Библиотека српске фантастике

Јесен скупљача

Илија Бакић ДОЛЕ, У ЗОНИ (Изабране приче) Створ - Библиотека српске фантастике Књига 1 Издавач Технологије-Издаваштво-Агенција ЈАНУС Београд 2000

Душици Павков

I

Ја сам Бацач.

Бацам децу. На Крају Света. Великој води.

Клизим низ ветар, затегнуте опне, са торбом на грудима. Ваздух је пун сјаја лета у крилима Малих летача. Слећем на грану и за мало губим ослонац. Каиш на торби се олабавио и терет је клизнуо у страну. Грабим другим рукама кору а горњим једну пузавицу и извлачим се у равнотежу. Поправљам везе. Дете унутра спава, опијено је раним Трајом и умирено топлотом. Привило се на груди. Као да сам му мајка.

Спреман сам и скачем. Ширим руке.

Далеко је до Краја Света. Много кругова има до тамо. Ипак, за доброг Бацача, то је Дан пута.

Скачем. Хватам ветрове и клизим кроз кругове, изнад магли.

И, у сумрак, стижем.

II

Сећам се Велике воде.

Кроз тишину долази пред очи. Недогледани мир увлачи се у тело и чини ме малим, празним.

Срећан сам.

I

Испред нема ничега. Само Велика вода. Провидна измаглица лебди над њом, глатком.

И тако до краја погледа.

Нема кругова дрвећа. Сви су остали иза мене са својим невидљивим Малим водама пуним немани.

Скидам торбу и, добро укопан у кору другим рукама, витлам њоме у круг и пуштам је. Отргла се, као жива, као да се дете пробудило, и одлетела, прво у висину а онда све ниже и ниже, праћена речима Обреда даровања које певам, до Велике воде. Не чује се никакав звук, пљусак. Само се вода намрешкала и поново изравнала, рупа у магли затворила.

Понављам, још једном, "Шаљем Ти, Велика водо, дар, за победу Твоју и нашу", окрећем се и враћам, уморан и гладан. Сада, кад је готово, могу да једем али хоћу да мало одмакнем од Краја. Увек тако радим јер, иако би ме исмејали због тога, бојим се. Можда и Велика вода крије своје немани које ће изронити у смирај. А магла је тако танка, провидна!

Не могу то да видим, ја, уљез.

За дете је другачије. Оно је даровано. Њихово. Оно их сигурно другачије види. Својим трећим оком.

II

И тако сам отишао на Другу страну.

Није било тешко.

Увек сам мислио: Како то?

Сада знам. Пробудиш се и кажеш: Време је. Сам себи. И пођеш. Остали, около, иду својим путевима, за својим дужностима и плановима. А ти их немаш. И ниси их имао већ ко зна колико дуго. Предао си послове другима, млађим, зато што су тешки и зато јер је време да почну. Читава твоја Сезона тако ради. Нема је на Пролетњим ноћима, нема међу групама Скупљача. Сви су, некако, око Склоништа, у близини. Срећете се на отвореним гранама да прихватите сакупљене плодове, причате о свему али, све чешће, о оним "нашим" данима, или само стојите у својим мислима. Понеки одлазе да чувају децу. То је лепо али, знају, само одлаже прелазак. Они други су већ тамо.

На крају су сви на Другој страни.

Никоме ништа нисам рекао. Прошао сам кроз Склониште додирујући се са свима. Скупљачи су одлазили. Сјајна, чврста тела глатких опни. У пуној су снази. Моје сало од Сна се не топи. Тежак сам и ходаћу до Друге стране.

Прошло је моје време летења.

Дечица су јурцала на све стране. Ону најмању, ограђену, чувају последњи из моје Сезоне. Климнух им. Решили су да остану још мало, да помогну.

Младе мајке доје новорођенчад.

Није да не волим децу. И сам сам их изродио седам, гајио и пазио. Али...

Не знам. Ствари теку својим током а ја сам отишао негде са стране и посматрам. Све је исто. Исти послови, исти живот. Ничег непознатог, никакве радости. Тек понеко ново, занимљиво лице. Али и њих је све мање. Или ја не обраћам пажњу.

Највише ослушкујем себе. Своје мисли и тело, немоћ у њима.

Лоше спавам и пуно сањам. Руке су ми слабе, слабије него пре Сна, нокти болно исцепани, вечито крвави. Једва да могу да се задржим на грани њима. Понекад ме тишти у грудима, севају зглобови, дрхти утроба. Зуби се расклимаше, једем само срце Колека. И млади Трајом да ме одмори. Од њега нестају болови и хладноће у костима, доноси мир, лаку поспаност, топлоту. А то ми треба.

I

Јутарња топлота голица ме, мили по раширеној, орошеној опни.

Спавао сам у врху крошње непознатог круга. Ноћ ме је затекла на путу. Цупкао сам, незадовољан, али није се могло даље. Зато се попех што сам могао више. Магла, доле у кругу, над Малом водом, светлуцала је. А горе су жмиркали Мали дани.

У неко доба тргне ме пљускање. Нешто је шибало по води у базену. Шкљоцнуше чељусти, загребаше канџе. Пред очи искоче светлаци. Свашта сам видео у њима. Магла је беласала, расла и ширила се. Са захвалношћу дочеках зору и успињање Дана.

Упијам снагу. До Склоништа је остало још мало. Устајем, протеглим се и скачем.

У ветар.

II

Наш круг је широк колико је дуг осредњи лет одраслог Скупљача. Готово је потпуно правилан. Стабла су широка и чврста а гране преплетене. Лако је ходом стићи до Друге стране, зато не журим.

Магла над Малом водом је мирна. Нема јаких Доњих ветрова данас. А кад дођу подижу маглу чак до првих грана. Читав базен се усковитла па сви побегну до врха крошњи. Говори се да је онда магла отровна, да мами у себе и немани које крије. Причач само одмахне. Његова прича каже да то Велика вода хоће да одува маглу са Мале. Онда ће светло Дана обасјати немани и претворити их у дим. И Велика ће вода опет моћи да се чешља кроз кругове како је одувек и било док се, из обести, Мала вода, пожелевши да задржи благост додира само за себе, не запати, скривена у магли, немани.

Приче.

И тако, полако, стигох на Другу страну.

I

Летим. Ветар је добар.

Скачем, раширених руку, понирем и уздижем се. Добијам у висини. На све више гране слећем.

Чиним лудости. Скачем са рукама уз тело, пропадам, кроз цијук ваздуха, све до Доњег ветра. Онда раширим руке и опна се напуни, затегне леђа па кружим и вриштим. Топла струја ме носи до нове гране. И опет скачем.

И опет.

Тако пијан стижем до Склоништа.

II

Поздравише ме многи. Седели су и грејали се. Хладноћа долази са годинама. Разговор се наставља. Нису ме питали о страни са које стижем а ја не знам о чему је овде реч. Схватам да је овде неки другачији свет. Свет стараца. Сада и мој.

После нам донесоше Колека, оне тамне, слатке, и оне бледе, једва мало укусне. Пуне нарамке донесоше. Одасвуд добауљаше старци, неке доведоше. Дрхтави удови, обешене опне. Безуба уста сисају срца тамних Колека.

Узмем да грицкам бледу кору. Да им остане више. Али није било места сажаљењу. И ја сам један од њих. Колико дуго нисам сакупљао храну? Схватих, и више нисам био гладан.

Свет стараца.

Мој.

I

У Склоништу је мирно. Са свих страна, испред и иза, изнад и испод, трепере сенке, светлост се слива с оне стране крошње, шапуће лишће.

Цика деце прође, дошавши из дубине, помешана са лепетом крила Малих летача.

Као да сам ушао у један други свет, омеђен лишћем, у место издвојено од осталих кругова и неба, Дана, нешто посебно и важно.

Корачам по грани, другим рукама осећам глатку кору, поздрављам пролазнике забављене својим послом. Кроз сенке и осветљена места.

Дођем до гнезда и легнем. Лишће и гране ме, свијени у круг, прихватају. Неколико нових листова блиста и шири свој мирис. Мир у мени се прелива. Прошли Дан, пут, ноћ, магла и шкљоцање зуба су тако далеко, не могу да их се сетим док се утрнули капци склапају.

II

После јела сви се враћају у гнезда. Разговор замире у тишини.

Тражим место за себе, тумарам по гранама. Толико је празних гнезда да нема смисла да свијам ново за себе. А немам ни Дана. Гнездо се свија неколико Сезона. Немам толико много. Зато бирам једно близу стаблу. Мало даље неко већ лежи. Питам га да ли је овде слободно. Јесте.

Лежем. Не желим да мислим ко се овде грејао пре мене и шта је било с њим. На крају, ни мени неће требати предуго.

Лишће испред очију трепери. Сјајне, обасјане стране и оне у сенци играју испод чистог, високог неба. Као да је све поклопио неки велики мир.

Сећам се Велике воде.

Био сам млад кад сам је први пут видео. Бескрајну и глатку, спокојну испод магле.

I

Буди ме миловање. Чкиљнем и видим дечије доње ручице на грудима. Подигнем поглед. Она држи дете и смеје се. Дојке испод крзна подрхтавају. Малац шета по мом стомаку. Прихватам га и полажем крај себе па повучем његову маму себи.

II

Киша ме, начас, буди. Све је утонуло у сенке сумрака. Хладно ми је и осећам се уморно и болесно. Покривам се граном и враћам у топлоту.

I

Киша је лила читаву ноћ, тукла по крошњи али се није пробила кроз наш оклоп од осталог света и било је лепо лежати уз тела драгих.

Јутро је свануло чисто. Бистро, ново светло.

Изађосмо под Дан. Пењући се ка отвореним гранама угледам базен Мале воде нашег круга. Мрачан. Усковитлана магла се цеди низ стабла. Као да тамо сија нека друга, туђа светлост.

Скренем поглед а сећање на причу како ће се немани попети уз наша стабла јер Великој води дарујемо децу за бој против њих, страшну причу којом су нас, децу, плашили, севне пред очима.

II

Пробудио сам се касно и буновно измилео под Дан. Не сећам се кад сам тако дуго спавао. Чак и јуче, на оној страни, био сам будан кад су Скупљачи одлазили. То је нешто као обавеза да се поздрави њихов одлазак и пожели добра берба.

Сада ми је свеједно.

На отвореним гранама је остало још хране. Старци су чучали и јели и ја им се придружих. Кора Колека је глатка и сјајна. Још јутрос су убрани. Скупљачи су устали пре Дана и дочекали га раширених опни. Пошли су чим је он истопио влагу са њих.

И ја сам некада доносио храну старцима. И нисам волео ово место.

I

Небо је високо и прозирно. Као измаглица Велике воде.

Седимо у топлој светлости. Грана под нама је још влажна. У крилу држим наше дете. Гуче као Мали летач и маше рукама. Кад их испружи светло прође кроз његову опну. Тако је мала и танка, скоро провидна. Путеви крви јасно се виде.

Лагано, јако лагано је додирујем. Длачице на њој су меке, на тој топлој кожи разапетој између зглобова горњих руку и бедара. Изгледа да би је јачи додир поцепао.

Задржавам дах. Дете. Моје

На леђима осећам додире друге драге особе. Она тражи јаја инсеката у мојој опни. Ноћу, док спавамо, они измиле из гнезда и усаде их у нас. Ако се не истребе на време разболимо се тешко. Понеки и умру.

Затегла ми је опну и гребе је. Чујем како под ноктима ломи једно јаје. Треба великог стрпљења да се прегледамо сваког дана. Зато то раде чланови породице једни другима.

Кад се преглед заврши чешљамо меку длаку опне и то је лепо.

Касније, кад остаримо и опна се смежура а крв успори, инсекти нас неће хтети и биће време да пређемо на Другу страну.

Пригрлим дете.

II

Старци се нису разилазили. Остали су на гранама и разговарају. Неколико познаника ми климне.

Жмиркао сам и упијао топлоту, мрдао доњим прстима. Све су слабији, мање покретни, мање осетљиви. Нокти на њима су танки и крти, болни и на најмањи удар.

Жамор се утиша и ја се обазрем. Нова прилика је била међу нама. Тело чврсто, сјајна длака. Причач. Он пође ка мени а за њим и неколико стараца. Поздрављају ме. Отпоздрављам им.

Причач одлази напред до велике, потпуно обасјане гране. Стане тамо у потпуној тишини коју тек сад чујем.

I

Потражио сам Причача али није га било. Отишао је на Другу страну на Памћење. Мораћу да сачекам. Са осталим Задуженим није ми се разговарало.

II

"Нови Скупљач је са нама. Реците ми о њему."

Причач спусти руке и чучне.

Јави се неко из позадине. Осврнем се. Познајем га већ дуго, старији је коју Сезону од мене. Био је вођа групи са којом сам сакупљао храну. Управо о томе и говори.

За њим се јави још један старац. Потпуно се окрећем говорницима. Чуче, разбацани, по гранама, они највиши обасјани, они нижи у сенци. Старац се сећа неке приче коју сам му причао.

Да, волео сам да измишљам приче а не само да их препричавам. Али, све је то било давно и не сећам се.

Сада говори нека старица. Не сећам је се, а изгледа да смо једном били заједно за Пролетњих ноћи, али без порода. Децу сам изродио са једном другом старицом које одавно нема.

Приче су текле, комади мог живота, знани и заборављени.

Слушам збуњен и радостан и постиђен.

Причач је плео пузавице да не заборави догађаје. После, кад их запамти, ништа их неће моћи да избрише. Мој живот биће придружен животима свих пре мене и, преношен са Причача на Причача, остати за свагда са Скупљачима.

Старци су говорили.

Кад би крај, Причач устаде и рече: "То је добар живот. Ово је добар Човек са нама."

I

Неколико Скупљача се вратило. Старији прихватише плодове скупљене у торбама од пузавица, а ја им приђох. Ишли су далеко у правцу Завршетка Дана. Сад и тамо има доста хране. Колек, онај бледи, прво зри у правцу Рађања Дана и Скупљачи, кад се опораве од Сна, иду тамо. Касније, храна, све тамнија, сазрева у свим правцима. Онда се бере у најудаљенијим круговима. Они ближи, и наш, остављају се за припреме за Сан, кад поново добијамо сало па је тешко ићи далеко. Сада, у најјаче лето, скупља се најдаље.

Разговарамо и у њиховом гласу чујем ону малу задршку, паузу, лаку промуклост због које се кашљуца. Навикао сам на то мада ми, понекад, засмета нагла озбиљност, биране шале и покрети, готово избегавање додира. Дешавало ми се да због тога вичем на саговорника, гурам га од себе, али реакције би остајале исте. Изгледа да нико неће да схвати да бити Бацач није ништа страшно, да ја немам више везе са Великом водом од других, да више волим да сакупљам Колек са њима, играм се и летим. Али, десило се да сам снажнији и спретнији од других јер је мој отац, и отац мога оца, био такав, био Бацач. Али нисам, и они нису били, другачији. То не.

Само то нико није хтео, и неће, да види.

II

Вратио сам се у гнездо и не излазим из њега. Лежим склупчан а звуци, приче, слике, пробуђени Памћењем притискају ме, збркани, искрсавају и мешају се са речима које нико не зна, онима које сам желео да неко изрекне и оним чега сам се плашио да ће бити поменуто.

Читав дан лебдим у својој прошлости и дрхтим.

I

Причач се вратио и саслушао моју причу. Стојимо испред Иза, он је заћутао и затворио очи. Чујем некакво стругање и видим га како доњим прстима гребе кору. Не мичем се.

Одједном, отвара очи и одлази не погледавши ме.

Отићи ће до свог гнезда и на некој од пузавица завезати чвор. Можда чак оде Иза и тамо остане неколико Дана да понавља пређашње животе и дода им нове. За сада нема новака, његова деца су још мала а он у снази. Али, за коју Сезону, одабраће дете које ће бити нови Причач.

Враћам се у гнездо. Могао бих одлетети и придружити се некој групи Скупљача али не чини ми се то. Немам обавезу да одмах по повратку наставим са редовним пословима. Остављено ми је на вољу да сам одлучим о томе. Могу да се искључим на неколико Дана, и некад сам то и радио. Остајао сам у гнезду или одлазио ван нашег круга, избегавао сусрете, родитеље.

Био сам млад тада, тек неколико пута носио децу. Треба времена да се прихвате и најједноставније ствари. Не вреди ти сазнање да су сва та деца са три ока, без опне или са непокретним доњим рукама, тако различита од нас, обичних, одабрана од Велике воде да поплаше немани Малих вода и истерају их, кад магла буде одувана, на светло од кога ће постати дим који ће пасти на Велики мир воде, јер нешто, унутра, пита: Зашто се толико такве деце рађа сваке Сезоне? Зашто само лако мрешкање површине?

Тежак је тај завежљај кад се, понекад, откинувши се, у паду, зачује плач.

И, оно најстрашније, страшније од хуљења у питању: Да ли је Велика вода заиста чиста или и она крије своје немани?, још страшније питање: Ако толико деце, сваке Сезоне све више, одлази а магла се не диже, колико је то скривених немани под нама?

Питања. Питања.

Отац није одговарао на њих. А питао сам га. Тако пуно га питао. Само је ћутао и одлазио ван круга. Да ли је знао?

После сам и ја одлазио, избегавао погледе.

Понекад ми није ништа, прихватам све мирно, радостан што могу да се вратим у гнездо, у загрљаје. Само, има и других дана, оних који гризу изнутра, убоду и пију снагу, баш као инсекти, и после њих сам тако уморно празан.

А негде изнад деца уче летење. Раширила би руке и скочила. Опна се пуни и ваздух их прихвата. Усмеравају лет и доскачу на следећу грану. Прво кратки скокови, па све дужи, да се клизи, лети. Задужени, испод, вребају грешку. Ако затреба покушаће да спасу падача. Ако успеју.

За трептај ока као да сам чуо врисак пропадања, ниже, ниже, до магле, још ниже, до шкљоцања чељусти.

А хтео сам да питам Причача да ли су Задужени одлучили, има ли још деце за Велику воду?

II

Данима сам болестан. На слабост духа наставила се ломност меса. Струје језе теку низ кости.

Будим се и падам у сан и опет будим, изгубљен, несигуран шта је право а шта сањано светло, која су дозивања стварна.

Не могу да устанем ни уз нечију помоћ. Доносе ми Трајом и од њега ми је, закратко, лакше. Рекоше, или сам то сањао, те старце око себе, да ће послати по мало Сока Стабла из Иза буде ли ми и даље слабо. Знам да сам задрхтао на то. Узети Сок значи ослабити Стабло Склоништа.

Да ли је један старац толико вредан?

I

Враћамо се из сакупљања. Још мало је остало до Склоништа. Група с којом сам пошао лети ивицама кругова. Напредујемо добро, ветар је добар, кругови густи на овој страни. Тек понегде има већих празнина које обилазимо.

Овај пут смо ишли врло далеко и Колек је сочан, скоро црн. Даћемо га деци. Торба на грудима је пуна. Првих Дана мог сакупљања њена тежина је подсећала на терет који сам пре ње носио. Сад већ није тако. Мислим на децу, како ће се обрадовати.

Понекад је све тако једноставно.

Стижемо. Не дајем своју торбу на отвореној грани већ је сам носим. Издалека видим ограђену дечурлију. Неколико стараца их чува, један држи дете у наручју. Прилазећи видим и да то није старац већ Задужени. Прегледа дете да види је ли за Велику воду. Хладноћа ме такне.

Онда се малишан окрене и погледа ме. Моје дете.

II

Пузим на свим рукама до отворене гране. Дан је у зениту, светлост топла лије по мени. Лежем на груди. Осећам како се опна опушта и шири, крв брже путује кроз њу. Добро је, добро је.

I

Он то треба да уради, понављам у себи и седим мирно док његове руке пребиру по телу мог детета. Моје је то дете, моје и њено, али и наше, свих у Склоништу.

И Велике воде, ако је одабрано. Нека су ружна, троока, двоглава, кљаста, да би поплашила и победила немани.

Једном кад дорасте за Лет и Пролетње ноћи, пуне Малих дана, неће више бити наш. Остаћемо иза њега, у својој Сезони, а он ће отићи у своју, да оснује породицу, изроди децу. Сретаћемо се на скупљањима, причама, гуркати се, причати, миловати. Док не одемо на Другу страну, како и треба.

Ипак дрхтим. Слике севају. Дуги пут наниже, у Велику воду.

II

И даље испружен одмарам. Пуштам горњу руку да виси са гране. Из опне крв иде доле и већ осећам како куцка у прстима, испод ноката.

Тишина је пуна лепета Малих летача, инсеката и лишћа.

Испод мене, не осветљеном крају гране, двоје старих се чешљају. Он пребира по њеној увелој опни, прегледа је, чешка, лизне понегде. Ко зна кад су последњи пут летели или их је ујео инсект. Крв је остарела, спора и густа капље кроз њих и никоме није потребна. Али шта мари? Они су заједно.

Присећам се оне којој сам чистио опну. Давно је то било.

Зажмурим. Прошло је. Тај добар живот.

I

Нико ништа не говори. Сакупљам Колек и даље и чекам, никоме ни гласа, чак ни њој. Играмо се са дететом, мазимо. Али, унутра, дрхтим. Чекам да ме позову. Много сањам.

Лето је при крају. Нема још много времена.

II

Мали дани су све блиставији. Да би били такви морају да узму топлоту од нас. Зато су ноћи, кад нам се показују, све хладније.

Добро ми је. Почео сам да се гојим. Још мало.

I

Пронашли су први заспали лист. Сви смо га видели, крутог и ломног, спремног да преспава зиму. Још мало је преостало до Сна. До тада, први на реду је Лет Стасалих преко нашег бунара Мале воде.

Задужени су одабрали најбоље. Трљају им леђа и храбре их. Одрасли чуче на гранама с ове стране, старци с друге. Причач поздравља и благосиља. Неколико одраслих већ је прелетело базен, вратило се и описује струје ветра. Магла је, доле, мирна, притиснута светлошћу зенита.

Први Стасали је на грани. На страни окренутој базену дрвеће круга пушта само ретке, чврсте гране које ће одолети магли.

Није лако прелетети преко. Ветар често хоће да заведе и спусти се па летач губи висину и, ако се уплаши, може да промаши слетиште.

Али, свако ко једном прелети базен пошао је путем одраслих. Летеће на другу страну, као и сви ми, и одатле се вратити пешице јер пут је једносмеран, старац не постаје дете. После Сна чекају га Пролетње ноћи са другима из његове Сезоне који су прелетели. Ако буде среће изродиће, у лето, децу која ће имати снаге да преживе Сан. Ако не прелети и потоне у маглу знаћемо да није био спреман, да није слушао Задужене већ журио. А пут је наш дуг и тежак.

Стасали рашири руке и скочи. Ветар га прихвати. Испратисмо га повицима.

Лебдео је, можда мало несигуран, али на добром путу, слетео сигурно, дочекан радошћу стараца, и тако постао још један одрасли на овом свету. Још један који ће, можда, постати Човек.

II

Срце ми је дрхтало док је летео. Светлост се расу по опни кад стиже до средине базена и учини је готово провидном. Било је као у причама о Доласку.

И стиже до нас, тај нови одрасли, који је оданде пошао као дете, Стасали тек. Старци га загрлише. Загрлисмо га.

Дрхтаве руке додирују чврсте груди, снагу, поздрављају. Он, збуњен, задовољан, тражи пут за назад, отреса пажњу, не жели да, сада, види све то месо које виси, смежуране опне. Коначно успева да се пробије и, скачући по гранама, одлази, бежи, а нови Стасали је спреман.

Ни ја нисам био бољи, ни други. Нисмо желели да, док смо на врху, видимо крај.

I

Гнездо се љуља, читаво стабло са њим, можда и читав Свет, и Мали дани. Прејео сам се младог Трајома и не осећам да лежим, да ме она грли. Моје тело лебди, лети. Лак сам и недостижан у високом небу. Срећан и узбуђен и миран. Да хоћу да устанем не бих могао. Руке су ми негде горе и не могу их дозвати. Певам тихо.

II

Нисам хтео да узмем младог Трајома. Вратио сам комадић на гомилу и отишао да легнем. Сасвим ми је добро и не желим да одем у висине, чак и ако је то обичај због успешног Лета Стасалих. Сада ми је довољно то што ме ништа не тишти. Тело ради безболно.

Око мене је тишина. Сви, опијени, сањају.

Ово је први пут да нисам поштовао обичај и не смета ми. Знам да више нећу летети и сан о томе није ми потребан. То је за младе. А немам ни партнерку за нежност, па ми сан не треба да се смирим. И то је за младе, за оне који не могу да се уздрже.

Децу не треба зачињати после пролећа. Само ће летња деца, зачета одмах после Сна, преживети Сан. Она рођена у јесен или касније неће дочекати нову Сезону, као ни њихове мајке. Сан ће их испити, недовољно снажне. Зато се користи млади Трајом. Да спречи пропаст наше крви. Једине такве на овом Свету.

Лежим. Одвојио сам се.

I

Сви успоравају. Лет је био знак.

Тешко је то приметити али ја видим, осећам ту мрзовољу која се увлачи, варљива, лака, неизбежна.

Скупљачи лете све ближе, враћају се брзо и остају у Склоништу, заузети ситним помоћима или самозабављени разговорима на отвореним гранама. Понеки од нас воле да плету приче, мењају их и допуњују. А слушалаца увек има. Задужени још подучавају децу, највише ону која ће следеће Сезоне стасати, али, све чешће, дечурлија јурца, ослобођена свих обавеза.

Видим како им расте сало, прекрива мишиће и успорава покрете. Они се не противе и неки се већ гегају, погурени, опуштених лица, сањиви. Предају се дуготрајним, тромим чишћењима од последњих јаја која су инсекти положили пре зиме.

Све више их је таквих.

А у мени трепери. Очекујем. Пратим дете, покушавам да откријем неки знак. Оно пузи, маше рукама, тако су мале, не сиса више, грицка срце Колека, расте му стомачић. Спава у наручју мајке. И она се гоји не примећујући, незаинтересована.

Ја летим што више могу. Терам сав тај мир од себе. Морам да останем чврст.

Ако заиста затреба да своје дете однесем, желим да то буде како доликује. Нећу да га, јер више нико не може да лети, оставе напољу, у зиму, кад сви одемо у Сан, да склизне у маглу и чељусти се склопе. Или да са нама оде у Иза и не пробуди се.

Али сало расте.

II

Један старац је пао. Оклизнуо се, онако дебео, клецав, стар, и нестао. Чуо сам уздах и погледао а грана је већ била празна. Окренух главу а старац до мене загрли ме и сакри своје очи на мом рамену. Учиних исто.

Није било крика и чусмо само страшно пљускање и шкргут. И задуго је нешто шибало Малу воду.

Одавно већ нисам чуо такве звуке. Једном, пре много Сезона, видео сам, не сећам се чији, пад; читав пад од губљења равнотеже, очајног тражења ветра, до нестајања, прво других руку, па тела, главе, горњих руку, у маглу, њено витлање и – о, сви наслућени покрети под њом. И крик! Често ми се враћао, будио ме.

Сада је другачије. Је ли то старост или тромост пред Сан, тек, једино што мислим је: Штета за тело, за његово место Иза.

I

Страшно сањам.

Знам да више не могу да стигнем до Велике воде. Угојио сам се. И дете. Не бих могао да летим с њим до тамо. А шта ако морам?

Страшно сањам.

II

Опет пузим на све четири. Само да не паднем. Још мало је остало и моје место ме чека. Само још то.

I

Дете плаче на Другој страни. Будим се, а сви око мене спавају. Тела су им хладна и тешка. Ја сам у средини и хоћу напоље. Гурам се, провлачим, а они падају на мене и не дају да прођем. Ударам једно тело и ломим му главу. Пукла је као кад се здроби јаје из опне.

Коначно сам напољу али светлости нема. Свуда је магла.

И опет чујем плач и, за трен, видим одакле долази. Скачем, раширим руке али само пропадам. Магла се шири а Мала вода ври од тела у њој. Онда ме ветар подиже и слећем. Трчим до детета. Чујем како, тамо, доле, гребу зуби и нокти по Стаблу. Као да се неко пење.

Дете је покрило главу. Стижем и оно склања руке и гледа ме двоструким очима. Смеје се а из уста расту му зуби и ја узмичем, узмичем и нема више ничега пода мном. Вриштим.

II

Дани се вуку. Никад краја.

Понекад се не огласим ни на отвореним гранама, за време јела. Узмем Колек, гурнем понеког за поздрав или да се склони, неко гурне мене, махнем и одмахнем. Све немо.

А светлост траје.

I

Дани лете, све бржи. Једва да успемо да се вратимо, нас неколико преосталих са сакупљања а већ су ту Мали дани, гутају нам топлоту. А уопште не идемо далеко.

Понекад је потребно да се Дан попне у зенит па да се огрејемо. Лишће је крто и мора се бити пажљив да се не поломи. Сваки лист има свој живот. До сада сам видео тек неколико листова који су умрли. Њихово место на грани дуго је празно. Ако не бисмо пазили брзо би нестало лишћа и дрво, наш дом, Склониште, умрло. Не смемо му наносити више бола, довољно је и оно Иза.

II

Да ли неко још и напушта Склониште? Једва да нам донесу који Колек, а понеки старац измили да га покупи. Остали, сви, уваљани у своја сала, не излазе из гнезда осим да сиђу до грана за обављање нужде.

Ослушкујем.

Инсекти су нестали, и Малих летача је све мање. Понекад цика деце стигне с оне стране. Лишће је заспало, магле ћуте. Тек ветар се заплете у гране и ништа више.

Памтим тишину.

I

Задужени одмахне. "Не знам. Гледам. Можда јесте, можда није. Али, не брини. Слушај приче." Одлази.

Морао сам да питам и сад... Ништа. Дете остаје са нама. Можда је одабрано, можда није. Сви они снови.

Враћам се у гнездо. Дете и она леже. Две гомилице сала, округле, као Колек. Само жмиркају очима, дремају. Ушушкавам се, грлим их, дремам. Шта могу? Можда јесте, можда није.

Чекам приче.

II

Глас се извија, дрхти кроз сумрка.

Лежим и слушам. Сви у кругу леже и слушају. Једину причу јединих људи.

Причач се попео на врх крошње и пева о нама:

Нема знања већег од Знања Времена. Оно што јесте било је. Ко то не зна биће изгубљен. Зато се сећамо.

Дан је све. Топлота је све. Од ње се живи. Деца се рађају у лето, кад је живот лак, сећамо се тих речи. Онда има Колека и Трајома у изобиљу.

Али, топлоте је мало. Њу требају и други Дани. И њих је много. Зато постоји Ред топлоте. Свако пије свој део. Док наш Дан пије ми живимо. Онда други Дан нас испија и расте а ми одлазимо у Сан. Кад поново на нас дође ред, будимо се. Све што се узима враћа се да би се поново узело.

Ово је прича. Почетак.

Сад спавајте, Људи.

I

Нови страшни снови.

Ветрови ме шибају. Плач стиже одасвуд. Некако сам испружио руке. Осећам како ме нешто голица на леђима. Окрећем главу.

Опна се, напета, цепа, од бедара навише, линијом тела. Понека капљица крви, отргнута, нестаје у магли која, сад, расте за мном. Поцепани део опне лепрша и, на крају, опна је одвојена од тела, виси само дуж руку, као крила Малих летача, а ја пропадам. Вода ври пода мном.

У јутро улазим будан, нем.

Више не идемо по Колек, ко хоће бере га на околним гранама. Са сакупљањем је готово. За мене је остао још један лет.

Остајем у гнезду читав Дан. Напољу сипи кишица.

II

Глас се преточио у свеприсутни шум, пратио ме кроз сан до буђења. Отворених очију препознах кишу. Добро је бити у топлом.

Нико не устаје читав Дан. Чак ни да једе. Киша, негде горе, и даље пада. Не бих сада ишао у сакупљање макар дрхтао од глади.

А пре сам ишао, увек кад је требало. Једном смо читав Дан остали у крошњи неког круга, тамо према Завршетку Дана, у јесен. Лило је и није се могло летети. Капи су шибале опну да је болело. Чучали смо, загрливши стабло, мокри, промрзли. Један Скупљач замало паде. Задремао је и опустио се.

У Склониште смо се вратили без Колека, тако уморни да ни своје сало нисмо могли да носимо. Тако је било.

Сад лежим и чекам нову причу.

I

Прича.

Нема имена за оно што више не доживљавамо. Заборављена су, непотребна нам, и прича не говори као они о којима је. Ми не знамо њихова имена за њихов живот.

Постоји правац ка Малим данима и било је оних који су летели између њих. И ми смо стигли одатле. Нико за нама није дошао. Можда су нас заборавили или су немани тамо победиле Велике воде.

Не знамо.

Не знамо како да их дозовемо. Не знамо њихове приче. Остало нам је само Место и Оно, безимено, где расте Сан-лек, и за то им захваљујемо помињући их са поштовањем.

Поменимо их. И спавајмо Људи.

Не желим да спавам, да сањам. Покушавам да се отргнем из клупка наших тела али немам воље. Очи се саме склапају. Доба је Сна и ми требамо да спавамо. То је Ред ствари.

Сањао сам како ме нека снага, у лету, притиска на доле. Желео сам да жмурим али видех своје дете како пада, на дохват руке испод мене, у оживелу Малу воду и пожелех да се немани погосте њиме и забораве мене.

II

Колек је увенуо и не оставља ону сласт и свежину у стомаку. Грицкам га, сам, окружен тишином. Нико се не гласа. Ни старци иза мене, ни други с оне стране. Сан се угнездио у нама и само чекамо позив.

Жваћем и милујем своје сало. Има га довољно за топлоту другима. Мало ми је хладно.

Враћам се у гнездо пузећи. Волео сам да се качим обема рукама на гране и висим. Дан је у зениту и, однекуд, долепрша Мали летач. Застаде на грани испред, скрсти крила и, нагнувши главу, погледа ме. Напрегох се да отворим уста и сетим се речи: "Ш. Бежи. Нађи заклон. Сад ће Сан." Вилице шкљоцнуше гласно кад их затворих. Летач исправи главу и одлети.

Уђем у гнездо и легнем. Као да ми је мало. Да ли је то моје место или...? Не знам и није важно.

Већ ми је топлије. Гледам лишће око себе, уснуло, спремно да преживи зиму, и небо иза. Мисли се вуку лењо, сувишне. Можда све видим последњи пут.

Лепо је висити. Све видиш наопако.

Летео сам боље од сваког, први пут преко наше Мале воде.

Мали летач.

Шта лишће сања зими?

Сан.

О чему?

Лепо је висити.

I

Кроз сан стиже прича, раван, уморан пев.

Знамо своје име. Човек. То смо ми. Скупљачи, Мајке, Старци, Задужени, Оне, Деца, Причач.

Живот има један смер. Један начин. Постоји један и сви. То су једине речи. Време је сада. Сви су сада. Један има било и биће. Заједно, сви, су сада. Живот родитеља је сада деце.

Постоји Сан. Постоји Буђење. Они који су нас грејали.

Сетите се.

Долазак.

Дошли смо са Малих дана.

Отац који је Оци су видели да је ово добар Свет и одабраше најбоље за њега. Дадоше им нове, друге руке и опну за лет. Дуго је требало да у крв то упише се. И кад би готово први Људи долетеше.

Слетели су, склопили крила и видели да ово добар свет је, само Мала вода да зла је и то их сети на немани, и зубе њихове, којима једном већ пробише чељусти правдом.

И поделише послове међу собом, ко ће шта радити, и ко ће бити Задужен и ко ће децу Великој води носити и ко ће све памтити.

И живљаху добро.

После легоше и изродише децу.

А звали су се Јадам и Јева, а деца њихова Јкајим и Јавељ и Јноје и Јсит и Јада и Јсела и Јесха и Јсара.

А кад дође време за Сан, јер се Ред топлоте промени, измолише од Склоништа Иза и уђоше.

Зима би ледна и дуга и њихова тела издржала је не би.

И мудрост од Оца добита добра је била.

А у пролеће се пробудише и живот се настави добар, свакодневни.

И изродише децу Јеноса и Јкајинина.

А после је Јкајин Стасали био и Бацач постао и изродио са Једом Јеноха који је оца наследио и за живота свог једно дете подарио Великој води.

А после је Јноја Стасали био и Задужени постао и изродио са Јселом Јсима и Јхама и Јафема.

А после је Јсит Стасали био и Причач постао и изродио са Јесхом Јлемаху и Јматусалу.

А после је Јавељ Стасали био и Скупљач постао и изродио са Јсаром Јисава и Јеуса и Јеглома.

И живела су даље деца њихова и изродила децу, и имена и живота њиховог сетимо се.

Имена и животи свих потекоше.

На крају, кад чух имена родитеља својих и шта доживеше и име своје као детета њиховог, заспах. Без снова.

II

Спавао сам без снова.

Или их заборављам?

I

Устао сам пре Дана. Било је тешко откинути се од топлоте додира, али, чека ме пут.

Хладно је. Ваздух на отвореној грани је пун капи, сићушних, на додир млаких, али за трептај ока сам мокар, а онда некаква језа шибне кроз тело као грч и стресем се и дрхтим.

Ширим руке.

Опна је влажна и згрчена. Требала би бити сува, опуштена. Али, ово је моја последња дужност у Сезони а ја сам Бацач јер сам јак.

Скачем.

Пропаднем у миран ваздух без ветра. Наш круг и онај преда мном расту, крошње им се готово додирују, а ја још падам. Опна је празна. Груди су празне, утроба отежала. Магла, испод, ври. Је ли то сан?

Улећем у ветар и он ме носи и полако диже. Слећем.

Изгубио сам висину и морам да се попнем. Пазим на лишће иако је ово ничији круг. Сви кругови, сем нашег и круга Оног, ничији су.

На врху поново раширим руке. Осећам умор у себи и мораћу да се одморим у следећем кругу.

Нема ветра. Изгубићу висину опет. За овај пут би ми у лето требао Дан, до зенита тамо, до ноћи назад. Али, сада ћу путовати дуже. Дан до тамо.

Сан и миран ваздух ме држе али ја, ипак, летим.

II

Приче теку испочетка. Понављам речи иако ми не требају.

Ја сам једно било у заједничком сада. И није ми важно.

I

Тик изнад крошњи један Мали дан трепери. Као и моје тело. Руке ми се тресу, а опна је хладна. Не могу да напуним груди ваздухом, немам снаге. Да ли се то ближим старцима? Биће. Сећам се да ми је било лакше раније.

Лежим у гнезду које су свили Бацачи пре мене а преда мном, у средини круга, Месту, блиста Оно. То није прави круг, сва стабла у њему су сломљена на истој висини изнад Мале воде, а надвисује их Оно, уроњено једним крајем у воде. Сјај долази из њега, не блистав али заслепио је Мале дане у јесен кад су они снажни, и тек по који се покаже на небу.

Ми не знамо какво име Оно има, од чега је, и зашто је ту, али само на ободу његовог круга расте Сан-лек.

Напунио сам торбу тим малим, слатко-горким лоптицама, захвалио онима које помињемо са поштовањем, и сада седим и гледам.

Постоји једна прича коју шапућу они који ће ускоро отићи старцима. Кажу да су Оно оставили Оци који су прешли на Другу страну. Сан-лек треба да нам да снаге да прелетимо круг, онај велики, да се, као Стасали, упутимо и постанемо одрасли.

Неки други одмахују и кажу да ћемо сви отићи на Другу страну као старци, прогутаћемо Сан-лек, ући Иза, у Сан, а кад се пробудимо заједничко сада биће било.

Причач одмахује на све то. "Ми не знамо њихова имена за њихов живот", каже. "Старци су старци."

Снага ми се полако враћа, а сан належе на мисли.

II

Идем да обавим нужду. Већ се не сећам кад сам то радио, и сигурно да до Сна нећу више имати потребу.

Спуштам се ниже, опрезно колико овако дебео и дремљив могу, до гране за нужду. Како ћу само да се успнем?

Можда је требало да останем у гнезду и то тамо обавим. Не, ипак не. Све док могу да се држим рукама треба бринути. Нећу да неко мора да чисти за мном.

Али, грана се, и поред добре воље, истањила, љуља се. Како ћу да држим равнотежу, чучећи, макар се држао свим рукама? Како је све постало тешко. А као деца смо јурцали доле, насмејано ослушкивали да ли ће наш ослобођени терет начинити неки звук тамо доле или се, забринуто, освртали јер прича, за малу децу, каже како се магла диже и немани грабе неваљалу децу.

Приче за децу. Да се развеселе, уплаше, науче реду.

За старце нема приче. За њих је довољно што су још живи и имају нужду. Сасвим довољно.

Ипак, док чучим, окрећем се, забринут.

I

Ноћ постаје Дан у бљеску. Дрвеће дрхти, грчи се. Хоћу да побегнем и скачем, али не могу да се одвојим од гране, поново и поново падам на њу. Однекуд допире плач, трчим према њему, избијам на отворену грану и видим како Оно удара у стабла, ломи их и она падају, нестају у води која ври, на њих се пење нешто. Склањам поглед, али ипак видим сву нашу децу, даровану, машу рукама са прекобројним прстима, гледају трећим оком, вичу из двоструких уста: Ми смо твоји. Не остављај нас. Нас.

Бежим, а Оно руши стабло за мном и на крају више нема ни једног, Крај Света је, а из Велике воде вире руке, траже ме, и ја им скачем у наручје.

Додир кише ме буди, стресам се и бежим, утробе ледене и дрхтаве. Знам да се сјај иза мене није променио.

Скачем, летим, губим висину, тело ради своје и без мене. Скачем, летим.

У сумрак сам у Склоништу и налазим Причача, предајем му Сан-лек. Он одлази да доврши причу. Остајем ослоњен на Стабло. Добро је. Никад није било овако, али, добро је. Ускоро ће Сан.

Спавати.

II

Прича је завршена. Време је.

Устајем и крећем. Стајем у ред. Враћам се на ону страну. Колона стараца одлази да да оно што јој је преостало.

I

Сви смо овде. Спремни, испражњених утроба, жељни.

Испред Иза је торба са Сан-леком. Причач нас поздравља. "Време је. Уђимо у Сан."

Прва су на реду деца, она најмлађа.

Старац, онај Последњи, најстарији, ставља зрно Сан-лека најмлађем детету, рођеном у јесен ове Сезоне, у уста. Они су исти сада пред лицем долазеће зиме. Ко ће се пробудити из Сна?

Дете гута зрно тешко, још навикнуто на дојење, и, вођено најстаријим, узима зрно из торбе и предаје детету иза себе. Затим, поведено од једног Задуженог, коме је Последњи такође дао Сан-лек а овај зрно дао следећем Задуженом иза себе, они улазе у Иза.

Колона се помера, ускоро је и шапат предаје чујан. После најмлађих и њихових Задужених у Иза улазе већа деца, па они који ће после Сна стасати, па они ове Сезоне одрасли.

Мир улази у мене док се ближим свом реду. Осврћем се на оне иза себе, старије, на гране, лишће, кишу која све јаче пада, на нарасле, блиставе Мале дане који срчу нашу последњу топлоту.

Она испред мене се окреће и додаје зрно. Чујем је како каже: "Нека ти је благ Сан." Гледам то лице прекривено светлом длаком, сјајне очи, мали нос, и гутам зрно из пруженог длана. Она се сагиње и улази у Иза а ја узимам Сан-лек из торбе и додајем га Скупљачу иза себе.

"Нека ти је благ Сан."

Улазим.

Иза је тело Стабла, његово срце које нам је отворило. Унутра је мрак, али ходам мирно. Око мене је, одасвуд, Стабло. Ово је најчудније место нашег Света. И најлепше. Место љубави стабла за нас.

Место Сна.

Стижем до свог Реда и седам. Дотичем онога у Реду испред себе, само лаки додир припадања.

Сви ће поседати, један по један, Сезона за Сезоном, у срце.

Тамо где је најтоплије су деца. Задужени су са њима за случај да зима буде најстрашнија. Сваки Ред је хладнији. На улазу у Иза ће бити најхладније. Тамо ће седети старци. Они су први Ред топлоте. Многи се неће пробудити.

Осећам како ми доње руке и утроба трну. Сан-лек се топи.

II

Одрасли су ушли. Ред је на старце. Гутам свој Сан-лек. Сагињем се да узмем зрно и слабост ме повуче надоле. Отргнем се и окрећем. "Нека ти је благ Сан."

Старцу иза дрхте руке. Гледа ме. Стављам му зрно у уста, а оном иза њега додајем ново зрно. Нико неће замерити због измене обреда. Ми смо само тела. Ако зима буде довољно хладна нико од нас неће се пробудити.

Улазим и седам. Једна рука долази са стране. Хватам је, а своју пружам старцу до себе, доњом руком дотичем онога испред.

Наш Ред је мали. Не желим да се осврнем и видим колико нас, Редова, има до улаза. Колико ће Редова бити довољно за ову зиму?

Тишина. И Последњи, најстарији, ушао је.

I

Топлота тече око нас. Знојим се. Спорије мислим затворених очију. Понека кап Сока Стабла клизне ми низ лице и ја је лизнем.

Спавати.

Кад се пробудим требаће испузати напоље, извући са улаза оне који се нису пробудили, гурнути их, уз речи поштовања, у Малу воду.

Требаће тражити прве Колеке.

Уживати у благој топлоти Дана.

Пролетње ноћи.

И деца. Да, деца.

Летети.

Крај Света. Велика вода.

Ја.

Ја сам Бацач.

II

Изнад главе ми цури ваздух. Топлота тече из срца, деце. Истиче напоље. Туда ће улазити и зима, а ми јој се испречити. Туда ће изаћи први пробуђени, преко наших глава, непробуђених, напоље. После ће извући заостале у Сну.

Да, осећам како топлота тече, додирује длаку мог лица.

Тако мирна. Глатка.

Као онда кад сам видео Велику воду.

Сећам се Велике воде.

(1991)

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]