|
|
 |
Неколико речи о хроничару Зоне
Поред свог дара да сецира језгро и Тајне и Смисла, макар они могли бити тек скицирани, приповедач Илија Бакић јесте и сам по себи тајна. Колико год је контрадикторно изјавити овакву ствар за писца који је био изузетно активан у српској књижевности деведесетих, толико се познавалац локалних трендова и ујдурми мора згранути да је Бакићев прозни и поетски опус остао разбацан и непрепознат, потцењен или игнорисан, у деценији када је магма медиокритетских и непотребних књижевних опуса агресивно и ничим изазвано затражила своје трајно место у српској и јужнословенским књижевностима. Бакић своје место никад није затражио, нити отимао, а опет неки од нас то место виде. Вишедимензионалност ауторовог опуса заслужује опширније и оштрије анализе него што то овде можемо да покријемо, што се посебно односи на богат поетски опус (збирке/пројекти: Ресурекциона сеча почетног положаја, 1993; Ортодоксна опозиција алтернативе слободног избора, 1995; Желите ли бесплатно да летите, коауторски са Звонком Сарићем, 1997; Корен кључа, наличје равнодневнице, 1999) где је у екстремнијим случајевима покушавао да поништи или надиђе богата наслеђа српских и европских авангарди (дадаизам, надреализам, зенитизам, сигнализам), опус који се опире уфијочавању, али тиме није ништа мање пун ни крика, ни сликовитости, ни метафизике. Друго поље деловања разних индивидуа које крстимо именом Илије Бакића - чини нам се, још кључније - јесте приповедачки ангажман, који је од личне потребе израстао до зрелог демијуршког нивоа, дајући нам лепезу неких од најупечатљивијих књижевних светова и концепција које смо до сада имали прилике да читамо унутар целокупне српске и балканске књижевне фантастике. Од метафоре/описа футуристичких метода уметности ("Колевка") преко судбине створења дубоког палеолита који би могао и будућност људске расе ("Јесен скупљача", "Више од 90 фрагмената повратка"), геополитичке драматургије Балкана и света ("Бегунци, крв", "Доле, у Зони", "Ајдуци", "Антарктик", "Браћа по лицу", "Крв ђубретара", "Висока орбита"), па до апстрактног математизованог трилера виђеног кроз трауме једне вештачке интелигенције ("Трагач"), Бакић нас непријатно прецизно и без зазора води кроз теме, епохе, просторе и жанрове, а изнад свега кроз туробне судбине актера који ипак наслућују сваки космички ниво игре у коју су инсталирани. Збирка Доле, у Зони није настала као плод ауторове самосвести, већ из потребе коју је годинама показивало тврдо језгро Бакићевих читалаца да ауторови светови буду најзад укоричени и смештени у физички контекст који дозвољава промишљање барем дела овог незгодног опуса. Све недоследности за избор и представљање тиме иду на душу приређивачу, који се задовољио покушајем систематизације (лажни хронолошки ред прича) и пуке контроле текста - одлике ауторовог стила попут неуобичајеног третирања бројева/цифара остале су нетакнуте, а измене су се односиле тек на понеку интерпункцијску дилему. Избор и редослед прича остају за дискусију, али сматрамо да и једно и друго овде имају барем употребну кохеренцију, без амбиција да се један веома жив опус већ сад сагледа и зацементира у јавној рецепцији. У овом исечку опуса намерно је дат цео дијапазон Бакићевог фантастичког деловања, где уз књижевне етиде ("Истините лажи о рату светова", "Крв ђубретара") стоје и приповести са особинама ремек-дела ("Јесен скупљача", "Више од 90 фрагмената повратка", "Трагач", "Очи Јануса", "Бегунци, крв"). Код ове друге квалитативне групе очигледно је правило да што су форме дуже, ниво и домети Бакићевог писања постаје све виши, што се потврдило и у случају истинског драгуља српске књижевности, мини-романа Пренатални живот (едиција Знак Сагите, Београд, 1997), или самиздатски објављеног мини-романа Нови Вавилон (Вршац, 1998). Кључни део Бакићевог прозног опуса објављен је посредно или непосредно у оквиру уређивачко-издавачких подухвата оца модерне српске научне фантастике, уредника и писца Бобана Кнежевића и делатности његове едиције "Знак Сагите", који су од српске научне фантастике направили вероватно средишњу појаву тог типа у Југоисточној Европи. Међутим, игнорантски став главног тока српског издаваштва и књижевне критике довео је до изолације овог књижевног усмерења а високу цену те равнодушности платили су дословно сви важнији аутори из тог миљеа - Драган Филиповић, Владимир Лазовић, Зоран Јакшић, Радмило Анђелковић, Горан Скробоња, Александар Марковић, Кнежевић - а најочигледније и сам Илија Бакић, за кога се може рећи да мерено било којим мерилом припада горњем дому не само целокупне српске књижевности, већ жанровски гледано - и светске научне фантастике. Збирком Доле, у Зони, српска књижевност неће доживети тектонске поремећаје или бити натерана да превреднује своје темеље, тренутну шизофренију или непосредну будућност, али је, по нашем мишљењу, укоричавањем ових прича у књигу, домаћа проза добила узбудљиву, драгоцену и достојну синтезу последњих два века своје историје, али и интриганту слику сопствене будућности, која стаје раме уз раме са кључним трендовима светског жанра. А то је заслуга вршачког правника, носиоца древног српског племићког презимена. Скромног хроничара Зоне, која нам је и понос и усуд. Зоран Стефановић У Београду, на празник Св. Јована Златоустог 26/13/ новембра 2000. // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
