|
|
 |
Košava
Tamo ispred, iz sumraka, izroniše brda i ona uključi vodiča. Vizir za tren posivi i onda se na njemu iscrtaju i poklope sa vidikom konture karte. Da, to jeste Kula. Ona zatraži nove podatke i preko karte poteku struje vazduha, tople i hladne, prepletene pred njom u veliku Ružu vetrova. Gledala je zadivljeno u to stalno i promenljivo klupko snage vazduha kojim je lebdela i u koje stremi. Trake svetlosti su se mešale u pupku, uticale i isticale. Zaista greše Letači koji odbijaju da priključe sve te nove spravice verujući da je za let dovoljan samo zmaj i milovanje vetra po obrazu. Oni ne vide, za njih je samo dodir, ne znaju kako izgleda svetli uzgon toplog vetra kroz linije tamnih struja. Isključi vodiča i vetrokasca. Blistava od poslednjih vatri Sunca koje se gasilo u močvarama ona opiše krug nad Kulom, malim naseljem u podnožju i njivama koje su tonule u vode i trsku. Za čas je dostigne miris precvetalog korova, zaorane zemlje, ustajalih bara, sasušene trave, dima. Neka polja su gorela. Vatra je puzala zemljom. Ponovo se vrati nad brda, uključi pomagače. Tražila je mesto za sletanje. Vazduh je vrio nad Kulom, šibao kamenje zidova, uvlačio se u praznu utrobu. Poče da ponire. Čitači brzina bočnih i nosnih vetrova polude. Karta se, prema položaju zmaja u odnosu na tlo, menjala i uskoro ugleda zavetrinu, zeleno obojenu, kako izranja iza jedne stene. Sekući snopove vetra, čvrstih krila, ona dotakne tlo. Na zemlji je bio mrak. Sklopila je zmaja, sklonila ga, za svaki slučaj, u jedan žbun, pa pošla uzbrdo. Na vrhu ugazi u fijuk zubom cepane sile. Ravnice je potopila magla. Ona dođe do velike stene uzidane u temelj Kule, otvori je i uđe. Stepenice su vodile dole, do poda i vrata. Otvori ih. U prostoriji, kraj vatre u kaminu, sede 3 čoveka, na sredini je sto, a zidove oblažu ormani. Nekoliko vrata vodi dalje. "Dobro veče Letaču. Pozdravljamo te". Ona vrati pogled i skine kacigu. "Pozdravljam vas". Priđe vatri. "Ja sam Asok, arheolog", reče belokoso lice uokvireno bradom. "A ovo su moji prijatelji Matu i Šoš." "Ja sam Noksa. Osim vas ovde nema nikoga?" "Ne. Ali tamo je poruka za vas." Ona ode do ekrana i uključi ga. U sadržaju vidi svoje ime, otkuca ličnu šifru i pojavi se poznato lice. "Zdravo. Stigao sam ranije. Dobar vetar. Rešio da idem malo dole. Ovo je ludo mesto. Arheolozi će objasniti. Ako želiš sačekaj me. Ne znam kad ću se vratiti Hoću da vidim. Zdravo. Rasum." Pogledala je poruku još jednom, slika i ton bili su daleko, pa se vratila do vatre i sela. "Ima hrane tamo", reče neko, a ona odmahne zagledana u dim. "Šta je to dole?" Tišina. Na kraju Asok pročisti grlo i počne: "Čujte, možda smo preterali malo. U stvari, zatekli smo momka ovde. Vratili smo se sa posla, on je stigao i tako, malo smo pričali. Tek kasnije nam je rekao za vaš zajednički plan. Počelo je od orlova..." "Da", umeša se Matu, "Rekao sam kako su žitelji sigurno pomislili da to ptica kruži. On je leteo iznad sumraka, obasjan. Onako, odozdo, iz mraka, to je sigurno izgledalo... Velika ptica kruži oko Kule. Ovde se mnogo ptica gnezdi, u močvarama i na brdu, pa se svakakve priče čuju. Naročito o velikim grabljivicama. Znate, oštre kandže, snaga, krv, pretnja. Tajna. O tome uvek ima priča a posebno ovde. Ovo mesto ima neku... recimo, atmosferu. Svuda to imate ali ovde osećate. Možda zbog vetra, zovu ga košava, ili... O tome smo pričali, Šoš se uključio i..." "On je stručnjak", doda Asok, "Matu i ja tražimo po prostoru. Matu juri ptice a ja, skriven, otkopavam lobanje. A Šoš zaviruje unutra. On kopa u vremenu. Uznemirava duše i duhove. Pomalo je mistik". Razgovor zape. Šoš je, čekan, ćutao; sklanja kosu sa očiju. Odozgo, neometan, dođe prigušen huk. "I?" ote joj se. "Ne znam" Šoš slegne ramenima. "Ima u svemu istine. Ovo je posebno mesto. Tu je ta čudna mikro-klima: usred ravnice brdo o koje se razbijaju vetrovi. Košava ovde nikad stvarno ne prestaje. Vi sigurno bolje znate o Ruži nego ja. Pa močvare. Ovde je i pirinač gajen. Zemlja je masna. Samo se ne zna kad će koja njiva roditi. Vode nadođu i odu za noć. Godinama ih nema, ljudi rade, a onda sve preplave. Ili se povuku. Leti košava, seli zemlju. Možete videti kako oblaci zemlje cure ravnicom. Tamo gde je bila njiva ostane samo utabana jalovica. Ponekad je pritisak toliki da dim neće iz dimnjaka. Ponekad kovitlac odvuče čoveka. Snežni nanosi su neprelazni. I Kula. Bezvremena. Ko ju je sagradio ne zna se. Priča kaže da su za nju privezivane lađe što su plovile morem koje je nekada prekrivalo ravnicu. More je postojalo, to Asok može da potvrdi, fosila riba i ostalog ima na gomile. Ali, ono je nestalo pre... Ne znam, recimo, milion godina. Ili manje. U stvari nije bitno. Priča postoji. Kao i ona o divovima koji su Kulu sagradili. Ko ju je započeo? Neki mornar, sin graditelja, koji je brčkao noge i slagao reči? Nema grobova na brdu, ni zapisa. Možda su mrtve darivali vodi. Šaka ljudi na ostrvu - postoji. Otkud oni?" O tome ni reči. Do horizonta i nazad smo voda i vetar. So grize ispucale usne. Beli kosti. Onda se more povuklo. Generacije se spuštaju, sve niže preko skorelog mulja, gledaju ribe kako odlaze. Na kraju su mogli da siđu na dno. U blato i bare i vetar. Odsečeni u bespuću novog, negativnog potopa. Mrtvi korali i školjke. Prazna riblja usta. Kosturi lađa, pocepana jedra. Nema mornara nad njihovim glavama da zapeva. Lešine se raspadaju na suncu. Nema više bogova plime. Samo Kula. Kamen se kruni. I tako, ako se ašov dobro zabode, svuda okolo iskaču kosti i lobanje. Sve vrste lobanja. Istina, nema divova, ali zato su generacije naslagane jedna na drugu. Nisu morali da ih sahranjuju, samo ih potope u blato. Vremenom, kako je kora blata postajala deblja, stizali su karavani na putu ambera, pljačkaši, težaci. Odasvud. Ko ne ode na vreme uraste u blato, vetar mu izduva jezik. Guta nove reči, tajne jezike. Ovde svako, sve, ima više imena. Priče lutaju zbunjene, paralelne, fragmenti mucavo izrasli iz taloga svekolikog. Govore i o ovom mestu. Čitavom brdu prokopanom. Neki hodnici vode u krug, drugi do sala sa u stenama isklesanim stolicama i stolovima. Postoji nekoliko izlaza u naselje dole. Neki su i danas otvoreni. Zaboravljeni. Momak je otišao tuda, da se neprimećen iskrade. Ljudi su nepoverljivi. Zaboravni. Vreme je mutno i posredno za njih. Nema bekstva. Reći ću vam ono što sam rekao i njemu pre 2 dana. Dugo već dolazim ovamo, osmatram odavde. Nema ovde velikih misterija, nekakve očigledne anomalije. Onda bi sve bilo lako. Moglo bi se izmeriti. Druga je vrsta misterije u pitanju. Ona rasporeda, predodređenosti. Svega onoga što se, olako, naziva ludilo, samoubistva, propasti, briljantni umovi, gramzivost, zlo, zavist, svakodnevnost svakog od njih. Aura. To osećam. Nema nauke koja to objašnjava. Logiku aure. Konačnu sliku slagalice duge milion godina sa milion života-kockica. Logika slike. Možda toga i nema. Ali ja osećam, negde u dnu lobanje, u grlu, krik onih u klopci koja se zatvara i sudi im dugo mučenje. Ne mučenje čupanjem, razaranjem, nego onom nikad formulisanom ali slućenom mišlju da sve je određeno i sve besmisleno. Kažem vam, verovao neko ili ne, osećam to davljenje u moru vazduha u koje su sve glave zaronjene". Šoš zaćuti a tutnjava odozgo se vrati, tiho bubnjanje u ušima. Razgovor je bio završen. Ona zausti da upita o klopkama za lovce na klopke ali prećuti, nije htela da čuje, ustane i u jednom ormanu nađe vreću za spavanje. Smesti se u ugao, daleko od vatre. "Zatvori oči umoru." Nije znala hoće li sutra uleteti u nebo i vetar na planirani put ka jugu, do mora. Samo preleteti preko, sledeći snage? Laki prolaznik. Tamo gore, u Kuli, košava je vrištala. (1992) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
