|
|
 |
Poslednja toplota
Komandna soba je prazna i kapetan odahne. Pre no što je ušao, zastao je pred vratima spreman da se vrati ako bi čuo glasove. No, biće da niko više nije dolazio ovamo, barem on nikoga nije sreo kada je svraćao. Svi su ostajali u svojim brlozima. Samo on hodočasti željan čuda. Polako zatvori vrata i, naslonjen na njih, utone u ustajali, pregrejani vazduh. Soba je bila u mraku. Prišavši, po navici, radnom pultu pronađe dugmad jednog monitora i uključi ga. Ekran blesnu, bez slike, samo blistava pozadina muka. Uključi redom sve monitore sa istim rezultatom. Spoljnih kamera nije bilo. Samo jedna je preživela prvi udar ali ne zadugo: obrisao ju je sledeći talas. Ipak, ono što su videli pre njenog nestanka nisu mogli odagnati. Moglo se samo ne verovati. Hotimice ne gledajući u ekrane, da ga ne bi opet posednula belina koja upija, tražio je po sobi. Nađe tražene slušalice ispod druge stolice - biće da ih je tamo, besan, bacio prošli put - priključi ih na radio, pa pogasi monitore. Zatim je seo, stavio slušalice i uključio radio. Kada ga zapljusnu šum, nesvesno zatvori oči. Divovske snage su se borile. Eksplozija i urlici, nestanak i povratak elektriciteta. Ničega ljudskog. Drhtavim dodirima menja talasna područja i klizi niz njih. Ništa. Iza grčevito stisnutih kapaka video je šta se dešava tamo gore, to već viđeno. Oči su mu ovlažile. Zašto i antene nisu otišle sa kamerama? Pile su mu snagu. Nije želeo da veruje. Ne želi da veruje. A zna: nije bilo neba, vazduh je stenjao cepan munjama, pritisnut uzvitlanom zemljom. Noć bez novog dana. Potpuna, sveopšta hladnoća. Sve sile puštene na pir razaranja. Skinu slušalice dok mu je utroba drhtala. Otetura do vrata, zamahom ih otvori i izleti Verovatno niko od šesnaest članova posade nije verovao da će jednom morati na svoju dužnost. Utonuli u svakodnevicu, proživeli su svojih mesec dana dužnosti negde između radnih smena, redarstva i spavanja, slobodno vreme provodeći u kartanju, svađama, praćenju TV-programa, skrivenom cuganju i fiksanju. Cilj i svrha baze kojoj su služili bili su im nepotrebni. Uostalom, godinama unazad biti vojnik značilo je tek imati uniformu i drugačije radno vreme. Vojna snaga bila je adut političara u njihovim ravnotežama, pretnjama i popuštanjima. Za posadu baze, deset metara ispod zemlje, u ljušturi od metar debelih betonskih zidova, važna je bila rutina održavanja i planiranje lude zabave posle dužnosti. Tek bi poneka pretnja terorista ili trenutna zategnutost na površini unosila ton važnosti i ozbiljnosti u smene rada i odmora. I uzbuna je bila samo stvar vežbe... ... izađe u hodnik. Vrata za njim lupe i zatvore se. Za trenutak bio je zaslepljen mrakom oko sebe i svetlaci mu zaigraju pred očima. No, nastavi da korača dodirujući rukom skliski zid hodnika. Zakačio bi i odgurnuo nogom ponešto meko i navala smrada sunula bi odozgo na njega. Otpadaka je bilo svuda. Lagano su trulili. Niko ih ne sakuplja niti je kome do toga stalo. A narediti, čak ubeđivati, ko je mogao imati to pravo? Postepeno poče da razaznaje okolinu i zaobilazi gomile na podu. Čitav hodnik osvetljava jedna sijalica. Njeno crveno kućište bilo je razbijeno još kad su prvi put provalili. Ostatak rasvete, sem tog nužnog minimuma, bio je isključen, u ime štednje, dužeg trajanja akumulatora. U neko ime isključeni su i rashladni uređaji. Ventilacioni sistem nije trebalo dirati. Neki od gornjih filtera odmah su prestali sa radom, uništeni ili zatrpani. Na raskršću zastane. Kao da lakše diše. Vazduh je manje težak. Otre vlažne ruke o krute nogavice. Levo od njega hodnik vodi u skladište. Njegovo nekadašnje carstvo. Mogao bi da ode i uzme čistu uniformu, čarape. Samo zašto? Ništa ne bi promenila kao ni ova koju ima, prljava i skorela. Lako je sada odlučivati, oslobođen. Kad bi prošao kroz skladište, mogao je da dođe do ulaza u tunel koji vodi do pomoćnog izlaza. Tamo je ušao komandant sa dvojicom pre nekog vremena. Biće da je to bilo pre sedam ili osam dana, što i nije važno. Nisu se vratili. Desno hodnik ulazi u, kako se to zvalo, stambeni deo sa sanitarijama, spavaonicama, menzom, ambulantom, njegovom sobom. Stajao je na raskršću lagano podigavši glavu. Iznad njega je ventilacioni otvor. Pokuša da oseti struju nadolazećeg vazduha. Trebalo bi da bude hladna. Izdigne se na prste, otvori usta i isplazi jezik. Ne, nema je. Tu gde bi trebalo da je on miriše samo kiseli znoj, isparenja upotrebljenog vazduha. Spusti se na pete. Pod zubima kruni zrna prašine. Nastavi da korača postajući svestan... ...ratne igre koja ima svoj raspored, vreme kada je počinjala i završavala. Za sve one koji bi se zatekli na dužnosti bila je to loša sreća, izbacivanje iz kolotečine zbog koje se mogla, ako se ne snađu, dobiti slabija ocena i tako se usporiti napredovanje. No, ratovati u bazi nije bilo preteško, trebalo je samo poštovati pravila: četiri smene po dva vojnika u komandnoj sobi, obezbeđene u pripravnosti, doktor i intendant spremni, komandant budan i trezan. Timski rad i zalaganje. Prati svaki izveštaj Glavnog štaba, osmatraj okolinu baze. I postupaj po naređenjima! U slučaju crvene uzbune, komandant potvrđuje naređenje, otvara sef, uzima ključeve i, istovremeno, na tri metra razdaljine dva vojnika ubacuju ključeve u mehanizam i okreću prekidače. Ono što bi dalje trebalo da sledi, niko zasigurno ne zna. Uvek bi trenutak pre no što se prekidači uključe, opasnost bila opozvana. Začula bi se himna, a zatim bi svima bilo zahvaljeno na ispravnom držanju zbog koga je vežba uspela i kojim je potvrđena potpuna spremnost za protivudar. Devet megatonskih interkontinentalnih nuklearnih bojevih glava ostajalo je da leži u svojim silosima pod zemljom. Niko ne bi pomislio na njih do... ...zadah klozeta. I pored svih mirisa u kojima je živeo, ipak, prilazeći vratima, pokuša da što duže izbegne nadolazeći oštri zadah mokraće i izmeta. Zato diše plitko, isprekidano, nikako punim plućima. Mora da uđe i obavi nuždu. Vrata su bila izvaljena. Na podu se, u svim pravcima, sa centrom na pragu, šire otisci čizama. A unutra se već gazi tanak sloj vode po kome plivaju opušci i gužve upotrebljenog toaletnog papira. Kugla sijalice bljeska talasajući. I vrata kabina, sleva, izvaljena su. Skrenu pogled sa njihovih unutrašnjosti obuzdavajući gađenje i priđe pisoarima. Prekriveni su žutim kamencem. Voda nije tekla u njih jer se sme koristiti samo za piće. Dok otkopčava šlic začuje tiho stenjanje iza sebe. Pogleda preko ramena, uplašen. U poslednjoj kabini stoji, u raskoraku, prilika sa licem u senci. Pantalone su spuštene do kolena, a ud u erekciji. Čovek onaniše. Za tren je sleđen, a onda, prskajući okolo, istrči. Za njim, saplićući ga, juri glas: - Nemoj da se stidiš. Možemo mi i udvoje da se zabavljamo. Onda se onaj zasmeja, duboko i muklo, da bi se na kraju smeh pretvorio u iskidan kašalj. Gotovo je pao čuvši. Zadihan, nasloni se na zid. Prokletnici. Nikako ne može da bude sam. Svuda ih ima. Leđa i lice su mu mokri. Da li od vlage koja se cedila niz zidove i kapala sa tavanice ili od znoja, ili od one vode kroz koju je bežao? Otrese glavom. Prokletnici. Nikad ih nije toliko sretao. Pre su uvek dolazili njemu, potpisivali i nosili sledovanje. Nije morao da govori ni sa kim. Vojnici, oficiri, ćutali su i odlazili. A sada... Otrese glavom ponovo ali nije pomoglo. Sve je ostajalo. Oseća kako mu se unutra nešto zateže, pući će ako ne uzme tablete. Odgurnu se od zida stisnutih zuba. Samo da prođe... ...nove uzbune za koje se nije pretpostavljalo da može biti prava. Tišina je sekla dah. Dlanovi su mu bili mokri. Ljudi iza njega su ćutali, poneko bi premestio težinu s noge na nogu. Predsednikov govor kao da je tekao satima. Reči koje bi čuo nisu bile one koje je izgovorio. Kasnile su. - ... dužnost mi je da, u skladu sa Ustavom, iznesem pred vas trenutnu situaciju koja zahteva preduzimanje hitnih mera kako bi se zaštitili i sačuvali naši interesi u svetu, a samim tim i naša bezbednost. Na ekranu predsednik je zaćutao, a reči su mu još pristizale. - Pre dva sata potvrđen je izveštaj o napadu na našu Zonu A... Okrenuo se da pogleda druge. Da li oni imaju isti doživljaj. Nije mogao da vidi ničije lice. - ... desno krilo naše odbrane može biti odsečeno, zato je pretnja protivudarom jedina... Nije mogao da otvori usta. - ... branimo naš pravedni, Bogom dani, demokratski poredak. Ne možemo dozvoliti da naši vitalni interesi i životni prostor budu ugroženi... Nije osećao da ima telo. Glava je lebdela. Za treptaj oka sirena ga raspoluti. Izgubio sva čula... ...pored spavaonica. Vrata su bila pritvorena. Srećom. Istina, sijalica pred spavaonicom je razbijena ali, ako bi neko otvorio vrata, unutrašnje svetlo bi ispuzalo, otkrilo ga i zgrabilo. Zadržava dah pokušavajući da izbegne gomile na podu. Sigurno spavaju. Bože kako ih se plaši. Pijani, smrdljivi, ludi. Osetivši kako jara zadaha bije kroz otvor on, mahinalno, pogleda unutra. Samo jedno oznojeno, golo stopalo belasa u mraku. Čuje kako hrču. Kašlju i kreveti škripe pod njima. Stoka. Sada već piju čisti alkohol. Kada su potrošili sve zalihe pića, provalili su, besni, divlji, u skladište, apoteku, kod njega i uzeli sav alkohol i pilule koje su našli. Ali, kad i toga nestane niko neće biti na pomoći. Prevrnuće i porazbijati sve, kao i prvi put, samo da pronađu i poslednju kap. Ubiće ako treba. A kad ništa ne ostane... I opet će tražiti one koji moraju da umru prvi. Krivce. Provaliće blistavih očiju, zapenjeni. Gnev dolazi u talasima. Prvi put je klečao pred njima. Pljuvali su i pišali po njemu. Ipak, niko nije zgrčio kažiprst. Bilo im je dovoljno ponižavanje. Mogli su se još nadati. Komandant je obećao i sa dva dobrovoljca otišao kroz tunel. Ali sada... Sve je razbijeno, nema nikoga, nema laži. Jasno je sve. Ništa se ne može odložiti. Prođe. Ali mora da se osvrće. Mogli bi da ga zaskoče, s leđa, uvuku unutra. Nekome može da se prohte da ga opet tuku, ritaju. Otrese glavom. Zašto da ne? On nije sa njima. Mrze ga. Mogu mu se osvetiti kad god im se hoće. I on, i pored sve zbrke u glavi, zna da to dolazi. Zastane, ruke mu se trzaju. Kao da se mišići zategnu a onda naglo opuste. Polako i čitavo telo prihvati taj ritam. Grči se, srce poče da ga guši, ne može da udahne. Usta zjape u nemom kriku. Oseća da će mu oči iskočiti. Onda sve, u trzaju, prođe. Nasloni čelo na zid i diše otvorenih usta. U grudima mu šišti. Gospode, umreće. Beton je bio hladan i vlažan. Naslanja obraz. Voda ulazi u oko i usta. Gorka. Gleda razroko u kapi koje klize niz zid. Onda uoči pokret u hodniku. Neko je izašao iz spavaonice i odlazio u klozet. Pogurena prilika, slabo osvetljena, češa se i posrće. Trzajem se odlepi. Mora da nađe zaštitu. Da se pridruži. Osećajući još uvek hladnoću zida na obrazu ode do ambulante... ...sem vida, jedine veze sa postojanjem. Ljudi su plesali. Dvojica su zauzela stolice, komandant između njih. Publika je pratila njihove kretnje. Sve su oči bile vezane za njegove ruke. Stajao je, slušao, ispružio ruku, otvorio sef, govorio. Druge ruke su ubacile ključeve, bile na prekidačima. Komandant je podigao ruku, lagano, lako. Sve su oči bile u njoj. Visila je. Treba samo da je spusti, da pusti da padne. On čeka. Himnu. Svi čekaju. Hvala. Zatvorio je oči. Ne. Potonuo u strah, hvatao vazduh. U sledećem trenutku potres ga je bacio... ...i zakuca. Niko se ne odazva. Pokuša ponovo. Bez uspeha. Oni su tamo, ali neće da se jave. Pokuca pa prisloni usta na vrata i tiho pozva. - Otvorite, ja sam. Molim vas! Niko ne odgovara. Uspravi se. Onda začu neko mrmljanje. Neko je ustao i sklonio naslagane stvari. Vrata se odškrinu. Osvrnu se na hodnik pa postrance klizne u sobu. Za njim zatvore vrata i na njih naguraju ormar. Kada je krpa sa sijalice iznad vrata skinuta, on obriše oči. Lekar ga zaobiđe i legne na krevet. Na fotelji drema oficir bezbednosti. Glava mu visi na grudima. U krilu leži povređena ruka. Lekar dohvati bocu sa ploče pisaćeg stola, potegne iz nje pa mu je pokaže. Odmahnu. Lekar slegne ramenima, vrati bocu i zavali se. - Sedi negde - reče. Soba je mala i pretrpana. Ogleda oko sebe. Nigde nema mesta. - Skloni te gluposti sa stola, pa sedi. Pokupi papire sa stola gledajući gde da ih stavi. - Ma baci ih negde. - Lekar se podiže. - Baci to. On otvori fioku i složi papire u nju. Onda sedne. Sto podupire vrata koja su cela. Kad su provalili, pucali su u bravu. Ćute. Lekar ponovo legne. Izvadi pilule iz džepa i proguta ih. Nije mu ih nudio. Ponovo potegne iz boce pa njome gurne bezbednjaka. Ovaj podiže glavu. Otvori oči i čkilji malo. Otpio je dug gutljaj zatvorenih očiju. Glava mu opet padne na grudi. Smiren, on gleda u svoje sklopljene ruke. Nasloni se... ...na pod. Kad se osvestio, osetio je slanu krv u ustima. Lagano, zvuci su ulazili u glavu: sirena, kašljanje, sirena, varnice, sirena. Otvorio je oči, zagrcnuo se. Ljuti dim izgorele izolacije i pisak sirene potopili su sobu. Osvetljena crvenom svetlošću tela su se pridizala, sa mukom savlađujući dim i zvuk. Preturio se na leđa. Sve u njemu se kovitlalo, pritisnuto. Zaustio je da krikne, ali neko je isključio sirenu, skinuo teret, i on se, oslobođen, pridiže. Tlo je podrhtavalo. Svetla se vratiše. Varničenje prestade. Neko je otvorio vrata i dim se iskrade u hodnik. Svi su ćutali. Komandant sede za pult. Utišao je radio i isključio monitore. Nikakve slike nije bilo na prva četiri. Samo blistava, neodoljiva belina. Bez reakcija na komande. Kamera jednostavno nije bilo. Peti monitor bio je živ. Prvo su videli samo mrak koji je bledeo. Onda je blesnuo. Svi začkiljiše. I opet mrak. Svetlo. Jedna ruka se izdvoji, spusti niz komandantovo rame, skloni njegovu ruku i zaigra po tastaturi. Mrak postade potpun, svetlo je i dalje bilo prejako. Komandant ustade i čovek sede na njegovo mesto. Svi su gledali u njega. Prsti su mu leteli. - To je leva bočna kamera. Motor je crkao i okreće se oko sebe. Ne može se zaustaviti. Ali svetlo... Probaću da sputim filter. Pritisnuo je dugme i oni videše. Kad je podigao ruku, svetlo opet buknu. Opet je pritisnuo i gledali su. Horizont je goreo pod crnim oblacima. Vetar je kovitlao stabla, automobile, stubove, sve na dvadeset ili trideset metara od zemlje. Na stotine kilometara unaokolo nije bilo gradova i šuma. Ponekad bi se pokrov oblaka pocepao, ali iznad njega bio je novi. Ono crno u svakom okretu bila je zemlja, brdo zemlje na njihovoj bazi, na izlazu. Mesto udara bilo je blizu. Onda na horizontu blesnu novo sunce i usisa sve u sebe. I sliku. I dalje su gledali. Utišani radio je pucketao. Osećao je svoje nepce obloženo ledom. Belina ekrana ga je gurala, puzala ka njemu. Posle je komandant govorio. Sve će biti u redu, spasiće nas, rekao je. Odredio je straže kraj radija, racionalizaciju vode, hrane, struje, svega. Izdržaćemo, rekao je. A on je nestajao, posednut, obavijen nitima mukle beline. Razilazili su se. Nečija senka raskinu veze. Oslobođenom, činilo mu se da lebdi. Tako su potonuli... ...i zadrema. Ljudi su lebdeli. Kao u bestežinskom stanju. Raširenih udova, okretali su se, odbijali od zidova. Pokuša da dođe do nekog od njih, ali samo se obrtao, kao bubanj, i oni su mu bežali. Niko nije čuo njegove pozive. Možda se pretvaraju da ga ne čuju. Znojio se. Kada mu je glava ponovo bila gore, vide kako su svi odleteli uvis. Zvao ih je a papiri su padali po njemu, klizali niz njegov znoj i oticali. Pogleda dole. Ispod njegovih nogu nalazi se slivnik. Voda je oticala u vrtlog i on oseti kako ga zahvata i vuče nadole. Otimao se mahao rukama i nogama. Bezuspešno. Udari nogom u sto. Probudi se. Nije znao koliko je vremena spavao. - Šta je, šta lupaš? Pogleda. Bezbednjak je podigao glavu i čkilji u njega. Oči su mu krvave i upale. - Šta je bilo? - Iz usta mu zaudara. Pijan. Krvavi zavoj na levoj ruci je prljav i skoreo. - Prpa, a? - Podbuo, neobrijan, masne kose, ni po čemu bolji od onih od kojih je bežao. - Intendant se uplašio. Zausti da odgovori, ali otupelost u njemu je jača. Nešto ga vuče nazad, u san. Trebalo je da se nečega seti. Lepljive bale mu se vuku po ustima. - Vode, hoću vode. - Izusti, kidajući skorele, slepljene usne. - Nema vode. Ima samo cuge. I tabletica. - Bezbednjak se zasmeja. Zagrcne se i otpljune. U grudima mu je krkljalo. Lekar podiže glavu. Tablete još nisu delovale, ali bio je na putu da zadrema. - Ćutite. Zar vam nije dosta. Idioti. Svi idioti. - Maši se za flašu, ali je nema na stolu. Pridigne se i sedne. Bos je i mrda prstima. Noge su mu prljave. Češa se po grudima. Gledaju ga. On upre prstom u njih. - Pojma nemate. Pronađe bocu kraj stolice, baci se preko kreveta i dohvati je. Bio je jako žedan. Znoj mu curi niz slepoočnice. Zadihan, obriše usta i protrlja lice, a onda provuče prste kroz kosu, pa im ih pokaže. Dlanovi su puni dlaka. - Pojma nemate. - Izvali se unazad. Bezbednjak se zasmeja. On ih je gleda osećajući da je nešto zaboravio. Nešto važnije od ovoga ovde. Iskliznulo mu je. Osvrće se nemoćno. - Da smo bili brži da im pošaljemo naše bebice. Prokletnici, brži su. - Bezbednjak skoči. U ruci mu se klati pištolj. - Ali neka dođu. Samo neka dođu. - Onda ga pogleda. - Ti si najgori. Opet si bio da slušaš. Ti si govno. Stalno tražiš nešto, sliniš, paziš. Zašto si došao? Pizdo. Idi. - Mahne pištoljem prema vratima. Siđe sa stola, pomeri ormar i izađe. Bezbednjak prosikta za njim. - Umri govno - i zatvori vrata. Stoji na hodniku, drhteći. Samo još malo... ...u nemost. Nepostojanje. Izbegavali su se, nisu govorili. Svako je gledao samo ispred sebe. Komandant i bezbednjak su bili kraj radija, lekar u ambulanti. On je ustajao pre svih i odlazio u menzu. Podgrevao konzerve i održavao ih toplim. Kuvao čaj. Nekad bi neko došao da jede. Sam i ćutke. Bacao je otpatke u sanduke koje je vukao u skladište. Stalno je bio zaposlen. Pio sve češće. U oficirsku sobu je dolazio kasno, kad je verovao da su svi legli. Spavao je ispod lekara. Nije se svlačio, samo bi izuo čizme. Niko mu se nije obraćao. Čuo ih je noću kako se bude i izlaze. Govorili su u snu. Činilo mu se da se došaptavaju misleći da je zaspao. Kreveti su škripali. Jednom ih je zatekao u pijanci. Tada su već svi bili glasni. Dolazili su da jedu pijani, prosipali i povraćali svuda. Spavaonica je odjekivala od pesme. Nikoga nije bilo kraj radija, niko nije radio redarstva. Postajalo je zagušljivo. Zidovi su bivali vlažni. Kapalo je odozgo. Pili su i nisu ga ni pozdravili. Zatekao ih je. Musavi, neobrijani, smrdljivi. Kao i on. Ali nisu ga pozvali. Video je po licima da ga nisu hteli. Bili su zagrljeni. Oni se plaše vojnika, to je znao. Njega ne. I ne primaju ga. Nije njihov. Doživeo je to kao potpunu nepravdu. Istina je da je ranije bio izdvojen, ali bilo je to zbog njegovog položaja. Svi bi želeli da ga iskoriste i preko njega unesu ono zabranjeno. Bežao je, uplašen za svoj posao. Bio je stariji, imao ženu, decu. Mogao bi ponešto i uneti kroz skladište, kao što je radio za sebe, no niko se ne bi zaustavio na malom. Tražili bi još. A kada bi ga otkrili, ne bi se založili za njega. Ipak, verovao je da je sada, zbog svega, drugačije, da će biti njihov. A oni su ga mrzeli, otvoreno, jasno. Nikakve trpeljivosti više. Njegovo piće su primili i popili, ali on je ostao izvan, tuđ. Pokupio je svoje madrace i prešao da spava u menzi, iza pećnica. To je bilo desetog dana. Posle dvesta četrdeset sati, svega. Imao je sve: nepodeljenu zalihu pića, svoje tablete. Za putovanja. Takve stvari je radio sam, tiho, samo za sebe, nikome ni reči. Osećao je kako njihova mržnja, svih njih, naleže na zidove, kaplje ispod vrata. Dvanaestog dana su provalili. Nestalo im je cuge. Izleteli su iz spavaonice. Porazbijali crvena svetla za uzbunu. I sirenu. Tukli su ga. Ušli su i počeli da udaraju. Pao je na pod. - Gde si sakrio - vikali su, - ti imaš svega. - Onda su pronašli deo zaliha. To ih je odobrovoljilo. Pili su i ritali ga a onda ga popišali. Silovali bi ga da nije bio tako mokar. To su mu obećali za sledeći put. Izašli su i provalili u oficirsku sobu s druge strane hodnika. Bila je prazna. Pucali su u vrata ambulante. On je virio iza njihovih leđa. Lekara nisu dirali. Uzeli su alkohol i pilule. Razbili sve u oficirskoj sobi. Dotrčali su komandant i bezbednjak, naoružan. Bili su u klozetu, valjda. Komandant je govorio, obećavao. Na kraju je sa dvojicom dobrovoljaca otišao u tunel pomoćnog izlaza. Hteli su da se probiju napolje. Pred polazak, komandant je gledao bezbednjaka. Ovaj nije hteo da pođe s njim. Sutradan je neko prebio bezbednjaka u klozetu. Zato se on, sa lekarem, zabarikadirao u ambulanti. Niko više nije dolazio da jede. On bi, ponekad, kad je mislio da svi spavaju, odlazio da sluša radio. Nije mogao da ne misli na to. Posle bi uvek putovao. Teško bi se budio. Izbegavao je svakoga. Njušio. U pećnici je držao poslednji fiks. Znao je da će mu zatrebati uskoro. Samo još malo... ...samo još malo. Nekakav hladni znoj curi mu niz leđa. Dodirujući prstima levi zid, vuče se ka menzi. Noga pred nogu. Tako umoran. Malaksao. Nešto mu je kralo snagu. Kad bi mogao da se seti. Ruka mu izgubi oslonac i on zamalo pade. S naporom okrenu glavu. Oficirska soba. Đubre. Nastavi. Još koji korak i stiže. Prelazi hodnik, ka desnom zidu. Ispruži ruku. Ispred njega grunu. Eksplozija. Prvo se ču čist zvuk, pa tišina, a onda dođoše talasi jeke. Gotovo su ga oborili. Stiskali su i opuštali. Počelo je. Oči mu iskoče iz duplji. Hvata dah razjapljenih usta. Mlatara rukama prema vratima menze. Čitavom težinom naleti na njih i padne unutra. Usna mu puče i krv napuni usta. Mora da se skloni. Koliko im treba da stignu? Neće ga ovog puta... Ne. Ustane i zatvorio vrata. Gurne stolove na njih. Da ne provale pre vremena. Nabaci i stolicu na gomilu. Neka nova snaga ga ispuni. U hodniku je tišina. Kad završi, ode do pećnice i izvadi poslednju bočicu tableta. Lagano je okreće osećajući težinu. Puna. Prejako za jedan put. Ali ne za izuzetan. Poslednji. Skine poklopac i istrese polovinu tablete na dlan. Mala crvena dugmad sreće. Mira. Obamrlosti. Proguta ih. Napolju jeknu novi pucanj, odgovore mu krici. Zadrhtao je. Polako, samo polako. Ne sme da povrati. Među naslaganim sudovima iskopa čuturu sa razblaženim alkoholom. Grlo je gorelo posle gutanja. Isprazni bočicu i odbaci je. Zakotrljala se, prazno odjekujući. Proguta sve preostale tablete. Otpi iz čuture. On je kukavica, ali sada nema čega da se plaši. Ispio ostatak alkohola. Toplota mu udari u lice. Sa njom prestaje grč. Unutra je, topi se. Otvorio je vrata velike pećnice. Ovde ga neće naći. Uđe. Zatvoriće vrata kad bude čuo da lupaju. Možda se kolju među sobom. Ne, prvo će pobiti krive. Malo se iživljavati. Tek posle će sami doći na red. Ništa se ne čuje. Sve je tromiji. Lagano pluta uljuljkan otkucajima bila. Spremaju se. Oštre kandže. Samo neće dobiti sve. Ne njega. Mogu uzeti meso, ako stignu na vreme. Ali ne mogu imati strah, poniženje. Samo meso. Da ga izvlače, kidaju... Ali ne. Ni živo meso neće dati. Ideja ga ozari. Tekla je kroz njega kao lava. Naceri se mraku oko sebe. Dobio je sve. Mir. Osvetu. Za tren zaboravi na to. Nema više tela. Svest je daleka. Lim oko njega nije tuđ. Urastao je u kožu. Širi se. A onda se ipak seti. Onoga što je zaboravio. Nijednom nije pomislio na ženu, decu. Roditelje. Ceo svet. Ceo usrani svet koji je ispario, iscepan, spaljen, prožderan. Suze mu kliznu na nekom licu. I to je sve. Za tren je prazan, obuzet drhtanjem. Besmisleno. Misliti o onima kojih nema, nestalim u vrisku. On je zaostatak. Trzaj. Poslednja toplota. Čuje ih kako trče niz hodnik. Mora biti kraja. Mora da se sakupi. Pridigne se u čeličnom laktu i izviri. Gleda kako leva ruka lebdi i, pipajući, uključuje prekidače. Ako hoće meso, dobiće ga. U povratku, prsti zatvore vrata. Ako žele crknuti siti, neka im. Samo moraju požuriti da ne zagori. (1989) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
