|
|
 |
Крв ђубретара
1Све је пепео с оне стране сенке. И кроз најтамније наочари стене су остале сиве, готово беле. Небо безбојно. Негде изнад главе, скривено кровом џипа, Сунце бљује плазму. Али, нема друге, мора се напоље. Довољно је само 5 корака да би кошуља била мокра. Вреле капи јуре низ леђа. Лаки поветарац, Син пустиње, суши уста и пуни их фином прашином. Камење намерно саплиће корак. Али, нема друге... Петер пружа корак и коначно стиже до руба копа. Камионским путем силази до радилишта, 20 дубоко и 100 метара широке рупе. Као да са сваким кораком улази у кључалу вату ваздуха која се таложи у плућима и неће да изађе. Гуши. И поред лаке сенке која га прекрива никакве свежине нема. Никакве влаге у ископаној земљи. Само тврди, спречени зидови. У ноздрве удари мирис. На дну јаме он га види како збија из тла. Чак би и Син пустиње добро дошао овде доле. Али нема друге. Пред њим машине брекћу, ломе наспрамно зид. Ископано се баца у камионе. У фабрикама све ће то бити детаљно просејано пре прераде, финалне прераде ђубрета. Јер овде пред њим највеће је ђубриште света. У сусрет му изађе Арби. Рукују се и уђу у сенку копача. Пластичелик је угодно млак и он се овлаш наслања. Арби клима главом, погледа горе у бљувача плазме. Арби: "Још мало па готово за данас". Петер скида наочари и брише прашину са њих. Чкиљи на навалу, скоро болну, светла. Петер: "Јесте подметнули бурад?" Арби климне. Посматра Обичне како се вуку около у својим прљавим крпама. Марамицом брише унутрашњост шешира па га, затим, враћа на главу, преко те беле, слепљене косе. Шешир је ишаран финим линијама скореле соли. Обични то не раде, мисли. Одгурне се од копача и излази на сунце. Стижу до буради. 2 су пуна а у треће цури, низ импровизовани левак забијен у зид копа, густа, црна течност, мириса на изгорелу кост. У пролазу један Обични нетремице их гледа. Петер: "То је све?" Арби: "Од јутрос. 12 буради је већ одвезено". Петер потопи прст у буре, млако је и мигољи се као живо, извади га и размазује течност о други. Мирише. Да, ако је то то, онда је ово бомба. Арби: "Је ли?" Петер клима неодлучно. Онда је ово дијамант. Зној ђубрета, тако то зову. Реци било шта, све је у њему. Милион тона отпадака сваке врсте: нераспадајуће пластике, и оне која се разлаже, крнтија свих врста, апарата, измета, хартије, пепела, све што 15 милиона људи избацује и одбацује годинама, деценијама, сабијено, пржено сунцем и топлотом сопственог распадања, тек једном у 6 година заливано кишом, тешко се зноји и то уље-зној проналази своје путеве, лижући и растварајући сав тај кал док, коначно, десетинама година пута касније не избије ту, испред њих, да га они скупе, на радост хемичара, тамо кући. И своју. Дуго већ није видео зној. Тамо, опет код куће, нема више оваквог богатства. Нема отпадака а сви који су постојали прерађени су. Остали су још ови копови на Истоку, као последње бачене залихе. Махинално вади из џепа епрувету и напуни је знојем. Капање из зида не слаби. Надајмо се да ће тако наставити данима. Окрену се Арбију. Петер: "Пази ово као очи у глави. Не копај на ову страну". Пође. Арби за њим. Дијамант. Колико година, колико година није видео овако нешто? Можда је ово последњи пут. И нема више технологије ђубрета. Сад више нико ништа не баца. Застане да пропусти камион. Из кабине трешти музика. Арби га сустигне. Почне нешто да објашњава помажући се рукама али Петер не чује. Камион прође. Арби: "... видимо. Важи?" Петер: "Нема проблема". Наставља даље, махнувши иза леђа, узбрдо, до површине. Захвално рашири ноздрве Сину пустиње. За трен га је расхладио. Уђе у џип и покрене га. Електрични мотор тихо преде. Требаће му 10 минута да стигне до лабораторије. Нема друге. 2Влажне коже, пријатно хладне, тумара по соби. Компјутерска анализа зноја била је изузетно добра. Одаслао је извештај у Централу и известио локалне власти. Као да они и онако не контролишу сваку реч. У сваком случају биће доста посла. Па ће и која кинта више да капне. А то никоме не шкоди. Ели ће се то допасти. А и Арбију. Моћи ће да уплати дозволу за улазак у Заједницу некоме од својих. Ако буду хтели да га приме. Није му лако, то се види. Али треба погледати и другу страну: кад би улаз био слободан шта би остало од равнотеже понуда-посао-стандард? Нема благостања за све. И ако си унутра и хоћеш више од оног што хоће да ти дају, има крваво да запнеш. И за нас унутра је тесно. Арби је имао срећу да је, са свима који су на време пребегли, примљен, озакоњен. И он је сада урачунат у све планове производње и потрошње. А остали, тамо... Ко им је крив? Зашто нису бежали на време, кад су видели да је њиховим државама важнија међусобна мржња него улазак у Заједницу? Свако чува своју главу. Како рече онај тип: Тако му је то. Мада, не кажу они бадава: Какав народ - таква власт. Стане пред прозор. Празан пејзаж. Камен, земља, песак, шупље небо, јара између. Једино се ограда не види. Али тамо је. Стоји. Хода. Шета. Не држи га место. 30 минута до позива. Данас Ели зове. Већ пети пут а тек је двадесетпрви. Још само једанпут на рачун фирме, 6 разговора по 5 минута урачунато у уговор, 6 заузећа сателитске линије месечно. Остало се плаћа. Укључи монитор, равнодушно компактно сивило. Може да прикључи компјутер и одигра неку игру или да убаци неки диск са дозвољеним филмом. Прсти мирују. Није му, у ствари, ни до чега. Још 23 минута. Лењ је за игре, мрзи га да мисли. Филмове је одгледао. Као и дозвољене књиге. "Дозвољено". Овде све мора да буде дозвољено, прегледано од Ортоза, Ортодоксних Зелених. Свуда турају нос. Нема никаквих ТВ програма. Само одабране вести стижу после 2-3 дана. Сва забава је контролисана. Сва храна. Све под контролом. У жицама. Да кужни задах неверника не би загадио правоверне. Али, зато им наша индустрија треба. Па и технологија ђубрета. Чудаци. Не можемо се разумети. Не можемо се ми разумети. Извали се на отоман. Плафон је бео. Писак га прободе. Право кроз стомак. Напипа даљински на поду и смањи тон. На екрану бљесне застава Заједнице па Корпорације па Ели и деца, клинци. Придиже се. Седе на клупи. Ели у прописаној хаљини, закопчана, камера не хвата њене ноге, оба клинца зачешљана и мирна, ногице им не додирују под. У кадру су. Неко им је махнуо да су "он" и они пажљиво гледају у објектив. У десном горњем углу његовог екрана сат одбројава. Ели: "Здраво". Клинци, заједно: "Здраво тата". Он се сети да није укључио ни микрофон ни снимање, спетља се док то обавља, пауза је приметна, али успева. Петер: "Здраво". Опет станка. Они тамо имају његову слику на екрану. За инспирацију. Ели: "Како си?" Петер: "Добро. Здрав сам. Радим. Иде некако. А ви?" Не сме се причати о детаљима посла, детаљима услова живота на радилишту, политици, сексу... свим детаљима. Ели: "Добро сам. На послу је све у реду. Ништа ново". Застала је. Заустила. Клинци њишу ногама. Помало им је досадно. Нема шта ново да се види. Ели: "Код куће је све добро. Сви те поздрављају..." Глас јој дрхти. Расплакаће се. Мук. Ели клинцима: "Хајде кажите нешто тати. Успут су смишљали". Они је гледају. Волф: "Види тата, испао ми је зуб". Кези се у камеру. Јирген:"А ја сам научио да возим бицикл". Волф: "Е ниси. Јуче је пао и поцепао чарапу". Ели: "Није ништа страшно. Огреботина. Доста. Кажите тати нешто лепо". Сат на екрану одбројава, 10,99... Ели: "Волимо те. Још само мало. Издржаћемо". Клинци заједно: "Здраво тата". Петер: "Здраво". Волф, млађи, силази са клупе, превисоке за њега, и излази из кадра. Јирген: "А, тата, а кад ћеш..." ... да се вратиш, завршава Петер. Претпрошли пут Волф је питао да ли је нашао нафту. Онај невидљиви цензор одмах је прекинуо везу. И он и Ели су добили укор. Такви испади се више неће толерисати. Проклети новац. Због њега он све ово ради. Гризе, гребе. Да отплати кућу и школује децу, да пређу границу до које је он стигао. Да се попну више. Новац. За све то треба новца. А ово је прави посао за то. Сви трошкови његовог живота овде су урачунати. Остају му чиста зарада плус додатак за одвојен живот. И додатак за услове рада: врућина, забране, Зелене, жицу. Цех за те услове плаћа он. Кад поново и поново пушта снимке разговора, већ 11 месеци. Цех су те празне речи. Кнедле у грлу. Осећај да онај тамо вири са прстом на "стоп". Сад већ и не прегледава снимке, не слуша. Само замрзне слику, помера је квадрат по квадрат, горе-доле. И вришти, гута пилуле за спавање. Крвавих ноктију. 3Време вечере. Петер напушта бараку. Син пустиње хлади образе. Још мало па ће и Бљувач плазме, импозантно, техниколор, заћи и биће све хладније. С оне стране гаража чују се повици. Он избија на угао и види: 20 метара напред су ограде и капије. Напољу стоји гомила људи и дерња се. Протествују против њих. Јер прљају земљу правоверних. Обезбеђење градилишта с унутрашње стране и полицајци испред демонстраната, раширених ногу, као кипови, на грудима држе аутомате. У гомили су углавном Обични, мушкарци, тек понека забрађена жена. Вероватно су дошли овамо после молитве. Град је неких 30 минута хода одавде. Вође су, наравно, Ортози. Најгласнији, скупљени у групи пред капијом. Али, понеки се мувају и по групи, подстичу, памте недовољно ватрене. С ове стране ограде, окренут групи, прекрштених руку, стоји њихов Анђео чувар, од власти именовани Ортоз који бди и пази да не прекрше неку свету заповест. Овакве представе дешавају се скоро сваког дана. Човек заиста мора да се запита да ли треба да буде овде. И поред свих ограничења. Зашто су склопили уговор ако им не требамо? А ако требамо што нас не оставе на миру да радимо? Петеру је јасно да у влади постоји сукоб Обичних и Ортоза и да свако вуче на своју страну, да њихов положај зависи од тог баланса. Само, шта ако једни претегну, чувари отворе капију и окрену цеви? Петер продужи ка мензи. Обасјани последњим зрацима соларни блокови на крову мутно бљеште. Требало би обрисати ту силну прашинчину са њих. Само кога натерати? И овако се вуку. Улази. За њим стиже, за тренутак, и спољна бука. По мензи, друштвеном клубу, мува се 20-так западњака. Неколицина једе за столовима у предњем делу просторије. Већина навија испред екрана. Сигурно гледају утакмицу од прошле недеље. И резултат знају. За најдаљим столом дељу покер. То се не сме али... Праменови дима лебде над свима. Петер прилази шанку, разгледа изложена јела. Поврће и говедина. Данас није дан за, дозвољену, свињску шницлу. И ту су Ортози умешали прсте, они из Централе пристали и додали још коју кинту за услове рада. А ти, ако хоћеш, изволи. "Шта је? Не свиђа ти се клопа?" Он погледа. С оне стране стакла цери му се задригли, црвени Палачинка. Права ходајућа шунка. Брише руке у кецељу. Иза њега, у кухињу из које је изашао, диме се лонци. Петер: "Не свирај много него дај нешто поштено". Палачинка: "Све је ту. Одобрено и оверено. Нема друго". Петер: "Ма дај, не фолирај ме". Палачинка: "А шта би хтео? Виршлу да загрејеш груди?" Смеје се. "Узми ово", пружа му тањир, "није лоше". Петер слегне и прихвати. Окрене се и бира сто. Десно, до зида, жваће Грем. Приђе му. Петер: "Пријатно". Грем климне пуних уста. Петер муља по тањиру, мрви хлеб. Сплачине. Хладно му је и шупље у стомаку још од разговора. Одгурне тањир и убаци корицу у уста. Ма, прогураће још овај месец па макар и не јео ништа. Палачинка: "И, не допада ти се оријентална кухиња данас? Али..." Петер: "Шта ми се шуњаш иза леђа. Који ти је?" Палачинка: "...имам ја нешто да те обрадује". Спушта две флаше пива на сто. Палачинка: "Уз поздраве од оних горе". Петер одгледа повратак ходајуће шунке до шанка па се окрене. Грем му намигне. Куцну се. Реска хладноћа потече низ грло. Како то прија! Право домаће пиво. Довезено овамо заједно са храном, теретним авионом. Ови овде би им продали клопу али, цврц, нећемо ми њихово. Само наше је добро. Најбоље. Ја волим своје. И ако неки кажу да то нема везе, да је у питању обичан, безразложан инат, нека буде тако. Јер, тако ми се хоће. А пиво је права ствар. Прва лига. Кад је већ жестоко забрањено добро да су нам бар ово дозволили. Мора да је масно подмазано. Али они из Централе знају да трезан овде тешко да дуго може да опстане. И, као да они не цугају. Каже Палачинка да лижу само тако. Кад их нико не види не маре много за забране. Али 0,5 литра и није много. И Грем је осушио своју. Петер: "Еј шефе, дај још по једно. Пивце за живце". Грем: "Идемо до оних тамо". Климне према навијачима. Петер: "Ма брига ме за фудбал. Дај да истресемо још коју". Грем устане: "Можемо то и тамо. Дижи се". Ма који му је ђаво. Ипак устаје. Шта има тамо да се види? Пикање лопте. Тамо негде далеко кући. И шта сад они звижде кад није ни гол ни ништа? Али, сад, ајде. Ако нема друге... Дочекају га повици. Весела, на зној баздећа гомила: "Де си бре?" "Седи". "Како је" Седне на потурену столицу. Сви су весели. Тапша га по леђима. Утуре му флашу у руку. Натегне. И загрцне се. Ово није пиво! Алкохол! Коњак! Погледа остале. Сви држе флаше, гледају у лопту и смешкају им се брци. Цуга. Неко је ушверцовао. Опасно добар посао. И скуп. Кад је он частио, за рођендан клинаца, жене и свој, све заједно, на гомилу, дотурање 3 боце, авионом, јер је то једини начин, стајало га је петоструко скупље од најскупље боце у Централи, све то подељено на подмазивање редовних аеродромских и друмских контрола, оних на капији и у кухињи, па и на ванредне рације за које се, некако, увек сазна, дошапне неко испружене, отворене шаке. Плус мала накнада за оне који ризикују да буду проглашени непожељним због кршења правила. Али вредело је. Момци завриште и он им се придружи. На екрану је извођен аут. Добар разлог. Натегне још једном па, у повратку, ухвати Гремов поглед. Обрвама покаже флашу и упита: ко је? Овај климне према Арбију па излети десном руком. Иди кући! Петер рачуна. Да, биће да је време. Пуна година. Још једном натегне. Опасна ствар. Оволико цуга. Скоро пола литра свакоме. Ваљда то спада у оно о широкој словенској души. Он је увек мислио да је, у ствари, у питању пренемагање, изговор. Но, сад, било-како-било, ово је моћно. А како му је право презиме не може да се сети. Има везе са радом, зато га и зову Арби, од арбајт. Радић, Радов, запетљано некако. Ко зна. Натегне. Неко га загрли с леђа. Окрене се. Палачинка. Опет се кези око главе. И, кад боље погледа, сви су се нагомилали. Нико више не једе, не играју карте. Права забава за цело друштво. То је и највећи проблем овде. Скупити се и прославити нешто. На прави начин. С цугом. Јер ко пије крши закон ове земље. Уступак за пиво је максимум. Остало остаје забрањено. И сад, с једне стране, забрана и ко зна каква казна а с друге, каква је то журка ако мораш да се кријеш по рупама, као клинци кад пропуше? Коначно се неко досетио овога. Сви гледамо фудбал, пијуцкамо пиво и палимо се. Да ли је забрањено гледати? Није. Радовати се због добре игре? Није. Молим. Не дирајте нас. Фаул, па слободан ударац и опште весеље. Ослобођена снага пече. Пумпа крв. "Зуни га". "Добро ово пиво". "Још да нам је по трава. Ух". "Коњу један, коме додајеш тамо". "Јесте. Па да нам убаце у подруме, растуре буљу, закључају и баце кључ. Јеси ти кући гледао вести? Си видео шта раде? Рука на пањ, цап, па ти кради даље. А камоли трава". "Е сад га претера. Не би наши из Централе..." "Пробај па да видиш. Немој си мали. Рекли би: ми перемо руке. Ако је крив, средите га по вашим законима. И било би па-па. Њима је важна лова. Ако компликујеш ствари, не требаш. Ко зна колико је лове отишло у мито и сад тебе да штите". "Али, извукли би нас". "Сигурно. За једно 6 година. Те писање амбасади, па протест, држ, не дај. А теби за то време померају буљу. Па кад и отворе бувару а оно од тебе само капица и гомила гована остала". Смех. Она потиснута хистерија чини га звонкијим. "И гол. Гоооол!" "Нисам ни видео. Без везе". "А. Идем да се олакшам". "Иди да се смириш. Ручни рад је здрав". "И крај. Изгубише. Е јеби га". "Идемо да џоњамо. Сутра се шљака". "Баш сте запели. А сад ће да буде..." Реч запишти и сви се, махинално, али као да су то чекали, окрену. На средини дворане стоји Ортоз. Наш Анђео чувар. "... лепо..." Мук. Негде изван видокруга тресну врата веце. Арби: "Пресисао сам, али..." Заћути. Посрћући излази пред групу. Испред Анђела. Клати се раширених ногу. Упире прст у мук. Не мрда. Онда се окрене групи. Лице и кошуља натопљени су избљувцима. Арби: "Готова утакмица? Нема везе. Пусти испочетка". Одговори: "Нема везе, Арби. Касно је. Идемо на спавање". "Здраво". "Ма пусти". "Пијан је". "Здраво". Људи устају и иду. Ортоз је изашао и оставио врата отворена. Они излазе кроз њих. Петер седи, махне Грему. Арби: "Шта је? Попишали вас. Сероња. Не смете ни да писнете". Менза је празна. Арби: "Ја ћу да кажем. Све је забрањено. Ако ми се пије оћу да пијем. Шта ту? Докле да серем креч? Ако кажем раднику: немој да се вучеш, живни, одмах испадне да га малтретирам и понижавам. Па шта сам ја? Докле тако?" Петер приђе и загрли Арбија. Петер: "Немој. Ћути. Добро је. Идемо". Арби: "Шта немој. Оћу!" Истргне се и истрчи из сале. Петер за њим. На дворишту се осврће. Где се изгубио? Иза ограде и даље трешти. Онда чује мотор. Кркља мењач. Арби је у џипу. Вози према капији. Потрчи. Ускочи. Петер: "Стани". Арби: "Јок. Ја ћу да вам покажем". Гурају се око волана. Џип убрзава. Арби га гура напоље. Одакле му снага? Јуре у мрак. Чувари претрчавају пут. Капија експлодира. Гомила експлодира. Тела налећу, ударају, клизе по хауби. Све то траје 2 удисаја. Џип удари и преврне се на бок. Фарови осветљавају зид од тела. Руке их грабе. Чупају. Извлаче. Бацају на земљу. Сви вриште. Арби нестаје под телима. Петера шутирају. Газе. Неко га граби за косу и подиже му главу. Крв и зној у очима пеку. Кожа на гркљану је затегнута. Шта је то бљеснуло? Нож? Или (1991) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
