|
|
 |
Krv đubretara
1Sve je pepeo s one strane senke. I kroz najtamnije naočari stene su ostale sive, gotovo bele. Nebo bezbojno. Negde iznad glave, skriveno krovom džipa, Sunce bljuje plazmu. Ali, nema druge, mora se napolje. Dovoljno je samo 5 koraka da bi košulja bila mokra. Vrele kapi jure niz leđa. Laki povetarac, Sin pustinje, suši usta i puni ih finom prašinom. Kamenje namerno sapliće korak. Ali, nema druge... Peter pruža korak i konačno stiže do ruba kopa. Kamionskim putem silazi do radilišta, 20 duboko i 100 metara široke rupe. Kao da sa svakim korakom ulazi u ključalu vatu vazduha koja se taloži u plućima i neće da izađe. Guši. I pored lake senke koja ga prekriva nikakve svežine nema. Nikakve vlage u iskopanoj zemlji. Samo tvrdi, sprečeni zidovi. U nozdrve udari miris. Na dnu jame on ga vidi kako zbija iz tla. Čak bi i Sin pustinje dobro došao ovde dole. Ali nema druge. Pred njim mašine brekću, lome naspramno zid. Iskopano se baca u kamione. U fabrikama sve će to biti detaljno prosejano pre prerade, finalne prerade đubreta. Jer ovde pred njim najveće je đubrište sveta. U susret mu izađe Arbi. Rukuju se i uđu u senku kopača. Plastičelik je ugodno mlak i on se ovlaš naslanja. Arbi klima glavom, pogleda gore u bljuvača plazme. Arbi: "Još malo pa gotovo za danas". Peter skida naočari i briše prašinu sa njih. Čkilji na navalu, skoro bolnu, svetla. Peter: "Jeste podmetnuli burad?" Arbi klimne. Posmatra Obične kako se vuku okolo u svojim prljavim krpama. Maramicom briše unutrašnjost šešira pa ga, zatim, vraća na glavu, preko te bele, slepljene kose. Šešir je išaran finim linijama skorele soli. Obični to ne rade, misli. Odgurne se od kopača i izlazi na sunce. Stižu do buradi. 2 su puna a u treće curi, niz improvizovani levak zabijen u zid kopa, gusta, crna tečnost, mirisa na izgorelu kost. U prolazu jedan Obični netremice ih gleda. Peter: "To je sve?" Arbi: "Od jutros. 12 buradi je već odvezeno". Peter potopi prst u bure, mlako je i migolji se kao živo, izvadi ga i razmazuje tečnost o drugi. Miriše. Da, ako je to to, onda je ovo bomba. Arbi: "Je li?" Peter klima neodlučno. Onda je ovo dijamant. Znoj đubreta, tako to zovu. Reci bilo šta, sve je u njemu. Milion tona otpadaka svake vrste: neraspadajuće plastike, i one koja se razlaže, krntija svih vrsta, aparata, izmeta, hartije, pepela, sve što 15 miliona ljudi izbacuje i odbacuje godinama, decenijama, sabijeno, prženo suncem i toplotom sopstvenog raspadanja, tek jednom u 6 godina zalivano kišom, teško se znoji i to ulje-znoj pronalazi svoje puteve, ližući i rastvarajući sav taj kal dok, konačno, desetinama godina puta kasnije ne izbije tu, ispred njih, da ga oni skupe, na radost hemičara, tamo kući. I svoju. Dugo već nije video znoj. Tamo, opet kod kuće, nema više ovakvog bogatstva. Nema otpadaka a svi koji su postojali prerađeni su. Ostali su još ovi kopovi na Istoku, kao poslednje bačene zalihe. Mahinalno vadi iz džepa epruvetu i napuni je znojem. Kapanje iz zida ne slabi. Nadajmo se da će tako nastaviti danima. Okrenu se Arbiju. Peter: "Pazi ovo kao oči u glavi. Ne kopaj na ovu stranu". Pođe. Arbi za njim. Dijamant. Koliko godina, koliko godina nije video ovako nešto? Možda je ovo poslednji put. I nema više tehnologije đubreta. Sad više niko ništa ne baca. Zastane da propusti kamion. Iz kabine trešti muzika. Arbi ga sustigne. Počne nešto da objašnjava pomažući se rukama ali Peter ne čuje. Kamion prođe. Arbi: "... vidimo. Važi?" Peter: "Nema problema". Nastavlja dalje, mahnuvši iza leđa, uzbrdo, do površine. Zahvalno raširi nozdrve Sinu pustinje. Za tren ga je rashladio. Uđe u džip i pokrene ga. Električni motor tiho prede. Trebaće mu 10 minuta da stigne do laboratorije. Nema druge. 2Vlažne kože, prijatno hladne, tumara po sobi. Kompjuterska analiza znoja bila je izuzetno dobra. Odaslao je izveštaj u Centralu i izvestio lokalne vlasti. Kao da oni i onako ne kontrolišu svaku reč. U svakom slučaju biće dosta posla. Pa će i koja kinta više da kapne. A to nikome ne škodi. Eli će se to dopasti. A i Arbiju. Moći će da uplati dozvolu za ulazak u Zajednicu nekome od svojih. Ako budu hteli da ga prime. Nije mu lako, to se vidi. Ali treba pogledati i drugu stranu: kad bi ulaz bio slobodan šta bi ostalo od ravnoteže ponuda-posao-standard? Nema blagostanja za sve. I ako si unutra i hoćeš više od onog što hoće da ti daju, ima krvavo da zapneš. I za nas unutra je tesno. Arbi je imao sreću da je, sa svima koji su na vreme prebegli, primljen, ozakonjen. I on je sada uračunat u sve planove proizvodnje i potrošnje. A ostali, tamo... Ko im je kriv? Zašto nisu bežali na vreme, kad su videli da je njihovim državama važnija međusobna mržnja nego ulazak u Zajednicu? Svako čuva svoju glavu. Kako reče onaj tip: Tako mu je to. Mada, ne kažu oni badava: Kakav narod - takva vlast. Stane pred prozor. Prazan pejzaž. Kamen, zemlja, pesak, šuplje nebo, jara između. Jedino se ograda ne vidi. Ali tamo je. Stoji. Hoda. Šeta. Ne drži ga mesto. 30 minuta do poziva. Danas Eli zove. Već peti put a tek je dvadesetprvi. Još samo jedanput na račun firme, 6 razgovora po 5 minuta uračunato u ugovor, 6 zauzeća satelitske linije mesečno. Ostalo se plaća. Uključi monitor, ravnodušno kompaktno sivilo. Može da priključi kompjuter i odigra neku igru ili da ubaci neki disk sa dozvoljenim filmom. Prsti miruju. Nije mu, u stvari, ni do čega. Još 23 minuta. Lenj je za igre, mrzi ga da misli. Filmove je odgledao. Kao i dozvoljene knjige. "Dozvoljeno". Ovde sve mora da bude dozvoljeno, pregledano od Ortoza, Ortodoksnih Zelenih. Svuda turaju nos. Nema nikakvih TV programa. Samo odabrane vesti stižu posle 2-3 dana. Sva zabava je kontrolisana. Sva hrana. Sve pod kontrolom. U žicama. Da kužni zadah nevernika ne bi zagadio pravoverne. Ali, zato im naša industrija treba. Pa i tehnologija đubreta. Čudaci. Ne možemo se razumeti. Ne možemo se mi razumeti. Izvali se na otoman. Plafon je beo. Pisak ga probode. Pravo kroz stomak. Napipa daljinski na podu i smanji ton. Na ekranu bljesne zastava Zajednice pa Korporacije pa Eli i deca, klinci. Pridiže se. Sede na klupi. Eli u propisanoj haljini, zakopčana, kamera ne hvata njene noge, oba klinca začešljana i mirna, nogice im ne dodiruju pod. U kadru su. Neko im je mahnuo da su "on" i oni pažljivo gledaju u objektiv. U desnom gornjem uglu njegovog ekrana sat odbrojava. Eli: "Zdravo". Klinci, zajedno: "Zdravo tata". On se seti da nije uključio ni mikrofon ni snimanje, spetlja se dok to obavlja, pauza je primetna, ali uspeva. Peter: "Zdravo". Opet stanka. Oni tamo imaju njegovu sliku na ekranu. Za inspiraciju. Eli: "Kako si?" Peter: "Dobro. Zdrav sam. Radim. Ide nekako. A vi?" Ne sme se pričati o detaljima posla, detaljima uslova života na radilištu, politici, seksu... svim detaljima. Eli: "Dobro sam. Na poslu je sve u redu. Ništa novo". Zastala je. Zaustila. Klinci njišu nogama. Pomalo im je dosadno. Nema šta novo da se vidi. Eli: "Kod kuće je sve dobro. Svi te pozdravljaju..." Glas joj drhti. Rasplakaće se. Muk. Eli klincima: "Hajde kažite nešto tati. Usput su smišljali". Oni je gledaju. Volf: "Vidi tata, ispao mi je zub". Kezi se u kameru. Jirgen:"A ja sam naučio da vozim bicikl". Volf: "E nisi. Juče je pao i pocepao čarapu". Eli: "Nije ništa strašno. Ogrebotina. Dosta. Kažite tati nešto lepo". Sat na ekranu odbrojava, 10,99... Eli: "Volimo te. Još samo malo. Izdržaćemo". Klinci zajedno: "Zdravo tata". Peter: "Zdravo". Volf, mlađi, silazi sa klupe, previsoke za njega, i izlazi iz kadra. Jirgen: "A, tata, a kad ćeš..." ... da se vratiš, završava Peter. Pretprošli put Volf je pitao da li je našao naftu. Onaj nevidljivi cenzor odmah je prekinuo vezu. I on i Eli su dobili ukor. Takvi ispadi se više neće tolerisati. Prokleti novac. Zbog njega on sve ovo radi. Grize, grebe. Da otplati kuću i školuje decu, da pređu granicu do koje je on stigao. Da se popnu više. Novac. Za sve to treba novca. A ovo je pravi posao za to. Svi troškovi njegovog života ovde su uračunati. Ostaju mu čista zarada plus dodatak za odvojen život. I dodatak za uslove rada: vrućina, zabrane, Zelene, žicu. Ceh za te uslove plaća on. Kad ponovo i ponovo pušta snimke razgovora, već 11 meseci. Ceh su te prazne reči. Knedle u grlu. Osećaj da onaj tamo viri sa prstom na "stop". Sad već i ne pregledava snimke, ne sluša. Samo zamrzne sliku, pomera je kvadrat po kvadrat, gore-dole. I vrišti, guta pilule za spavanje. Krvavih noktiju. 3Vreme večere. Peter napušta baraku. Sin pustinje hladi obraze. Još malo pa će i Bljuvač plazme, impozantno, tehnikolor, zaći i biće sve hladnije. S one strane garaža čuju se povici. On izbija na ugao i vidi: 20 metara napred su ograde i kapije. Napolju stoji gomila ljudi i dernja se. Protestvuju protiv njih. Jer prljaju zemlju pravovernih. Obezbeđenje gradilišta s unutrašnje strane i policajci ispred demonstranata, raširenih nogu, kao kipovi, na grudima drže automate. U gomili su uglavnom Obični, muškarci, tek poneka zabrađena žena. Verovatno su došli ovamo posle molitve. Grad je nekih 30 minuta hoda odavde. Vođe su, naravno, Ortozi. Najglasniji, skupljeni u grupi pred kapijom. Ali, poneki se muvaju i po grupi, podstiču, pamte nedovoljno vatrene. S ove strane ograde, okrenut grupi, prekrštenih ruku, stoji njihov Anđeo čuvar, od vlasti imenovani Ortoz koji bdi i pazi da ne prekrše neku svetu zapovest. Ovakve predstave dešavaju se skoro svakog dana. Čovek zaista mora da se zapita da li treba da bude ovde. I pored svih ograničenja. Zašto su sklopili ugovor ako im ne trebamo? A ako trebamo što nas ne ostave na miru da radimo? Peteru je jasno da u vladi postoji sukob Običnih i Ortoza i da svako vuče na svoju stranu, da njihov položaj zavisi od tog balansa. Samo, šta ako jedni pretegnu, čuvari otvore kapiju i okrenu cevi? Peter produži ka menzi. Obasjani poslednjim zracima solarni blokovi na krovu mutno blješte. Trebalo bi obrisati tu silnu prašinčinu sa njih. Samo koga naterati? I ovako se vuku. Ulazi. Za njim stiže, za trenutak, i spoljna buka. Po menzi, društvenom klubu, muva se 20-tak zapadnjaka. Nekolicina jede za stolovima u prednjem delu prostorije. Većina navija ispred ekrana. Sigurno gledaju utakmicu od prošle nedelje. I rezultat znaju. Za najdaljim stolom delju poker. To se ne sme ali... Pramenovi dima lebde nad svima. Peter prilazi šanku, razgleda izložena jela. Povrće i govedina. Danas nije dan za, dozvoljenu, svinjsku šniclu. I tu su Ortozi umešali prste, oni iz Centrale pristali i dodali još koju kintu za uslove rada. A ti, ako hoćeš, izvoli. "Šta je? Ne sviđa ti se klopa?" On pogleda. S one strane stakla ceri mu se zadrigli, crveni Palačinka. Prava hodajuća šunka. Briše ruke u kecelju. Iza njega, u kuhinju iz koje je izašao, dime se lonci. Peter: "Ne sviraj mnogo nego daj nešto pošteno". Palačinka: "Sve je tu. Odobreno i overeno. Nema drugo". Peter: "Ma daj, ne foliraj me". Palačinka: "A šta bi hteo? Viršlu da zagreješ grudi?" Smeje se. "Uzmi ovo", pruža mu tanjir, "nije loše". Peter slegne i prihvati. Okrene se i bira sto. Desno, do zida, žvaće Grem. Priđe mu. Peter: "Prijatno". Grem klimne punih usta. Peter mulja po tanjiru, mrvi hleb. Splačine. Hladno mu je i šuplje u stomaku još od razgovora. Odgurne tanjir i ubaci koricu u usta. Ma, proguraće još ovaj mesec pa makar i ne jeo ništa. Palačinka: "I, ne dopada ti se orijentalna kuhinja danas? Ali..." Peter: "Šta mi se šunjaš iza leđa. Koji ti je?" Palačinka: "...imam ja nešto da te obraduje". Spušta dve flaše piva na sto. Palačinka: "Uz pozdrave od onih gore". Peter odgleda povratak hodajuće šunke do šanka pa se okrene. Grem mu namigne. Kucnu se. Reska hladnoća poteče niz grlo. Kako to prija! Pravo domaće pivo. Dovezeno ovamo zajedno sa hranom, teretnim avionom. Ovi ovde bi im prodali klopu ali, cvrc, nećemo mi njihovo. Samo naše je dobro. Najbolje. Ja volim svoje. I ako neki kažu da to nema veze, da je u pitanju običan, bezrazložan inat, neka bude tako. Jer, tako mi se hoće. A pivo je prava stvar. Prva liga. Kad je već žestoko zabranjeno dobro da su nam bar ovo dozvolili. Mora da je masno podmazano. Ali oni iz Centrale znaju da trezan ovde teško da dugo može da opstane. I, kao da oni ne cugaju. Kaže Palačinka da ližu samo tako. Kad ih niko ne vidi ne mare mnogo za zabrane. Ali 0,5 litra i nije mnogo. I Grem je osušio svoju. Peter: "Ej šefe, daj još po jedno. Pivce za živce". Grem: "Idemo do onih tamo". Klimne prema navijačima. Peter: "Ma briga me za fudbal. Daj da istresemo još koju". Grem ustane: "Možemo to i tamo. Diži se". Ma koji mu je đavo. Ipak ustaje. Šta ima tamo da se vidi? Pikanje lopte. Tamo negde daleko kući. I šta sad oni zvižde kad nije ni gol ni ništa? Ali, sad, ajde. Ako nema druge... Dočekaju ga povici. Vesela, na znoj bazdeća gomila: "De si bre?" "Sedi". "Kako je" Sedne na poturenu stolicu. Svi su veseli. Tapša ga po leđima. Uture mu flašu u ruku. Nategne. I zagrcne se. Ovo nije pivo! Alkohol! Konjak! Pogleda ostale. Svi drže flaše, gledaju u loptu i smeškaju im se brci. Cuga. Neko je ušvercovao. Opasno dobar posao. I skup. Kad je on častio, za rođendan klinaca, žene i svoj, sve zajedno, na gomilu, doturanje 3 boce, avionom, jer je to jedini način, stajalo ga je petostruko skuplje od najskuplje boce u Centrali, sve to podeljeno na podmazivanje redovnih aerodromskih i drumskih kontrola, onih na kapiji i u kuhinji, pa i na vanredne racije za koje se, nekako, uvek sazna, došapne neko ispružene, otvorene šake. Plus mala naknada za one koji rizikuju da budu proglašeni nepoželjnim zbog kršenja pravila. Ali vredelo je. Momci zavrište i on im se pridruži. Na ekranu je izvođen aut. Dobar razlog. Nategne još jednom pa, u povratku, uhvati Gremov pogled. Obrvama pokaže flašu i upita: ko je? Ovaj klimne prema Arbiju pa izleti desnom rukom. Idi kući! Peter računa. Da, biće da je vreme. Puna godina. Još jednom nategne. Opasna stvar. Ovoliko cuga. Skoro pola litra svakome. Valjda to spada u ono o širokoj slovenskoj duši. On je uvek mislio da je, u stvari, u pitanju prenemaganje, izgovor. No, sad, bilo-kako-bilo, ovo je moćno. A kako mu je pravo prezime ne može da se seti. Ima veze sa radom, zato ga i zovu Arbi, od arbajt. Radić, Radov, zapetljano nekako. Ko zna. Nategne. Neko ga zagrli s leđa. Okrene se. Palačinka. Opet se kezi oko glave. I, kad bolje pogleda, svi su se nagomilali. Niko više ne jede, ne igraju karte. Prava zabava za celo društvo. To je i najveći problem ovde. Skupiti se i proslaviti nešto. Na pravi način. S cugom. Jer ko pije krši zakon ove zemlje. Ustupak za pivo je maksimum. Ostalo ostaje zabranjeno. I sad, s jedne strane, zabrana i ko zna kakva kazna a s druge, kakva je to žurka ako moraš da se kriješ po rupama, kao klinci kad propuše? Konačno se neko dosetio ovoga. Svi gledamo fudbal, pijuckamo pivo i palimo se. Da li je zabranjeno gledati? Nije. Radovati se zbog dobre igre? Nije. Molim. Ne dirajte nas. Faul, pa slobodan udarac i opšte veselje. Oslobođena snaga peče. Pumpa krv. "Zuni ga". "Dobro ovo pivo". "Još da nam je po trava. Uh". "Konju jedan, kome dodaješ tamo". "Jeste. Pa da nam ubace u podrume, rasture bulju, zaključaju i bace ključ. Jesi ti kući gledao vesti? Si video šta rade? Ruka na panj, cap, pa ti kradi dalje. A kamoli trava". "E sad ga pretera. Ne bi naši iz Centrale..." "Probaj pa da vidiš. Nemoj si mali. Rekli bi: mi peremo ruke. Ako je kriv, sredite ga po vašim zakonima. I bilo bi pa-pa. Njima je važna lova. Ako komplikuješ stvari, ne trebaš. Ko zna koliko je love otišlo u mito i sad tebe da štite". "Ali, izvukli bi nas". "Sigurno. Za jedno 6 godina. Te pisanje ambasadi, pa protest, drž, ne daj. A tebi za to vreme pomeraju bulju. Pa kad i otvore buvaru a ono od tebe samo kapica i gomila govana ostala". Smeh. Ona potisnuta histerija čini ga zvonkijim. "I gol. Gooool!" "Nisam ni video. Bez veze". "A. Idem da se olakšam". "Idi da se smiriš. Ručni rad je zdrav". "I kraj. Izgubiše. E jebi ga". "Idemo da džonjamo. Sutra se šljaka". "Baš ste zapeli. A sad će da bude..." Reč zapišti i svi se, mahinalno, ali kao da su to čekali, okrenu. Na sredini dvorane stoji Ortoz. Naš Anđeo čuvar. "... lepo..." Muk. Negde izvan vidokruga tresnu vrata vece. Arbi: "Presisao sam, ali..." Zaćuti. Posrćući izlazi pred grupu. Ispred Anđela. Klati se raširenih nogu. Upire prst u muk. Ne mrda. Onda se okrene grupi. Lice i košulja natopljeni su izbljuvcima. Arbi: "Gotova utakmica? Nema veze. Pusti ispočetka". Odgovori: "Nema veze, Arbi. Kasno je. Idemo na spavanje". "Zdravo". "Ma pusti". "Pijan je". "Zdravo". Ljudi ustaju i idu. Ortoz je izašao i ostavio vrata otvorena. Oni izlaze kroz njih. Peter sedi, mahne Gremu. Arbi: "Šta je? Popišali vas. Seronja. Ne smete ni da pisnete". Menza je prazna. Arbi: "Ja ću da kažem. Sve je zabranjeno. Ako mi se pije oću da pijem. Šta tu? Dokle da serem kreč? Ako kažem radniku: nemoj da se vučeš, živni, odmah ispadne da ga maltretiram i ponižavam. Pa šta sam ja? Dokle tako?" Peter priđe i zagrli Arbija. Peter: "Nemoj. Ćuti. Dobro je. Idemo". Arbi: "Šta nemoj. Oću!" Istrgne se i istrči iz sale. Peter za njim. Na dvorištu se osvrće. Gde se izgubio? Iza ograde i dalje trešti. Onda čuje motor. Krklja menjač. Arbi je u džipu. Vozi prema kapiji. Potrči. Uskoči. Peter: "Stani". Arbi: "Jok. Ja ću da vam pokažem". Guraju se oko volana. Džip ubrzava. Arbi ga gura napolje. Odakle mu snaga? Jure u mrak. Čuvari pretrčavaju put. Kapija eksplodira. Gomila eksplodira. Tela naleću, udaraju, klize po haubi. Sve to traje 2 udisaja. Džip udari i prevrne se na bok. Farovi osvetljavaju zid od tela. Ruke ih grabe. Čupaju. Izvlače. Bacaju na zemlju. Svi vrište. Arbi nestaje pod telima. Petera šutiraju. Gaze. Neko ga grabi za kosu i podiže mu glavu. Krv i znoj u očima peku. Koža na grkljanu je zategnuta. Šta je to bljesnulo? Nož? Ili (1991) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
