Biblioteka srpske fantastike

Jesen skupljača

Ilija Bakić DOLE, U ZONI (Izabrane priče) Stvor - Biblioteka srpske fantastike Knjiga 1 Izdavač Tehnologije-Izdavaštvo-Agencija JANUS Beograd 2000

Dušici Pavkov

I

Ja sam Bacač.

Bacam decu. Na Kraju Sveta. Velikoj vodi.

Klizim niz vetar, zategnute opne, sa torbom na grudima. Vazduh je pun sjaja leta u krilima Malih letača. Slećem na granu i za malo gubim oslonac. Kaiš na torbi se olabavio i teret je kliznuo u stranu. Grabim drugim rukama koru a gornjim jednu puzavicu i izvlačim se u ravnotežu. Popravljam veze. Dete unutra spava, opijeno je ranim Trajom i umireno toplotom. Privilo se na grudi. Kao da sam mu majka.

Spreman sam i skačem. Širim ruke.

Daleko je do Kraja Sveta. Mnogo krugova ima do tamo. Ipak, za dobrog Bacača, to je Dan puta.

Skačem. Hvatam vetrove i klizim kroz krugove, iznad magli.

I, u sumrak, stižem.

II

Sećam se Velike vode.

Kroz tišinu dolazi pred oči. Nedogledani mir uvlači se u telo i čini me malim, praznim.

Srećan sam.

I

Ispred nema ničega. Samo Velika voda. Providna izmaglica lebdi nad njom, glatkom.

I tako do kraja pogleda.

Nema krugova drveća. Svi su ostali iza mene sa svojim nevidljivim Malim vodama punim nemani.

Skidam torbu i, dobro ukopan u koru drugim rukama, vitlam njome u krug i puštam je. Otrgla se, kao živa, kao da se dete probudilo, i odletela, prvo u visinu a onda sve niže i niže, praćena rečima Obreda darovanja koje pevam, do Velike vode. Ne čuje se nikakav zvuk, pljusak. Samo se voda namreškala i ponovo izravnala, rupa u magli zatvorila.

Ponavljam, još jednom, "Šaljem Ti, Velika vodo, dar, za pobedu Tvoju i našu", okrećem se i vraćam, umoran i gladan. Sada, kad je gotovo, mogu da jedem ali hoću da malo odmaknem od Kraja. Uvek tako radim jer, iako bi me ismejali zbog toga, bojim se. Možda i Velika voda krije svoje nemani koje će izroniti u smiraj. A magla je tako tanka, providna!

Ne mogu to da vidim, ja, uljez.

Za dete je drugačije. Ono je darovano. Njihovo. Ono ih sigurno drugačije vidi. Svojim trećim okom.

II

I tako sam otišao na Drugu stranu.

Nije bilo teško.

Uvek sam mislio: Kako to?

Sada znam. Probudiš se i kažeš: Vreme je. Sam sebi. I pođeš. Ostali, okolo, idu svojim putevima, za svojim dužnostima i planovima. A ti ih nemaš. I nisi ih imao već ko zna koliko dugo. Predao si poslove drugima, mlađim, zato što su teški i zato jer je vreme da počnu. Čitava tvoja Sezona tako radi. Nema je na Proletnjim noćima, nema među grupama Skupljača. Svi su, nekako, oko Skloništa, u blizini. Srećete se na otvorenim granama da prihvatite sakupljene plodove, pričate o svemu ali, sve češće, o onim "našim" danima, ili samo stojite u svojim mislima. Poneki odlaze da čuvaju decu. To je lepo ali, znaju, samo odlaže prelazak. Oni drugi su već tamo.

Na kraju su svi na Drugoj strani.

Nikome ništa nisam rekao. Prošao sam kroz Sklonište dodirujući se sa svima. Skupljači su odlazili. Sjajna, čvrsta tela glatkih opni. U punoj su snazi. Moje salo od Sna se ne topi. Težak sam i hodaću do Druge strane.

Prošlo je moje vreme letenja.

Dečica su jurcala na sve strane. Onu najmanju, ograđenu, čuvaju poslednji iz moje Sezone. Klimnuh im. Rešili su da ostanu još malo, da pomognu.

Mlade majke doje novorođenčad.

Nije da ne volim decu. I sam sam ih izrodio sedam, gajio i pazio. Ali...

Ne znam. Stvari teku svojim tokom a ja sam otišao negde sa strane i posmatram. Sve je isto. Isti poslovi, isti život. Ničeg nepoznatog, nikakve radosti. Tek poneko novo, zanimljivo lice. Ali i njih je sve manje. Ili ja ne obraćam pažnju.

Najviše osluškujem sebe. Svoje misli i telo, nemoć u njima.

Loše spavam i puno sanjam. Ruke su mi slabe, slabije nego pre Sna, nokti bolno iscepani, večito krvavi. Jedva da mogu da se zadržim na grani njima. Ponekad me tišti u grudima, sevaju zglobovi, drhti utroba. Zubi se rasklimaše, jedem samo srce Koleka. I mladi Trajom da me odmori. Od njega nestaju bolovi i hladnoće u kostima, donosi mir, laku pospanost, toplotu. A to mi treba.

I

Jutarnja toplota golica me, mili po raširenoj, orošenoj opni.

Spavao sam u vrhu krošnje nepoznatog kruga. Noć me je zatekla na putu. Cupkao sam, nezadovoljan, ali nije se moglo dalje. Zato se popeh što sam mogao više. Magla, dole u krugu, nad Malom vodom, svetlucala je. A gore su žmirkali Mali dani.

U neko doba trgne me pljuskanje. Nešto je šibalo po vodi u bazenu. Škljocnuše čeljusti, zagrebaše kandže. Pred oči iskoče svetlaci. Svašta sam video u njima. Magla je belasala, rasla i širila se. Sa zahvalnošću dočekah zoru i uspinjanje Dana.

Upijam snagu. Do Skloništa je ostalo još malo. Ustajem, proteglim se i skačem.

U vetar.

II

Naš krug je širok koliko je dug osrednji let odraslog Skupljača. Gotovo je potpuno pravilan. Stabla su široka i čvrsta a grane prepletene. Lako je hodom stići do Druge strane, zato ne žurim.

Magla nad Malom vodom je mirna. Nema jakih Donjih vetrova danas. A kad dođu podižu maglu čak do prvih grana. Čitav bazen se uskovitla pa svi pobegnu do vrha krošnji. Govori se da je onda magla otrovna, da mami u sebe i nemani koje krije. Pričač samo odmahne. Njegova priča kaže da to Velika voda hoće da oduva maglu sa Male. Onda će svetlo Dana obasjati nemani i pretvoriti ih u dim. I Velika će voda opet moći da se češlja kroz krugove kako je oduvek i bilo dok se, iz obesti, Mala voda, poželevši da zadrži blagost dodira samo za sebe, ne zapati, skrivena u magli, nemani.

Priče.

I tako, polako, stigoh na Drugu stranu.

I

Letim. Vetar je dobar.

Skačem, raširenih ruku, ponirem i uzdižem se. Dobijam u visini. Na sve više grane slećem.

Činim ludosti. Skačem sa rukama uz telo, propadam, kroz cijuk vazduha, sve do Donjeg vetra. Onda raširim ruke i opna se napuni, zategne leđa pa kružim i vrištim. Topla struja me nosi do nove grane. I opet skačem.

I opet.

Tako pijan stižem do Skloništa.

II

Pozdraviše me mnogi. Sedeli su i grejali se. Hladnoća dolazi sa godinama. Razgovor se nastavlja. Nisu me pitali o strani sa koje stižem a ja ne znam o čemu je ovde reč. Shvatam da je ovde neki drugačiji svet. Svet staraca. Sada i moj.

Posle nam donesoše Koleka, one tamne, slatke, i one blede, jedva malo ukusne. Pune naramke donesoše. Odasvud dobauljaše starci, neke dovedoše. Drhtavi udovi, obešene opne. Bezuba usta sisaju srca tamnih Koleka.

Uzmem da grickam bledu koru. Da im ostane više. Ali nije bilo mesta sažaljenju. I ja sam jedan od njih. Koliko dugo nisam sakupljao hranu? Shvatih, i više nisam bio gladan.

Svet staraca.

Moj.

I

U Skloništu je mirno. Sa svih strana, ispred i iza, iznad i ispod, trepere senke, svetlost se sliva s one strane krošnje, šapuće lišće.

Cika dece prođe, došavši iz dubine, pomešana sa lepetom krila Malih letača.

Kao da sam ušao u jedan drugi svet, omeđen lišćem, u mesto izdvojeno od ostalih krugova i neba, Dana, nešto posebno i važno.

Koračam po grani, drugim rukama osećam glatku koru, pozdravljam prolaznike zabavljene svojim poslom. Kroz senke i osvetljena mesta.

Dođem do gnezda i legnem. Lišće i grane me, svijeni u krug, prihvataju. Nekoliko novih listova blista i širi svoj miris. Mir u meni se preliva. Prošli Dan, put, noć, magla i škljocanje zuba su tako daleko, ne mogu da ih se setim dok se utrnuli kapci sklapaju.

II

Posle jela svi se vraćaju u gnezda. Razgovor zamire u tišini.

Tražim mesto za sebe, tumaram po granama. Toliko je praznih gnezda da nema smisla da svijam novo za sebe. A nemam ni Dana. Gnezdo se svija nekoliko Sezona. Nemam toliko mnogo. Zato biram jedno blizu stablu. Malo dalje neko već leži. Pitam ga da li je ovde slobodno. Jeste.

Ležem. Ne želim da mislim ko se ovde grejao pre mene i šta je bilo s njim. Na kraju, ni meni neće trebati predugo.

Lišće ispred očiju treperi. Sjajne, obasjane strane i one u senci igraju ispod čistog, visokog neba. Kao da je sve poklopio neki veliki mir.

Sećam se Velike vode.

Bio sam mlad kad sam je prvi put video. Beskrajnu i glatku, spokojnu ispod magle.

I

Budi me milovanje. Čkiljnem i vidim dečije donje ručice na grudima. Podignem pogled. Ona drži dete i smeje se. Dojke ispod krzna podrhtavaju. Malac šeta po mom stomaku. Prihvatam ga i polažem kraj sebe pa povučem njegovu mamu sebi.

II

Kiša me, načas, budi. Sve je utonulo u senke sumraka. Hladno mi je i osećam se umorno i bolesno. Pokrivam se granom i vraćam u toplotu.

I

Kiša je lila čitavu noć, tukla po krošnji ali se nije probila kroz naš oklop od ostalog sveta i bilo je lepo ležati uz tela dragih.

Jutro je svanulo čisto. Bistro, novo svetlo.

Izađosmo pod Dan. Penjući se ka otvorenim granama ugledam bazen Male vode našeg kruga. Mračan. Uskovitlana magla se cedi niz stabla. Kao da tamo sija neka druga, tuđa svetlost.

Skrenem pogled a sećanje na priču kako će se nemani popeti uz naša stabla jer Velikoj vodi darujemo decu za boj protiv njih, strašnu priču kojom su nas, decu, plašili, sevne pred očima.

II

Probudio sam se kasno i bunovno izmileo pod Dan. Ne sećam se kad sam tako dugo spavao. Čak i juče, na onoj strani, bio sam budan kad su Skupljači odlazili. To je nešto kao obaveza da se pozdravi njihov odlazak i poželi dobra berba.

Sada mi je svejedno.

Na otvorenim granama je ostalo još hrane. Starci su čučali i jeli i ja im se pridružih. Kora Koleka je glatka i sjajna. Još jutros su ubrani. Skupljači su ustali pre Dana i dočekali ga raširenih opni. Pošli su čim je on istopio vlagu sa njih.

I ja sam nekada donosio hranu starcima. I nisam voleo ovo mesto.

I

Nebo je visoko i prozirno. Kao izmaglica Velike vode.

Sedimo u toploj svetlosti. Grana pod nama je još vlažna. U krilu držim naše dete. Guče kao Mali letač i maše rukama. Kad ih ispruži svetlo prođe kroz njegovu opnu. Tako je mala i tanka, skoro providna. Putevi krvi jasno se vide.

Lagano, jako lagano je dodirujem. Dlačice na njoj su meke, na toj toploj koži razapetoj između zglobova gornjih ruku i bedara. Izgleda da bi je jači dodir pocepao.

Zadržavam dah. Dete. Moje

Na leđima osećam dodire druge drage osobe. Ona traži jaja insekata u mojoj opni. Noću, dok spavamo, oni izmile iz gnezda i usade ih u nas. Ako se ne istrebe na vreme razbolimo se teško. Poneki i umru.

Zategla mi je opnu i grebe je. Čujem kako pod noktima lomi jedno jaje. Treba velikog strpljenja da se pregledamo svakog dana. Zato to rade članovi porodice jedni drugima.

Kad se pregled završi češljamo meku dlaku opne i to je lepo.

Kasnije, kad ostarimo i opna se smežura a krv uspori, insekti nas neće hteti i biće vreme da pređemo na Drugu stranu.

Prigrlim dete.

II

Starci se nisu razilazili. Ostali su na granama i razgovaraju. Nekoliko poznanika mi klimne.

Žmirkao sam i upijao toplotu, mrdao donjim prstima. Sve su slabiji, manje pokretni, manje osetljivi. Nokti na njima su tanki i krti, bolni i na najmanji udar.

Žamor se utiša i ja se obazrem. Nova prilika je bila među nama. Telo čvrsto, sjajna dlaka. Pričač. On pođe ka meni a za njim i nekoliko staraca. Pozdravljaju me. Otpozdravljam im.

Pričač odlazi napred do velike, potpuno obasjane grane. Stane tamo u potpunoj tišini koju tek sad čujem.

I

Potražio sam Pričača ali nije ga bilo. Otišao je na Drugu stranu na Pamćenje. Moraću da sačekam. Sa ostalim Zaduženim nije mi se razgovaralo.

II

"Novi Skupljač je sa nama. Recite mi o njemu."

Pričač spusti ruke i čučne.

Javi se neko iz pozadine. Osvrnem se. Poznajem ga već dugo, stariji je koju Sezonu od mene. Bio je vođa grupi sa kojom sam sakupljao hranu. Upravo o tome i govori.

Za njim se javi još jedan starac. Potpuno se okrećem govornicima. Čuče, razbacani, po granama, oni najviši obasjani, oni niži u senci. Starac se seća neke priče koju sam mu pričao.

Da, voleo sam da izmišljam priče a ne samo da ih prepričavam. Ali, sve je to bilo davno i ne sećam se.

Sada govori neka starica. Ne sećam je se, a izgleda da smo jednom bili zajedno za Proletnjih noći, ali bez poroda. Decu sam izrodio sa jednom drugom staricom koje odavno nema.

Priče su tekle, komadi mog života, znani i zaboravljeni.

Slušam zbunjen i radostan i postiđen.

Pričač je pleo puzavice da ne zaboravi događaje. Posle, kad ih zapamti, ništa ih neće moći da izbriše. Moj život biće pridružen životima svih pre mene i, prenošen sa Pričača na Pričača, ostati za svagda sa Skupljačima.

Starci su govorili.

Kad bi kraj, Pričač ustade i reče: "To je dobar život. Ovo je dobar Čovek sa nama."

I

Nekoliko Skupljača se vratilo. Stariji prihvatiše plodove skupljene u torbama od puzavica, a ja im priđoh. Išli su daleko u pravcu Završetka Dana. Sad i tamo ima dosta hrane. Kolek, onaj bledi, prvo zri u pravcu Rađanja Dana i Skupljači, kad se oporave od Sna, idu tamo. Kasnije, hrana, sve tamnija, sazreva u svim pravcima. Onda se bere u najudaljenijim krugovima. Oni bliži, i naš, ostavljaju se za pripreme za San, kad ponovo dobijamo salo pa je teško ići daleko. Sada, u najjače leto, skuplja se najdalje.

Razgovaramo i u njihovom glasu čujem onu malu zadršku, pauzu, laku promuklost zbog koje se kašljuca. Navikao sam na to mada mi, ponekad, zasmeta nagla ozbiljnost, birane šale i pokreti, gotovo izbegavanje dodira. Dešavalo mi se da zbog toga vičem na sagovornika, guram ga od sebe, ali reakcije bi ostajale iste. Izgleda da niko neće da shvati da biti Bacač nije ništa strašno, da ja nemam više veze sa Velikom vodom od drugih, da više volim da sakupljam Kolek sa njima, igram se i letim. Ali, desilo se da sam snažniji i spretniji od drugih jer je moj otac, i otac moga oca, bio takav, bio Bacač. Ali nisam, i oni nisu bili, drugačiji. To ne.

Samo to niko nije hteo, i neće, da vidi.

II

Vratio sam se u gnezdo i ne izlazim iz njega. Ležim sklupčan a zvuci, priče, slike, probuđeni Pamćenjem pritiskaju me, zbrkani, iskrsavaju i mešaju se sa rečima koje niko ne zna, onima koje sam želeo da neko izrekne i onim čega sam se plašio da će biti pomenuto.

Čitav dan lebdim u svojoj prošlosti i drhtim.

I

Pričač se vratio i saslušao moju priču. Stojimo ispred Iza, on je zaćutao i zatvorio oči. Čujem nekakvo struganje i vidim ga kako donjim prstima grebe koru. Ne mičem se.

Odjednom, otvara oči i odlazi ne pogledavši me.

Otići će do svog gnezda i na nekoj od puzavica zavezati čvor. Možda čak ode Iza i tamo ostane nekoliko Dana da ponavlja pređašnje živote i doda im nove. Za sada nema novaka, njegova deca su još mala a on u snazi. Ali, za koju Sezonu, odabraće dete koje će biti novi Pričač.

Vraćam se u gnezdo. Mogao bih odleteti i pridružiti se nekoj grupi Skupljača ali ne čini mi se to. Nemam obavezu da odmah po povratku nastavim sa redovnim poslovima. Ostavljeno mi je na volju da sam odlučim o tome. Mogu da se isključim na nekoliko Dana, i nekad sam to i radio. Ostajao sam u gnezdu ili odlazio van našeg kruga, izbegavao susrete, roditelje.

Bio sam mlad tada, tek nekoliko puta nosio decu. Treba vremena da se prihvate i najjednostavnije stvari. Ne vredi ti saznanje da su sva ta deca sa tri oka, bez opne ili sa nepokretnim donjim rukama, tako različita od nas, običnih, odabrana od Velike vode da poplaše nemani Malih voda i isteraju ih, kad magla bude oduvana, na svetlo od koga će postati dim koji će pasti na Veliki mir vode, jer nešto, unutra, pita: Zašto se toliko takve dece rađa svake Sezone? Zašto samo lako mreškanje površine?

Težak je taj zavežljaj kad se, ponekad, otkinuvši se, u padu, začuje plač.

I, ono najstrašnije, strašnije od huljenja u pitanju: Da li je Velika voda zaista čista ili i ona krije svoje nemani?, još strašnije pitanje: Ako toliko dece, svake Sezone sve više, odlazi a magla se ne diže, koliko je to skrivenih nemani pod nama?

Pitanja. Pitanja.

Otac nije odgovarao na njih. A pitao sam ga. Tako puno ga pitao. Samo je ćutao i odlazio van kruga. Da li je znao?

Posle sam i ja odlazio, izbegavao poglede.

Ponekad mi nije ništa, prihvatam sve mirno, radostan što mogu da se vratim u gnezdo, u zagrljaje. Samo, ima i drugih dana, onih koji grizu iznutra, ubodu i piju snagu, baš kao insekti, i posle njih sam tako umorno prazan.

A negde iznad deca uče letenje. Raširila bi ruke i skočila. Opna se puni i vazduh ih prihvata. Usmeravaju let i doskaču na sledeću granu. Prvo kratki skokovi, pa sve duži, da se klizi, leti. Zaduženi, ispod, vrebaju grešku. Ako zatreba pokušaće da spasu padača. Ako uspeju.

Za treptaj oka kao da sam čuo vrisak propadanja, niže, niže, do magle, još niže, do škljocanja čeljusti.

A hteo sam da pitam Pričača da li su Zaduženi odlučili, ima li još dece za Veliku vodu?

II

Danima sam bolestan. Na slabost duha nastavila se lomnost mesa. Struje jeze teku niz kosti.

Budim se i padam u san i opet budim, izgubljen, nesiguran šta je pravo a šta sanjano svetlo, koja su dozivanja stvarna.

Ne mogu da ustanem ni uz nečiju pomoć. Donose mi Trajom i od njega mi je, zakratko, lakše. Rekoše, ili sam to sanjao, te starce oko sebe, da će poslati po malo Soka Stabla iz Iza bude li mi i dalje slabo. Znam da sam zadrhtao na to. Uzeti Sok znači oslabiti Stablo Skloništa.

Da li je jedan starac toliko vredan?

I

Vraćamo se iz sakupljanja. Još malo je ostalo do Skloništa. Grupa s kojom sam pošao leti ivicama krugova. Napredujemo dobro, vetar je dobar, krugovi gusti na ovoj strani. Tek ponegde ima većih praznina koje obilazimo.

Ovaj put smo išli vrlo daleko i Kolek je sočan, skoro crn. Daćemo ga deci. Torba na grudima je puna. Prvih Dana mog sakupljanja njena težina je podsećala na teret koji sam pre nje nosio. Sad već nije tako. Mislim na decu, kako će se obradovati.

Ponekad je sve tako jednostavno.

Stižemo. Ne dajem svoju torbu na otvorenoj grani već je sam nosim. Izdaleka vidim ograđenu dečurliju. Nekoliko staraca ih čuva, jedan drži dete u naručju. Prilazeći vidim i da to nije starac već Zaduženi. Pregleda dete da vidi je li za Veliku vodu. Hladnoća me takne.

Onda se mališan okrene i pogleda me. Moje dete.

II

Puzim na svim rukama do otvorene grane. Dan je u zenitu, svetlost topla lije po meni. Ležem na grudi. Osećam kako se opna opušta i širi, krv brže putuje kroz nju. Dobro je, dobro je.

I

On to treba da uradi, ponavljam u sebi i sedim mirno dok njegove ruke prebiru po telu mog deteta. Moje je to dete, moje i njeno, ali i naše, svih u Skloništu.

I Velike vode, ako je odabrano. Neka su ružna, trooka, dvoglava, kljasta, da bi poplašila i pobedila nemani.

Jednom kad doraste za Let i Proletnje noći, pune Malih dana, neće više biti naš. Ostaćemo iza njega, u svojoj Sezoni, a on će otići u svoju, da osnuje porodicu, izrodi decu. Sretaćemo se na skupljanjima, pričama, gurkati se, pričati, milovati. Dok ne odemo na Drugu stranu, kako i treba.

Ipak drhtim. Slike sevaju. Dugi put naniže, u Veliku vodu.

II

I dalje ispružen odmaram. Puštam gornju ruku da visi sa grane. Iz opne krv ide dole i već osećam kako kucka u prstima, ispod nokata.

Tišina je puna lepeta Malih letača, insekata i lišća.

Ispod mene, ne osvetljenom kraju grane, dvoje starih se češljaju. On prebira po njenoj uveloj opni, pregleda je, češka, lizne ponegde. Ko zna kad su poslednji put leteli ili ih je ujeo insekt. Krv je ostarela, spora i gusta kaplje kroz njih i nikome nije potrebna. Ali šta mari? Oni su zajedno.

Prisećam se one kojoj sam čistio opnu. Davno je to bilo.

Zažmurim. Prošlo je. Taj dobar život.

I

Niko ništa ne govori. Sakupljam Kolek i dalje i čekam, nikome ni glasa, čak ni njoj. Igramo se sa detetom, mazimo. Ali, unutra, drhtim. Čekam da me pozovu. Mnogo sanjam.

Leto je pri kraju. Nema još mnogo vremena.

II

Mali dani su sve blistaviji. Da bi bili takvi moraju da uzmu toplotu od nas. Zato su noći, kad nam se pokazuju, sve hladnije.

Dobro mi je. Počeo sam da se gojim. Još malo.

I

Pronašli su prvi zaspali list. Svi smo ga videli, krutog i lomnog, spremnog da prespava zimu. Još malo je preostalo do Sna. Do tada, prvi na redu je Let Stasalih preko našeg bunara Male vode.

Zaduženi su odabrali najbolje. Trljaju im leđa i hrabre ih. Odrasli čuče na granama s ove strane, starci s druge. Pričač pozdravlja i blagosilja. Nekoliko odraslih već je preletelo bazen, vratilo se i opisuje struje vetra. Magla je, dole, mirna, pritisnuta svetlošću zenita.

Prvi Stasali je na grani. Na strani okrenutoj bazenu drveće kruga pušta samo retke, čvrste grane koje će odoleti magli.

Nije lako preleteti preko. Vetar često hoće da zavede i spusti se pa letač gubi visinu i, ako se uplaši, može da promaši sletište.

Ali, svako ko jednom preleti bazen pošao je putem odraslih. Leteće na drugu stranu, kao i svi mi, i odatle se vratiti pešice jer put je jednosmeran, starac ne postaje dete. Posle Sna čekaju ga Proletnje noći sa drugima iz njegove Sezone koji su preleteli. Ako bude sreće izrodiće, u leto, decu koja će imati snage da prežive San. Ako ne preleti i potone u maglu znaćemo da nije bio spreman, da nije slušao Zadužene već žurio. A put je naš dug i težak.

Stasali raširi ruke i skoči. Vetar ga prihvati. Ispratismo ga povicima.

Lebdeo je, možda malo nesiguran, ali na dobrom putu, sleteo sigurno, dočekan radošću staraca, i tako postao još jedan odrasli na ovom svetu. Još jedan koji će, možda, postati Čovek.

II

Srce mi je drhtalo dok je leteo. Svetlost se rasu po opni kad stiže do sredine bazena i učini je gotovo providnom. Bilo je kao u pričama o Dolasku.

I stiže do nas, taj novi odrasli, koji je odande pošao kao dete, Stasali tek. Starci ga zagrliše. Zagrlismo ga.

Drhtave ruke dodiruju čvrste grudi, snagu, pozdravljaju. On, zbunjen, zadovoljan, traži put za nazad, otresa pažnju, ne želi da, sada, vidi sve to meso koje visi, smežurane opne. Konačno uspeva da se probije i, skačući po granama, odlazi, beži, a novi Stasali je spreman.

Ni ja nisam bio bolji, ni drugi. Nismo želeli da, dok smo na vrhu, vidimo kraj.

I

Gnezdo se ljulja, čitavo stablo sa njim, možda i čitav Svet, i Mali dani. Prejeo sam se mladog Trajoma i ne osećam da ležim, da me ona grli. Moje telo lebdi, leti. Lak sam i nedostižan u visokom nebu. Srećan i uzbuđen i miran. Da hoću da ustanem ne bih mogao. Ruke su mi negde gore i ne mogu ih dozvati. Pevam tiho.

II

Nisam hteo da uzmem mladog Trajoma. Vratio sam komadić na gomilu i otišao da legnem. Sasvim mi je dobro i ne želim da odem u visine, čak i ako je to običaj zbog uspešnog Leta Stasalih. Sada mi je dovoljno to što me ništa ne tišti. Telo radi bezbolno.

Oko mene je tišina. Svi, opijeni, sanjaju.

Ovo je prvi put da nisam poštovao običaj i ne smeta mi. Znam da više neću leteti i san o tome nije mi potreban. To je za mlade. A nemam ni partnerku za nežnost, pa mi san ne treba da se smirim. I to je za mlade, za one koji ne mogu da se uzdrže.

Decu ne treba začinjati posle proleća. Samo će letnja deca, začeta odmah posle Sna, preživeti San. Ona rođena u jesen ili kasnije neće dočekati novu Sezonu, kao ni njihove majke. San će ih ispiti, nedovoljno snažne. Zato se koristi mladi Trajom. Da spreči propast naše krvi. Jedine takve na ovom Svetu.

Ležim. Odvojio sam se.

I

Svi usporavaju. Let je bio znak.

Teško je to primetiti ali ja vidim, osećam tu mrzovolju koja se uvlači, varljiva, laka, neizbežna.

Skupljači lete sve bliže, vraćaju se brzo i ostaju u Skloništu, zauzeti sitnim pomoćima ili samozabavljeni razgovorima na otvorenim granama. Poneki od nas vole da pletu priče, menjaju ih i dopunjuju. A slušalaca uvek ima. Zaduženi još podučavaju decu, najviše onu koja će sledeće Sezone stasati, ali, sve češće, dečurlija jurca, oslobođena svih obaveza.

Vidim kako im raste salo, prekriva mišiće i usporava pokrete. Oni se ne protive i neki se već gegaju, pogureni, opuštenih lica, sanjivi. Predaju se dugotrajnim, tromim čišćenjima od poslednjih jaja koja su insekti položili pre zime.

Sve više ih je takvih.

A u meni treperi. Očekujem. Pratim dete, pokušavam da otkrijem neki znak. Ono puzi, maše rukama, tako su male, ne sisa više, gricka srce Koleka, raste mu stomačić. Spava u naručju majke. I ona se goji ne primećujući, nezainteresovana.

Ja letim što više mogu. Teram sav taj mir od sebe. Moram da ostanem čvrst.

Ako zaista zatreba da svoje dete odnesem, želim da to bude kako dolikuje. Neću da ga, jer više niko ne može da leti, ostave napolju, u zimu, kad svi odemo u San, da sklizne u maglu i čeljusti se sklope. Ili da sa nama ode u Iza i ne probudi se.

Ali salo raste.

II

Jedan starac je pao. Okliznuo se, onako debeo, klecav, star, i nestao. Čuo sam uzdah i pogledao a grana je već bila prazna. Okrenuh glavu a starac do mene zagrli me i sakri svoje oči na mom ramenu. Učinih isto.

Nije bilo krika i čusmo samo strašno pljuskanje i škrgut. I zadugo je nešto šibalo Malu vodu.

Odavno već nisam čuo takve zvuke. Jednom, pre mnogo Sezona, video sam, ne sećam se čiji, pad; čitav pad od gubljenja ravnoteže, očajnog traženja vetra, do nestajanja, prvo drugih ruku, pa tela, glave, gornjih ruku, u maglu, njeno vitlanje i – o, svi naslućeni pokreti pod njom. I krik! Često mi se vraćao, budio me.

Sada je drugačije. Je li to starost ili tromost pred San, tek, jedino što mislim je: Šteta za telo, za njegovo mesto Iza.

I

Strašno sanjam.

Znam da više ne mogu da stignem do Velike vode. Ugojio sam se. I dete. Ne bih mogao da letim s njim do tamo. A šta ako moram?

Strašno sanjam.

II

Opet puzim na sve četiri. Samo da ne padnem. Još malo je ostalo i moje mesto me čeka. Samo još to.

I

Dete plače na Drugoj strani. Budim se, a svi oko mene spavaju. Tela su im hladna i teška. Ja sam u sredini i hoću napolje. Guram se, provlačim, a oni padaju na mene i ne daju da prođem. Udaram jedno telo i lomim mu glavu. Pukla je kao kad se zdrobi jaje iz opne.

Konačno sam napolju ali svetlosti nema. Svuda je magla.

I opet čujem plač i, za tren, vidim odakle dolazi. Skačem, raširim ruke ali samo propadam. Magla se širi a Mala voda vri od tela u njoj. Onda me vetar podiže i slećem. Trčim do deteta. Čujem kako, tamo, dole, grebu zubi i nokti po Stablu. Kao da se neko penje.

Dete je pokrilo glavu. Stižem i ono sklanja ruke i gleda me dvostrukim očima. Smeje se a iz usta rastu mu zubi i ja uzmičem, uzmičem i nema više ničega poda mnom. Vrištim.

II

Dani se vuku. Nikad kraja.

Ponekad se ne oglasim ni na otvorenim granama, za vreme jela. Uzmem Kolek, gurnem ponekog za pozdrav ili da se skloni, neko gurne mene, mahnem i odmahnem. Sve nemo.

A svetlost traje.

I

Dani lete, sve brži. Jedva da uspemo da se vratimo, nas nekoliko preostalih sa sakupljanja a već su tu Mali dani, gutaju nam toplotu. A uopšte ne idemo daleko.

Ponekad je potrebno da se Dan popne u zenit pa da se ogrejemo. Lišće je krto i mora se biti pažljiv da se ne polomi. Svaki list ima svoj život. Do sada sam video tek nekoliko listova koji su umrli. Njihovo mesto na grani dugo je prazno. Ako ne bismo pazili brzo bi nestalo lišća i drvo, naš dom, Sklonište, umrlo. Ne smemo mu nanositi više bola, dovoljno je i ono Iza.

II

Da li neko još i napušta Sklonište? Jedva da nam donesu koji Kolek, a poneki starac izmili da ga pokupi. Ostali, svi, uvaljani u svoja sala, ne izlaze iz gnezda osim da siđu do grana za obavljanje nužde.

Osluškujem.

Insekti su nestali, i Malih letača je sve manje. Ponekad cika dece stigne s one strane. Lišće je zaspalo, magle ćute. Tek vetar se zaplete u grane i ništa više.

Pamtim tišinu.

I

Zaduženi odmahne. "Ne znam. Gledam. Možda jeste, možda nije. Ali, ne brini. Slušaj priče." Odlazi.

Morao sam da pitam i sad... Ništa. Dete ostaje sa nama. Možda je odabrano, možda nije. Svi oni snovi.

Vraćam se u gnezdo. Dete i ona leže. Dve gomilice sala, okrugle, kao Kolek. Samo žmirkaju očima, dremaju. Ušuškavam se, grlim ih, dremam. Šta mogu? Možda jeste, možda nije.

Čekam priče.

II

Glas se izvija, drhti kroz sumrka.

Ležim i slušam. Svi u krugu leže i slušaju. Jedinu priču jedinih ljudi.

Pričač se popeo na vrh krošnje i peva o nama:

Nema znanja većeg od Znanja Vremena. Ono što jeste bilo je. Ko to ne zna biće izgubljen. Zato se sećamo.

Dan je sve. Toplota je sve. Od nje se živi. Deca se rađaju u leto, kad je život lak, sećamo se tih reči. Onda ima Koleka i Trajoma u izobilju.

Ali, toplote je malo. Nju trebaju i drugi Dani. I njih je mnogo. Zato postoji Red toplote. Svako pije svoj deo. Dok naš Dan pije mi živimo. Onda drugi Dan nas ispija i raste a mi odlazimo u San. Kad ponovo na nas dođe red, budimo se. Sve što se uzima vraća se da bi se ponovo uzelo.

Ovo je priča. Početak.

Sad spavajte, Ljudi.

I

Novi strašni snovi.

Vetrovi me šibaju. Plač stiže odasvud. Nekako sam ispružio ruke. Osećam kako me nešto golica na leđima. Okrećem glavu.

Opna se, napeta, cepa, od bedara naviše, linijom tela. Poneka kapljica krvi, otrgnuta, nestaje u magli koja, sad, raste za mnom. Pocepani deo opne leprša i, na kraju, opna je odvojena od tela, visi samo duž ruku, kao krila Malih letača, a ja propadam. Voda vri poda mnom.

U jutro ulazim budan, nem.

Više ne idemo po Kolek, ko hoće bere ga na okolnim granama. Sa sakupljanjem je gotovo. Za mene je ostao još jedan let.

Ostajem u gnezdu čitav Dan. Napolju sipi kišica.

II

Glas se pretočio u sveprisutni šum, pratio me kroz san do buđenja. Otvorenih očiju prepoznah kišu. Dobro je biti u toplom.

Niko ne ustaje čitav Dan. Čak ni da jede. Kiša, negde gore, i dalje pada. Ne bih sada išao u sakupljanje makar drhtao od gladi.

A pre sam išao, uvek kad je trebalo. Jednom smo čitav Dan ostali u krošnji nekog kruga, tamo prema Završetku Dana, u jesen. Lilo je i nije se moglo leteti. Kapi su šibale opnu da je bolelo. Čučali smo, zagrlivši stablo, mokri, promrzli. Jedan Skupljač zamalo pade. Zadremao je i opustio se.

U Sklonište smo se vratili bez Koleka, tako umorni da ni svoje salo nismo mogli da nosimo. Tako je bilo.

Sad ležim i čekam novu priču.

I

Priča.

Nema imena za ono što više ne doživljavamo. Zaboravljena su, nepotrebna nam, i priča ne govori kao oni o kojima je. Mi ne znamo njihova imena za njihov život.

Postoji pravac ka Malim danima i bilo je onih koji su leteli između njih. I mi smo stigli odatle. Niko za nama nije došao. Možda su nas zaboravili ili su nemani tamo pobedile Velike vode.

Ne znamo.

Ne znamo kako da ih dozovemo. Ne znamo njihove priče. Ostalo nam je samo Mesto i Ono, bezimeno, gde raste San-lek, i za to im zahvaljujemo pominjući ih sa poštovanjem.

Pomenimo ih. I spavajmo Ljudi.

Ne želim da spavam, da sanjam. Pokušavam da se otrgnem iz klupka naših tela ali nemam volje. Oči se same sklapaju. Doba je Sna i mi trebamo da spavamo. To je Red stvari.

Sanjao sam kako me neka snaga, u letu, pritiska na dole. Želeo sam da žmurim ali videh svoje dete kako pada, na dohvat ruke ispod mene, u oživelu Malu vodu i poželeh da se nemani pogoste njime i zaborave mene.

II

Kolek je uvenuo i ne ostavlja onu slast i svežinu u stomaku. Grickam ga, sam, okružen tišinom. Niko se ne glasa. Ni starci iza mene, ni drugi s one strane. San se ugnezdio u nama i samo čekamo poziv.

Žvaćem i milujem svoje salo. Ima ga dovoljno za toplotu drugima. Malo mi je hladno.

Vraćam se u gnezdo puzeći. Voleo sam da se kačim obema rukama na grane i visim. Dan je u zenitu i, odnekud, doleprša Mali letač. Zastade na grani ispred, skrsti krila i, nagnuvši glavu, pogleda me. Napregoh se da otvorim usta i setim se reči: "Š. Beži. Nađi zaklon. Sad će San." Vilice škljocnuše glasno kad ih zatvorih. Letač ispravi glavu i odleti.

Uđem u gnezdo i legnem. Kao da mi je malo. Da li je to moje mesto ili...? Ne znam i nije važno.

Već mi je toplije. Gledam lišće oko sebe, usnulo, spremno da preživi zimu, i nebo iza. Misli se vuku lenjo, suvišne. Možda sve vidim poslednji put.

Lepo je visiti. Sve vidiš naopako.

Leteo sam bolje od svakog, prvi put preko naše Male vode.

Mali letač.

Šta lišće sanja zimi?

San.

O čemu?

Lepo je visiti.

I

Kroz san stiže priča, ravan, umoran pev.

Znamo svoje ime. Čovek. To smo mi. Skupljači, Majke, Starci, Zaduženi, One, Deca, Pričač.

Život ima jedan smer. Jedan način. Postoji jedan i svi. To su jedine reči. Vreme je sada. Svi su sada. Jedan ima bilo i biće. Zajedno, svi, su sada. Život roditelja je sada dece.

Postoji San. Postoji Buđenje. Oni koji su nas grejali.

Setite se.

Dolazak.

Došli smo sa Malih dana.

Otac koji je Oci su videli da je ovo dobar Svet i odabraše najbolje za njega. Dadoše im nove, druge ruke i opnu za let. Dugo je trebalo da u krv to upiše se. I kad bi gotovo prvi Ljudi doleteše.

Sleteli su, sklopili krila i videli da ovo dobar svet je, samo Mala voda da zla je i to ih seti na nemani, i zube njihove, kojima jednom već probiše čeljusti pravdom.

I podeliše poslove među sobom, ko će šta raditi, i ko će biti Zadužen i ko će decu Velikoj vodi nositi i ko će sve pamtiti.

I življahu dobro.

Posle legoše i izrodiše decu.

A zvali su se Jadam i Jeva, a deca njihova Jkajim i Javelj i Jnoje i Jsit i Jada i Jsela i Jesha i Jsara.

A kad dođe vreme za San, jer se Red toplote promeni, izmoliše od Skloništa Iza i uđoše.

Zima bi ledna i duga i njihova tela izdržala je ne bi.

I mudrost od Oca dobita dobra je bila.

A u proleće se probudiše i život se nastavi dobar, svakodnevni.

I izrodiše decu Jenosa i Jkajinina.

A posle je Jkajin Stasali bio i Bacač postao i izrodio sa Jedom Jenoha koji je oca nasledio i za života svog jedno dete podario Velikoj vodi.

A posle je Jnoja Stasali bio i Zaduženi postao i izrodio sa Jselom Jsima i Jhama i Jafema.

A posle je Jsit Stasali bio i Pričač postao i izrodio sa Jeshom Jlemahu i Jmatusalu.

A posle je Javelj Stasali bio i Skupljač postao i izrodio sa Jsarom Jisava i Jeusa i Jegloma.

I živela su dalje deca njihova i izrodila decu, i imena i života njihovog setimo se.

Imena i životi svih potekoše.

Na kraju, kad čuh imena roditelja svojih i šta doživeše i ime svoje kao deteta njihovog, zaspah. Bez snova.

II

Spavao sam bez snova.

Ili ih zaboravljam?

I

Ustao sam pre Dana. Bilo je teško otkinuti se od toplote dodira, ali, čeka me put.

Hladno je. Vazduh na otvorenoj grani je pun kapi, sićušnih, na dodir mlakih, ali za treptaj oka sam mokar, a onda nekakva jeza šibne kroz telo kao grč i stresem se i drhtim.

Širim ruke.

Opna je vlažna i zgrčena. Trebala bi biti suva, opuštena. Ali, ovo je moja poslednja dužnost u Sezoni a ja sam Bacač jer sam jak.

Skačem.

Propadnem u miran vazduh bez vetra. Naš krug i onaj preda mnom rastu, krošnje im se gotovo dodiruju, a ja još padam. Opna je prazna. Grudi su prazne, utroba otežala. Magla, ispod, vri. Je li to san?

Ulećem u vetar i on me nosi i polako diže. Slećem.

Izgubio sam visinu i moram da se popnem. Pazim na lišće iako je ovo ničiji krug. Svi krugovi, sem našeg i kruga Onog, ničiji su.

Na vrhu ponovo raširim ruke. Osećam umor u sebi i moraću da se odmorim u sledećem krugu.

Nema vetra. Izgubiću visinu opet. Za ovaj put bi mi u leto trebao Dan, do zenita tamo, do noći nazad. Ali, sada ću putovati duže. Dan do tamo.

San i miran vazduh me drže ali ja, ipak, letim.

II

Priče teku ispočetka. Ponavljam reči iako mi ne trebaju.

Ja sam jedno bilo u zajedničkom sada. I nije mi važno.

I

Tik iznad krošnji jedan Mali dan treperi. Kao i moje telo. Ruke mi se tresu, a opna je hladna. Ne mogu da napunim grudi vazduhom, nemam snage. Da li se to bližim starcima? Biće. Sećam se da mi je bilo lakše ranije.

Ležim u gnezdu koje su svili Bacači pre mene a preda mnom, u sredini kruga, Mestu, blista Ono. To nije pravi krug, sva stabla u njemu su slomljena na istoj visini iznad Male vode, a nadvisuje ih Ono, uronjeno jednim krajem u vode. Sjaj dolazi iz njega, ne blistav ali zaslepio je Male dane u jesen kad su oni snažni, i tek po koji se pokaže na nebu.

Mi ne znamo kakvo ime Ono ima, od čega je, i zašto je tu, ali samo na obodu njegovog kruga raste San-lek.

Napunio sam torbu tim malim, slatko-gorkim lopticama, zahvalio onima koje pominjemo sa poštovanjem, i sada sedim i gledam.

Postoji jedna priča koju šapuću oni koji će uskoro otići starcima. Kažu da su Ono ostavili Oci koji su prešli na Drugu stranu. San-lek treba da nam da snage da preletimo krug, onaj veliki, da se, kao Stasali, uputimo i postanemo odrasli.

Neki drugi odmahuju i kažu da ćemo svi otići na Drugu stranu kao starci, progutaćemo San-lek, ući Iza, u San, a kad se probudimo zajedničko sada biće bilo.

Pričač odmahuje na sve to. "Mi ne znamo njihova imena za njihov život", kaže. "Starci su starci."

Snaga mi se polako vraća, a san naleže na misli.

II

Idem da obavim nuždu. Već se ne sećam kad sam to radio, i sigurno da do Sna neću više imati potrebu.

Spuštam se niže, oprezno koliko ovako debeo i dremljiv mogu, do grane za nuždu. Kako ću samo da se uspnem?

Možda je trebalo da ostanem u gnezdu i to tamo obavim. Ne, ipak ne. Sve dok mogu da se držim rukama treba brinuti. Neću da neko mora da čisti za mnom.

Ali, grana se, i pored dobre volje, istanjila, ljulja se. Kako ću da držim ravnotežu, čučeći, makar se držao svim rukama? Kako je sve postalo teško. A kao deca smo jurcali dole, nasmejano osluškivali da li će naš oslobođeni teret načiniti neki zvuk tamo dole ili se, zabrinuto, osvrtali jer priča, za malu decu, kaže kako se magla diže i nemani grabe nevaljalu decu.

Priče za decu. Da se razvesele, uplaše, nauče redu.

Za starce nema priče. Za njih je dovoljno što su još živi i imaju nuždu. Sasvim dovoljno.

Ipak, dok čučim, okrećem se, zabrinut.

I

Noć postaje Dan u bljesku. Drveće drhti, grči se. Hoću da pobegnem i skačem, ali ne mogu da se odvojim od grane, ponovo i ponovo padam na nju. Odnekud dopire plač, trčim prema njemu, izbijam na otvorenu granu i vidim kako Ono udara u stabla, lomi ih i ona padaju, nestaju u vodi koja vri, na njih se penje nešto. Sklanjam pogled, ali ipak vidim svu našu decu, darovanu, mašu rukama sa prekobrojnim prstima, gledaju trećim okom, viču iz dvostrukih usta: Mi smo tvoji. Ne ostavljaj nas. Nas.

Bežim, a Ono ruši stablo za mnom i na kraju više nema ni jednog, Kraj Sveta je, a iz Velike vode vire ruke, traže me, i ja im skačem u naručje.

Dodir kiše me budi, stresam se i bežim, utrobe ledene i drhtave. Znam da se sjaj iza mene nije promenio.

Skačem, letim, gubim visinu, telo radi svoje i bez mene. Skačem, letim.

U sumrak sam u Skloništu i nalazim Pričača, predajem mu San-lek. On odlazi da dovrši priču. Ostajem oslonjen na Stablo. Dobro je. Nikad nije bilo ovako, ali, dobro je. Uskoro će San.

Spavati.

II

Priča je završena. Vreme je.

Ustajem i krećem. Stajem u red. Vraćam se na onu stranu. Kolona staraca odlazi da da ono što joj je preostalo.

I

Svi smo ovde. Spremni, ispražnjenih utroba, željni.

Ispred Iza je torba sa San-lekom. Pričač nas pozdravlja. "Vreme je. Uđimo u San."

Prva su na redu deca, ona najmlađa.

Starac, onaj Poslednji, najstariji, stavlja zrno San-leka najmlađem detetu, rođenom u jesen ove Sezone, u usta. Oni su isti sada pred licem dolazeće zime. Ko će se probuditi iz Sna?

Dete guta zrno teško, još naviknuto na dojenje, i, vođeno najstarijim, uzima zrno iz torbe i predaje detetu iza sebe. Zatim, povedeno od jednog Zaduženog, kome je Poslednji takođe dao San-lek a ovaj zrno dao sledećem Zaduženom iza sebe, oni ulaze u Iza.

Kolona se pomera, uskoro je i šapat predaje čujan. Posle najmlađih i njihovih Zaduženih u Iza ulaze veća deca, pa oni koji će posle Sna stasati, pa oni ove Sezone odrasli.

Mir ulazi u mene dok se bližim svom redu. Osvrćem se na one iza sebe, starije, na grane, lišće, kišu koja sve jače pada, na narasle, blistave Male dane koji srču našu poslednju toplotu.

Ona ispred mene se okreće i dodaje zrno. Čujem je kako kaže: "Neka ti je blag San." Gledam to lice prekriveno svetlom dlakom, sjajne oči, mali nos, i gutam zrno iz pruženog dlana. Ona se saginje i ulazi u Iza a ja uzimam San-lek iz torbe i dodajem ga Skupljaču iza sebe.

"Neka ti je blag San."

Ulazim.

Iza je telo Stabla, njegovo srce koje nam je otvorilo. Unutra je mrak, ali hodam mirno. Oko mene je, odasvud, Stablo. Ovo je najčudnije mesto našeg Sveta. I najlepše. Mesto ljubavi stabla za nas.

Mesto Sna.

Stižem do svog Reda i sedam. Dotičem onoga u Redu ispred sebe, samo laki dodir pripadanja.

Svi će posedati, jedan po jedan, Sezona za Sezonom, u srce.

Tamo gde je najtoplije su deca. Zaduženi su sa njima za slučaj da zima bude najstrašnija. Svaki Red je hladniji. Na ulazu u Iza će biti najhladnije. Tamo će sedeti starci. Oni su prvi Red toplote. Mnogi se neće probuditi.

Osećam kako mi donje ruke i utroba trnu. San-lek se topi.

II

Odrasli su ušli. Red je na starce. Gutam svoj San-lek. Saginjem se da uzmem zrno i slabost me povuče nadole. Otrgnem se i okrećem. "Neka ti je blag San."

Starcu iza drhte ruke. Gleda me. Stavljam mu zrno u usta, a onom iza njega dodajem novo zrno. Niko neće zameriti zbog izmene obreda. Mi smo samo tela. Ako zima bude dovoljno hladna niko od nas neće se probuditi.

Ulazim i sedam. Jedna ruka dolazi sa strane. Hvatam je, a svoju pružam starcu do sebe, donjom rukom dotičem onoga ispred.

Naš Red je mali. Ne želim da se osvrnem i vidim koliko nas, Redova, ima do ulaza. Koliko će Redova biti dovoljno za ovu zimu?

Tišina. I Poslednji, najstariji, ušao je.

I

Toplota teče oko nas. Znojim se. Sporije mislim zatvorenih očiju. Poneka kap Soka Stabla klizne mi niz lice i ja je liznem.

Spavati.

Kad se probudim trebaće ispuzati napolje, izvući sa ulaza one koji se nisu probudili, gurnuti ih, uz reči poštovanja, u Malu vodu.

Trebaće tražiti prve Koleke.

Uživati u blagoj toploti Dana.

Proletnje noći.

I deca. Da, deca.

Leteti.

Kraj Sveta. Velika voda.

Ja.

Ja sam Bacač.

II

Iznad glave mi curi vazduh. Toplota teče iz srca, dece. Ističe napolje. Tuda će ulaziti i zima, a mi joj se isprečiti. Tuda će izaći prvi probuđeni, preko naših glava, neprobuđenih, napolje. Posle će izvući zaostale u Snu.

Da, osećam kako toplota teče, dodiruje dlaku mog lica.

Tako mirna. Glatka.

Kao onda kad sam video Veliku vodu.

Sećam se Velike vode.

(1991)

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]