|
|
 |
Више од 90 фрагмената повратка
*Хвак чучи и грицка пупољке. Има још сласти у праху срца. Онда почне да штуца па сркне мало росе са листа али је одмах пљуне. "Горко". Искези се. Јесењи пупољци су најбољи. Испод жилаве, сасушене коже лежи снага која није могла да се развије под кишама и мраком. Али, пупољка је мало, ретки остану на гранама. Највише их, откинуто ветром и олујама, падне у блато и иструли. Понекад у њих кожни лептир усади своја јајашца па се сласт биљке помеша, у залогају, са соком из црва. Онда се мљацка док бале потапају залогаје. Само, како надолазе хладне ноћи без светла све теже је пронаћи пупољке, а утроба круни, и Хвак ломи гранчицу и глође је. Кора је сува и дрво крто. Од тога се добијају јаки ветрови. Али, бар утоли глад. Оближе суве усне. А кад си сит треба да се мало одрема. Хвак леже у рупу поред стабла. Трава се одавно осушила. Начупа неколико бусенова и покри се њима. Горе, ветар гони облаке, жуте планине, преко зеленог неба. Затвара очи. *Хладноћа буди Хвака. Мраз се увукао у ноге и грицка кости. Он их скупља и грли. Колена су ледена. Дахом их греје. Али, сад језа јури низ кичму. Најбоље би било да може да се увуче у себе. Покушава да жмури али језа постаје дрхтање и мора да устане. Глава се дигне и зарони у ветар. Иње напуни очи. Хвак чучне. У рупи је, бар, заветрина. А свуда около се нахватао лед, небо су затворили сиви облаци. Поново леже и граби траву и гребе земљу и затрпава се. *Ушушкан, Хвак дрема док сенке клизе испод капака. Споре, тамне мрље путују преко зеленкастог полумрака. Кеса стомака је опуштена и, пријатно тешка, лежи у топлоти. Уши чују фијук, шуштање кртих трава. Треба се вратити у Пећине. Зарежи. Лед ће покрити поља. Већ је кренуо са планина. Може га омирисати у ветру. Ветар је клизио преко ледених леђа, скупљао иње и доноси га овамо као семе из кога ће да изникну нове санте. Треба кренути, пожурити. Али не још, још је добро у топлом. *Фијук стане и Хвак отвори очи али трећи капак само одшкрине. Небо је поцепало облаке и црвено сунце виси изнад њих. *Ветар га гура у леђа и витла лишће пред њим. Дрвеће је голо. Долину ка којој силази покрива магла. Добро је што га бар иње не бије у очи. Праменови длаке вијоре изнад чела. А на узбрдицама су већ никле ледене капе. Зрнца се таложе шибана ветром. Нокти клизе кроз њих, постају крти и ломе се. Он скичи али наставља. Тек на низбрдици, у заветрини, може да се одмори. *Хвак се преваљује преко врха. Ветар леди капи зноја на леђима и оне га пеку. У заветрини, у коју падне, дахће, опружен на камену. Бол у колену сећа на тешки пад. Нога је пропала кроз кору капе и искривила се, ударила у камен. Једва ју је извукао. Лед и ветар су загризли оток па не боли тако јако. Пред њим је рупа. Ту ће да се одмори. Допузи до заклона, рупе у камену. *Хвака буди притисак. Отвара очи и осећа како је, унутра, сав затегнут. Дигне главу и ослушне. Ветар клизи преко врха, ништа га не зауставља. Кеса стомака тврда је. Спусти руку на камен под собом. Прашина је млака од тела. До длана стигне стењање. Хвак му одговори. Грч се пење. Он залаје реч и искочи напоље, у сумрак облака. Ослушкује, на коленима. За трен се чини да је ветар стао иако му мрси длаку на грбавим леђима и клизи око ушију. А онда земља дрхти и стресе се. Камен зашкрипи. Као кад мокри пацов отреса воду са крзна. Прашина се подигне да је неми ветар развеје. Стена под Хваковим прстима прсне. Полако, режање и шкргут спусте се у дубину. И ветар фијукне. Хвак се врати у рупу. Дочекају га оштри комади одломљене стене. Легне. Још дуго осећа како под њим дрхти. *Камен почне да се спаја и зараста. Граби рубове, хоће да се извуче. Глава прође. За њом груди. Али стисак попусти и камен се склопи око кесе стомака. Ваздух му исцури из уста. Руке замлатарају тражећи ослонац. Небо је пуно облака који се разилазе и иза себе остављају празну рупу без боје. Гледа горе и види црне паукове како долазе и плету мреже па спуштају нити све до њега, до камена за који се лепе и силазе. Глас не излази из уста. Руке не могу да покидају нити. Хвак сања. *Хвак отвара очи и види ледени прах посут по себи. Провири напоље а бљесак га натера да зажмури. Снег га је опколио. Облаци су обасјани изнутра. Ветар се смирио, дише полако, тек толико да, понегде, подигне мало беле прашине. Долине су под маглом. Излази из рупе и крене низбрдо. Хладноћа уједа за стопала али их ход греје. Кеса стомака тврђа је од пете. Сагиње се, захвати мало снега и прогута га. За њим остају тамни трагови. *Пред Хваком сунце запада за облаке. Камена низбрдица већ је у мраку. Понеки бусен траве зашушти, повијен. Он стаје код сваког, чупа га, загледа и баца. И корење је суво. Ништа још није јео. Сисао је снег док није ископнео. Стомак га боли. Читав дан ветар му заплиће длаку на леђима и сад је више и не осећа. Нога, она што је пропала, заболи кад стане на њу. Усне, испуцале, пеку. Попне се на камен који му се испречио на путу и осматра, тражи пукотину у којој би могао да преспава. Тврда кеса стомака не да да се усправи у пуну висину. Никакво дрво не види испред. А иза леђа почиње да долеће иње. Никакав отвор. Камење све више сиви и мрље се разливају. Биће најбоље да остане овде. Скочи. У заветрини седне и баца каменчиће низ ветар. Док наслања леђа у подигнут поглед улази кожни лептир широко раширених крила, црн на мутном небу. Тело лежи на ветру и пушта му да га носи. Можда тражи оне који су појели пупољке с његовим јајима. Овај пут Хвак није био тај. Неко други је напунио стомак и сад се крије, сит. Сенка одлети даље и Хвак затвори очи. *Хвак разгрће земљу и каменчиће, нокти боле а корену нема краја. Изгледа да се завукао до неког великог камена и загрлио га. Откине жилу што је из главног корена кренула у страну, повуче је а она уздигне тло под његовим ногама, тргне и откинуто стрпа у уста. Између тврдих зрна и коре мрви влажну срж. Бесно ржући настави да копа. На крају стигне до стене, обухвати корен и повуче. Ни макац. Проба опет. Једва мало. И опет. Ништа. Осврне се, дохвати оштар камен и удари по корену, засече. Удари поново. Кад му зној клизне у очи он окрене лице ветру. Облаци путују преко голе земље. Брдо са кога је сишао покривено је снегом а одавно је свануло. Овде, у подножју, топлије је. Корен пукне и он га високо подигне, одбаци мокро сечиво и седне. Почне да љушти кору, брише земљу влажну од сока. "Сирак. Добар", замумла климајући. Зине и загризе а сок штрцне међу зубе. Добро. "Си-рак", шапне му познати глас. Окрене се. Ветар напуни очи сузама. Гола земља је празна. *Хвак лежи и гледа облаке. Топлина се разлива кроз кесу стомака и она се опушта, мекша. Језик, међу зубима, нађе комад корена, гурне напред, пљувачка дође и потопи га. Добро. Задовољно грокне. Језик настави са тражењем и налети на оштрицу сломљеног зуба. То је било онда кад је гризао кору дрвета, у зиму пре зиме. Уздахне. Сад више и не боли. И онда су силазили у долину а снег је пао до колена, кеса се скаменила и морао је да поједе нешто или би пао и... Из облака опет излети кожни лептир, црн испод светлог дана, раширених, дугих крила. Још није нашао крадљивце. Лептир увек зна кога тражи. У Пећинама причају да лептир напада само онога ко је појео јаја, не и другог макар били заједно. Али, кад прође ноћ и онај избаци остатке из себе лептир више не зна кога тражи и слети и претура по гомили, нађе црно зрно и однесе га. Зрно увек испадне, и из јајета и из меса. Док још не испадне лептир цепа кесу стомака и носи зрно назад, тамо одакле је узето. *Лак после корена Хвак хода брзо. Мало, мало па се удаљи са стазе, преврће камење, тражи. Нада се да би могао да нађе још који корен. Или можда неког малог паука, брата оних великих, црних из планина. Клок је волео да их гађа камењем и после грицка длакаве ноге. Знао је да се Хваку гаде. Хвак своје паукове смрви у грудвицу и тек тако поједе. Усправи се. Шутне камен. Ништа. Зарежи. Многа браћа и женке овуда су прошли и сви су тражили исто. Да би нашао храну треба ићи што даље, горе у планине. Тамо има хране јер стигну само најјачи. Али, кад се враћају у Пећине морају да прођу онуда где су били сви слаби и стари и деца. И тамо више ништа не остане. Сваки камен је померен, свака рупа претржена. Онај сирак је нашао јер је дубоко урастао. Али, Хвак се усправи, окрене ветру и рашири ноздрве, бар је ветар иње оставио горе. *Пред вече Хвак почне да тражи рупу за спавање. Низбрдица се скоро изравнала. Прође поред голог стабла са кога је оглодана сва кора. По земљи су разбацане суве кости грана. Још се осећа кисели мирис пљувачке и виде трагови ногу и зуба. Мало даље је затрпана гомила измета. Он додирне прашину, разазна разлике у отисцима. Старија браћа и један млађи брат са њима. Отисак је лак, личи на женкин али рупе које су нокти оставили дубље су и шире. Били су ту пре прошле ноћи. Мора да су негде близу нашли и рупу. Хвак устане, обиђе дрво и тражи заостали комад коре или лист. Гунђа па, на крају, бесно залаје и пође напред, по пустој земљи. *Рупа није била далеко, тамо где је дрхтање извалило камен. Хвак легне леђима према земљи. Ноздрве су пуне мириса браће. Из заклона се ветар не чује. Онда у дремеж ушета Клок. Гега се. Гледају се кроз мрак, Клок се окрене и оде. *Ујутро, тек што је пошао, Хвак нађе кости гуштера. Велике муве, оне најјаче, узлете кад стигне до њих. Трагови су помешани, плићи и дубљи. Кости разбацане. Свима је исисана срж. Он подигне танку кост крила, сломи је и гурне у уста. Мало слане слине клизне низ грло. Муве се врате и слете на крваве мрље по земљи. Браћа су добро гађала. Гуштер је стао, раширио крила и чекао мало топлоте од сунца. Неко је бацио камен. Ишчупали су му ноге и главу. Кожу су оставили да је жваћу на путу. Кад је јако хладно гуштери се крију испод камења. Потпуно су укочени и спавају а месо им је тврдо и горко и прави ветрове. Још мало и сви ће се увући и заспати. Хвак пљуне кост. Све је исисано. Танка кожица његове усне пукне, крв процури, топла и слана и он је олиже. Над главом, облаци, збијени у тамни покров, непомични су. *Киша буди Хвака. Мрак је потпун и једва може да разазна своје раме. Капи ударају брзо и тешко и све их је више. Бљесак муње испуни очи болом. Капци су се затворили за трен прекасно. У новом мраку исцртавају се линије баре на дну јаме и у њима мутна слика широке, голе земље прекривене белим стомацима змија и црним вртлогом облака који бујају, сударају се, гризу и пружају да зграбе оне под собом. Хвак зацвили. *Под мутним светлом које се исцедило из неба и са кишом што лије по њему, Хвак се извуче из рупе. Бара на њеном дну расла је а ивице јаме претвориле се у блато, што отиче са поточићима који су споља, одозго, долазили, и размазује се по рукама које га грабе. Он пузи, пење се и пада назад. На крају, ипак, претури се, изађе. Лица откривеног пљуску Хвак чкиљи, трећи капак је потпуно затворио, да исплази језик и срче светле капи. У неком тренутку пада оне се отржу од мрачне позадине и сјај који носе бљесне. Онда се режање грмљавине проломи и Хвак се склупча и сакри лице. *Грање и бусенови траве престижу Хвака, ношени брзим потоцима, одлазе напред и губе се у завеси кише, док он шљапка по блату, погурен под покровом. Све му је хладније и сваки јачи удар тера га да задрхти. Зуби цвокоћу. У издаху из грла се пење и режање. Испред трећег капка свет је мрља, час јасна, час, кад кап удари у око, мутна. *Киша је престала између корака и Хвак се усправи и отвори очи, хукне и прође кроз пару даха. Зима у њему тера га даље. Сваки ударац стопала и њихање руку праве топле грчеве. *Нема трагова браће. Све је само глатка скрама муља коју ломи. *Хвак осећа притисак у телу, отвори уста да удахне, грч унутра га стегне. Зацвили. Затим, са једном ногом подигнутом и другом, прстима и ноктима, укопаном у блато, вид задрхти, заврти се и потамни. И он падне. Следећи дрхтај баци га у вис и тврдо дочека. Рука му је, док је гледа у лету, чудно искривљена изнад главе. Поново на земљи окрене се на леђа и чврсто зажмури. У мраку заиграју светле сенке. За мало му се учине познате. Следећи дрхтај, слабији, само их помери. Хвак, и даље жмурећи, врисне. Нико му не одговори. Остаје да лежи у тишини. *Корача полако. Тело му још увек дрхти. Оштар, сломљени камен вири из тла. *У сумрак Хвак стигне до провалије. Црно, невидљиво дно зија на њега. Комади земље и блата још увек клизе низ нове ивице. Стане. Сад овуда не може да прође. Прешироко је за прескок. А да сиђе и попне се не ваља. Као што су се отвориле, чељусти тла могу и да се затворе. Зарежи. Провалија се пружа на обе стране, далеко. Сувише је касно да крене да је обиђе. Сунце је, негде иза облака, већ зашло. Одмакне се од ивице и легне међу камење. Са Клоком је увек лежао леђа уз леђа. Тако је било топлије. Али, Клок би га наговорио да прескоче. У тишини без ветра слуша како се чељусти круне. *Спава без снова. *Хвака буде топот и њиска. Дигне главу и, с друге стране провалије, види и њуши велику кобилу. Изнад ње, под облацима, плови кожни лептир. Кобила полако крене даље. Он гледа у њен стомак. Између корака у њему се нешто миче. Мораће ускоро да стане. Време је да ждребе изађе. Још мало гледа за њом па легне. Камен је топао од њега. Затвори очи пред жутим планинама. *На режање Хвак отвори очи. Подигне главу. На оној страни ивице гегају се, повијени, један старији брат и још један и један млади и једна зрела женка. Руке им се климају док журе напред. Млади брат застане, усправи се и оњуши. Не према Хваку него даље низ ивицу. Хвак гледа тамо и види, кад зачкиљи и сузе напуне око, кобилу како лежи. Ноге јој дрхте а из полегле главе чује се рзање. Она дигне главу изнад набреклог стомака и зањишти. Виче онима што је прате да се склоне, оставе је, да ће да их удара и уједа ако приђу. Браћа стану. Не зато што се плаше. Хвак зна зашто. Један старац чучне, умочи прсте у некакву бару и почне да их лиже. Хвак не види да ли је то вода или нешто што је капнуло из кобиле. Кобила престане да вришти, спусти главу на камен. Стомак се грчи и дрхти. Пратиоци поседају и ћуте. Гледају у кобилу, испред. Чекају. Хвак гледа њихова леђа. Мирише њихов зној страха. *Ветар се дигне Хваку иза леђа и он спусти главу. Браћа могу да га осете, окрену се, виде и буду јако бесни што им смета. Гледа рупу између себе и њих. Не могу да прескоче. Али, остаје скривен. Клок, његов брат, већ би скочио и огласио се, махао им. Ови би га гађали каменицама а он би подврискивао и режао на њих. Можда би се кобила уплашила и побегла. Браћа би сигурно кренула за њом али би после, у Пећинама, тражили Клока и Хвака и претукли их. Ловци не воле да им се дира ловина. Хвак уздахне. *Кобила зањишти а ветар однесе врисак. Хвак подигне главу и види како се стомак грчи, ноге ударају по ваздуху а иза клизи, расте и, на крају, испада мала бела гомила. Браћа тихо јекну, женкин глас писне највише. Кобила дигне главу, скупи ноге и претури се на празни стомак. Крв пљусне из ње. Испрати је уздах. Пузећи, кобила се окрене и почне да лиже свој плод. Опна пукне и мала глава извири. Мајка зарже. *Хвак гледа како кобила лиже младо. Осећа да му је стомак празан али топао. *У сумрак мајка и дете устају. Танке ноге дрхте. Мајчина њушка лагано га гурка. Кад се усправи младо тешко стоји па полако крене. Ноге диже високо али све чвршће и мало после већ иде око мајке, помало се затрчава. Они се окрећу и одлазе низ ивицу. Хвак гледа за њима кроз тишину. Онда браћа устају, лавеж се проломи, и јуре тамо где је кобила лежала. Најбржи је млади брат. Он стигне и зграби постељицу, отресе велике муве и тврде бубе са ње и гризе. Заостали га стигну и грабе крвави комад а он их гура, режи, кези зубе па се окрене и побегне. Један старац пође за младим, споро, залаје, одговори му режање, окрене се, врати и умочи прсте у бару крви и слузи и жедно их олиже. Хваку пођу бале на уста и тихо зацвили. Али не може да не гледа и слуша. И мирис, упркос ветру, дође до њега. И мљацкање. *Док старци лижу прсте, женка се усправи, погледа према младом брату, залаје и пође му у сусрет. Млади је дочека лавежом и откине јој комад постељице. Седећи заједно они једу у све дубљем мраку. *Хвак, кроз ноћ, слуша своје дисање и тешко стењање стараца и крчање у кеси стомака и дахтање женке и младића. *Хвак сања сенку. Препознаје је. Врисне. *Крик буди Хвака. Скочи, бол у нози га удари и одмах је будан и осврће се. Поље с оне стране је празно. Иза леђа беле се врхови. Ветар је хладан. Никакву опасност не види. Осећа само мирис снега. У стомаку, иза тврде кесе је хладно. Руке дрхте. Гледа их док дах излази и шишти. Као да нису његове. У грудима му све спорије лупа. Седне на камен. Нема више браће. Отишли су. Чкиљи. Нема их. Нема тела полеглих на голи камен. Најели су се, осетили снагу и кренули даље. Касно је већ. Снег. "Зи-ма", тешко и бесно изусти и зарежи. Усправи се, погледа низ пукотину, крене на једну страну, стане, окрене се и пође другом. *Кеса стомака толико се скупила да Хвак једва корача. Ветар шиба само једну страну лица. Из грла цури цвилеж. Речи су сувише тешке. Руке му скоро додирују тло. *Зелени лист папрати. Хвак стане, приђе, чучне и испружи руку. Прсти загребу у празно. Легне на тврди стомак, довуче се до ивице и гурне руку. Доле, на косини ивице провалије, лист трепери на бусену земље. Још мало и дохватиће га. Осети како се ивица под њим круни а каменчићи котрљају поред листа, доле, у мрак. Отргне се од ивице. Дахће. Стомак крчи. Поново допузи. Прсте шири, руку исправља али не досеже. А прашина и камење клизну доле. Устане, окрене леђа провалији, режи, окрене се, стисне песнице, лупа табанима и врисне. Усне се поцепају. Лист стоји. Ивица задрхти и он одскочи, потрчи даље од ње, узме камен, приђе и баци га доле. Камен погоди лист и бусен нестане у дубини. Хвак затапше и смеје се. *До краја дана Хвак прати ивицу. Изгледа да јој нема краја. Као ни ветру. Склупчан леже у заветрину велике стене и покушава да заспи. *Хладноћа буди Хвака пред зору. Зуби цвокоћу. Изнад магле, с оне стране црне змије испружене по тлу, облаци су се поцепали и велика светла свитаца жмиркају. Понеко клизне доле и остави траг. Хвак га прати отворених уста. *Читав дан ветар не престаје да шиба голу земљу. Никакве хране, никаквих гласова. А да је Клок ту стално би се освртао, тражио оне који се, као и они, враћају у Пећине. Хвак брунда. Кеса стомака згрчена је и више не може да се усправи. Већ се помало увлачи унутра. Прсти се вуку по земљи. Исплази језик и хвата иње. Црна змија кривуда у магли сумрака. *Хвак чучи и сузе му навиру на очи. Дрхтај удари и стегне унутра. Али, ништа више нема у њему. Ни измета, ни воде, ни крви. Осећа хладноћу у грлу и иза чела. Нови грч баца га на земљу. Руке и ноге се тресу. Дахће а зној избија око уста. Затвори очи у којима севају црне муње и, чини му се, одмах их отвори а напољу је мрак. Допузи до плитке рупе и легне у њу. *Читав дан Хвак је болестан. Зној, врућина и језа се смењују. Спава а чини му се да је будан. Будан је а чини му се да спава. Цвили. *Зору дочекује будан. Облаци над њим бледе. Светло пада на иње узвитлано ветром. Хвак се откине од топлоте земље и испузи из рупе, низак, ослоњен на руке и ноге. Кеса стомака дубока је и танка. Види како се црева померају испод ње. Мраз уједа. Корача климав, спор. Змија расте пред њим. Трећи капак не отвара. Кад стигне до гомиле снега граби га и гута. Ломи лед зубима. *Хвак стоји и гледа у танку пукотину. Нема више провалије. Отпухне и то зазвучи као рзање. Сигурно су стигли до Пећина. Браћа. Јаки од крви. За мало је мислио да ће млади брат да скочи, млади не могу да чекају, узме камен и убије ждребе а можда и кобилу. Или, ако је не убије бар да је отера док је још немоћна. Само, кобила би се вратила и изгазила све. Можда и њега, с ове стране. Хвак пође напред. Руке се дигну с једне стране и спусте на ону другу. Нога се дигне и спусти и пропадне. Земља се разби под њом. Хвак врисне, удари рукама, загребе, претури се, усправи и потрчи. Чини му се да осећа дрхтање тла, да чује како кора пуца а чељуст се отвара, одмах иза њега. *На крају рука промаши камен, клизне и Хвак падне, знојав, задихан, са сузама и светлима у очима. Од удараца у себи не чује ништа али му је свеједно. Затвори очи. *Никаква чељуст није иза. Хвак се усправи, заврти му се и зацрни пред очима, па се врати доле и одатле гледа. Гомила стена, испред, изгледа као добра заветрина и заклон. Почне да пузи. Ноге су затегнуте и болне. Нокти, поломљени, крваре. На срећу ветар разноси мирисе. Онда као да види покрет у склоништу. Можда је неко већ унутра. Застане. Груди ударају у голу земљу. Гледа. Нема покрета. Учинило му се. Наставља. Да је тамо велика мачка не би ни видео заклон. Али, мачака већ много времена нема. Побегле су. И пси су побегли. Коња још има. И оних бодљикавих кугли које живе у рупама али нису опасне. И много буба и мува које су се сад завукле под земљу. И пацова. Стигне до стена и сакрије се међу њих. И браће има али су отишла. Најела се и отишла. Намешта се а каменчићи гребу и боду леђа. Клока нема. Да греје. *Хвак разгледа ране. Колено ноге која је упала у земљу одрано је а крв се стврдла на рани. И на рукама кожа је огуљена. Дроби грумен земље и прашином посипа ране. Длака је прљава, замазана и замршена. Ишчупана понегде. Лизне суве, скореле усне. Кеса стомака потпуно се улегла. Додирне је и, испод танке опне, осети меке облике црева поред тврдих грумена, којима и не зна име а боле га на додир. Одмах испод грудне кости прсти напипају најтврђу кесицу која је, из свог заклона, почела да се спушта. Лагани дрхтаји пролазе кроз њу. Али, још је рано. Уморан, Хвак остане да лежи и пусти руку да греје стомак. Сумрак му помогне да затвори очи. *Од магловитог јутра до новог дана Хвак хода, гуран ветром, голом земљом. У последњим сенкама светла открије, у подножју једног брежуљка, чудну рупу, округлу, глатких, тврдих ивица, онаквих какве су ивице Пећина и какве нигде другде, напољу, није видео. Дође до рупе. Одјек камена му каже да рупа не иде у дубину него остаје близу површине, равна али без краја. Збуњен, гурне руку унутра па, кад је ништа не зграби, и главу. Између непознатих мириса нањуши трулеж и мирис браће. Били су овде пре прошле ноћи. Мирис крви не осећа. Значи, браћа су ушла и изашла жива. Увуче се и легне, главом према отвору. Мека прашина дочека уморна леђа. У стомаку дрхти кесица. Расте. Никад није видео ову рупу. Мора да се отворила кад се земља тресла. Осети како му је топлије. Тек мало ветра улази споља, са неба које, одавде, мада је мрачно, светли. *Хвакова рука сама падне на страну рупе и длан се отвори и помилује глатку облину. То га сети на трбух змије избачене из воде коју је видео као мали. Био је гладак и хладан кад га је, на зачикавање других, дотакао. После се тело померило и сви су се разбежали, и стара и млада браћа. После ноћи су се вратили али ништа није лежало на песку. Неки су мислили да је змија заспала док је пливала и тако изашла на суво а кад се пробудила вратила се у воде. Други су климали и показивали на изгажен песак. Али, нико се није дуго задржао на обали. Брзо су отишли, осврћући се, да траже храну. *На половини следећег дана, кад се магла пред њим дигла под налетима ветра а покров облака закратко се поцепао, Хвак угледа море. Бљесак далеке воде заустави га и он покуша да се усправи али стисак стомака не попусти. Зато само рашири ноздрве надајући се да ће осетити познати мирис. Удахне само хладноћу. *Узалуд покушава да жури. Терет на стомаку отежао је и кесица се болно љуља при сваком кораку. Хладни зуби ветра изгризли су све ране и оне пеку. Сузе капљу из њих. Тело захвално прихвати ивице јаме у коју се смешта за ноћ. *Магла је сакрила море и узалуд Хвак гледа. Корача полако, уморно. Јутрос је олизао ретко иње са длаке. Морао је и да се одмори мало. Све је спорији. Земља пред њим је празна. Сад поново иде. Обилази препреке. У поглед, одједном, улази црна мрља изнад магле. Застане. Мрља израсте у кожног лептира. Лети према планинама. Маше крилима насупрот ветру. Враћа се у своје склониште. Праменови магле и облака заклањају му тело. Нико из Пећина није видео лептира из близине. Ни на земљи. Ни његово склониште. Клок је понекад, на почетку топлог времена, предлагао да потраже лептирово склониште али, што је дуже требало тражити храну, све је мање био вољан да се пење међу литице под које би дошли. Више је волео да негде лежи и спава. Да се дебља. А после је дуго требало силазити до Пећина. И увек би кренули прекасно. *Хвак лежи и држи израсли терет. Потпуно је порастао и велики је толико да стане у шаку. Виси из стомака на танкој петљици коже у којој полако куца. Сад мора да иде тако што једном руком придржава топлу куглу. Зато су му ноге и друга рука, од ослањања, пуни рана. Ипак, устаје и креће даље. *Жеђ пече у грлу. Прошли дан нашао је само мало иња и олизао га. Јутрос је угазио у песак. Тек понегде камен вири из њега. Магла је све ближа. *Зуби шкрипе. Цвили. Али, слика нема. Хвак спава без снова. *Праменови магле заплету се око Хвакове главе док њуши тупи мирис воде, па се извију око тела, и коначно, он угази у њу. Унутра је све без боја и даљина је варљива. Учини му се да чује шум таласа. Стане. Песак клизне испод њега. Сад треба да се врати онолико колико је ишао у страну поред пукотине. Крене полако. *Боје се враћају у снове док, закопан у песку, Хвак придржава топлу лопту. *Цијук дође и прогута га магла и Хвак га скоро и не чује. Стане. Тишина, без таласа, зашуми. Тело се затегне. Нови цијук натера вилице да шкљоцну. Окрене се и јурне, колико брзо и тихо може, у праменове ветром расцепане. Сваки нови корак испрати нови писак коме се придруже потмула грмљавина и његово дрхтање. Ту су, одмах иза климавих ногу и руку, све ближи. Зацвили. Онда, кроз сузе, угледа воду и утрчи у њу, угази до главе и окрене да види, избечених очију, оне који долазе. *Чопор изникне из магле. Сива, снажна тела голих репова, збијена у гомилу. Ниједног тела нема изван клупка, ни са стране, ни испред оних са чела. Песак стење под њиховим ногама. Хвак их гледа и загњури главу до ноздрва. Очи остану отворене да, кроз праменове, гледају у најстрашније створење овог света. *Цика пацова цепа ваздух. Понегде у гомили Хвак види комешање, тучу, севање очију и зуба, батргање ногу, кидање меса које на леђима носе они који су га убили, пад остатка костију и коже, под ноге надолазећих. Младунци седе на леђима родитеља и пиште. Чопор граби напред, у правцу којим је и Хвак кренуо. Њушке предводника се дижу, влажне, и мрдају док миришу ваздух. Он зна да је тамо остао мирис његових рана, осушене крви и краста. Ако га неко око види клупко ће скренути, ући у воду и извући га напоље. Свака чељуст откинуће комад и наставити даље а на исто место ће да загризе друга, нови зуби и нови ујед, све док од њега не остану само шупље, смрвљене кости. Ипак, он гледа чопор, не затвара очи, не скрива се под водом. Мирис крзна, крви, прашине, уђе му у ноздрве. *Канџе гребу песак. Чопор наставља напред. Репови шибају ваздух. Онда, без видљивог разлога, предводници скрећу са пута и воде према планинама. Тела их прате. Хвак осети како га задржани дах гуши па га испусти и полако удахне. Ваздух као да, унутра, цепа стомак. *Последњи пацови губе се иза узвисине. За њима остане утабана стаза, самлевене кости измешане са изметом. Мирис чопора одлази, тањи се и прекрива га магла. Хвак покуша да крене из вода а руке и ноге и груди и леђа као да су од камена. Не може да их помери. Не осећа хладноћу и таласе. Шаке су стиснуте до бола. Само кугла на стомаку је топла и дрхти. Ипак, ногу пред ногу, изађе на обалу и падне на песак. *Магла скрива облаке. Хвак не види ништа. Трнци клизе кроз њега и остављају језу. Никад није видео пацове из овакве близине. Једном, у планинама, Клок га је гурнуо и показао црну змију у долини под њима. Често су сретали њен пут, стазу са костима свега што јој се нашло на путу, са камењем иситњеним у песак, дрвећем оглоданим и поцепаним у комаде. Ништа живо не може да побегне чопору. Ни гуштери ни мачке ни пси. Коњи могу јер су бржи и крупнији али ако их пацови изненаде падају под снагом зуба. Ни браћа не могу да побегну. У Пећине се увек врати мање младе браће него што из ње, на почетку лепог времена, изађе. Непажљиви остају под ногама чопора. Или их уједу отровни гуштери и бубе. Или поједу отровни плод. Или им кеса пукне пре него што су је откинула и сва крв исцури. Или се разболе и не стигну до Пећина. За старце нико не пита како су умрли. На њихово место женке донесу младе. И плаше их причама како пацови једу своју децу. *Тело почне да пече и Хвак гледа своје ране. Све огреботине су се отвориле у води. Понегде је опала и длака а голо место је болно на додир зрна песка. Пљуне у длан, усне заболе, и размаже пљувачку по ранама. Горка вода га је изгризла. Зато се море не пије а месо које избаци није за јело. И искривљена трска која расте на обали не ваља. Један залогај чини да си болестан, да из тебе истекне све што поједеш, све док не паднеш и умреш. *Хвак, поред воде, згрчен, спава. Боје се мешају, све блеђе, сличне магли. *Хвак лежи на песку. Кугла стомака куцка у руци. Праменови, разнобојни, преплићу се пред њим и скривају даљину. Чује како му у глави зуји велика, сјајна мува. Дрхти. Само је неколико корака направио и већ је уморан. Уста су сува. Ране пеку. Вид се магли. *Песак је боје магле. Неба нема. Ни таласи се не чују. Као да је у неком сну и сад ће се, испред, појавити змија или пацов. Или Клок. Хвак падне на колена. Не зна да ли је уопште корачао или му се чинило да корача или је хтео да корача. Све око њега је исто. Безбојно и празно. Цвили. Сузе теку низ образе. *Време је, покушава да каже. Ваздух скичи у грлу. Нема речи. Лежи на леђима. Ножни прсти копају песак. Вилица шкљоцне. *Руке обухвате куглу и подигну је. Петељка се затегне. Хвак зажмури и стегне зубе. Никад то није радио себи. Клок је био ту да му помогне. Он је то радио Клоку. Ноге се затегну. Руке дрхте. Издахне кроз зубе. Мора да гледа. Клока нема. Мора да види. Руке су навикле да држе братову куглу, да грабе ослонац. Сад мора да раде. Хвак подигне главу, удахне и заокрене куглу. Петељка се увије. Бол уједе. Окрене куглу још мало и, ошинут, врисне. Натера зубе да затворе глас. Режање, ипак процури. Окрене још једном и заједно са криком откине је од себе. Глас нестане у мраку. *Мрак истече испред Хвакових очију и наместо њега дођу светле, клизаве сенке. Гледа како миле по магли, иду својим путем. Не трепће. *Хвак дигне главу. На стомаку, крв се усирила у још влажну красту. Крај руке, у песку, лежи кугла. Дохвати је и подигне. Из њеног краја петељке капље нека провидна вода. Он одува зрнца песка, загледа се у лопту, сад хладну, принесе је лицу и загризе. *Крв и вода, мало слана, јурну у уста. Хвак откине комад, оближе се и почне да жваће. Месо. Да је женка у лопти би било младунче. *Хвак гризе, жваће, гута, лиже прсте. *Осећа како снага тече кроз њега. Топли жмарци клизе, унутра, и прсти руку и ногу мрдају сами. Краста на стомаку још није сува и Хвак дозове своју руку, олиже је и размаже пљувачку по рани. То запече. Он врати руку до лица, види крв размазану по јагодицама прстију, стави их у уста и, уморан, затвори очи. Добро је што их тело храни. Оно што израсте треба појести да се ојача и да после зиме поново израсте. *Хвак устаје. Магла је свуда. Изнад главе најсветлија, около једнако густа и мека. Може да види како му, кад удахне, праменови улазе у ноздрве. Прво полако па све сигурније, брже, корача. Кеса стомака опустила се и може мало да се усправи. Руком ипак покрива рану. *Магла нема краја. Једнако је светла, једнако густа. Али, Хвак зна да иде у добром правцу, сакривен од свих који, можда, вребају,. Песак пред њим је раван а Пећине су на врху брда. Тишина га смирује. *Светло је потамнело. Понекад се Хваку чини да чује таласе. Понекад чује кораке. Осврће се а магла иза је мирна. Ни трагова нема. *Хвак леже, скупља колена и грли их. Спава. *У бледим бојама види сенке, покрете. Не чује њихове кораке а они су ипак ту. Он чучи скривен маглом. Зна да не могу да га виде. Зна да он не може да их види. Загледа се у сенке а њих нема, праменови плове празни. Осврће се и, за мало, види ново тело. Брзи покрет. Сигуран. Онај који погађа. Хвак се буди са вриском. *Хвак гледа своју руку. Безбојна је. Магла упија сву боју из ње. Песак под ногама је безбојан. Сва зрна, каменчићи, непознате ствари које је вода донела, округла су и без боје. Корача безбојним ногама. Чује шум како одлази и враћа се. *Фијук ветра шиба Хвака по лицу. Очи засузе. Црне тачке заиграју. Преврћу се, скачу, пузе. Он режи, гракће, лаје, цвили, рже, њишти, јечи, плаче, стење речи. Магла око њега стоји. *Саплете се и падне. Остане да лежи. Рука, сама, чеше красту на стомаку. Смеје се. *Хвак је будан. Не зна да ли је спавао. Не зна да ли је сањао. Очи гледају у празно. Виде. Устане. Крене. Посрне и падне. Покуша поново. Нога се диже и спушта а песак је ближе него што је био. Пета удари, клизне. Руке прихвате тело. Глава се дигне. Очи гледају у празно и виде како се песак диже. Виде узбрдицу. *Магла се поцепа у праменове и боје се враћају, најпре бледе и несталне па све јаче и чвршће. Хвак зажмури. Улази у дан са лаким покровом облака. Дочекује их искежених зуба. Ледени ветар голица длаку. Залаје. Пред њим је познато брдо. Корача према њему, кроз иње и снег, брзо и сигурно. Поново је здрав. *Хвак залупа још једном. Страх да нико неће отворити заголица хладно у стомаку. Задрхти. Врата зацвиле. Споро и трзаво отвори се црна пукотина и Хвак се увуче у њу, постранце, док очи гледају маглу, далеке планине, облаке и снег витлан ветром. Удахне зиму још једном. *У мраку Хак чује како се врата, тешка и глатка, с треском склапају и пада реза. Онда у нос уђу мириси браће, зноја, женки, воде, измета, прашине. Очи полако разазнају, испред, тињање печурака и он пође ка њима. Ипак, окрену главу и промумла поздрав вратару, тек сенци у мраку. Тај брат никад не излази. Ни кад је топло. Најближи му доносе храну а он увек остаје код капије, чува. Хвак додирне глатку ивицу Пећина. Иста је као она рупа у којој је спавао. Осети капи влаге. Пусти да рука клизи по њима док прилази улазу. Сенке су све блеђе, све је више печурака. Све су јачи мириси. И онда се Пећине отворе пред Хваком. *Хвак прескочи прво, склупчано тело брата. Тихо хркање дође до њега. Уснули се промешкољи, почеша по леђима, у свом брлогу од прашине, лишћа и сломљених грана. На стомаку брат још има куглу. Кад је откине сви ће му завидети јер само он сме да је поједе. Тело се увек враћа истом телу. До спавача лежи нови брат а поред њега још један. Тај, будан, хвата буве у својој длаци и грицка их па подигне поглед на Хвака и искези зубе. Хвак одговори на исти начин. Тај брат је посекао руку пењући се на стене. Велики, бели ожиљак длака није покрила. После је престао да скита далеко. Клок није. *Хвак корача између браће. Препознаје их. Сви су појели своје лопте. Неких нема. Можда ће стићи. Све док снег не прекрије сву земљу могу да стигну. После нико не долази. Магла и зима не пуштају никога из загрљаја. Само су њега пустили јер није био крив. Вратио се сам. Хвак се осврне али нико га не гледа. *Хвак седне на празно место, одломи комад печурке са мокре ивице, лизне капи на њој и загризе. Млади брат прође поред, тихо зарежи и оде доле, на крај Пећина где се врши нужда. Хвак гледа за њим и жваће суво месо па се пусти да падне у прашину пода. У поглед уђу гроздови печурака изнад, на горњој ивици Пећина. Он задовољно уздахне и затвори очи. *Женка пролази поред Хвака. Води младо у крај Пећине где су женке и где се мали играју. Сад је зима и она га не интересује. Али, кад поново изађу... Опет затвори очи. Још је гладан али у Пећинама се не једе много. Печурке морају да трају до топлог времена. А што их је мање и мрак је већи и хладнији. Можда би могао да оде до браће и мало буде са њима у групи. Да слуша дуге, споре речи које причају о доживљајима напољу, о временима кад је било више хране и топлоте а лопте нису расле из стомака а браћа ишла усправно. Он не зна све те речи које су остале од старих које нико не памти. Све је то празно, не постоји нигде и не може се видети. И све теже разуме речи. Тешке су, једва их изговара. Лакше је мумлати, режати, лајати. Лакше и јасније. А уморан је и не жели да се помера. *Сенка се примиче и Хвак зна ко је то мада не види лице. Сакрио се у рупу и улаз затрпава песком. "Он", каже сенка, "он". Хвак ћути. "Он", викне сенка и кобила дође до рупе и удари копитом по песку. Хвак се усправи. Виче: "Не, он је крив. Хтео је да идемо још више у планине. Ја нисам. Кад је решио да се вратимо снег је био свуда. Појели смо лопте али пут је био дуг". Али, уместо речи из његовог грла излази неми дах. Само шишти, празан. Врисне. "Он је крив. Он је крив. Клок". Кожни лептир изнад кобиле почне да кружи над Хваковом главом. Осврће се. Сенка у магли приђе још ближе. "Морао сам да га поједем. Да стигнем". Хвак разгрће песак, све дубље и дубље. У шакама му, уместо песка, остане пацов. Баца иза себе у звук чопора који долази, као црна змија јури, рије земљу, ломи, кида. Кобила побегне. И лептир одлети. Магла почне да се разилази. Хвак гледа око себе, на празну земљу без трагова па у своје руке. Тамо је шупља кост. Зна да је Клокова и задовољно мљацне упркос свој тутњави која га окружи и којој он окрене лице и буди се, сувих, тврдих уста. *Хвак устане, оде до ивице Пећина, дотакне је, глатку и хладну, наслони чело и олиже капи горке влаге на испуцалим уснама. (1993) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
