|
|
 |
Кошава
Тамо испред, из сумрака, изронише брда и она укључи водича. Визир за трен посиви и онда се на њему исцртају и поклопе са видиком контуре карте. Да, то јесте Кула. Она затражи нове податке и преко карте потеку струје ваздуха, топле и хладне, преплетене пред њом у велику Ружу ветрова. Гледала је задивљено у то стално и променљиво клупко снаге ваздуха којим је лебдела и у које стреми. Траке светлости су се мешале у пупку, утицале и истицале. Заиста греше Летачи који одбијају да прикључе све те нове справице верујући да је за лет довољан само змај и миловање ветра по образу. Они не виде, за њих је само додир, не знају како изгледа светли узгон топлог ветра кроз линије тамних струја. Искључи водича и ветрокасца. Блистава од последњих ватри Сунца које се гасило у мочварама она опише круг над Кулом, малим насељем у подножју и њивама које су тонуле у воде и трску. За час је достигне мирис прецветалог корова, заоране земље, устајалих бара, сасушене траве, дима. Нека поља су горела. Ватра је пузала земљом. Поново се врати над брда, укључи помагаче. Тражила је место за слетање. Ваздух је врио над Кулом, шибао камење зидова, увлачио се у празну утробу. Поче да понире. Читачи брзина бочних и носних ветрова полуде. Карта се, према положају змаја у односу на тло, мењала и ускоро угледа заветрину, зелено обојену, како израња иза једне стене. Секући снопове ветра, чврстих крила, она дотакне тло. На земљи је био мрак. Склопила је змаја, склонила га, за сваки случај, у један жбун, па пошла узбрдо. На врху угази у фијук зубом цепане силе. Равнице је потопила магла. Она дође до велике стене узидане у темељ Куле, отвори је и уђе. Степенице су водиле доле, до пода и врата. Отвори их. У просторији, крај ватре у камину, седе 3 човека, на средини је сто, а зидове облажу ормани. Неколико врата води даље. "Добро вече Летачу. Поздрављамо те". Она врати поглед и скине кацигу. "Поздрављам вас". Приђе ватри. "Ја сам Асок, археолог", рече белокосо лице уоквирено брадом. "А ово су моји пријатељи Мату и Шош." "Ја сам Нокса. Осим вас овде нема никога?" "Не. Али тамо је порука за вас." Она оде до екрана и укључи га. У садржају види своје име, откуца личну шифру и појави се познато лице. "Здраво. Стигао сам раније. Добар ветар. Решио да идем мало доле. Ово је лудо место. Археолози ће објаснити. Ако желиш сачекај ме. Не знам кад ћу се вратити Хоћу да видим. Здраво. Расум." Погледала је поруку још једном, слика и тон били су далеко, па се вратила до ватре и села. "Има хране тамо", рече неко, а она одмахне загледана у дим. "Шта је то доле?" Тишина. На крају Асок прочисти грло и почне: "Чујте, можда смо претерали мало. У ствари, затекли смо момка овде. Вратили смо се са посла, он је стигао и тако, мало смо причали. Тек касније нам је рекао за ваш заједнички план. Почело је од орлова..." "Да", умеша се Мату, "Рекао сам како су житељи сигурно помислили да то птица кружи. Он је летео изнад сумрака, обасјан. Онако, одоздо, из мрака, то је сигурно изгледало... Велика птица кружи око Куле. Овде се много птица гнезди, у мочварама и на брду, па се свакакве приче чују. Нарочито о великим грабљивицама. Знате, оштре канџе, снага, крв, претња. Тајна. О томе увек има прича а посебно овде. Ово место има неку... рецимо, атмосферу. Свуда то имате али овде осећате. Можда због ветра, зову га кошава, или... О томе смо причали, Шош се укључио и..." "Он је стручњак", дода Асок, "Мату и ја тражимо по простору. Мату јури птице а ја, скривен, откопавам лобање. А Шош завирује унутра. Он копа у времену. Узнемирава душе и духове. Помало је мистик". Разговор запе. Шош је, чекан, ћутао; склања косу са очију. Одозго, неометан, дође пригушен хук. "И?" оте јој се. "Не знам" Шош слегне раменима. "Има у свему истине. Ово је посебно место. Ту је та чудна микро-клима: усред равнице брдо о које се разбијају ветрови. Кошава овде никад стварно не престаје. Ви сигурно боље знате о Ружи него ја. Па мочваре. Овде је и пиринач гајен. Земља је масна. Само се не зна кад ће која њива родити. Воде надођу и оду за ноћ. Годинама их нема, људи раде, а онда све преплаве. Или се повуку. Лети кошава, сели земљу. Можете видети како облаци земље цуре равницом. Тамо где је била њива остане само утабана јаловица. Понекад је притисак толики да дим неће из димњака. Понекад ковитлац одвуче човека. Снежни наноси су непрелазни. И Кула. Безвремена. Ко ју је саградио не зна се. Прича каже да су за њу привезиване лађе што су пловиле морем које је некада прекривало равницу. Море је постојало, то Асок може да потврди, фосила риба и осталог има на гомиле. Али, оно је нестало пре... Не знам, рецимо, милион година. Или мање. У ствари није битно. Прича постоји. Као и она о дивовима који су Кулу саградили. Ко ју је започео? Неки морнар, син градитеља, који је брчкао ноге и слагао речи? Нема гробова на брду, ни записа. Можда су мртве даривали води. Шака људи на острву - постоји. Откуд они?" О томе ни речи. До хоризонта и назад смо вода и ветар. Со гризе испуцале усне. Бели кости. Онда се море повукло. Генерације се спуштају, све ниже преко скорелог муља, гледају рибе како одлазе. На крају су могли да сиђу на дно. У блато и баре и ветар. Одсечени у беспућу новог, негативног потопа. Мртви корали и шкољке. Празна рибља уста. Костури лађа, поцепана једра. Нема морнара над њиховим главама да запева. Лешине се распадају на сунцу. Нема више богова плиме. Само Кула. Камен се круни. И тако, ако се ашов добро забоде, свуда около искачу кости и лобање. Све врсте лобања. Истина, нема дивова, али зато су генерације наслагане једна на другу. Нису морали да их сахрањују, само их потопе у блато. Временом, како је кора блата постајала дебља, стизали су каравани на путу амбера, пљачкаши, тежаци. Одасвуд. Ко не оде на време урасте у блато, ветар му издува језик. Гута нове речи, тајне језике. Овде свако, све, има више имена. Приче лутају збуњене, паралелне, фрагменти муцаво израсли из талога свеколиког. Говоре и о овом месту. Читавом брду прокопаном. Неки ходници воде у круг, други до сала са у стенама исклесаним столицама и столовима. Постоји неколико излаза у насеље доле. Неки су и данас отворени. Заборављени. Момак је отишао туда, да се непримећен искраде. Људи су неповерљиви. Заборавни. Време је мутно и посредно за њих. Нема бекства. Рећи ћу вам оно што сам рекао и њему пре 2 дана. Дуго већ долазим овамо, осматрам одавде. Нема овде великих мистерија, некакве очигледне аномалије. Онда би све било лако. Могло би се измерити. Друга је врста мистерије у питању. Она распореда, предодређености. Свега онога што се, олако, назива лудило, самоубиства, пропасти, бриљантни умови, грамзивост, зло, завист, свакодневност сваког од њих. Аура. То осећам. Нема науке која то објашњава. Логику ауре. Коначну слику слагалице дуге милион година са милион живота-коцкица. Логика слике. Можда тога и нема. Али ја осећам, негде у дну лобање, у грлу, крик оних у клопци која се затвара и суди им дуго мучење. Не мучење чупањем, разарањем, него оном никад формулисаном али слућеном мишљу да све је одређено и све бесмислено. Кажем вам, веровао неко или не, осећам то дављење у мору ваздуха у које су све главе зароњене". Шош заћути а тутњава одозго се врати, тихо бубњање у ушима. Разговор је био завршен. Она заусти да упита о клопкама за ловце на клопке али прећути, није хтела да чује, устане и у једном орману нађе врећу за спавање. Смести се у угао, далеко од ватре. "Затвори очи умору." Није знала хоће ли сутра улетети у небо и ветар на планирани пут ка југу, до мора. Само прелетети преко, следећи снаге? Лаки пролазник. Тамо горе, у Кули, кошава је вриштала. (1992) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
