Библиотека српске фантастике

Очи Јануса

Илија Бакић ДОЛЕ, У ЗОНИ (Изабране приче) Створ - Библиотека српске фантастике Књига 1 Издавач Технологије-Издаваштво-Агенција ЈАНУС Београд 2000

Измаглица плута, вођена сопственим путевима, прозирна, узбуркана на мах. Млон силази степеницама, пластичним и решеткастим, застаје на задњој, руке у рукавицама клизе по слузавом рукохвату, спушта десну ногу доле док не осети дно базена и полако пребаци тежину па спусти на леву и одвоји руке од ослонца. Ноге поклекну у тражењу нове равнотеже и он, дохвативши мрежу са степеништа, крене.

Магла вртложи око ногу откривајући масну зелену воду под собом. Понека сенка пројури кроз њу. Десет метара даље биће их много више.

Млон корача и сваким кораком је свеснији језе која клизи низ кичму, коцке леда у стомаку. Дно је клизаво испод тих педесет сантиметара млаке супе и, мада би требало да је равно, нога понекад запне и нагази на меку избочину. Зна да је то тело и готово да види како тежина његовог корака притиска, опна пуца и утроба безгласно прска, шикне успорена водом.

Прве капљице зноја клизе низ чело. На зидовима који ограђују базене још се и може осетити неки поветарац који, упркос специјалним топлим сијалицама, струји хангаром, али овде, метар ниже, у заветрини, нема никаквог покрета.

Понеки круг масноће, откривен, блесне јарко у светлу. Задах судопере све је јачи. Неколико тела хитро зарони и Млон стане. Вода се примири, магла врати да је прекрије и он махне не би ли је разбио. Велови се развеју, завитлани, довољно да види колонију тела чврсто збијену у грудву која, тик испод воде, испуњава остатак базена. Неколико залуталих сенки доплива и придружи се осталима.

Магла се поново склопи, али он је видео довољно да може да прокуне. Мрежа је потпуна некорисна. Да би узео узорке мораће да из чупа из клупка. Кап зноја клизне низ левак леђа. Закорачи полако и опрезно, стане и у раскораку нагне над клупко. Дршку мреже гурне у воду до дна да би левици дао некакав ослонац. Махне неколико пута десницом да растера велове, без много успеха. На крају затвори очи, а руку, раширених прстију, гурне у воду. Топлота се склопи око шаке у пластици. Онда прсти напипају тела. Хладна, љигава, жилава.

Млон гурну још јаче у клупко и поче да скупља прсте. Осети како тела мрдају, мигоље, одвајају се. Кад се прсти склопе око ухваћених он тргне. Отпор га заустави, а онда се доле нешто поцепа и рука излети у ваздух. Он се усправи, окрене и, ногу пуних трнаца, врати до степеништа. Ту одложи мрежу, извуче кесицу из појаса и стане да разгледа улов. Шест комада. Два још млада, једва дебља од његовог малог прста, дуга тек три сантиметра, сива и провидна ако се гледају према светлу, са јасним гранчицама, кроз које се цеди сок, у себи. Три већ зрела тела, дебела колико и његов палац, десетак цм дуга, потпуно црна са конопцима испупчених жила на чврстом месу и, намах га обли хладан зној, једно је већ отворило око!

Млон га баци у кесицу окрећући главу у страну, чврсто затворивши очи. Грло се стегне иза језика који удари о непце.

Само да није, само да није, прошапута па, крутог врата, врати поглед и у шаци нађе само комад поцепаног тела. Сок је истекао из њега, ни месо се више не грчи. Други део је остао у клупку да тамо зацели и настави да расте. Као трава којој је корен још у земљи.

Слегне раменима и одбаци патрљак назад у супу па се окрене и, окачивши кесу са ловином о појас, дохвати рукохвате, извуче ногу из воде и магле што се већ скупила и стане на степеник. Данашњи рад је готов и цркавица је зарађена.

Дубоко удахне први трачак ветра.

После, док седе пијуцкајући пивце, а магла се диже изнад решетке зидова и скрива ивице хангара и техничари сецкају, цеде, черече уловљена тела тамо иза, у лабораторијама, што њих баш брига, стари Канок прича.

"И тај момак је ишчупао једно зрело тело и оно је имало већ отворено око и гледало га, али он није марио за то много. А техничари кажу да то није око јер су тела само биљке, мало усавршене. Ја не знам шта је то, ал знам да оне могу да јурну за берачем кад одвоји неко од клупка и да могу да уђу у чизму и направе, било како, ране које никако неће да зарасту а пеку ко сумпор ђавољи, и знам да се одмах, за који дан, онај момак оклизнуо чим је ушао у базен, а био је пажљив, имао је жену и дете па се пазио да заради, и тела су јурнула на њега, као да су чекала да стигне и саплела га и поклопила га, он је израњао и вриштао и отимао се, ал узалуд, поклопили су га. После смо испразнили базен, ал ништа од њега није остало. Усисали су га. Ни ексер од ципела. Неки причају да су га нашли и расекли, а тела су му ушла у око и мозак, ал то није било онда кад сам ја био тамо. Онда није остало баш ништа. Ал све су глатко заташкали, исплатили неко осигурање, сипали мало пепела од папира у урну и готово. Гадна ствар."

Стари Канок седи, жваће протезу потопљену у пиво и прича.

После неко части још једну туру.

Капи падају кроз слојеве неона и, свака обојена бојом коју је у суноврату упила, ударају у стакло. Али, Млон је сигуран јер сваку од њих види сасвим јасно, да се оне распрскавају у трену пре ударца. Као да осећа некакву силу препреке, спољни зид воде се увлачи у себе, безуспешно желећи да избегне судар. На крају се кап распрсне сама од себе у ватромету искри.

Млон склопи капке и звук тешке кише потоне у шум крви која јури у њему све ближа великом бубњу који ће је примити у себе и у великом праску испљунути натраг у грање канала све до утрнулих прстију и болних слојева коже, притиснуте уз прегрејани лежај мокар од зноја.

Уздахнувши он задржи ваздух унутра, а онда га пусти да излети у вриску.

Хода, помало поводећи се, док се руке трзају у џеповима, гуран са свих страна телима других, у пецкавој киши испод неонске буке. Листови се грче од жеље да јурне, потрчи преко свих глава, да се закачи за неку лебдилицу, изнад свих, и маше ногама на путу за Тамо.

Загледан у 3 огледала Млон, задржаног даха, брија главу. Ножеви лако клизе по кожи, прате правац кости. Ипак, рука задрхти, утрнула изнад главе и он је, док се пуни топлотом, враћа под млаз воде. Распрсле капаљице квасе широке рукаве кошуље и панталоне. Отреса бријач и руку и посеже нагоре, за теменом. У огледалу хвата одражени блесак светла на оштрици али одбија да га прати на путу до тачке додира, намерно загледан у своју слику у наспрамним огледалима. Његову слику уоквирену у двоструком раму. Његову слику на путу до Тамо.

Врата су отворена, а Рак са сањивим очима буљи у екран. Млон се наслања на тезгу. Жестока јурњава тече на течним кристалима. Рак га одмери крајем погледа.

"Стигао си." Млон не мора ни да климне. "Имаш сат времена. Уђи."

Он се окреће, оставља цијук метала и неонског Мандрака који намигује у излогу за собом и улази унутра, у сенке.

У свлачионици скида одело и слаже га у свој ормарић. Опасује се великим пешкиром и задрхти на додир кончаних језика. Затвара орман и бос тапка по хладној, решеткастој пластици. Метални ваљак на ланчићу игра између сиса.

Иза редова ормана пут води до купатила. Шум воде му пристиже помешан са мумљањем. Измаглица плута по поду ходника вођена својим путевима. Кожа се јежи на додир залуталих капљица. Грло стегне кад у ноздрве уђу први конци дима.

Загрцнут, стиже, задржи се на довратку па урони у предворје Чистилишта.

Прозор се помиче у страну и открива очи. Он климне затечен недостатком речи, папирним језиком.

"Сапун?" долази одоздо, испод црних тачака.

"Да жваћем. Тројку." Рука излази са пакетићем на длану. Прихвата га. "Запиши", каже безразложно док се рука враћа. Мрак покрива очи, прозор се затвори.

Млон седа. Прсти петљају са омотом, растргну га и језик прихвата комад. Роса на плочицама дочека леђа. Капци су склопљени док се уста затварају и пуне пљувачком.

Зуби гризу подастрто месо. Задржани дах коначно исцури.

Види како вода отиче са тела низ левак кичме и гузова. Пара је зелена и долази му у сусрет, лебди око главе, млака. Срче је, а онда, већ заморен, искорачи из кабине, пуних плућа, одвраћа поглед од ознојеног огледала, задржи се за преграду и загледа у суседну кабину. На пластичној решетци седи знано му тело разбацаних ногу, руке покривају витални орган, глава је пала на груди.

Млон улази и седа. Глава се диже, беоњаче блесну, са носа зној капље у уста. Глас зашкрипи.

"Пусти воду."

Он се истеже, прсти зграбе славину и пљусак се руши на њих.

"Дошао си", дође кроз капи. "Да се скупим. Раширио сам се", одговара, а језик тражи по устима месо, преврће га, сиса, зуби гризу.

"Да."

"Сањај."

Вода протиче испод њих до рупе у поду, вртложи. Растопљени папир и пепео доплове и потону, прогутани.

"Ране, ране су се отвориле оном... не знам му име. Скинуо је црну кожу и ране су биле тамо. На рукама и ногама, под ребром. Крв. Отвориле се док је сањао. На глави од трња, од круне. Убоди. Кожа расцепана од бичева. Крв цури из очију. Он види. Срећан је. Видео сам. Однели су га. Говорио је захвалницу Одабраних и Искупљених. Крв. Газда не зна шта ће. Материца је отворена. Проверавали су и исправна је. Сањао је добро. Сањао је. Ја сам..."

Вода опра речи.

Млон погледа горе. Капи падају, разнобојне, у очи. Дуне. Зелена пара из плућа занесе пад воде. Засмеје се.

"Да. Тако сам се лепо мазио. Језиком. Без руку."

Смеђи комади траве вођени туђим путевима доплове испод решетака, заврте се, у све мањим круговима и нестану прогутани. Шарене капи прскају по кожи, цепају зелену пару његовог даха у који обликује речи: Мара, Хаш, Бханг, Гања, Шарас, Дага.

Зелени, покидани конци падају на воду.

Удахне и створи нове речи: Божија Храна, Месо Меска, Мускарије Аманите, Псилоциба и Конкоциба, Строфарије, Панеолус Папилионацеус. Божја Храна за поражене којима требају снови.

Дај ми да сањам. Спас. Дај да се не плашим.

Млон улази у црну кожу, 2 броја му је већа. Довољно је да се зноји, повраћа, празни црева и бешику у њу. На наусници, образу и око врата каишеви је слепљују са њим. Док хода она полако шушти, затеже се, бора.

Излази из купатила, поред гомиле одбачених, празних кожа, тела са којих клизи вода, која се буде на клупама и улази у ходник. Руке техничара га прихватају и уводе унутра. Редови Материца огледају неон са таванице. У њима Сањачи сањају своје Снове. Пролазе кроз њих и он им се осмехује зелено.

Течни кристали намигују у ритму срца, дисања и можданих таласа.

Техничар га придржава док улази у отворену Материцу. Ноге га не држе. Ивица је варљива. На крају успева да седне, испружи се.

Кроз подигнути поклопац светла су тек изувијане беле змије.

Уздише док срце добује у коштаном кавезу. На сваки грч постеља на којој лежи скупља се па издужује. Његове ноге у црној пластици прекратке су или предуге. Очи раширених, укочених зеница нетремице их прате.

Однекуд дошавши додир га прене. Лака хладноћа клизне кичмом. Очи се подигну. На крају руку које му премазују главу желеом је озбиљно лице техничара. Ноздрве су мало раширене, беоњаче скупљају светло.

Не може да се сети његовог имена. Издахне. Конци изађу из носа уплетени у клупко зелених имена људи које зна: газде, Рака са сањивим очима, Канока са избледелим, испраним прстима, Бика која лежи под тушем, Јуде којему су се отвориле ране распетог, Змије са црним очима иза прозора, Млона који лежи и набраја имена пред Сан, Симона кога нико није видео и који сања бело, Тела која плутају, Жена коју не виђа, Конопца који га везује, Руку које га жртвују, Ножа који... Техничара који укопава прсте у његову главу и нема имена.

Затвори очи.

Млон жмури и чека да осети додир металне пупчане врпце која се спушта и покрива теме, чело, очи и уши. Лаки убод електрода кроз желатински проводник. Зуби цвокоћу жељу изнутра.

Глас долази до њега из даљине, кроз хаос шуштања токова крви, издисаја, грчева црева, срца, уздаха: "У брзини?"

"Пуно следовање", отима му се из дрхтавог гркљана. Нове речи не чује. Оставља их, неважне. Његово тежиште је у ономе што треба да дође, у Тамо.

Ковитлање ваздуха тера га да отвори очи. Кроз течни кристал наочара Пупка види нестанак бледих змија. Поклопац Материце се затвара и он остаје сам, прикључен на машину, одвојен. Зна да се неон огледа у његовој кори. Затвара очи. Полако подиже руке и отвара метални ваљак. Истреса садржај у длан.

Брава шкљоцну.

Прсти пребиру по силицијумском семену. Хладно и глатко на длану. Двадесет четири сата снова у њему. Уписано, уткано, утиснуто. Језик влажи уста. Дах шишти. Рука путује кроз мрак и сигурно стиже до лежишта.

Палац, кажипрст и средњак држе га, домали и мали отварају враташца. Оно лако склизне у своју колевку. За мало га средњак задржава а затим пушта да тоне, вучен силама ниских струја кроз које пролази и које препознају његов серијски број производње, утиснути жиг легалног производа, шифру његовог власника, број дозволе за Сан са које бришу последње овомесечно следовање и тиме поништавају и дозволу саму и одмах испостављају захтев за нову за наредни месец, број новчаног рачуна са кога скидају одговарајућу суму на име услуге Сна и стимуланс-сапуна и захтева.

Једно 'клик' означава да је све у реду, да је машина спремна. У левом горњем углу кристалних наочара Пупчане врпце исписује се 00:00:00.

Млон осећа рапавост, усеке на дугмету за старт, чине му се врло дубоки. Концентрација потискује снагу халуцинације коју је сисао. За кратко. Притиска. Полако и постојано савлађује отпор. Не дише.

У мраку смежурани прсти беласају. Невидљива киша кваси речи, оне мигоље, избледеле змије из Бикових уста, играју усправљене.

"Симон је дошао. И сањао бело. Ништа. А онда га нема. Не постоји. Равна линија. После ништа нису нашли, само исправан број, легалан жиг, лова на броју. Никаква пиратска роба. И нико није обратио пажњу. Тек су на контролном снимку видели да нема линије дисања и срца. Никаквих таласа. Машина је радила. А он је био унутра. Спавао. Спава, све зна а баш га брига. Нико нема појма. Нема таквог програма. Не постоји човек који је очитан. Лице обично. Ништа, а њега баш брига."

Змије плазе по кожи. Крљушт сија. Палаца језик. Мирише зелено.

"Све ништа. Човече, све ништа. Онда си слободан. То је, замисли, нема те, заувек. Један дан ће да откачи. Закочиће браве и неће га бити заувек. Тамо. Без ичега. Безболно. Нема лица, нико те не зна, не памти, машина ради за тебе а тебе нема. Ниси ни тело ни пластика ни ваздух ни светло ни прашина. Ништа. Ништа."

Ништа је провидна вода у устима змије склупчане у оку.

Ништа су стиснути зуби, бела кецеља, прсти у рукавицама, скалпел са блеском неона на танкој оштрици хромираној, гладној, а зној клизи, прсти грабе бут огледне животиње, кожа се улеже, грчи пред челиком који засеца, продире, прати линију кости, наниже, до краја, месо се одваја, као усне у које гура прсте и затеже, цепа ниже, чепи, гледа унутра и види хиљаде црва, сивих, миле низ кост, улазе у месо, тамно, поцрнело, пењу се у прсте, хладни, живи, он тргне руку, бут пада, крв се просипа под неон, разјапљено месо, црви клизе, расути, он гледа, одвраћа поглед, уста се пуне пљувачком, он искорачи, отвара уста, кристална вода збијена у клупко испада, за њом се вуку бале, утроба се грчи, очи сузе и у њих провали светло, ништа.

"Ништа", каже стари Канок, "само чиста рана, бела кост. Пружио је руку а тела су се повлачила у воду. Он гурне још дубље, пред раширеним прстима празно а онда нешто пољуби руку све до изнад лакта, топло и чврсто, он тргне, али само чиста рана је остала. Крв јурне у млазу. И шта? Да буде још један богаљ? Да га покупе смрзнутог, исеченог од неке банде малолетника? Ни за здраве нема посла. Потписао је за лабораторију. Излечили су га, хранили а после је и на њега дошао ред. Техничари су дошли до њега. Није вриштао. И после га више нема. Месо је месо, кост је кост. У ђубрету је све исто, свака опитна животиња. И нема ништа више. Само ђубре. Прљава вода, прљава храна, прљава крв и", кошчати, смежурани прст се подигне изнад магле базена, решетки зидова и боде светло на таваници хангара и неон мегаполиса с оне стране и мутне звезде изнад поцепане атмосфере, "ништа."

Ништа је вода, капи разнобојне које се сливају, цуре низ левкове леђа и гузова, дуж ногу до прстију раширених на решеткастој пластици са које капље и цурком отиче и ковитла се и нестаје а рука затежу пешкир и кончани језици лижу по кожи, мишићи се грче а боје бледе, испране, зелени конци издаха отпадају, прави, без коврџа, речи, доле до ноката, белих на линијама а шаке се отварају и мокра крпа пада, бела, потпуно бела, заклања вид, лепрша у пари која, сада, чили, провидна и прекрива ноге, решетке, под, упија их у себе, своју свемоћну тишину, празнину, празност, ништа.

Ништа је силицијумско семе извађено из металног ваљка, међу јастучићима палца, кажипрста и средњака, 24 сата програмираних снова уведених у мозак кроз проводнички желатин, скуп надражујућих слабих струја помогнутих снагом халуцидроге од које је доживљај чвршћи, гушћи, бол и задовољство јачи а мрље и линије у ивицама слике, као конструкциона слабост, замагљене и скривене у свом протоку којим управља генератор случајности велике машине у коју се утискују све шифре једног небитног постојања да би се добило 4 пута по 90 минута истинског Сна месечно, Сна који га учи да његово месо није вечно, сада кад ни за кога нема сигурне јаве испод неона који не залази, кад су сви други снови невољне море за њега, ваздух прљав, храна прљава, живот прљав и тежак а прљава крв његова јефтина, ништа.

Он притиска дубоке усеке, савладава отпор полако и постојано. Не дише. Зелене речи цеде се кроз зубе у црну кожу: "Ништа. Само мува на туђој шаци која се склапа сам. Сам."

Удахне.

"Дај ми снове. Дај ми снове. Дај да се не плашим стиска."

У ноздрве улазе конци дима, омамљују га.

Затвори очи а на течном кристалу испише се 00:00:05.

(1992)

[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]