|
|
 |
Последња топлота
Командна соба је празна и капетан одахне. Пре но што је ушао, застао је пред вратима спреман да се врати ако би чуо гласове. Но, биће да нико више није долазио овамо, барем он никога није срео када је свраћао. Сви су остајали у својим брлозима. Само он ходочасти жељан чуда. Полако затвори врата и, наслоњен на њих, утоне у устајали, прегрејани ваздух. Соба је била у мраку. Пришавши, по навици, радном пулту пронађе дугмад једног монитора и укључи га. Екран блесну, без слике, само блистава позадина мука. Укључи редом све мониторе са истим резултатом. Спољних камера није било. Само једна је преживела први удар али не задуго: обрисао ју је следећи талас. Ипак, оно што су видели пре њеног нестанка нису могли одагнати. Могло се само не веровати. Хотимице не гледајући у екране, да га не би опет поседнула белина која упија, тражио је по соби. Нађе тражене слушалице испод друге столице - биће да их је тамо, бесан, бацио прошли пут - прикључи их на радио, па погаси мониторе. Затим је сео, ставио слушалице и укључио радио. Када га запљусну шум, несвесно затвори очи. Дивовске снаге су се бориле. Експлозија и урлици, нестанак и повратак електрицитета. Ничега људског. Дрхтавим додирима мења таласна подручја и клизи низ њих. Ништа. Иза грчевито стиснутих капака видео је шта се дешава тамо горе, то већ виђено. Очи су му овлажиле. Зашто и антене нису отишле са камерама? Пиле су му снагу. Није желео да верује. Не жели да верује. А зна: није било неба, ваздух је стењао цепан муњама, притиснут узвитланом земљом. Ноћ без новог дана. Потпуна, свеопшта хладноћа. Све силе пуштене на пир разарања. Скину слушалице док му је утроба дрхтала. Отетура до врата, замахом их отвори и излети Вероватно нико од шеснаест чланова посаде није веровао да ће једном морати на своју дужност. Утонули у свакодневицу, проживели су својих месец дана дужности негде између радних смена, редарства и спавања, слободно време проводећи у картању, свађама, праћењу ТВ-програма, скривеном цугању и фиксању. Циљ и сврха базе којој су служили били су им непотребни. Уосталом, годинама уназад бити војник значило је тек имати униформу и другачије радно време. Војна снага била је адут политичара у њиховим равнотежама, претњама и попуштањима. За посаду базе, десет метара испод земље, у љуштури од метар дебелих бетонских зидова, важна је била рутина одржавања и планирање луде забаве после дужности. Тек би понека претња терориста или тренутна затегнутост на површини уносила тон важности и озбиљности у смене рада и одмора. И узбуна је била само ствар вежбе... ... изађе у ходник. Врата за њим лупе и затворе се. За тренутак био је заслепљен мраком око себе и светлаци му заиграју пред очима. Но, настави да корача додирујући руком склиски зид ходника. Закачио би и одгурнуо ногом понешто меко и навала смрада сунула би одозго на њега. Отпадака је било свуда. Лагано су трулили. Нико их не сакупља нити је коме до тога стало. А наредити, чак убеђивати, ко је могао имати то право? Постепено поче да разазнаје околину и заобилази гомиле на поду. Читав ходник осветљава једна сијалица. Њено црвено кућиште било је разбијено још кад су први пут провалили. Остатак расвете, сем тог нужног минимума, био је искључен, у име штедње, дужег трајања акумулатора. У неко име искључени су и расхладни уређаји. Вентилациони систем није требало дирати. Неки од горњих филтера одмах су престали са радом, уништени или затрпани. На раскршћу застане. Као да лакше дише. Ваздух је мање тежак. Отре влажне руке о круте ногавице. Лево од њега ходник води у складиште. Његово некадашње царство. Могао би да оде и узме чисту униформу, чарапе. Само зашто? Ништа не би променила као ни ова коју има, прљава и скорела. Лако је сада одлучивати, ослобођен. Кад би прошао кроз складиште, могао је да дође до улаза у тунел који води до помоћног излаза. Тамо је ушао командант са двојицом пре неког времена. Биће да је то било пре седам или осам дана, што и није важно. Нису се вратили. Десно ходник улази у, како се то звало, стамбени део са санитаријама, спаваоницама, мензом, амбулантом, његовом собом. Стајао је на раскршћу лагано подигавши главу. Изнад њега је вентилациони отвор. Покуша да осети струју надолазећег ваздуха. Требало би да буде хладна. Издигне се на прсте, отвори уста и исплази језик. Не, нема је. Ту где би требало да је он мирише само кисели зној, испарења употребљеног ваздуха. Спусти се на пете. Под зубима круни зрна прашине. Настави да корача постајући свестан... ...ратне игре која има свој распоред, време када је почињала и завршавала. За све оне који би се затекли на дужности била је то лоша срећа, избацивање из колотечине због које се могла, ако се не снађу, добити слабија оцена и тако се успорити напредовање. Но, ратовати у бази није било претешко, требало је само поштовати правила: четири смене по два војника у командној соби, обезбеђене у приправности, доктор и интендант спремни, командант будан и трезан. Тимски рад и залагање. Прати сваки извештај Главног штаба, осматрај околину базе. И поступај по наређењима! У случају црвене узбуне, командант потврђује наређење, отвара сеф, узима кључеве и, истовремено, на три метра раздаљине два војника убацују кључеве у механизам и окрећу прекидаче. Оно што би даље требало да следи, нико засигурно не зна. Увек би тренутак пре но што се прекидачи укључе, опасност била опозвана. Зачула би се химна, а затим би свима било захваљено на исправном држању због кога је вежба успела и којим је потврђена потпуна спремност за противудар. Девет мегатонских интерконтиненталних нуклеарних бојевих глава остајало је да лежи у својим силосима под земљом. Нико не би помислио на њих до... ...задах клозета. И поред свих мириса у којима је живео, ипак, прилазећи вратима, покуша да што дуже избегне надолазећи оштри задах мокраће и измета. Зато дише плитко, испрекидано, никако пуним плућима. Мора да уђе и обави нужду. Врата су била изваљена. На поду се, у свим правцима, са центром на прагу, шире отисци чизама. А унутра се већ гази танак слој воде по коме пливају опушци и гужве употребљеног тоалетног папира. Кугла сијалице бљеска таласајући. И врата кабина, слева, изваљена су. Скрену поглед са њихових унутрашњости обуздавајући гађење и приђе писоарима. Прекривени су жутим каменцем. Вода није текла у њих јер се сме користити само за пиће. Док откопчава шлиц зачује тихо стењање иза себе. Погледа преко рамена, уплашен. У последњој кабини стоји, у раскораку, прилика са лицем у сенци. Панталоне су спуштене до колена, а уд у ерекцији. Човек онанише. За трен је слеђен, а онда, прскајући около, истрчи. За њим, саплићући га, јури глас: - Немој да се стидиш. Можемо ми и удвоје да се забављамо. Онда се онај засмеја, дубоко и мукло, да би се на крају смех претворио у искидан кашаљ. Готово је пао чувши. Задихан, наслони се на зид. Проклетници. Никако не може да буде сам. Свуда их има. Леђа и лице су му мокри. Да ли од влаге која се цедила низ зидове и капала са таванице или од зноја, или од оне воде кроз коју је бежао? Отресе главом. Проклетници. Никад их није толико сретао. Пре су увек долазили њему, потписивали и носили следовање. Није морао да говори ни са ким. Војници, официри, ћутали су и одлазили. А сада... Отресе главом поново али није помогло. Све је остајало. Осећа како му се унутра нешто затеже, пући ће ако не узме таблете. Одгурну се од зида стиснутих зуба. Само да прође... ...нове узбуне за које се није претпостављало да може бити права. Тишина је секла дах. Дланови су му били мокри. Људи иза њега су ћутали, понеко би преместио тежину с ноге на ногу. Председников говор као да је текао сатима. Речи које би чуо нису биле оне које је изговорио. Касниле су. - ... дужност ми је да, у складу са Уставом, изнесем пред вас тренутну ситуацију која захтева предузимање хитних мера како би се заштитили и сачували наши интереси у свету, а самим тим и наша безбедност. На екрану председник је заћутао, а речи су му још пристизале. - Пре два сата потврђен је извештај о нападу на нашу Зону А... Окренуо се да погледа друге. Да ли они имају исти доживљај. Није могао да види ничије лице. - ... десно крило наше одбране може бити одсечено, зато је претња противударом једина... Није могао да отвори уста. - ... бранимо наш праведни, Богом дани, демократски поредак. Не можемо дозволити да наши витални интереси и животни простор буду угрожени... Није осећао да има тело. Глава је лебдела. За трептај ока сирена га располути. Изгубио сва чула... ...поред спаваоница. Врата су била притворена. Срећом. Истина, сијалица пред спаваоницом је разбијена али, ако би неко отворио врата, унутрашње светло би испузало, открило га и зграбило. Задржава дах покушавајући да избегне гомиле на поду. Сигурно спавају. Боже како их се плаши. Пијани, смрдљиви, луди. Осетивши како јара задаха бије кроз отвор он, махинално, погледа унутра. Само једно ознојено, голо стопало беласа у мраку. Чује како хрчу. Кашљу и кревети шкрипе под њима. Стока. Сада већ пију чисти алкохол. Када су потрошили све залихе пића, провалили су, бесни, дивљи, у складиште, апотеку, код њега и узели сав алкохол и пилуле које су нашли. Али, кад и тога нестане нико неће бити на помоћи. Преврнуће и поразбијати све, као и први пут, само да пронађу и последњу кап. Убиће ако треба. А кад ништа не остане... И опет ће тражити оне који морају да умру први. Кривце. Провалиће блиставих очију, запењени. Гнев долази у таласима. Први пут је клечао пред њима. Пљували су и пишали по њему. Ипак, нико није згрчио кажипрст. Било им је довољно понижавање. Могли су се још надати. Командант је обећао и са два добровољца отишао кроз тунел. Али сада... Све је разбијено, нема никога, нема лажи. Јасно је све. Ништа се не може одложити. Прође. Али мора да се осврће. Могли би да га заскоче, с леђа, увуку унутра. Некоме може да се прохте да га опет туку, ритају. Отресе главом. Зашто да не? Он није са њима. Мрзе га. Могу му се осветити кад год им се хоће. И он, и поред све збрке у глави, зна да то долази. Застане, руке му се трзају. Као да се мишићи затегну а онда нагло опусте. Полако и читаво тело прихвати тај ритам. Грчи се, срце поче да га гуши, не може да удахне. Уста зјапе у немом крику. Осећа да ће му очи искочити. Онда све, у трзају, прође. Наслони чело на зид и дише отворених уста. У грудима му шишти. Господе, умреће. Бетон је био хладан и влажан. Наслања образ. Вода улази у око и уста. Горка. Гледа разроко у капи које клизе низ зид. Онда уочи покрет у ходнику. Неко је изашао из спаваонице и одлазио у клозет. Погурена прилика, слабо осветљена, чеша се и посрће. Трзајем се одлепи. Мора да нађе заштиту. Да се придружи. Осећајући још увек хладноћу зида на образу оде до амбуланте... ...сем вида, једине везе са постојањем. Људи су плесали. Двојица су заузела столице, командант између њих. Публика је пратила њихове кретње. Све су очи биле везане за његове руке. Стајао је, слушао, испружио руку, отворио сеф, говорио. Друге руке су убациле кључеве, биле на прекидачима. Командант је подигао руку, лагано, лако. Све су очи биле у њој. Висила је. Треба само да је спусти, да пусти да падне. Он чека. Химну. Сви чекају. Хвала. Затворио је очи. Не. Потонуо у страх, хватао ваздух. У следећем тренутку потрес га је бацио... ...и закуца. Нико се не одазва. Покуша поново. Без успеха. Они су тамо, али неће да се јаве. Покуца па прислони уста на врата и тихо позва. - Отворите, ја сам. Молим вас! Нико не одговара. Усправи се. Онда зачу неко мрмљање. Неко је устао и склонио наслагане ствари. Врата се одшкрину. Осврну се на ходник па постранце клизне у собу. За њим затворе врата и на њих нагурају ормар. Када је крпа са сијалице изнад врата скинута, он обрише очи. Лекар га заобиђе и легне на кревет. На фотељи дрема официр безбедности. Глава му виси на грудима. У крилу лежи повређена рука. Лекар дохвати боцу са плоче писаћег стола, потегне из ње па му је покаже. Одмахну. Лекар слегне раменима, врати боцу и завали се. - Седи негде - рече. Соба је мала и претрпана. Огледа око себе. Нигде нема места. - Склони те глупости са стола, па седи. Покупи папире са стола гледајући где да их стави. - Ма баци их негде. - Лекар се подиже. - Баци то. Он отвори фиоку и сложи папире у њу. Онда седне. Сто подупире врата која су цела. Кад су провалили, пуцали су у браву. Ћуте. Лекар поново легне. Извади пилуле из џепа и прогута их. Није му их нудио. Поново потегне из боце па њоме гурне безбедњака. Овај подиже главу. Отвори очи и чкиљи мало. Отпио је дуг гутљај затворених очију. Глава му опет падне на груди. Смирен, он гледа у своје склопљене руке. Наслони се... ...на под. Кад се освестио, осетио је слану крв у устима. Лагано, звуци су улазили у главу: сирена, кашљање, сирена, варнице, сирена. Отворио је очи, загрцнуо се. Љути дим изгореле изолације и писак сирене потопили су собу. Осветљена црвеном светлошћу тела су се придизала, са муком савлађујући дим и звук. Претурио се на леђа. Све у њему се ковитлало, притиснуто. Заустио је да крикне, али неко је искључио сирену, скинуо терет, и он се, ослобођен, придиже. Тло је подрхтавало. Светла се вратише. Варничење престаде. Неко је отворио врата и дим се искраде у ходник. Сви су ћутали. Командант седе за пулт. Утишао је радио и искључио мониторе. Никакве слике није било на прва четири. Само блистава, неодољива белина. Без реакција на команде. Камера једноставно није било. Пети монитор био је жив. Прво су видели само мрак који је бледео. Онда је блеснуо. Сви зачкиљише. И опет мрак. Светло. Једна рука се издвоји, спусти низ командантово раме, склони његову руку и заигра по тастатури. Мрак постаде потпун, светло је и даље било прејако. Командант устаде и човек седе на његово место. Сви су гледали у њега. Прсти су му летели. - То је лева бочна камера. Мотор је цркао и окреће се око себе. Не може се зауставити. Али светло... Пробаћу да спутим филтер. Притиснуо је дугме и они видеше. Кад је подигао руку, светло опет букну. Опет је притиснуо и гледали су. Хоризонт је горео под црним облацима. Ветар је ковитлао стабла, аутомобиле, стубове, све на двадесет или тридесет метара од земље. На стотине километара унаоколо није било градова и шума. Понекад би се покров облака поцепао, али изнад њега био је нови. Оно црно у сваком окрету била је земља, брдо земље на њиховој бази, на излазу. Место удара било је близу. Онда на хоризонту блесну ново сунце и усиса све у себе. И слику. И даље су гледали. Утишани радио је пуцкетао. Осећао је своје непце обложено ледом. Белина екрана га је гурала, пузала ка њему. После је командант говорио. Све ће бити у реду, спасиће нас, рекао је. Одредио је страже крај радија, рационализацију воде, хране, струје, свега. Издржаћемо, рекао је. А он је нестајао, поседнут, обавијен нитима мукле белине. Разилазили су се. Нечија сенка раскину везе. Ослобођеном, чинило му се да лебди. Тако су потонули... ...и задрема. Људи су лебдели. Као у бестежинском стању. Раширених удова, окретали су се, одбијали од зидова. Покуша да дође до неког од њих, али само се обртао, као бубањ, и они су му бежали. Нико није чуо његове позиве. Можда се претварају да га не чују. Знојио се. Када му је глава поново била горе, виде како су сви одлетели увис. Звао их је а папири су падали по њему, клизали низ његов зној и отицали. Погледа доле. Испод његових ногу налази се сливник. Вода је отицала у вртлог и он осети како га захвата и вуче надоле. Отимао се махао рукама и ногама. Безуспешно. Удари ногом у сто. Пробуди се. Није знао колико је времена спавао. - Шта је, шта лупаш? Погледа. Безбедњак је подигао главу и чкиљи у њега. Очи су му крваве и упале. - Шта је било? - Из уста му заудара. Пијан. Крвави завој на левој руци је прљав и скорео. - Прпа, а? - Подбуо, необријан, масне косе, ни по чему бољи од оних од којих је бежао. - Интендант се уплашио. Заусти да одговори, али отупелост у њему је јача. Нешто га вуче назад, у сан. Требало је да се нечега сети. Лепљиве бале му се вуку по устима. - Воде, хоћу воде. - Изусти, кидајући скореле, слепљене усне. - Нема воде. Има само цуге. И таблетица. - Безбедњак се засмеја. Загрцне се и отпљуне. У грудима му је кркљало. Лекар подиже главу. Таблете још нису деловале, али био је на путу да задрема. - Ћутите. Зар вам није доста. Идиоти. Сви идиоти. - Маши се за флашу, али је нема на столу. Придигне се и седне. Бос је и мрда прстима. Ноге су му прљаве. Чеша се по грудима. Гледају га. Он упре прстом у њих. - Појма немате. Пронађе боцу крај столице, баци се преко кревета и дохвати је. Био је јако жедан. Зној му цури низ слепоочнице. Задихан, обрише уста и протрља лице, а онда провуче прсте кроз косу, па им их покаже. Дланови су пуни длака. - Појма немате. - Извали се уназад. Безбедњак се засмеја. Он их је гледа осећајући да је нешто заборавио. Нешто важније од овога овде. Исклизнуло му је. Осврће се немоћно. - Да смо били бржи да им пошаљемо наше бебице. Проклетници, бржи су. - Безбедњак скочи. У руци му се клати пиштољ. - Али нека дођу. Само нека дођу. - Онда га погледа. - Ти си најгори. Опет си био да слушаш. Ти си говно. Стално тражиш нешто, слиниш, пазиш. Зашто си дошао? Пиздо. Иди. - Махне пиштољем према вратима. Сиђе са стола, помери ормар и изађе. Безбедњак просикта за њим. - Умри говно - и затвори врата. Стоји на ходнику, дрхтећи. Само још мало... ...у немост. Непостојање. Избегавали су се, нису говорили. Свако је гледао само испред себе. Командант и безбедњак су били крај радија, лекар у амбуланти. Он је устајао пре свих и одлазио у мензу. Подгревао конзерве и одржавао их топлим. Кувао чај. Некад би неко дошао да једе. Сам и ћутке. Бацао је отпатке у сандуке које је вукао у складиште. Стално је био запослен. Пио све чешће. У официрску собу је долазио касно, кад је веровао да су сви легли. Спавао је испод лекара. Није се свлачио, само би изуо чизме. Нико му се није обраћао. Чуо их је ноћу како се буде и излазе. Говорили су у сну. Чинило му се да се дошаптавају мислећи да је заспао. Кревети су шкрипали. Једном их је затекао у пијанци. Тада су већ сви били гласни. Долазили су да једу пијани, просипали и повраћали свуда. Спаваоница је одјекивала од песме. Никога није било крај радија, нико није радио редарства. Постајало је загушљиво. Зидови су бивали влажни. Капало је одозго. Пили су и нису га ни поздравили. Затекао их је. Мусави, необријани, смрдљиви. Као и он. Али нису га позвали. Видео је по лицима да га нису хтели. Били су загрљени. Они се плаше војника, то је знао. Њега не. И не примају га. Није њихов. Доживео је то као потпуну неправду. Истина је да је раније био издвојен, али било је то због његовог положаја. Сви би желели да га искористе и преко њега унесу оно забрањено. Бежао је, уплашен за свој посао. Био је старији, имао жену, децу. Могао би понешто и унети кроз складиште, као што је радио за себе, но нико се не би зауставио на малом. Тражили би још. А када би га открили, не би се заложили за њега. Ипак, веровао је да је сада, због свега, другачије, да ће бити њихов. А они су га мрзели, отворено, јасно. Никакве трпељивости више. Његово пиће су примили и попили, али он је остао изван, туђ. Покупио је своје мадраце и прешао да спава у мензи, иза пећница. То је било десетог дана. После двеста четрдесет сати, свега. Имао је све: неподељену залиху пића, своје таблете. За путовања. Такве ствари је радио сам, тихо, само за себе, никоме ни речи. Осећао је како њихова мржња, свих њих, належе на зидове, капље испод врата. Дванаестог дана су провалили. Нестало им је цуге. Излетели су из спаваонице. Поразбијали црвена светла за узбуну. И сирену. Тукли су га. Ушли су и почели да ударају. Пао је на под. - Где си сакрио - викали су, - ти имаш свега. - Онда су пронашли део залиха. То их је одобровољило. Пили су и ритали га а онда га попишали. Силовали би га да није био тако мокар. То су му обећали за следећи пут. Изашли су и провалили у официрску собу с друге стране ходника. Била је празна. Пуцали су у врата амбуланте. Он је вирио иза њихових леђа. Лекара нису дирали. Узели су алкохол и пилуле. Разбили све у официрској соби. Дотрчали су командант и безбедњак, наоружан. Били су у клозету, ваљда. Командант је говорио, обећавао. На крају је са двојицом добровољаца отишао у тунел помоћног излаза. Хтели су да се пробију напоље. Пред полазак, командант је гледао безбедњака. Овај није хтео да пође с њим. Сутрадан је неко пребио безбедњака у клозету. Зато се он, са лекарем, забарикадирао у амбуланти. Нико више није долазио да једе. Он би, понекад, кад је мислио да сви спавају, одлазио да слуша радио. Није могао да не мисли на то. После би увек путовао. Тешко би се будио. Избегавао је свакога. Њушио. У пећници је држао последњи фикс. Знао је да ће му затребати ускоро. Само још мало... ...само још мало. Некакав хладни зној цури му низ леђа. Додирујући прстима леви зид, вуче се ка мензи. Нога пред ногу. Тако уморан. Малаксао. Нешто му је крало снагу. Кад би могао да се сети. Рука му изгуби ослонац и он замало паде. С напором окрену главу. Официрска соба. Ђубре. Настави. Још који корак и стиже. Прелази ходник, ка десном зиду. Испружи руку. Испред њега груну. Експлозија. Прво се чу чист звук, па тишина, а онда дођоше таласи јеке. Готово су га оборили. Стискали су и опуштали. Почело је. Очи му искоче из дупљи. Хвата дах разјапљених уста. Млатара рукама према вратима мензе. Читавом тежином налети на њих и падне унутра. Усна му пуче и крв напуни уста. Мора да се склони. Колико им треба да стигну? Неће га овог пута... Не. Устане и затворио врата. Гурне столове на њих. Да не провале пре времена. Набаци и столицу на гомилу. Нека нова снага га испуни. У ходнику је тишина. Кад заврши, оде до пећнице и извади последњу бочицу таблета. Лагано је окреће осећајући тежину. Пуна. Прејако за један пут. Али не за изузетан. Последњи. Скине поклопац и истресе половину таблете на длан. Мала црвена дугмад среће. Мира. Обамрлости. Прогута их. Напољу јекну нови пуцањ, одговоре му крици. Задрхтао је. Полако, само полако. Не сме да поврати. Међу наслаганим судовима ископа чутуру са разблаженим алкохолом. Грло је горело после гутања. Испразни бочицу и одбаци је. Закотрљала се, празно одјекујући. Прогута све преостале таблете. Отпи из чутуре. Он је кукавица, али сада нема чега да се плаши. Испио остатак алкохола. Топлота му удари у лице. Са њом престаје грч. Унутра је, топи се. Отворио је врата велике пећнице. Овде га неће наћи. Уђе. Затвориће врата кад буде чуо да лупају. Можда се кољу међу собом. Не, прво ће побити криве. Мало се иживљавати. Тек после ће сами доћи на ред. Ништа се не чује. Све је тромији. Лагано плута уљуљкан откуцајима била. Спремају се. Оштре канџе. Само неће добити све. Не њега. Могу узети месо, ако стигну на време. Али не могу имати страх, понижење. Само месо. Да га извлаче, кидају... Али не. Ни живо месо неће дати. Идеја га озари. Текла је кроз њега као лава. Нацери се мраку око себе. Добио је све. Мир. Освету. За трен заборави на то. Нема више тела. Свест је далека. Лим око њега није туђ. Урастао је у кожу. Шири се. А онда се ипак сети. Онога што је заборавио. Ниједном није помислио на жену, децу. Родитеље. Цео свет. Цео усрани свет који је испарио, исцепан, спаљен, прождеран. Сузе му клизну на неком лицу. И то је све. За трен је празан, обузет дрхтањем. Бесмислено. Мислити о онима којих нема, несталим у вриску. Он је заостатак. Трзај. Последња топлота. Чује их како трче низ ходник. Мора бити краја. Мора да се сакупи. Придигне се у челичном лакту и извири. Гледа како лева рука лебди и, пипајући, укључује прекидаче. Ако хоће месо, добиће га. У повратку, прсти затворе врата. Ако желе цркнути сити, нека им. Само морају пожурити да не загори. (1989) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
