|
|
 |
Nekoliko reči o hroničaru Zone
Pored svog dara da secira jezgro i Tajne i Smisla, makar oni mogli biti tek skicirani, pripovedač Ilija Bakić jeste i sam po sebi tajna. Koliko god je kontradiktorno izjaviti ovakvu stvar za pisca koji je bio izuzetno aktivan u srpskoj književnosti devedesetih, toliko se poznavalac lokalnih trendova i ujdurmi mora zgranuti da je Bakićev prozni i poetski opus ostao razbacan i neprepoznat, potcenjen ili ignorisan, u deceniji kada je magma mediokritetskih i nepotrebnih književnih opusa agresivno i ničim izazvano zatražila svoje trajno mesto u srpskoj i južnoslovenskim književnostima. Bakić svoje mesto nikad nije zatražio, niti otimao, a opet neki od nas to mesto vide. Višedimenzionalnost autorovog opusa zaslužuje opširnije i oštrije analize nego što to ovde možemo da pokrijemo, što se posebno odnosi na bogat poetski opus (zbirke/projekti: Resurekciona seča početnog položaja, 1993; Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora, 1995; Želite li besplatno da letite, koautorski sa Zvonkom Sarićem, 1997; Koren ključa, naličje ravnodnevnice, 1999) gde je u ekstremnijim slučajevima pokušavao da poništi ili nadiđe bogata nasleđa srpskih i evropskih avangardi (dadaizam, nadrealizam, zenitizam, signalizam), opus koji se opire ufijočavanju, ali time nije ništa manje pun ni krika, ni slikovitosti, ni metafizike. Drugo polje delovanja raznih individua koje krstimo imenom Ilije Bakića - čini nam se, još ključnije - jeste pripovedački angažman, koji je od lične potrebe izrastao do zrelog demijurškog nivoa, dajući nam lepezu nekih od najupečatljivijih književnih svetova i koncepcija koje smo do sada imali prilike da čitamo unutar celokupne srpske i balkanske književne fantastike. Od metafore/opisa futurističkih metoda umetnosti ("Kolevka") preko sudbine stvorenja dubokog paleolita koji bi mogao i budućnost ljudske rase ("Jesen skupljača", "Više od 90 fragmenata povratka"), geopolitičke dramaturgije Balkana i sveta ("Begunci, krv", "Dole, u Zoni", "Ajduci", "Antarktik", "Braća po licu", "Krv đubretara", "Visoka orbita"), pa do apstraktnog matematizovanog trilera viđenog kroz traume jedne veštačke inteligencije ("Tragač"), Bakić nas neprijatno precizno i bez zazora vodi kroz teme, epohe, prostore i žanrove, a iznad svega kroz turobne sudbine aktera koji ipak naslućuju svaki kosmički nivo igre u koju su instalirani. Zbirka Dole, u Zoni nije nastala kao plod autorove samosvesti, već iz potrebe koju je godinama pokazivalo tvrdo jezgro Bakićevih čitalaca da autorovi svetovi budu najzad ukoričeni i smešteni u fizički kontekst koji dozvoljava promišljanje barem dela ovog nezgodnog opusa. Sve nedoslednosti za izbor i predstavljanje time idu na dušu priređivaču, koji se zadovoljio pokušajem sistematizacije (lažni hronološki red priča) i puke kontrole teksta - odlike autorovog stila poput neuobičajenog tretiranja brojeva/cifara ostale su netaknute, a izmene su se odnosile tek na poneku interpunkcijsku dilemu. Izbor i redosled priča ostaju za diskusiju, ali smatramo da i jedno i drugo ovde imaju barem upotrebnu koherenciju, bez ambicija da se jedan veoma živ opus već sad sagleda i zacementira u javnoj recepciji. U ovom isečku opusa namerno je dat ceo dijapazon Bakićevog fantastičkog delovanja, gde uz književne etide ("Istinite laži o ratu svetova", "Krv đubretara") stoje i pripovesti sa osobinama remek-dela ("Jesen skupljača", "Više od 90 fragmenata povratka", "Tragač", "Oči Janusa", "Begunci, krv"). Kod ove druge kvalitativne grupe očigledno je pravilo da što su forme duže, nivo i dometi Bakićevog pisanja postaje sve viši, što se potvrdilo i u slučaju istinskog dragulja srpske književnosti, mini-romana Prenatalni život (edicija Znak Sagite, Beograd, 1997), ili samizdatski objavljenog mini-romana Novi Vavilon (Vršac, 1998). Ključni deo Bakićevog proznog opusa objavljen je posredno ili neposredno u okviru uređivačko-izdavačkih poduhvata oca moderne srpske naučne fantastike, urednika i pisca Bobana Kneževića i delatnosti njegove edicije "Znak Sagite", koji su od srpske naučne fantastike napravili verovatno središnju pojavu tog tipa u Jugoistočnoj Evropi. Međutim, ignorantski stav glavnog toka srpskog izdavaštva i književne kritike doveo je do izolacije ovog književnog usmerenja a visoku cenu te ravnodušnosti platili su doslovno svi važniji autori iz tog miljea - Dragan Filipović, Vladimir Lazović, Zoran Jakšić, Radmilo Anđelković, Goran Skrobonja, Aleksandar Marković, Knežević - a najočiglednije i sam Ilija Bakić, za koga se može reći da mereno bilo kojim merilom pripada gornjem domu ne samo celokupne srpske književnosti, već žanrovski gledano - i svetske naučne fantastike. Zbirkom Dole, u Zoni, srpska književnost neće doživeti tektonske poremećaje ili biti naterana da prevrednuje svoje temelje, trenutnu šizofreniju ili neposrednu budućnost, ali je, po našem mišljenju, ukoričavanjem ovih priča u knjigu, domaća proza dobila uzbudljivu, dragocenu i dostojnu sintezu poslednjih dva veka svoje istorije, ali i intrigantu sliku sopstvene budućnosti, koja staje rame uz rame sa ključnim trendovima svetskog žanra. A to je zasluga vršačkog pravnika, nosioca drevnog srpskog plemićkog prezimena. Skromnog hroničara Zone, koja nam je i ponos i usud. Zoran Stefanović U Beogradu, na praznik Sv. Jovana Zlatoustog 26/13/ novembra 2000. // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
