klize ispod kapaka. Spore, tamne mrlje putuju preko zelenkastog polumraka. Kesa stomaka je opuštena i, prijatno teška, leži u toploti. Uši čuju fijuk, šuštanje krtih trava. Treba se vratiti u Pećine. Zareži. Led će pokriti polja. Već je krenuo sa planina. Može ga omirisati u vetru. Vetar je klizio preko ledenih leđa, skupljao inje i donosi ga ovamo kao seme iz koga će da izniknu nove sante. Treba krenuti, požuriti. Ali ne još, još je dobro u toplom. *Fijuk stane i Hvak otvori oči ali treći kapak samo odškrine. Nebo je pocepalo oblake i crveno sunce visi iznad njih. *Vetar ga gura u leđa i vitla lišće pred njim. Drveće je golo. Dolinu ka kojoj silazi pokriva magla. Dobro je što ga bar inje ne bije u oči. Pramenovi dlake vijore iznad čela. A na uzbrdicama su već nikle ledene kape. Zrnca se talože šibana vetrom. Nokti klize kroz njih, postaju krti i lome se. On skiči ali nastavlja. Tek na nizbrdici, u zavetrini, može da se odmori. *Hvak se prevaljuje preko vrha. Vetar ledi kapi znoja na leđima i one ga peku. U zavetrini, u koju padne, dahće, opružen na kamenu. Bol u kolenu seća na teški pad. Noga je propala kroz koru kape i iskrivila se, udarila u kamen. Jedva ju je izvukao. Led i vetar su zagrizli otok pa ne boli tako jako. Pred njim je rupa. Tu će da se odmori. Dopuzi do zaklona, rupe u kamenu. *Hvaka budi pritisak. Otvara oči i oseća kako je, unutra, sav zategnut. Digne glavu i oslušne. Vetar klizi preko vrha, ništa ga ne zaustavlja. Kesa stomaka tvrda je. Spusti ruku na kamen pod sobom. Prašina je mlaka od tela. Do dlana stigne stenjanje. Hvak mu odgovori. Grč se penje. On zalaje reč i iskoči napolje, u sumrak oblaka. Osluškuje, na kolenima. Za tren se čini da je vetar stao iako mu mrsi dlaku na grbavim leđima i klizi oko ušiju. A onda zemlja drhti i strese se. Kamen zaškripi. Kao kad mokri pacov otresa vodu sa krzna. Prašina se podigne da je nemi vetar razveje. Stena pod Hvakovim prstima prsne. Polako, režanje i škrgut spuste se u dubinu. I vetar fijukne. Hvak se vrati u rupu. Dočekaju ga oštri komadi odlomljene stene. Legne. Još dugo oseća kako pod njim drhti. *Kamen počne da se spaja i zarasta. Grabi rubove, hoće da se izvuče. Glava prođe. Za njom grudi. Ali stisak popusti i kamen se sklopi oko kese stomaka. Vazduh mu iscuri iz usta. Ruke zamlataraju tražeći oslonac. Nebo je puno oblaka koji se razilaze i iza sebe ostavljaju praznu rupu bez boje. Gleda gore i vidi crne paukove kako dolaze i pletu mreže pa spuštaju niti sve do njega, do kamena za koji se lepe i silaze. Glas ne izlazi iz usta. Ruke ne mogu da pokidaju niti. Hvak sanja. *Hvak otvara oči i vidi ledeni prah posut po sebi. Proviri napolje a bljesak ga natera da zažmuri. Sneg ga je opkolio. Oblaci su obasjani iznutra. Vetar se smirio, diše polako, tek toliko da, ponegde, podigne malo bele prašine. Doline su pod maglom. Izlazi iz rupe i krene nizbrdo. Hladnoća ujeda za stopala ali ih hod greje. Kesa stomaka tvrđa je od pete. Saginje se, zahvati malo snega i proguta ga. Za njim ostaju tamni tragovi. *Pred Hvakom sunce zapada za oblake. Kamena nizbrdica već je u mraku. Poneki busen trave zašušti, povijen. On staje kod svakog, čupa ga, zagleda i baca. I korenje je suvo. Ništa još nije jeo. Sisao je sneg dok nije iskopneo. Stomak ga boli. Čitav dan vetar mu zapliće dlaku na leđima i sad je više i ne oseća. Noga, ona što je propala, zaboli kad stane na nju. Usne, ispucale, peku. Popne se na kamen koji mu se isprečio na putu i osmatra, traži pukotinu u kojoj bi mogao da prespava. Tvrda kesa stomaka ne da da se uspravi u punu visinu. Nikakvo drvo ne vidi ispred. A iza leđa počinje da doleće inje. Nikakav otvor. Kamenje sve više sivi i mrlje se razlivaju. Biće najbolje da ostane ovde. Skoči. U zavetrini sedne i baca kamenčiće niz vetar. Dok naslanja leđa u podignut pogled ulazi kožni leptir široko raširenih krila, crn na mutnom nebu. Telo leži na vetru i pušta mu da ga nosi. Možda traži one koji su pojeli pupoljke s njegovim jajima. Ovaj put Hvak nije bio taj. Neko drugi je napunio stomak i sad se krije, sit. Senka odleti dalje i Hvak zatvori oči. *Hvak razgrće zemlju i kamenčiće, nokti bole a korenu nema kraja. Izgleda da se zavukao do nekog velikog kamena i zagrlio ga. Otkine žilu što je iz glavnog korena krenula u stranu, povuče je a ona uzdigne tlo pod njegovim nogama, trgne i otkinuto strpa u usta. Između tvrdih zrna i kore mrvi vlažnu srž. Besno ržući nastavi da kopa. Na kraju stigne do stene, obuhvati koren i povuče. Ni makac. Proba opet. Jedva malo. I opet. Ništa. Osvrne se, dohvati oštar kamen i udari po korenu, zaseče. Udari ponovo. Kad mu znoj klizne u oči on okrene lice vetru. Oblaci putuju preko gole zemlje. Brdo sa koga je sišao pokriveno je snegom a odavno je svanulo. Ovde, u podnožju, toplije je. Koren pukne i on ga visoko podigne, odbaci mokro sečivo i sedne. Počne da ljušti koru, briše zemlju vlažnu od soka. "Sirak. Dobar", zamumla klimajući. Zine i zagrize a sok štrcne među zube. Dobro. "Si-rak", šapne mu poznati glas. Okrene se. Vetar napuni oči suzama. Gola zemlja je prazna. *Hvak leži i gleda oblake. Toplina se razliva kroz kesu stomaka i ona se opušta, mekša. Jezik, među zubima, nađe komad korena, gurne napred, pljuvačka dođe i potopi ga. Dobro. Zadovoljno grokne. Jezik nastavi sa traženjem i naleti na oštricu slomljenog zuba. To je bilo onda kad je grizao koru drveta, u zimu pre zime. Uzdahne. Sad više i ne boli. I onda su silazili u dolinu a sneg je pao do kolena, kesa se skamenila i morao je da pojede nešto ili bi pao i... Iz oblaka opet izleti kožni leptir, crn ispod svetlog dana, raširenih, dugih krila. Još nije našao kradljivce. Leptir uvek zna koga traži. U Pećinama pričaju da leptir napada samo onoga ko je pojeo jaja, ne i drugog makar bili zajedno. Ali, kad prođe noć i onaj izbaci ostatke iz sebe leptir više ne zna koga traži i sleti i pretura po gomili, nađe crno zrno i odnese ga. Zrno uvek ispadne, i iz jajeta i iz mesa. Dok još ne ispadne leptir cepa kesu stomaka i nosi zrno nazad, tamo odakle je uzeto. *Lak posle korena Hvak hoda brzo. Malo, malo pa se udalji sa staze, prevrće kamenje, traži. Nada se da bi mogao da nađe još koji koren. Ili možda nekog malog pauka, brata onih velikih, crnih iz planina. Klok je voleo da ih gađa kamenjem i posle gricka dlakave noge. Znao je da se Hvaku gade. Hvak svoje paukove smrvi u grudvicu i tek tako pojede. Uspravi se. Šutne kamen. Ništa. Zareži. Mnoga braća i ženke ovuda su prošli i svi su tražili isto. Da bi našao hranu treba ići što dalje, gore u planine. Tamo ima hrane jer stignu samo najjači. Ali, kad se vraćaju u Pećine moraju da prođu onuda gde su bili svi slabi i stari i deca. I tamo više ništa ne ostane. Svaki kamen je pomeren, svaka rupa pretržena. Onaj sirak je našao jer je duboko urastao. Ali, Hvak se uspravi, okrene vetru i raširi nozdrve, bar je vetar inje ostavio gore. *Pred veče Hvak počne da traži rupu za spavanje. Nizbrdica se skoro izravnala. Prođe pored golog stabla sa koga je oglodana sva kora. Po zemlji su razbacane suve kosti grana. Još se oseća kiseli miris pljuvačke i vide tragovi nogu i zuba. Malo dalje je zatrpana gomila izmeta. On dodirne prašinu, razazna razlike u otiscima. Starija braća i jedan mlađi brat sa njima. Otisak je lak, liči na ženkin ali rupe koje su nokti ostavili dublje su i šire. Bili su tu pre prošle noći. Mora da su negde blizu našli i rupu. Hvak ustane, obiđe drvo i traži zaostali komad kore ili list. Gunđa pa, na kraju, besno zalaje i pođe napred, po pustoj zemlji. *Rupa nije bila daleko, tamo gde je drhtanje izvalilo kamen. Hvak legne leđima prema zemlji. Nozdrve su pune mirisa braće. Iz zaklona se vetar ne čuje. Onda u dremež ušeta Klok. Gega se. Gledaju se kroz mrak, Klok se okrene i ode. *Ujutro, tek što je pošao, Hvak nađe kosti guštera. Velike muve, one najjače, uzlete kad stigne do njih. Tragovi su pomešani, plići i dublji. Kosti razbacane. Svima je isisana srž. On podigne tanku kost krila, slomi je i gurne u usta. Malo slane sline klizne niz grlo. Muve se vrate i slete na krvave mrlje po zemlji. Braća su dobro gađala. Gušter je stao, raširio krila i čekao malo toplote od sunca. Neko je bacio kamen. Iščupali su mu noge i glavu. Kožu su ostavili da je žvaću na putu. Kad je jako hladno gušteri se kriju ispod kamenja. Potpuno su ukočeni i spavaju a meso im je tvrdo i gorko i pravi vetrove. Još malo i svi će se uvući i zaspati. Hvak pljune kost. Sve je isisano. Tanka kožica njegove usne pukne, krv procuri, topla i slana i on je oliže. Nad glavom, oblaci, zbijeni u tamni pokrov, nepomični su. *Kiša budi Hvaka. Mrak je potpun i jedva može da razazna svoje rame. Kapi udaraju brzo i teško i sve ih je više. Bljesak munje ispuni oči bolom. Kapci su se zatvorili za tren prekasno. U novom mraku iscrtavaju se linije bare na dnu jame i u njima mutna slika široke, gole zemlje prekrivene belim stomacima zmija i crnim vrtlogom oblaka koji bujaju, sudaraju se, grizu i pružaju da zgrabe one pod sobom. Hvak zacvili. *Pod mutnim svetlom koje se iscedilo iz neba i sa kišom što lije po njemu, Hvak se izvuče iz rupe. Bara na njenom dnu rasla je a ivice jame pretvorile se u blato, što otiče sa potočićima koji su spolja, odozgo, dolazili, i razmazuje se po rukama koje ga grabe. On puzi, penje se i pada nazad. Na kraju, ipak, preturi se, izađe. Lica otkrivenog pljusku Hvak čkilji, treći kapak je potpuno zatvorio, da isplazi jezik i srče svetle kapi. U nekom trenutku pada one se otržu od mračne pozadine i sjaj koji nose bljesne. Onda se režanje grmljavine prolomi i Hvak se sklupča i sakri lice. *Granje i busenovi trave prestižu Hvaka, nošeni brzim potocima, odlaze napred i gube se u zavesi kiše, dok on šljapka po blatu, poguren pod pokrovom. Sve mu je hladnije i svaki jači udar tera ga da zadrhti. Zubi cvokoću. U izdahu iz grla se penje i režanje. Ispred trećeg kapka svet je mrlja, čas jasna, čas, kad kap udari u oko, mutna. *Kiša je prestala između koraka i Hvak se uspravi i otvori oči, hukne i prođe kroz paru daha. Zima u njemu tera ga dalje. Svaki udarac stopala i njihanje ruku prave tople grčeve. *Nema tragova braće. Sve je samo glatka skrama mulja koju lomi. *Hvak oseća pritisak u telu, otvori usta da udahne, grč unutra ga stegne. Zacvili. Zatim, sa jednom nogom podignutom i drugom, prstima i noktima, ukopanom u blato, vid zadrhti, zavrti se i potamni. I on padne. Sledeći drhtaj baci ga u vis i tvrdo dočeka. Ruka mu je, dok je gleda u letu, čudno iskrivljena iznad glave. Ponovo na zemlji okrene se na leđa i čvrsto zažmuri. U mraku zaigraju svetle senke. Za malo mu se učine poznate. Sledeći drhtaj, slabiji, samo ih pomeri. Hvak, i dalje žmureći, vrisne. Niko mu ne odgovori. Ostaje da leži u tišini. *Korača polako. Telo mu još uvek drhti. Oštar, slomljeni kamen viri iz tla. *U sumrak Hvak stigne do provalije. Crno, nevidljivo dno zija na njega. Komadi zemlje i blata još uvek klize niz nove ivice. Stane. Sad ovuda ne može da prođe. Preširoko je za preskok. A da siđe i popne se ne valja. Kao što su se otvorile, čeljusti tla mogu i da se zatvore. Zareži. Provalija se pruža na obe strane, daleko. Suviše je kasno da krene da je obiđe. Sunce je, negde iza oblaka, već zašlo. Odmakne se od ivice i legne među kamenje. Sa Klokom je uvek ležao leđa uz leđa. Tako je bilo toplije. Ali, Klok bi ga nagovorio da preskoče. U tišini bez vetra sluša kako se čeljusti krune. *Spava bez snova. *Hvaka bude topot i njiska. Digne glavu i, s druge strane provalije, vidi i njuši veliku kobilu. Iznad nje, pod oblacima, plovi kožni leptir. Kobila polako krene dalje. On gleda u njen stomak. Između koraka u njemu se nešto miče. Moraće uskoro da stane. Vreme je da ždrebe izađe. Još malo gleda za njom pa legne. Kamen je topao od njega. Zatvori oči pred žutim planinama. *Na režanje Hvak otvori oči. Podigne glavu. Na onoj strani ivice gegaju se, povijeni, jedan stariji brat i još jedan i jedan mladi i jedna zrela ženka. Ruke im se klimaju dok žure napred. Mladi brat zastane, uspravi se i onjuši. Ne prema Hvaku nego dalje niz ivicu. Hvak gleda tamo i vidi, kad začkilji i suze napune oko, kobilu kako leži. Noge joj drhte a iz polegle glave čuje se rzanje. Ona digne glavu iznad nabreklog stomaka i zanjišti. Viče onima što je prate da se sklone, ostave je, da će da ih udara i ujeda ako priđu. Braća stanu. Ne zato što se plaše. Hvak zna zašto. Jedan starac čučne, umoči prste u nekakvu baru i počne da ih liže. Hvak ne vidi da li je to voda ili nešto što je kapnulo iz kobile. Kobila prestane da vrišti, spusti glavu na kamen. Stomak se grči i drhti. Pratioci posedaju i ćute. Gledaju u kobilu, ispred. Čekaju. Hvak gleda njihova leđa. Miriše njihov znoj straha. *Vetar se digne Hvaku iza leđa i on spusti glavu. Braća mogu da ga osete, okrenu se, vide i budu jako besni što im smeta. Gleda rupu između sebe i njih. Ne mogu da preskoče. Ali, ostaje skriven. Klok, njegov brat, već bi skočio i oglasio se, mahao im. Ovi bi ga gađali kamenicama a on bi podvriskivao i režao na njih. Možda bi se kobila uplašila i pobegla. Braća bi sigurno krenula za njom ali bi posle, u Pećinama, tražili Kloka i Hvaka i pretukli ih. Lovci ne vole da im se dira lovina. Hvak uzdahne. *Kobila zanjišti a vetar odnese vrisak. Hvak podigne glavu i vidi kako se stomak grči, noge udaraju po vazduhu a iza klizi, raste i, na kraju, ispada mala bela gomila. Braća tiho jeknu, ženkin glas pisne najviše. Kobila digne glavu, skupi noge i preturi se na prazni stomak. Krv pljusne iz nje. Isprati je uzdah. Puzeći, kobila se okrene i počne da liže svoj plod. Opna pukne i mala glava izviri. Majka zarže. *Hvak gleda kako kobila liže mlado. Oseća da mu je stomak prazan ali topao. *U sumrak majka i dete ustaju. Tanke noge drhte. Majčina njuška lagano ga gurka. Kad se uspravi mlado teško stoji pa polako krene. Noge diže visoko ali sve čvršće i malo posle već ide oko majke, pomalo se zatrčava. Oni se okreću i odlaze niz ivicu. Hvak gleda za njima kroz tišinu. Onda braća ustaju, lavež se prolomi, i jure tamo gde je kobila ležala. Najbrži je mladi brat. On stigne i zgrabi posteljicu, otrese velike muve i tvrde bube sa nje i grize. Zaostali ga stignu i grabe krvavi komad a on ih gura, reži, kezi zube pa se okrene i pobegne. Jedan starac pođe za mladim, sporo, zalaje, odgovori mu režanje, okrene se, vrati i umoči prste u baru krvi i sluzi i žedno ih oliže. Hvaku pođu bale na usta i tiho zacvili. Ali ne može da ne gleda i sluša. I miris, uprkos vetru, dođe do njega. I mljackanje. *Dok starci ližu prste, ženka se uspravi, pogleda prema mladom bratu, zalaje i pođe mu u susret. Mladi je dočeka lavežom i otkine joj komad posteljice. Sedeći zajedno oni jedu u sve dubljem mraku. *Hvak, kroz noć, sluša svoje disanje i teško stenjanje staraca i krčanje u kesi stomaka i dahtanje ženke i mladića. *Hvak sanja senku. Prepoznaje je. Vrisne. *Krik budi Hvaka. Skoči, bol u nozi ga udari i odmah je budan i osvrće se. Polje s one strane je prazno. Iza leđa bele se vrhovi. Vetar je hladan. Nikakvu opasnost ne vidi. Oseća samo miris snega. U stomaku, iza tvrde kese je hladno. Ruke drhte. Gleda ih dok dah izlazi i šišti. Kao da nisu njegove. U grudima mu sve sporije lupa. Sedne na kamen. Nema više braće. Otišli su. Čkilji. Nema ih. Nema tela poleglih na goli kamen. Najeli su se, osetili snagu i krenuli dalje. Kasno je već. Sneg. "Zi-ma", teško i besno izusti i zareži. Uspravi se, pogleda niz pukotinu, krene na jednu stranu, stane, okrene se i pođe drugom. *Kesa stomaka toliko se skupila da Hvak jedva korača. Vetar šiba samo jednu stranu lica. Iz grla curi cvilež. Reči su suviše teške. Ruke mu skoro dodiruju tlo. *Zeleni list paprati. Hvak stane, priđe, čučne i ispruži ruku. Prsti zagrebu u prazno. Legne na tvrdi stomak, dovuče se do ivice i gurne ruku. Dole, na kosini ivice provalije, list treperi na busenu zemlje. Još malo i dohvatiće ga. Oseti kako se ivica pod njim kruni a kamenčići kotrljaju pored lista, dole, u mrak. Otrgne se od ivice. Dahće. Stomak krči. Ponovo dopuzi. Prste širi, ruku ispravlja ali ne doseže. A prašina i kamenje kliznu dole. Ustane, okrene leđa provaliji, reži, okrene se, stisne pesnice, lupa tabanima i vrisne. Usne se pocepaju. List stoji. Ivica zadrhti i on odskoči, potrči dalje od nje, uzme kamen, priđe i baci ga dole. Kamen pogodi list i busen nestane u dubini. Hvak zatapše i smeje se. *Do kraja dana Hvak prati ivicu. Izgleda da joj nema kraja. Kao ni vetru. Sklupčan leže u zavetrinu velike stene i pokušava da zaspi. *Hladnoća budi Hvaka pred zoru. Zubi cvokoću. Iznad magle, s one strane crne zmije ispružene po tlu, oblaci su se pocepali i velika svetla svitaca žmirkaju. Poneko klizne dole i ostavi trag. Hvak ga prati otvorenih usta. *Čitav dan vetar ne prestaje da šiba golu zemlju. Nikakve hrane, nikakvih glasova. A da je Klok tu stalno bi se osvrtao, tražio one koji se, kao i oni, vraćaju u Pećine. Hvak brunda. Kesa stomaka zgrčena je i više ne može da se uspravi. Već se pomalo uvlači unutra. Prsti se vuku po zemlji. Isplazi jezik i hvata inje. Crna zmija krivuda u magli sumraka. *Hvak čuči i suze mu naviru na oči. Drhtaj udari i stegne unutra. Ali, ništa više nema u njemu. Ni izmeta, ni vode, ni krvi. Oseća hladnoću u grlu i iza čela. Novi grč baca ga na zemlju. Ruke i noge se tresu. Dahće a znoj izbija oko usta. Zatvori oči u kojima sevaju crne munje i, čini mu se, odmah ih otvori a napolju je mrak. Dopuzi do plitke rupe i legne u nju. *Čitav dan Hvak je bolestan. Znoj, vrućina i jeza se smenjuju. Spava a čini mu se da je budan. Budan je a čini mu se da spava. Cvili. *Zoru dočekuje budan. Oblaci nad njim blede. Svetlo pada na inje uzvitlano vetrom. Hvak se otkine od toplote zemlje i ispuzi iz rupe, nizak, oslonjen na ruke i noge. Kesa stomaka duboka je i tanka. Vidi kako se creva pomeraju ispod nje. Mraz ujeda. Korača klimav, spor. Zmija raste pred njim. Treći kapak ne otvara. Kad stigne do gomile snega grabi ga i guta. Lomi led zubima. *Hvak stoji i gleda u tanku pukotinu. Nema više provalije. Otpuhne i to zazvuči kao rzanje. Sigurno su stigli do Pećina. Braća. Jaki od krvi. Za malo je mislio da će mladi brat da skoči, mladi ne mogu da čekaju, uzme kamen i ubije ždrebe a možda i kobilu. Ili, ako je ne ubije bar da je otera dok je još nemoćna. Samo, kobila bi se vratila i izgazila sve. Možda i njega, s ove strane. Hvak pođe napred. Ruke se dignu s jedne strane i spuste na onu drugu. Noga se digne i spusti i propadne. Zemlja se razbi pod njom. Hvak vrisne, udari rukama, zagrebe, preturi se, uspravi i potrči. Čini mu se da oseća drhtanje tla, da čuje kako kora puca a čeljust se otvara, odmah iza njega. *Na kraju ruka promaši kamen, klizne i Hvak padne, znojav, zadihan, sa suzama i svetlima u očima. Od udaraca u sebi ne čuje ništa ali mu je svejedno. Zatvori oči. *Nikakva čeljust nije iza. Hvak se uspravi, zavrti mu se i zacrni pred očima, pa se vrati dole i odatle gleda. Gomila stena, ispred, izgleda kao dobra zavetrina i zaklon. Počne da puzi. Noge su zategnute i bolne. Nokti, polomljeni, krvare. Na sreću vetar raznosi mirise. Onda kao da vidi pokret u skloništu. Možda je neko već unutra. Zastane. Grudi udaraju u golu zemlju. Gleda. Nema pokreta. Učinilo mu se. Nastavlja. Da je tamo velika mačka ne bi ni video zaklon. Ali, mačaka već mnogo vremena nema. Pobegle su. I psi su pobegli. Konja još ima. I onih bodljikavih kugli koje žive u rupama ali nisu opasne. I mnogo buba i muva koje su se sad zavukle pod zemlju. I pacova. Stigne do stena i sakrije se među njih. I braće ima ali su otišla. Najela se i otišla. Namešta se a kamenčići grebu i bodu leđa. Kloka nema. Da greje. *Hvak razgleda rane. Koleno noge koja je upala u zemlju odrano je a krv se stvrdla na rani. I na rukama koža je oguljena. Drobi grumen zemlje i prašinom posipa rane. Dlaka je prljava, zamazana i zamršena. Iščupana ponegde. Lizne suve, skorele usne. Kesa stomaka potpuno se ulegla. Dodirne je i, ispod tanke opne, oseti meke oblike creva pored tvrdih grumena, kojima i ne zna ime a bole ga na dodir. Odmah ispod grudne kosti prsti napipaju najtvrđu kesicu koja je, iz svog zaklona, počela da se spušta. Lagani drhtaji prolaze kroz nju. Ali, još je rano. Umoran, Hvak ostane da leži i pusti ruku da greje stomak. Sumrak mu pomogne da zatvori oči. *Od maglovitog jutra do novog dana Hvak hoda, guran vetrom, golom zemljom. U poslednjim senkama svetla otkrije, u podnožju jednog brežuljka, čudnu rupu, okruglu, glatkih, tvrdih ivica, onakvih kakve su ivice Pećina i kakve nigde drugde, napolju, nije video. Dođe do rupe. Odjek kamena mu kaže da rupa ne ide u dubinu nego ostaje blizu površine, ravna ali bez kraja. Zbunjen, gurne ruku unutra pa, kad je ništa ne zgrabi, i glavu. Između nepoznatih mirisa nanjuši trulež i miris braće. Bili su ovde pre prošle noći. Miris krvi ne oseća. Znači, braća su ušla i izašla živa. Uvuče se i legne, glavom prema otvoru. Meka prašina dočeka umorna leđa. U stomaku drhti kesica. Raste. Nikad nije video ovu rupu. Mora da se otvorila kad se zemlja tresla. Oseti kako mu je toplije. Tek malo vetra ulazi spolja, sa neba koje, odavde, mada je mračno, svetli. *Hvakova ruka sama padne na stranu rupe i dlan se otvori i pomiluje glatku oblinu. To ga seti na trbuh zmije izbačene iz vode koju je video kao mali. Bio je gladak i hladan kad ga je, na začikavanje drugih, dotakao. Posle se telo pomerilo i svi su se razbežali, i stara i mlada braća. Posle noći su se vratili ali ništa nije ležalo na pesku. Neki su mislili da je zmija zaspala dok je plivala i tako izašla na suvo a kad se probudila vratila se u vode. Drugi su klimali i pokazivali na izgažen pesak. Ali, niko se nije dugo zadržao na obali. Brzo su otišli, osvrćući se, da traže hranu. *Na polovini sledećeg dana, kad se magla pred njim digla pod naletima vetra a pokrov oblaka zakratko se pocepao, Hvak ugleda more. Bljesak daleke vode zaustavi ga i on pokuša da se uspravi ali stisak stomaka ne popusti. Zato samo raširi nozdrve nadajući se da će osetiti poznati miris. Udahne samo hladnoću. *Uzalud pokušava da žuri. Teret na stomaku otežao je i kesica se bolno ljulja pri svakom koraku. Hladni zubi vetra izgrizli su sve rane i one peku. Suze kaplju iz njih. Telo zahvalno prihvati ivice jame u koju se smešta za noć. *Magla je sakrila more i uzalud Hvak gleda. Korača polako, umorno. Jutros je olizao retko inje sa dlake. Morao je i da se odmori malo. Sve je sporiji. Zemlja pred njim je prazna. Sad ponovo ide. Obilazi prepreke. U pogled, odjednom, ulazi crna mrlja iznad magle. Zastane. Mrlja izraste u kožnog leptira. Leti prema planinama. Maše krilima nasuprot vetru. Vraća se u svoje sklonište. Pramenovi magle i oblaka zaklanjaju mu telo. Niko iz Pećina nije video leptira iz blizine. Ni na zemlji. Ni njegovo sklonište. Klok je ponekad, na početku toplog vremena, predlagao da potraže leptirovo sklonište ali, što je duže trebalo tražiti hranu, sve je manje bio voljan da se penje među litice pod koje bi došli. Više je voleo da negde leži i spava. Da se deblja. A posle je dugo trebalo silaziti do Pećina. I uvek bi krenuli prekasno. *Hvak leži i drži izrasli teret. Potpuno je porastao i veliki je toliko da stane u šaku. Visi iz stomaka na tankoj petljici kože u kojoj polako kuca. Sad mora da ide tako što jednom rukom pridržava toplu kuglu. Zato su mu noge i druga ruka, od oslanjanja, puni rana. Ipak, ustaje i kreće dalje. *Žeđ peče u grlu. Prošli dan našao je samo malo inja i olizao ga. Jutros je ugazio u pesak. Tek ponegde kamen viri iz njega. Magla je sve bliža. *Zubi škripe. Cvili. Ali, slika nema. Hvak spava bez snova. *Pramenovi magle zapletu se oko Hvakove glave dok njuši tupi miris vode, pa se izviju oko tela, i konačno, on ugazi u nju. Unutra je sve bez boja i daljina je varljiva. Učini mu se da čuje šum talasa. Stane. Pesak klizne ispod njega. Sad treba da se vrati onoliko koliko je išao u stranu pored pukotine. Krene polako. *Boje se vraćaju u snove dok, zakopan u pesku, Hvak pridržava toplu loptu. *Cijuk dođe i proguta ga magla i Hvak ga skoro i ne čuje. Stane. Tišina, bez talasa, zašumi. Telo se zategne. Novi cijuk natera vilice da škljocnu. Okrene se i jurne, koliko brzo i tiho može, u pramenove vetrom rascepane. Svaki novi korak isprati novi pisak kome se pridruže potmula grmljavina i njegovo drhtanje. Tu su, odmah iza klimavih nogu i ruku, sve bliži. Zacvili. Onda, kroz suze, ugleda vodu i utrči u nju, ugazi do glave i okrene da vidi, izbečenih očiju, one koji dolaze. *Čopor iznikne iz magle. Siva, snažna tela golih repova, zbijena u gomilu. Nijednog tela nema izvan klupka, ni sa strane, ni ispred onih sa čela. Pesak stenje pod njihovim nogama. Hvak ih gleda i zagnjuri glavu do nozdrva. Oči ostanu otvorene da, kroz pramenove, gledaju u najstrašnije stvorenje ovog sveta. *Cika pacova cepa vazduh. Ponegde u gomili Hvak vidi komešanje, tuču, sevanje očiju i zuba, batrganje nogu, kidanje mesa koje na leđima nose oni koji su ga ubili, pad ostatka kostiju i kože, pod noge nadolazećih. Mladunci sede na leđima roditelja i pište. Čopor grabi napred, u pravcu kojim je i Hvak krenuo. Njuške predvodnika se dižu, vlažne, i mrdaju dok mirišu vazduh. On zna da je tamo ostao miris njegovih rana, osušene krvi i krasta. Ako ga neko oko vidi klupko će skrenuti, ući u vodu i izvući ga napolje. Svaka čeljust otkinuće komad i nastaviti dalje a na isto mesto će da zagrize druga, novi zubi i novi ujed, sve dok od njega ne ostanu samo šuplje, smrvljene kosti. Ipak, on gleda čopor, ne zatvara oči, ne skriva se pod vodom. Miris krzna, krvi, prašine, uđe mu u nozdrve. *Kandže grebu pesak. Čopor nastavlja napred. Repovi šibaju vazduh. Onda, bez vidljivog razloga, predvodnici skreću sa puta i vode prema planinama. Tela ih prate. Hvak oseti kako ga zadržani dah guši pa ga ispusti i polako udahne. Vazduh kao da, unutra, cepa stomak. *Poslednji pacovi gube se iza uzvisine. Za njima ostane utabana staza, samlevene kosti izmešane sa izmetom. Miris čopora odlazi, tanji se i prekriva ga magla. Hvak pokuša da krene iz voda a ruke i noge i grudi i leđa kao da su od kamena. Ne može da ih pomeri. Ne oseća hladnoću i talase. Šake su stisnute do bola. Samo kugla na stomaku je topla i drhti. Ipak, nogu pred nogu, izađe na obalu i padne na pesak. *Magla skriva oblake. Hvak ne vidi ništa. Trnci klize kroz njega i ostavljaju jezu. Nikad nije video pacove iz ovakve blizine. Jednom, u planinama, Klok ga je gurnuo i pokazao crnu zmiju u dolini pod njima. Često su sretali njen put, stazu sa kostima svega što joj se našlo na putu, sa kamenjem isitnjenim u pesak, drvećem oglodanim i pocepanim u komade. Ništa živo ne može da pobegne čoporu. Ni gušteri ni mačke ni psi. Konji mogu jer su brži i krupniji ali ako ih pacovi iznenade padaju pod snagom zuba. Ni braća ne mogu da pobegnu. U Pećine se uvek vrati manje mlade braće nego što iz nje, na početku lepog vremena, izađe. Nepažljivi ostaju pod nogama čopora. Ili ih ujedu otrovni gušteri i bube. Ili pojedu otrovni plod. Ili im kesa pukne pre nego što su je otkinula i sva krv iscuri. Ili se razbole i ne stignu do Pećina. Za starce niko ne pita kako su umrli. Na njihovo mesto ženke donesu mlade. I plaše ih pričama kako pacovi jedu svoju decu. *Telo počne da peče i Hvak gleda svoje rane. Sve ogrebotine su se otvorile u vodi. Ponegde je opala i dlaka a golo mesto je bolno na dodir zrna peska. Pljune u dlan, usne zabole, i razmaže pljuvačku po ranama. Gorka voda ga je izgrizla. Zato se more ne pije a meso koje izbaci nije za jelo. I iskrivljena trska koja raste na obali ne valja. Jedan zalogaj čini da si bolestan, da iz tebe istekne sve što pojedeš, sve dok ne padneš i umreš. *Hvak, pored vode, zgrčen, spava. Boje se mešaju, sve bleđe, slične magli. *Hvak leži na pesku. Kugla stomaka kucka u ruci. Pramenovi, raznobojni, prepliću se pred njim i skrivaju daljinu. Čuje kako mu u glavi zuji velika, sjajna muva. Drhti. Samo je nekoliko koraka napravio i već je umoran. Usta su suva. Rane peku. Vid se magli. *Pesak je boje magle. Neba nema. Ni talasi se ne čuju. Kao da je u nekom snu i sad će se, ispred, pojaviti zmija ili pacov. Ili Klok. Hvak padne na kolena. Ne zna da li je uopšte koračao ili mu se činilo da korača ili je hteo da korača. Sve oko njega je isto. Bezbojno i prazno. Cvili. Suze teku niz obraze. *Vreme je, pokušava da kaže. Vazduh skiči u grlu. Nema reči. Leži na leđima. Nožni prsti kopaju pesak. Vilica škljocne. *Ruke obuhvate kuglu i podignu je. Peteljka se zategne. Hvak zažmuri i stegne zube. Nikad to nije radio sebi. Klok je bio tu da mu pomogne. On je to radio Kloku. Noge se zategnu. Ruke drhte. Izdahne kroz zube. Mora da gleda. Kloka nema. Mora da vidi. Ruke su navikle da drže bratovu kuglu, da grabe oslonac. Sad mora da rade. Hvak podigne glavu, udahne i zaokrene kuglu. Peteljka se uvije. Bol ujede. Okrene kuglu još malo i, ošinut, vrisne. Natera zube da zatvore glas. Režanje, ipak procuri. Okrene još jednom i zajedno sa krikom otkine je od sebe. Glas nestane u mraku. *Mrak isteče ispred Hvakovih očiju i namesto njega dođu svetle, klizave senke. Gleda kako mile po magli, idu svojim putem. Ne trepće. *Hvak digne glavu. Na stomaku, krv se usirila u još vlažnu krastu. Kraj ruke, u pesku, leži kugla. Dohvati je i podigne. Iz njenog kraja peteljke kaplje neka providna voda. On oduva zrnca peska, zagleda se u loptu, sad hladnu, prinese je licu i zagrize. *Krv i voda, malo slana, jurnu u usta. Hvak otkine komad, obliže se i počne da žvaće. Meso. Da je ženka u lopti bi bilo mladunče. *Hvak grize, žvaće, guta, liže prste. *Oseća kako snaga teče kroz njega. Topli žmarci klize, unutra, i prsti ruku i nogu mrdaju sami. Krasta na stomaku još nije suva i Hvak dozove svoju ruku, oliže je i razmaže pljuvačku po rani. To zapeče. On vrati ruku do lica, vidi krv razmazanu po jagodicama prstiju, stavi ih u usta i, umoran, zatvori oči. Dobro je što ih telo hrani. Ono što izraste treba pojesti da se ojača i da posle zime ponovo izraste. *Hvak ustaje. Magla je svuda. Iznad glave najsvetlija, okolo jednako gusta i meka. Može da vidi kako mu, kad udahne, pramenovi ulaze u nozdrve. Prvo polako pa sve sigurnije, brže, korača. Kesa stomaka opustila se i može malo da se uspravi. Rukom ipak pokriva ranu. *Magla nema kraja. Jednako je svetla, jednako gusta. Ali, Hvak zna da ide u dobrom pravcu, sakriven od svih koji, možda, vrebaju,. Pesak pred njim je ravan a Pećine su na vrhu brda. Tišina ga smiruje. *Svetlo je potamnelo. Ponekad se Hvaku čini da čuje talase. Ponekad čuje korake. Osvrće se a magla iza je mirna. Ni tragova nema. *Hvak leže, skuplja kolena i grli ih. Spava. *U bledim bojama vidi senke, pokrete. Ne čuje njihove korake a oni su ipak tu. On čuči skriven maglom. Zna da ne mogu da ga vide. Zna da on ne može da ih vidi. Zagleda se u senke a njih nema, pramenovi plove prazni. Osvrće se i, za malo, vidi novo telo. Brzi pokret. Siguran. Onaj koji pogađa. Hvak se budi sa vriskom. *Hvak gleda svoju ruku. Bezbojna je. Magla upija svu boju iz nje. Pesak pod nogama je bezbojan. Sva zrna, kamenčići, nepoznate stvari koje je voda donela, okrugla su i bez boje. Korača bezbojnim nogama. Čuje šum kako odlazi i vraća se. *Fijuk vetra šiba Hvaka po licu. Oči zasuze. Crne tačke zaigraju. Prevrću se, skaču, puze. On reži, grakće, laje, cvili, rže, njišti, ječi, plače, stenje reči. Magla oko njega stoji. *Saplete se i padne. Ostane da leži. Ruka, sama, češe krastu na stomaku. Smeje se. *Hvak je budan. Ne zna da li je spavao. Ne zna da li je sanjao. Oči gledaju u prazno. Vide. Ustane. Krene. Posrne i padne. Pokuša ponovo. Noga se diže i spušta a pesak je bliže nego što je bio. Peta udari, klizne. Ruke prihvate telo. Glava se digne. Oči gledaju u prazno i vide kako se pesak diže. Vide uzbrdicu. *Magla se pocepa u pramenove i boje se vraćaju, najpre blede i nestalne pa sve jače i čvršće. Hvak zažmuri. Ulazi u dan sa lakim pokrovom oblaka. Dočekuje ih iskeženih zuba. Ledeni vetar golica dlaku. Zalaje. Pred njim je poznato brdo. Korača prema njemu, kroz inje i sneg, brzo i sigurno. Ponovo je zdrav. *Hvak zalupa još jednom. Strah da niko neće otvoriti zagolica hladno u stomaku. Zadrhti. Vrata zacvile. Sporo i trzavo otvori se crna pukotina i Hvak se uvuče u nju, postrance, dok oči gledaju maglu, daleke planine, oblake i sneg vitlan vetrom. Udahne zimu još jednom. *U mraku Hak čuje kako se vrata, teška i glatka, s treskom sklapaju i pada reza. Onda u nos uđu mirisi braće, znoja, ženki, vode, izmeta, prašine. Oči polako razaznaju, ispred, tinjanje pečuraka i on pođe ka njima. Ipak, okrenu glavu i promumla pozdrav vrataru, tek senci u mraku. Taj brat nikad ne izlazi. Ni kad je toplo. Najbliži mu donose hranu a on uvek ostaje kod kapije, čuva. Hvak dodirne glatku ivicu Pećina. Ista je kao ona rupa u kojoj je spavao. Oseti kapi vlage. Pusti da ruka klizi po njima dok prilazi ulazu. Senke su sve bleđe, sve je više pečuraka. Sve su jači mirisi. I onda se Pećine otvore pred Hvakom. *Hvak preskoči prvo, sklupčano telo brata. Tiho hrkanje dođe do njega. Usnuli se promeškolji, počeša po leđima, u svom brlogu od prašine, lišća i slomljenih grana. Na stomaku brat još ima kuglu. Kad je otkine svi će mu zavideti jer samo on sme da je pojede. Telo se uvek vraća istom telu. Do spavača leži novi brat a pored njega još jedan. Taj, budan, hvata buve u svojoj dlaci i gricka ih pa podigne pogled na Hvaka i iskezi zube. Hvak odgovori na isti način. Taj brat je posekao ruku penjući se na stene. Veliki, beli ožiljak dlaka nije pokrila. Posle je prestao da skita daleko. Klok nije. *Hvak korača između braće. Prepoznaje ih. Svi su pojeli svoje lopte. Nekih nema. Možda će stići. Sve dok sneg ne prekrije svu zemlju mogu da stignu. Posle niko ne dolazi. Magla i zima ne puštaju nikoga iz zagrljaja. Samo su njega pustili jer nije bio kriv. Vratio se sam. Hvak se osvrne ali niko ga ne gleda. *Hvak sedne na prazno mesto, odlomi komad pečurke sa mokre ivice, lizne kapi na njoj i zagrize. Mladi brat prođe pored, tiho zareži i ode dole, na kraj Pećina gde se vrši nužda. Hvak gleda za njim i žvaće suvo meso pa se pusti da padne u prašinu poda. U pogled uđu grozdovi pečuraka iznad, na gornjoj ivici Pećina. On zadovoljno uzdahne i zatvori oči. *Ženka prolazi pored Hvaka. Vodi mlado u kraj Pećine gde su ženke i gde se mali igraju. Sad je zima i ona ga ne interesuje. Ali, kad ponovo izađu... Opet zatvori oči. Još je gladan ali u Pećinama se ne jede mnogo. Pečurke moraju da traju do toplog vremena. A što ih je manje i mrak je veći i hladniji. Možda bi mogao da ode do braće i malo bude sa njima u grupi. Da sluša duge, spore reči koje pričaju o doživljajima napolju, o vremenima kad je bilo više hrane i toplote a lopte nisu rasle iz stomaka a braća išla uspravno. On ne zna sve te reči koje su ostale od starih koje niko ne pamti. Sve je to prazno, ne postoji nigde i ne može se videti. I sve teže razume reči. Teške su, jedva ih izgovara. Lakše je mumlati, režati, lajati. Lakše i jasnije. A umoran je i ne želi da se pomera. *Senka se primiče i Hvak zna ko je to mada ne vidi lice. Sakrio se u rupu i ulaz zatrpava peskom. "On", kaže senka, "on". Hvak ćuti. "On", vikne senka i kobila dođe do rupe i udari kopitom po pesku. Hvak se uspravi. Viče: "Ne, on je kriv. Hteo je da idemo još više u planine. Ja nisam. Kad je rešio da se vratimo sneg je bio svuda. Pojeli smo lopte ali put je bio dug". Ali, umesto reči iz njegovog grla izlazi nemi dah. Samo šišti, prazan. Vrisne. "On je kriv. On je kriv. Klok". Kožni leptir iznad kobile počne da kruži nad Hvakovom glavom. Osvrće se. Senka u magli priđe još bliže. "Morao sam da ga pojedem. Da stignem". Hvak razgrće pesak, sve dublje i dublje. U šakama mu, umesto peska, ostane pacov. Baca iza sebe u zvuk čopora koji dolazi, kao crna zmija juri, rije zemlju, lomi, kida. Kobila pobegne. I leptir odleti. Magla počne da se razilazi. Hvak gleda oko sebe, na praznu zemlju bez tragova pa u svoje ruke. Tamo je šuplja kost. Zna da je Klokova i zadovoljno mljacne uprkos svoj tutnjavi koja ga okruži i kojoj on okrene lice i budi se, suvih, tvrdih usta. *Hvak ustane, ode do ivice Pećina, dotakne je, glatku i hladnu, nasloni čelo i oliže kapi gorke vlage na ispucalim usnama. (1993) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
