|
|
 |
Oči Janusa
Izmaglica pluta, vođena sopstvenim putevima, prozirna, uzburkana na mah. Mlon silazi stepenicama, plastičnim i rešetkastim, zastaje na zadnjoj, ruke u rukavicama klize po sluzavom rukohvatu, spušta desnu nogu dole dok ne oseti dno bazena i polako prebaci težinu pa spusti na levu i odvoji ruke od oslonca. Noge pokleknu u traženju nove ravnoteže i on, dohvativši mrežu sa stepeništa, krene. Magla vrtloži oko nogu otkrivajući masnu zelenu vodu pod sobom. Poneka senka projuri kroz nju. Deset metara dalje biće ih mnogo više. Mlon korača i svakim korakom je svesniji jeze koja klizi niz kičmu, kocke leda u stomaku. Dno je klizavo ispod tih pedeset santimetara mlake supe i, mada bi trebalo da je ravno, noga ponekad zapne i nagazi na meku izbočinu. Zna da je to telo i gotovo da vidi kako težina njegovog koraka pritiska, opna puca i utroba bezglasno prska, šikne usporena vodom. Prve kapljice znoja klize niz čelo. Na zidovima koji ograđuju bazene još se i može osetiti neki povetarac koji, uprkos specijalnim toplim sijalicama, struji hangarom, ali ovde, metar niže, u zavetrini, nema nikakvog pokreta. Poneki krug masnoće, otkriven, blesne jarko u svetlu. Zadah sudopere sve je jači. Nekoliko tela hitro zaroni i Mlon stane. Voda se primiri, magla vrati da je prekrije i on mahne ne bi li je razbio. Velovi se razveju, zavitlani, dovoljno da vidi koloniju tela čvrsto zbijenu u grudvu koja, tik ispod vode, ispunjava ostatak bazena. Nekoliko zalutalih senki dopliva i pridruži se ostalima. Magla se ponovo sklopi, ali on je video dovoljno da može da prokune. Mreža je potpuna nekorisna. Da bi uzeo uzorke moraće da iz čupa iz klupka. Kap znoja klizne niz levak leđa. Zakorači polako i oprezno, stane i u raskoraku nagne nad klupko. Dršku mreže gurne u vodu do dna da bi levici dao nekakav oslonac. Mahne nekoliko puta desnicom da rastera velove, bez mnogo uspeha. Na kraju zatvori oči, a ruku, raširenih prstiju, gurne u vodu. Toplota se sklopi oko šake u plastici. Onda prsti napipaju tela. Hladna, ljigava, žilava. Mlon gurnu još jače u klupko i poče da skuplja prste. Oseti kako tela mrdaju, migolje, odvajaju se. Kad se prsti sklope oko uhvaćenih on trgne. Otpor ga zaustavi, a onda se dole nešto pocepa i ruka izleti u vazduh. On se uspravi, okrene i, nogu punih trnaca, vrati do stepeništa. Tu odloži mrežu, izvuče kesicu iz pojasa i stane da razgleda ulov. Šest komada. Dva još mlada, jedva deblja od njegovog malog prsta, duga tek tri santimetra, siva i providna ako se gledaju prema svetlu, sa jasnim grančicama, kroz koje se cedi sok, u sebi. Tri već zrela tela, debela koliko i njegov palac, desetak cm duga, potpuno crna sa konopcima ispupčenih žila na čvrstom mesu i, namah ga obli hladan znoj, jedno je već otvorilo oko! Mlon ga baci u kesicu okrećući glavu u stranu, čvrsto zatvorivši oči. Grlo se stegne iza jezika koji udari o nepce. Samo da nije, samo da nije, prošaputa pa, krutog vrata, vrati pogled i u šaci nađe samo komad pocepanog tela. Sok je istekao iz njega, ni meso se više ne grči. Drugi deo je ostao u klupku da tamo zaceli i nastavi da raste. Kao trava kojoj je koren još u zemlji. Slegne ramenima i odbaci patrljak nazad u supu pa se okrene i, okačivši kesu sa lovinom o pojas, dohvati rukohvate, izvuče nogu iz vode i magle što se već skupila i stane na stepenik. Današnji rad je gotov i crkavica je zarađena. Duboko udahne prvi tračak vetra.
Posle, dok sede pijuckajući pivce, a magla se diže iznad rešetke zidova i skriva ivice hangara i tehničari seckaju, cede, čereče ulovljena tela tamo iza, u laboratorijama, što njih baš briga, stari Kanok priča. "I taj momak je iščupao jedno zrelo telo i ono je imalo već otvoreno oko i gledalo ga, ali on nije mario za to mnogo. A tehničari kažu da to nije oko jer su tela samo biljke, malo usavršene. Ja ne znam šta je to, al znam da one mogu da jurnu za beračem kad odvoji neko od klupka i da mogu da uđu u čizmu i naprave, bilo kako, rane koje nikako neće da zarastu a peku ko sumpor đavolji, i znam da se odmah, za koji dan, onaj momak okliznuo čim je ušao u bazen, a bio je pažljiv, imao je ženu i dete pa se pazio da zaradi, i tela su jurnula na njega, kao da su čekala da stigne i saplela ga i poklopila ga, on je izranjao i vrištao i otimao se, al uzalud, poklopili su ga. Posle smo ispraznili bazen, al ništa od njega nije ostalo. Usisali su ga. Ni ekser od cipela. Neki pričaju da su ga našli i rasekli, a tela su mu ušla u oko i mozak, al to nije bilo onda kad sam ja bio tamo. Onda nije ostalo baš ništa. Al sve su glatko zataškali, isplatili neko osiguranje, sipali malo pepela od papira u urnu i gotovo. Gadna stvar." Stari Kanok sedi, žvaće protezu potopljenu u pivo i priča. Posle neko časti još jednu turu.
Kapi padaju kroz slojeve neona i, svaka obojena bojom koju je u sunovratu upila, udaraju u staklo. Ali, Mlon je siguran jer svaku od njih vidi sasvim jasno, da se one rasprskavaju u trenu pre udarca. Kao da oseća nekakvu silu prepreke, spoljni zid vode se uvlači u sebe, bezuspešno želeći da izbegne sudar. Na kraju se kap rasprsne sama od sebe u vatrometu iskri. Mlon sklopi kapke i zvuk teške kiše potone u šum krvi koja juri u njemu sve bliža velikom bubnju koji će je primiti u sebe i u velikom prasku ispljunuti natrag u granje kanala sve do utrnulih prstiju i bolnih slojeva kože, pritisnute uz pregrejani ležaj mokar od znoja. Uzdahnuvši on zadrži vazduh unutra, a onda ga pusti da izleti u vrisku.
Hoda, pomalo povodeći se, dok se ruke trzaju u džepovima, guran sa svih strana telima drugih, u peckavoj kiši ispod neonske buke. Listovi se grče od želje da jurne, potrči preko svih glava, da se zakači za neku lebdilicu, iznad svih, i maše nogama na putu za Tamo.
Zagledan u 3 ogledala Mlon, zadržanog daha, brija glavu. Noževi lako klize po koži, prate pravac kosti. Ipak, ruka zadrhti, utrnula iznad glave i on je, dok se puni toplotom, vraća pod mlaz vode. Rasprsle kapaljice kvase široke rukave košulje i pantalone. Otresa brijač i ruku i poseže nagore, za temenom. U ogledalu hvata odraženi blesak svetla na oštrici ali odbija da ga prati na putu do tačke dodira, namerno zagledan u svoju sliku u naspramnim ogledalima. Njegovu sliku uokvirenu u dvostrukom ramu. Njegovu sliku na putu do Tamo.
Vrata su otvorena, a Rak sa sanjivim očima bulji u ekran. Mlon se naslanja na tezgu. Žestoka jurnjava teče na tečnim kristalima. Rak ga odmeri krajem pogleda. "Stigao si." Mlon ne mora ni da klimne. "Imaš sat vremena. Uđi." On se okreće, ostavlja cijuk metala i neonskog Mandraka koji namiguje u izlogu za sobom i ulazi unutra, u senke. U svlačionici skida odelo i slaže ga u svoj ormarić. Opasuje se velikim peškirom i zadrhti na dodir končanih jezika. Zatvara orman i bos tapka po hladnoj, rešetkastoj plastici. Metalni valjak na lančiću igra između sisa. Iza redova ormana put vodi do kupatila. Šum vode mu pristiže pomešan sa mumljanjem. Izmaglica pluta po podu hodnika vođena svojim putevima. Koža se ježi na dodir zalutalih kapljica. Grlo stegne kad u nozdrve uđu prvi konci dima. Zagrcnut, stiže, zadrži se na dovratku pa uroni u predvorje Čistilišta.
Prozor se pomiče u stranu i otkriva oči. On klimne zatečen nedostatkom reči, papirnim jezikom. "Sapun?" dolazi odozdo, ispod crnih tačaka. "Da žvaćem. Trojku." Ruka izlazi sa paketićem na dlanu. Prihvata ga. "Zapiši", kaže bezrazložno dok se ruka vraća. Mrak pokriva oči, prozor se zatvori. Mlon seda. Prsti petljaju sa omotom, rastrgnu ga i jezik prihvata komad. Rosa na pločicama dočeka leđa. Kapci su sklopljeni dok se usta zatvaraju i pune pljuvačkom. Zubi grizu podastrto meso. Zadržani dah konačno iscuri.
Vidi kako voda otiče sa tela niz levak kičme i guzova. Para je zelena i dolazi mu u susret, lebdi oko glave, mlaka. Srče je, a onda, već zamoren, iskorači iz kabine, punih pluća, odvraća pogled od oznojenog ogledala, zadrži se za pregradu i zagleda u susednu kabinu. Na plastičnoj rešetci sedi znano mu telo razbacanih nogu, ruke pokrivaju vitalni organ, glava je pala na grudi. Mlon ulazi i seda. Glava se diže, beonjače blesnu, sa nosa znoj kaplje u usta. Glas zaškripi. "Pusti vodu." On se isteže, prsti zgrabe slavinu i pljusak se ruši na njih. "Došao si", dođe kroz kapi. "Da se skupim. Raširio sam se", odgovara, a jezik traži po ustima meso, prevrće ga, sisa, zubi grizu. "Da." "Sanjaj." Voda protiče ispod njih do rupe u podu, vrtloži. Rastopljeni papir i pepeo doplove i potonu, progutani. "Rane, rane su se otvorile onom... ne znam mu ime. Skinuo je crnu kožu i rane su bile tamo. Na rukama i nogama, pod rebrom. Krv. Otvorile se dok je sanjao. Na glavi od trnja, od krune. Ubodi. Koža rascepana od bičeva. Krv curi iz očiju. On vidi. Srećan je. Video sam. Odneli su ga. Govorio je zahvalnicu Odabranih i Iskupljenih. Krv. Gazda ne zna šta će. Materica je otvorena. Proveravali su i ispravna je. Sanjao je dobro. Sanjao je. Ja sam..." Voda opra reči. Mlon pogleda gore. Kapi padaju, raznobojne, u oči. Dune. Zelena para iz pluća zanese pad vode. Zasmeje se. "Da. Tako sam se lepo mazio. Jezikom. Bez ruku."
Smeđi komadi trave vođeni tuđim putevima doplove ispod rešetaka, zavrte se, u sve manjim krugovima i nestanu progutani. Šarene kapi prskaju po koži, cepaju zelenu paru njegovog daha u koji oblikuje reči: Mara, Haš, Bhang, Ganja, Šaras, Daga. Zeleni, pokidani konci padaju na vodu. Udahne i stvori nove reči: Božija Hrana, Meso Meska, Muskarije Amanite, Psilociba i Konkociba, Strofarije, Paneolus Papilionaceus. Božja Hrana za poražene kojima trebaju snovi. Daj mi da sanjam. Spas. Daj da se ne plašim.
Mlon ulazi u crnu kožu, 2 broja mu je veća. Dovoljno je da se znoji, povraća, prazni creva i bešiku u nju. Na nausnici, obrazu i oko vrata kaiševi je slepljuju sa njim. Dok hoda ona polako šušti, zateže se, bora. Izlazi iz kupatila, pored gomile odbačenih, praznih koža, tela sa kojih klizi voda, koja se bude na klupama i ulazi u hodnik. Ruke tehničara ga prihvataju i uvode unutra. Redovi Materica ogledaju neon sa tavanice. U njima Sanjači sanjaju svoje Snove. Prolaze kroz njih i on im se osmehuje zeleno. Tečni kristali namiguju u ritmu srca, disanja i moždanih talasa.
Tehničar ga pridržava dok ulazi u otvorenu Matericu. Noge ga ne drže. Ivica je varljiva. Na kraju uspeva da sedne, ispruži se. Kroz podignuti poklopac svetla su tek izuvijane bele zmije. Uzdiše dok srce dobuje u koštanom kavezu. Na svaki grč postelja na kojoj leži skuplja se pa izdužuje. Njegove noge u crnoj plastici prekratke su ili preduge. Oči raširenih, ukočenih zenica netremice ih prate. Odnekud došavši dodir ga prene. Laka hladnoća klizne kičmom. Oči se podignu. Na kraju ruku koje mu premazuju glavu želeom je ozbiljno lice tehničara. Nozdrve su malo raširene, beonjače skupljaju svetlo. Ne može da se seti njegovog imena. Izdahne. Konci izađu iz nosa upleteni u klupko zelenih imena ljudi koje zna: gazde, Raka sa sanjivim očima, Kanoka sa izbledelim, ispranim prstima, Bika koja leži pod tušem, Jude kojemu su se otvorile rane raspetog, Zmije sa crnim očima iza prozora, Mlona koji leži i nabraja imena pred San, Simona koga niko nije video i koji sanja belo, Tela koja plutaju, Žena koju ne viđa, Konopca koji ga vezuje, Ruku koje ga žrtvuju, Noža koji... Tehničara koji ukopava prste u njegovu glavu i nema imena. Zatvori oči.
Mlon žmuri i čeka da oseti dodir metalne pupčane vrpce koja se spušta i pokriva teme, čelo, oči i uši. Laki ubod elektroda kroz želatinski provodnik. Zubi cvokoću želju iznutra. Glas dolazi do njega iz daljine, kroz haos šuštanja tokova krvi, izdisaja, grčeva creva, srca, uzdaha: "U brzini?" "Puno sledovanje", otima mu se iz drhtavog grkljana. Nove reči ne čuje. Ostavlja ih, nevažne. Njegovo težište je u onome što treba da dođe, u Tamo. Kovitlanje vazduha tera ga da otvori oči. Kroz tečni kristal naočara Pupka vidi nestanak bledih zmija. Poklopac Materice se zatvara i on ostaje sam, priključen na mašinu, odvojen. Zna da se neon ogleda u njegovoj kori. Zatvara oči. Polako podiže ruke i otvara metalni valjak. Istresa sadržaj u dlan. Brava škljocnu.
Prsti prebiru po silicijumskom semenu. Hladno i glatko na dlanu. Dvadeset četiri sata snova u njemu. Upisano, utkano, utisnuto. Jezik vlaži usta. Dah šišti. Ruka putuje kroz mrak i sigurno stiže do ležišta. Palac, kažiprst i srednjak drže ga, domali i mali otvaraju vratašca. Ono lako sklizne u svoju kolevku. Za malo ga srednjak zadržava a zatim pušta da tone, vučen silama niskih struja kroz koje prolazi i koje prepoznaju njegov serijski broj proizvodnje, utisnuti žig legalnog proizvoda, šifru njegovog vlasnika, broj dozvole za San sa koje brišu poslednje ovomesečno sledovanje i time poništavaju i dozvolu samu i odmah ispostavljaju zahtev za novu za naredni mesec, broj novčanog računa sa koga skidaju odgovarajuću sumu na ime usluge Sna i stimulans-sapuna i zahteva. Jedno 'klik' označava da je sve u redu, da je mašina spremna. U levom gornjem uglu kristalnih naočara Pupčane vrpce ispisuje se 00:00:00. Mlon oseća rapavost, useke na dugmetu za start, čine mu se vrlo duboki. Koncentracija potiskuje snagu halucinacije koju je sisao. Za kratko. Pritiska. Polako i postojano savlađuje otpor. Ne diše.
U mraku smežurani prsti belasaju. Nevidljiva kiša kvasi reči, one migolje, izbledele zmije iz Bikovih usta, igraju uspravljene. "Simon je došao. I sanjao belo. Ništa. A onda ga nema. Ne postoji. Ravna linija. Posle ništa nisu našli, samo ispravan broj, legalan žig, lova na broju. Nikakva piratska roba. I niko nije obratio pažnju. Tek su na kontrolnom snimku videli da nema linije disanja i srca. Nikakvih talasa. Mašina je radila. A on je bio unutra. Spavao. Spava, sve zna a baš ga briga. Niko nema pojma. Nema takvog programa. Ne postoji čovek koji je očitan. Lice obično. Ništa, a njega baš briga." Zmije plaze po koži. Krljušt sija. Palaca jezik. Miriše zeleno. "Sve ništa. Čoveče, sve ništa. Onda si slobodan. To je, zamisli, nema te, zauvek. Jedan dan će da otkači. Zakočiće brave i neće ga biti zauvek. Tamo. Bez ičega. Bezbolno. Nema lica, niko te ne zna, ne pamti, mašina radi za tebe a tebe nema. Nisi ni telo ni plastika ni vazduh ni svetlo ni prašina. Ništa. Ništa." Ništa je providna voda u ustima zmije sklupčane u oku. Ništa su stisnuti zubi, bela kecelja, prsti u rukavicama, skalpel sa bleskom neona na tankoj oštrici hromiranoj, gladnoj, a znoj klizi, prsti grabe but ogledne životinje, koža se uleže, grči pred čelikom koji zaseca, prodire, prati liniju kosti, naniže, do kraja, meso se odvaja, kao usne u koje gura prste i zateže, cepa niže, čepi, gleda unutra i vidi hiljade crva, sivih, mile niz kost, ulaze u meso, tamno, pocrnelo, penju se u prste, hladni, živi, on trgne ruku, but pada, krv se prosipa pod neon, razjapljeno meso, crvi klize, rasuti, on gleda, odvraća pogled, usta se pune pljuvačkom, on iskorači, otvara usta, kristalna voda zbijena u klupko ispada, za njom se vuku bale, utroba se grči, oči suze i u njih provali svetlo, ništa. "Ništa", kaže stari Kanok, "samo čista rana, bela kost. Pružio je ruku a tela su se povlačila u vodu. On gurne još dublje, pred raširenim prstima prazno a onda nešto poljubi ruku sve do iznad lakta, toplo i čvrsto, on trgne, ali samo čista rana je ostala. Krv jurne u mlazu. I šta? Da bude još jedan bogalj? Da ga pokupe smrznutog, isečenog od neke bande maloletnika? Ni za zdrave nema posla. Potpisao je za laboratoriju. Izlečili su ga, hranili a posle je i na njega došao red. Tehničari su došli do njega. Nije vrištao. I posle ga više nema. Meso je meso, kost je kost. U đubretu je sve isto, svaka opitna životinja. I nema ništa više. Samo đubre. Prljava voda, prljava hrana, prljava krv i", koščati, smežurani prst se podigne iznad magle bazena, rešetki zidova i bode svetlo na tavanici hangara i neon megapolisa s one strane i mutne zvezde iznad pocepane atmosfere, "ništa." Ništa je voda, kapi raznobojne koje se slivaju, cure niz levkove leđa i guzova, duž nogu do prstiju raširenih na rešetkastoj plastici sa koje kaplje i curkom otiče i kovitla se i nestaje a ruka zatežu peškir i končani jezici ližu po koži, mišići se grče a boje blede, isprane, zeleni konci izdaha otpadaju, pravi, bez kovrdža, reči, dole do nokata, belih na linijama a šake se otvaraju i mokra krpa pada, bela, potpuno bela, zaklanja vid, leprša u pari koja, sada, čili, providna i prekriva noge, rešetke, pod, upija ih u sebe, svoju svemoćnu tišinu, prazninu, praznost, ništa. Ništa je silicijumsko seme izvađeno iz metalnog valjka, među jastučićima palca, kažiprsta i srednjaka, 24 sata programiranih snova uvedenih u mozak kroz provodnički želatin, skup nadražujućih slabih struja pomognutih snagom halucidroge od koje je doživljaj čvršći, gušći, bol i zadovoljstvo jači a mrlje i linije u ivicama slike, kao konstrukciona slabost, zamagljene i skrivene u svom protoku kojim upravlja generator slučajnosti velike mašine u koju se utiskuju sve šifre jednog nebitnog postojanja da bi se dobilo 4 puta po 90 minuta istinskog Sna mesečno, Sna koji ga uči da njegovo meso nije večno, sada kad ni za koga nema sigurne jave ispod neona koji ne zalazi, kad su svi drugi snovi nevoljne more za njega, vazduh prljav, hrana prljava, život prljav i težak a prljava krv njegova jeftina, ništa.
On pritiska duboke useke, savladava otpor polako i postojano. Ne diše. Zelene reči cede se kroz zube u crnu kožu: "Ništa. Samo muva na tuđoj šaci koja se sklapa sam. Sam." Udahne. "Daj mi snove. Daj mi snove. Daj da se ne plašim stiska." U nozdrve ulaze konci dima, omamljuju ga. Zatvori oči a na tečnom kristalu ispiše se 00:00:05.
(1992) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
