|
|
 |
Tragač
I sve znam. Snaga struji u periferije, puni ih iznad minimuma i one uzvraćaju binarnom slikom tokova iskri i razdeobnih praznina usmerenih u membrane-čitače okruženja i šalju ih, deformisane, unutra u telo/mene gde se račvaju, menjaju otpore u kapilarima i grade nove, povratne struje. I sve znam: sliku tela/mene sliku tokova sliku čitača i onoga što ih dotiče sliku doticanja sliku okruženja koje dotiče sliku sebe/tela u njemu. Jedino čega nema je slika prvog pokreta, prve iskre i njenog toka, pokreta iz smrznute, potencijalne energije, puta kroz prazna korita, kroz telo/mene koje upija snagu. Svi se kapilari, do najtanjeg, do opne, pune. Ali, još uvek je to ispod minimuma i ja ne znam. Postoji samo senka, neka bleda skica, neki doživljaj koji to nije, ne-doživljaj pokreta koji ne rezultira slikama. Neko buđenje. A onda snaga prepuni minimum i ja znam sve. Telo/ja dalje raste, puni se, beležim to, kako snaga teče niz tokove, iskre i kako ih pritisci u čitačima-membranama a deformišu u novi red, i čitam okruženja, njihovu silu svuda oko sebe/tela. Slika raste, sve brže se smenjuju, dublje, izoštrene; nose ih nove iskre, novi deformisani tokovi njihovi. Okruženje se mreška, talasa, zamrznutost ostaje samo varka u kojoj, umesto nepokreta, teku struje u kojima telo/ja plivam, još uvek vezan ali potpuno svestan. I sve znam: svoje ime svrhu ulogu. Snaga je na maksimumu, optimalna. Još da me/telo vez magnetnog polja, kroz koje je energija došla, otpusti. Deformacije iskri ponavljaju se i lako iščitavam obrazac. Podešavam membrane, tanjim ih i slika dubi okruženje sve do nepokretnog Okvira. Beležim njegovu krtost kroz odjeke. Mogu da povećam osetljivost čitača i prodrem kroz Okvir. Iza svakog nepokreta postoji obrazac, ustrojstvo kretanja. Treba ga samo otkriti, biti dovoljno osetljiv, brz ili spor. Ali, dok raspoređujem telo/sebe, dodirne me ista ona senka, ne-doživljaj. Vraćam sebe/telo u položaj buđenja i dočekujem pokret. Dolaze dva: magnetno polje me/telo oslobađa u telu/meni se otvara Glas Gospodara. *Vez se gubi, njegova snaga počne da slabi, da tanji dodir na membranama. Deformisane iskre vraćaju se iz čitača i pratim to lagano povlačenje sile, rasipanje pritiska. U trenu kad sam/telo slobodan i dalje ostajem u istom položaju, ravnoteži, dok oštre slike pokazuju kako telo/ja plutam u krtom koritu, blago podrhtavajući. Onda svrsishodnost, zbog koje postojim, počne da raste, kruti kapilare i otiskujem se, Telo/ja zatvoren u mene/telo, krene niz plime sila. Pratim, kroz slike, trzaj koji poništava obrazac ravnoteže i prerasta u kretnju, sve bržu, niz korito. Detalje krte ivice briše ubrzanje. Mogao bih da izoštrim čitače i tako usporim brzinu ubrzanja toka deformacija iskri i pratim svaki delić puta, ali nema potrebe. Putujem dole do Raskršća. A u telu/meni se otvori Glas. Iščitavam u deformacijama nastanak truna koji, iz ničega, budeći sećanja, izrasta u Mehur Glasa oko koga se, neoštećeni, izvijaju kapilari. Ne znam odakle trun u meni/telu, nije ga bilo u slikama unutrašnjosti tela/mene, ali je, kao i uvek, tu i postoji. Kapilari bruje sećanjem na sve dosadašnje pojave Mehura. Ne znam kako se to događa, ali jednostavna logika Uzrok-Posledica tvrdi da stvor ne može da razume Stvoritelja. Klizim i dalje, telo u strujama sa telom u sebi. Telo/ja sa telom/Stvoriteljem. Čekam Glas da se oglasi. *Ne postoji postepenost u dolasku Glasa. On je tu odjednom ceo. Ne uspevam da zabeležim nikakvo kretanje, pristizanje. Vreme njegove pojave prebrzo je. Tokovi tela/mene suviše su spori da prenesu sve faze otvaranja. Čitače ne mogu da istanjim dovoljno da bi osetili prve dodire. To je delom i zato što ne mogu da prodru u obrazac Mehura. On je neproziran i nepokretan. Sopstveno telo/sebe mogu da sagledam do najsitnijih snaga što ga/mene spajaju, ali Mehur je delo Stvoritelja, Gospodara, nedokučiva. *I Glas se otvori. Padam prema Raskršću, ja/telo sa telom u sebi, a Glas je tu, otvoren. Slušam naredbu, brze i jasne emisije, iščitavam njihov raspored, šaru praznine i ispunjenog vremena. Poruka je kratka i definitivna: Uništiti Uljeza. I sve znam: ja/telo sam Tragač uništavam Uljeze. Glas se zatvori i Mehur je, ponovo, neprozirna lopta. Imam svest o tome da posmatra telo/mene, da skuplja i šalje slike Stvoritelju, da kroz nju gleda u telo/mene i kroz telo/mene u okruženje, struje, korita, zidove okvira. To iščitavanje je bleda skica, kao i ne-doživljaj rasta snage. Svrsishodnost, zbog koje postojim, ne reaguje na ovu spoznaju. Ne ugrožavam svoju svrhu sve dok je ishod aktivnosti pozitivan. Logika nastavlja svoj sled i postavlja pitanja: Da li su Stvoritelj i Mehur jedno ili je Mehur posrednik između nas? Odgovor: Neznatno, nedovoljno informacija. Da li je Okvir delo Stvoritelja? Odgovor: Ne. Da jeste ne bih mu ja/telo bio potreban. Ja/telo delo sam Stvoritelja, stvoren da ispunim svrhu. Okvir nije delo Stvoritelja. Da jeste On bi sam mogao da uništava Uljeze. Pitanje: Ko je Stvoritelj Okvira? Odgovor: Nepoznato. Svrsishodnost, deo mog obrasca, počinje da steže kapilare i to je znak da je vreme za delovanje. Ispod, dole, čitači dotiču bezdan Raskršća. *Dok se približavam svaka nova slika otvara u koritu, Raskršća, sve je oštrija. Daljina se smanjuje i detalji brže smenjuju. Iščitavam po ugibima membrana kako telo/mene dotiču nove struje. Njihov protok je blag i jača. Otvor oko koga su ivice Okvira neravne, manje glatke od zidova pravaca, raste. Raspored iskri i praznina u kapilarima menja se. Dostižem ivicu korita i izlećem u novo okruženje, novi prostor. Korito, za mnom, gubi se u daljini. Plime slabe, jedva čitljive i membrane beleže odvajanje i udaljavanje od zida i njegovih sila privlačenja. Tonem. Otvor na zidu, ispod tela/mene, raste ali ne padam u njega, promičem, ispod, pored, iznad, iza među druge Otvore. Sporo rotiram oko svoje ose i čitači beleže već znanu sliku. I znam: Raskršće je okrugli prostor čije zidove čine Otvori 986 korita koja vode u posebna Okruženja telo/ja pluta među strujama koje vode tamo Glas Gospodara odrediće prvo korito, Otvor u koji moram da uđem i ispunim svrhu, zadatak sve ostale aktivnosti su moja diskreciona volja u okviru svrsishodnosti. Čekam Glas i plutam. Čitači beleže struje, njihova uticanja u korita Otvora, rast sila privlačenja. Raskršće počinje da svetluca dok podešavam membrane, otvori korita se žare, struje iskri teku, retke, krhke u svoj širini. Praznine između njih se stapaju, grudvaju u tamnu bledinu. Padam kroz nove tokove iskri. One rastu ispod tela/mene, uranjam u njih, u dodire, i iz njih, ostaju gore, zakratko poremećene prolaskom mene/tela. Konačno upadam u centar Raskršća, u ravnotežu svih sila, jednako jakih i slabih. U tom miru iščitavam deformacije, obrasce kretanja i čekam, okružen blistavim iskrama i dalekim krugovima Otvora. *Glas je otvoren. Ja/telo primam ga. On klizi kroz kapilare, menja tokove iskri i membrane i kroz njih dotiče struje i pronađe put. Krenem ispred, dole. Idem u Geometriju. *Otvor Geometrije, jasnih ivica sa još nepokretnim mrakom u sebi, raste a centar, gore, prazan, bledi. Jurim niz struje. Dotičem iskre. Svaka ojača na dodir, upije malo trenja od prolaza i ostaje za mnom/telom, spora i dalje. Prilazim zidu, Otvoru. Nepokret u njemu već se prozire. Čitači beleže i sadržaje drugih korita iznad kojih prolazim. Stižu mi slike vrtloga i Kapija u njima, znane mi odranije. Dolazim nad ulaz u Geometriju. Iščitavam isti vrtlog i Kapiju unutra. Jedino što ovde još nisam bio. Ovo je novo Okruženje, novi, kako to definiše Glas Gospodara, "program". Mehur u meni/telu je neproziran. Zaranjam. Ulazim u sredinu. Raskršće ostaje iza, u otvoru na okviru. Bledi. Dočekuje me vrtlog iskri koje su se odbile od Kapije i kovitlaju bez obrasca. Gubitak snage, rasipanje, rastur. Mogao bih da ih upijem kroz membrane ali je to protivno svrsishodnosti. Tragač ostaje zatvoren za sve dodire okruženja. Svaki dodir nosi verovatnoću da u njemu postoje ili se mešaju uplivi Uljeza a to se ne može tolerisati jer dovodi u pitanje svrhu tela/mene. A svrha je osnov postojanja. Prolazim kroz vrtlog, iskre naleću na čitače, deformišu tokove u telu/meni, stvaraju smetnje u slici. Menjam obrazac i činim membrane krtim. Slika se muti, slabi, jedva da iščitavam zidove, korito, ali nastavljam. Haos iskri najveći je pred Kapijom. One, privučene, udaraju, odbijaju se, male mase zavitlane novom silom, i ponovo udaraju. Prepreka je nepokretna iako se, pozitivno, kreće kao i sve, čitav Okvir, telo/ja ali u sporijem obrascu kome treba više vremena da se ispuni, počne i vrati i počne. Dodirujem Kapiju. Prvo samo priđem, iščitam silu prepreke, sve bližu, jaču. Na tren smo dva tela u ravnoteži privlačenja i odbijanja. Između nas nema iskri, samo dve izmešane sile. Onda se odbacim i lepim za drugu masu. Površine se spoje. Kroz opnu dolaze slike Kapije. Iščitavam ih dok u membrane okrenute vrtlogu i dalje udaraju iskre. I sve znam: to je uobičajeni štit od Uljeza sposoban da zadrži samo najgrublje sve drugo lako ulazi u novo Okruženje konfiguracije su mu plitke i lako ga je zbuniti i prevariti i onesposobiti. Mogu da prođem kroz Kapiju a da ne iskoristim šifru koju imam, znam. Treba samo da izmenim membrane i da me prepozna kao pravog posetioca, korisnika. Mogu to, ali svrsishodnost steže kapilare. Tanjim opnu. Kapija prepozna raspored, obrazac iskri i praznina koju šaljem u membrane tela/mene i otvara se. Ulazim. Klizim kroz snagu Kapije. Ona se zatvara iza tela/mene, uređene iskre su krte, prolazak ih sabija, i otvori ispred mene/tela. Ja/telo sam tvrda sporost. Izađem. Izađem i lebdim u centru cevi koja je Okruženje. Iščitavam: stranice su prošarane plitkim koritima i vrtlozima. Struje iskri klize niz njih, ukrštaju se, mešaju, lome i spajaju. Nasuprot Kopije iza tela/mene je druga Kapija. Ona je ulaz u Zborište. Okruženje ne reaguje na prisutnost mene/tela. Uljez u njemu klizi između iskri kao posebna struja. Istežem obrazac tela/mene, počnem da rastem. Čitači se tanje i duže u pipke. Spuštam ih u korita. Delovi tela/mene okrenuti Kapijama beleže ravnotežu u srži cevi. Slika tela/mene koje dolaze kroz čitače, odozdo i odozgo, prikazuju pipke spojene, u sredini, u grudvu. Onda stignu slike privlačenja tokova iskri i pipaka. Još ni jedan nije uronjen u njih ali beleži njihove sile. Čekam da se Mehur, Glas otvori. Membrane primaju obrazac pokreta sila. Kroz Mehur dolazi odraz pravilnih tokova. Ono što je između slike i obraza, što izmiče simetriji, kvari je, jeste Uljez. Glas se otvori i telo/ja zaranja. Iskre miruju u čitačima. Njihov nepokret je smrznuta slika. Kao da se ništa ne dešava od kako sam/telo uronio u struje i one me/telo obavile. U toj praznini raste ne-doživljaj, ispunjava mene/telo. To je neki poseban obrazac snage, raspored u kome prevladava daljina razdeobne praznine između iskri čiji je sklop krhak i spor, nemerljivo dug. Iščitavam iznova i iznova istu sliku koja poriče vreme i ništa se ne događa u telu/meni. Sam sebi sam okvir, nalik zidu, zatvoreni mirni centar ravnoteže sila i snage. Gubim orijentaciju u toj stalnosti ne-promene. I nema mene/tela. Nema ni ne-doživljaja, obrisanog nepromenjivošću. Ničega. Nema. Odjednom sve znam: Glas se otvori slike krenu iz čitača uz kapilare između njih oko Mehura i ponovo nazad do membrana. Novi raspored iskri, deformisan, vodi delo. Telo/ja/pipci silaze, ulaze u Okruženje. U Liniju. *Na pozadini bez dubine prostire se prava. Ona je niz iskri-tačaka nemerljive mase. Klizim tom jednom dimenzijom, spor za njeno kretanje, brz za pozadinu. Slike idu do Mehura. Tanjim membrane i one beleže trenje Linije i pozadine, brzinu toka prema lažnom nepokretu okruženja. Slika koju primam je ravna i nema kraja. Prava se postojano prostire kroz prostor. Klizam kroz nju, u njoj. Mehur u telu/meni promeni se. Kao i svaka objava i ova je jednostavno tu, bez ikakve sporosti, laganog nadolaženja. Sad je Mehur ogledalo. U odrazu mogu da iščitam ono što dolazi iz čitača uporedo sa ispravnim, od Stvoritelja poslatim, stanjem. U Mehuru teku prave. Poklapaju se. Pipak tela/mene stiže do ukrštanja sa drugim koritom i susreće novu struju i pipak u njoj. Spajam ih u jedan i puštam niz novi tok. Stižu nove slike: prava i dalje teče u ravni ali, dok je pratim, beležim odstupanje. Prava se krivi. Ta slika stiže kroz telo/mene u Mehur. U odrazu prave se ne poklapaju. Zabeležene promene nema u ispravnom stanju. Odstupanje. Usporavam pipak i tanjim membranu sve dok ne uđem u sam raspored snaga i počnem da razaznajem svaku iskru i prazninu koja je deli od sledeće. To otkrije obrazac i sledim ga lako do prvog Uljeza. Iskra u toku nije na svom mestu, izmeštena je. Proveravam ponovo ali greške nema. Uljez. Nastavljam dalje, kroz Liniju. Odstupanja se ponavljaju, grade novi obrazac u obrascu. Siguran u otkriveno menjam sebe/telo. Iz dela okrenutog Kapiji prema Raskršću izrastam pipak. On pluta sred mira centra, srži Okruženja, dostigne Kapiju i zalepi se za nju. Na membranu nalegne sila, uređene, krte iskre. U telu/meni svrsishodnost ukruti kapilare. Otvorim membranu pipka, tanjim opnu sve dok sila Kapije ne jurne u telo/mene, kroz ukrućeno korito kapilara, ne dotiče me/telo, mada osećam njen prolazak, klizne kraj Mehura, u njega, iz njega i dole u Okruženje. U Mehuru iskre se preobraze u ispravni obrazac. Tanjim membranu-čitač u toku. Potpuno je porozna, sila prođe kroz nju i udara u pogrešnu iskru. Ova zatreperi, izbačena iz svog obrasca. Njeno pomeranje povlači i druge iskre Uljeze i čitav niz ispada iz ustrojstva, lišen snage koja ih je držala na okupu. Sile privlačenja iskri iz Kapije preurede niz i vrate ga na mesto u toku na kome je bio pre, u ispravan obrazac. Sila se penje, vraća uz pipak u telo/mene, pored Mehura, u njega, iz njega, kroz pipak nazad u Kapiju. Svrsishodnost opušta kapilare. Slika koja stiže od dole pokazuje pravu koja ne odstupa od one u Mehuru. Greška je ispravljena. Nastavljam. Ovo je bio najlakši deo. Laka zamka za ispitivanje snage protivnika. Srž Uljeza negde je drugde. On se nije otkrio. A sad zna da sam ja/telo tu. *Pratim pravu. Poklapa se sa onom u Mehuru. Iščitavam njeno napredovanje. Sve je sporija, gotovo da je u nepokretu. Pozadina menja obrazac. Sila koja to radi jaka je. Linije se, pritisnuta, tanji. Razdeobne praznine između iskri rastu. Tok je tanak, plitak. Beležim Okvir kroz njega. Krutim pipke. Prava prerasta u skup iskri i praznina istegnutih do tačke kada gotovo da iščile tragovi sila privlačenja. Snaga što ih drži zajedno, kao obrazac, jedva da se može iščitati iznad jakih sila okolo. Ipak, snaga koja se pruža iz iskri ostaje a korito iznova dubi i jača je, sabija iskre i Linija je ponovo gust i čvrst obrazac. Nikakvo objašnjenje za izmene ne znam. Odraz u Mehuru je istovetan, pravilan, poklapaju se dva stanja. *Stižem do raskršća i slika se menja. Linija, prava, krivi se. Odraz takođe. Pozadina trpi izmeštanje toka Linije. Ne beležim nikakav otpor na strani koja se krivi, niti za krivinom ostaje praznina. Pošto je napravila oblinu Linija se otkida od svog početka. Njen obrazac, sled iskri i praznina, isteže se i puca, praznine više ne vezuju iskre, raskidaju se. Za trenutak se uspostavlja ravnoteža, veze delova Linije podnose deformaciju, zadržavaju ustrojstvo. Ali, već sledeća slika koja dolazi meni/telu prikazuje da proces nije zaustavljen i iskre se otkidaju. Korito na mestu prskanja popunjava se blokiranom silom. Odvojena Linija nastavlja da se krivi. Otkinuti deo teče sebi. Krajevi se približavaju, dodiruju. Spajaju. U Krug. *Obrazac pozadine se menja, ubrzava. Iščitavam izjednačenje pritisaka na liniji Kruga. Odraz u Mehuru je identičan. *Promena pritiska na unutrašnjoj strani Kruga gura liniju. Sila je velika. Obrazac Kruga se menja, krivi. Slika koju dobijam i dalje odgovara onoj u Mehuru. Spoljna strana Kruga potiskuje pozadinu. U Mehuru se odražava greška. Povećava se. Krug je deformisan. Uljez. Svrsishodnost kruti pipke, uranjam ih u pozadine. Ona sa spoljne strane Kruga nema nikakav obrazac. Iskre se sudaraju sa prazninama. Nema nikakvog ustrojstva. Pozadina u unutrašnjosti Kruga je izobličena. Na strani koja najviše krivi liniju, iskre, u gustom, krtom poretku, sa čvrsto sabijenim prazninama, naležu na tok linije. Beležim i iščitavam to ustrojstvo pa ponavljam postupak sa pipkom spojenim sa Kapijom, puštam silu kroz nepokret kapilara, kroz Mehur, telo/mene, dole. Prvi udar ne proizvede nikakav efekat. Silu izašlu iz tela/mene pozadina upije. Pritisak na liniju Kruga ne slabi. Iščitam to i ponovo otvorim membranu na Kapiji. Čvrste iskre jurnu naniže i opet udare. Pozadina zadrhti. Svaka sledeća vibracija je dublja. Obrazac joj se krivi, još uvek funkcionalan, uspostavljen ali istegnut i, pod novim udarom, puca. Veze se raspu, iskre i praznine razlete, sudarajući se i rotirajući oko sebe. U tom haosu, koji je samo teško iščitljivi obrazac, i Krug počinje da se gubi. Svrsishodnost se podiže i ja/telo upijam novu silu iz Kapije, puštam je kroz telo/mene, kapilare, usporavam i dovedem do čitača. Otvaram i zatvaram i otvaram membranu po odrazu iz Mehura i sila izlazi, oblikovana, u haos. Beležim kako se oblikovane iskre i razdeobne praznine sudaraju sa kruženjem delova pozadine. Svaku iskru kojoj je brzina mala obrazac veže za sebe. Ustrojstvo se progresivno uspostavlja. Svaka oblikovana iskra veže za sebe razdeobnu prazninu a ova novu iskru. Pozadina se vraća u obrazac. Njena slika se poklopi sa odrazom u Mehuru. Ispravan obrazac. Nastavljam. Tražim. Ovaj put Uljez je bio čvršći, zamka teža. Iskušava me/telo. *Na sledećem ukrštanju prepliću se 4 korita. U sliku Kruga urastu 4 Prave koje se spoje u Kvadrat. Beležim razne otpore između Kruga i Uglova. Ipak, nema nikakvih odstupanja. Utičem, preko kaskade, u novo korito. Kvadrat iščili, proguta ga pozadina a Krug se lomi u 3 Tačke. Linije između njih su prave i formiraju Trougao. Odraz u Mehuru je isti. Uglovi se šire i skupljaju, istovremeno, naizmenično, u parovima. Prolazim kroz te promene bez otpora i odstupanja. Trougao ostaje iza tela/mene. *Dolazim do kraja korita i tok se razlije. Beležim širinu u kojoj leže razbacani zidovi oko kojih kovitlaju struje privlačenja i odbijanja. Slika u toku se menja. Trouglu izrastaju stranice i grade lažnu dimenziju, dubinu, i on postaje telo. Struja oko zida ga lako zaokrene sa težištem u postolju. Nova struja izdigne ga i baci kroz pozadinu da rotira oko promenjivih osa. Pratim te slike, beležim i puštam u odraz. Odstupanja su bitna. Pipci najavljuju nove figure. Sasvim sigurno pogrešne. Ali, ja/telo odlučujem da ne ulazim dublje. Ono što sam tražio našao sam. Svrsishodnost počne da raste ali stane. Ima je taman koliko da obznani svoju prisutnost. Tragač ima mogućnost da se ponaša i na način koji nije direktno adekvatan situaciji. Da ne postupa u najočitijem pravcu. Ja/telo upravo to radim. Jasno je da je Uljez ovde izgradio mrežu, široku i dobro, duboko utkanu, sa, vrlo moguće, određenim stepenom samostalnosti u pogledu rasta i otpora Tragaču. To se ranije dešavalo. A Uljez je verovatno prošao kroz Kapiju u Zborište. Moram da proverim da li je bio i u drugim Okruženjima. Moram da znam kolika mu je snaga. Koliko daleko se prostire. Svrsishodnost, deo tela/mene najbliži Stvoritelju, beleži moje kretanje i povuče se. Uvlačim pipke. Ponovo jedinstven, lopta, krenem nazad. Kroz Kapiju u Raskršće. *Iz vrtloga iskri ispadam, ja/telo, u šupljinu prostora. Struje, njihova preplitanja, ukrštanja. Lagano tonem do ravnoteže. Nepokret Otvora, svuda okolo, bledi iza struja. Biram sledeće Okruženje. To mogu da budu Brojevi ili Reči ili Memorije. Ako je Uljez i u njima onda je višestruko ušao u Zborište. To je onda najveći, najsnažniji Uljez koga sam uništavao. Svi dosadašnji imali su premalo snage da prođu kroz sve Kapije. Ako Uljeza nema u drugim Okruženjima vraćam se u Geometriju da ga tamo uništim i odatle uđem u Zborište i potražim njegovo telo. Ali, još ni jednom nisam susreo dva odstupanja od kojih je drugo jače od prvog. Snaga odstupanja, deformacije trebalo bi da je ista, konstantna. Trebalo. Broj nepoznatih raste. Njihovo rešavanje bez ikakvih podataka nema smisla. Čak i ako svrsishodnost ne raste. Nasumice pronalazim prvi Otvor novog Okruženja, hvatam struju i krećem. Na redu su, iščitavam kad se telo/ja dovoljno približilo, Brojevi. *Kapija me/telo prepozna i upije. Izlazim u Okruženje. Cilindar Okruženja je drugačiji od Geometrije. Korita su uža, sa mnoštvom lomova, uglova i ukrštanja. Česti su zatvoreni tokovi. Čitači beleže tanke i brze struje. Otpuštam pipke. Ulazim. *Beležim Nulu: krug sa prazninom i iskrom u centru venca iskri kao granicom od koje se na sve stane granaju nizovi Brojeva. Krećem od Nule naniže. Obrazac je da Broj, iskra, leži u skupljenim prazninama. Svaki novi Broj je jedna iskra više u novom ležištu praznina. Pipci prolaze nizom. Njihove slike ne razlikuju se od onih u Mehuru. Okrenem sebe/telo i vratim do Nule, centra, spustim niz novi red. Ovde su Brojevi negativni. U ležištima od zbijenih iskri raste broj praznina. Slike i odraz i dalje su isti. *Prolazim kroz Sabiranja i Oduzimanja, Deljenja i Množenja, preko krivina, kaskada, uplitanja. Uljeza nema. *Klupko Broja Pi je preda mnom. Membrane šalju sliku tokova koji utiču i ističu iz i u sebe, prepleteni. Ipak, jedan deo klupka je potpuno gladak. Odraz u Mehuru je mutan. Odustajem od ulaska. Izgubiću previše vremena i snage na istraživanje klupka. Pratiti tokove unutra komplikovano je i sporo. Nastavljam, a klupko ostaje negde kraj mene/tela. *Kapija Zborišta nazire se iza struja. Sada sam, telo/ja, među nerešenim problemima. Oni, klupka, plutaju u širini tokova, iznad i ispod, napred i nazad. Iščitavam slike struja koje udaraju u klupka i razbijaju se o glatku opnu. To su navale novih teorija-rešenja. Tek poneka opna je načeta, nagrižena i tu se naziru prepleteni tokovi. Ali, većina problema još je nerešena i opne su i dalje nedirnute. Odraz u Mehuru nedovoljno je oštar. Teško bih našao Uljeza. Ovaj deo Okruženja previše je neodređen, još uvek se definiše. Uljez može biti oblikovan kao neka nova teorija, hipoteza i onda ga je teško prepoznati, posebno ako je pokretan, a to je sasvim moguće. I dok bih ja/telo čekao da se odraz u Mehuru izbistri, za što mu je, verovatno, potreban dodatni priliv informacija, Uljez bi umakao. Povlačim pipke i vraćam se na Kapiju Raskršća. Ostaje još pretraga pre nego donesem odluku: ili nazad u Geometriju ili u Memorije, Reči ili u Zborište. U ovom Okruženju nisam sakupio dovoljno podataka. Najpre ću, odlučim, u Reči. *Vrtlog šiba čitača. Iskre udaraju u membrane, promiču, odbijene od prepreke i sudaraju se. Slike se šire kroz mene/telo. Možda bih, da imam dovoljno vremena, mogao da sklopim sliku obrasca i ovog nereda. Broj upadnih uglova sasvim izvesno je konačan. Rasporedi razdeobnih praznina takođe. Bilo bi zanimljivo, pošto utvrdim ustrojstvo, pratiti udar i putanje i odbijanja, sudare, i beležiti odstupanja što bi još više produbljavalo obrazac i njegovu valjanost. Svrsishodnost se trgne, poraste iz svoje normale i telo/ja prođe kroz vrtlog, do Kapije Reči. *Za malo sam/telo na granici privlačenja i odbijanja, u ravnoteži a onda dodirnem Kapiju. Opna na prepreci. Udar prođe kroz čitače. Deformacija jurnu kroz kapilare. Spoljna snaga nalegne na membrane spremna da uđe i raskida telo/mene. Kroz narastajući haos svrsishodnost počinje da se kreće. Izobličeni tokovi udaraju u kapilare i cepaju ih. Svrsishodnost je spora. Suviše sporo. Suviše sporo. Pokušavam da sebe/telo odlepim, iščupam iz dodira. Menjam osetljivost membrana, debljam ih. Nekontrolisani tokovi ometaju. Opna se ipak kruti, odvaja telo/mene od Kapije. Kapilari sabijaju deformacije u tok koji još uvek šiba, udara. Usmeravam ga prema jednoj membrani. Svi viškovi snage, oni koji su se prosuli unutra, naležu na nju. I sve znam: nije potrebno da istanji membranu snaga udara u nju slike drugih čitača beleže kako se ugiba isteže prska snaga izađe iz tela/mene i udari u Kapiju odbije se i otkine me i baca kroz vrtlog. Za kratko iz tela/mene i dalje izlazi tok iskri, deformisanih, ali svrsishodnost zatvara procep i, ponovo ceo, plutam. Kapija ostaje iza, iznad. Struje je zaklanjaju. Ispadam iz Otvora u Raskršću i tonem u centar. *Ovo se nikad nije desilo. Sila u Kapiji je bila tolika da je mogla da ubrza njen obrazac a ipak da ne dozvoli da se rasprsne sama u sebe. Mogla je da me raspe na sve strane, razbije u nevezane iskre, vrtlog. Plutam u jezgru Raskršća, između struja, i ispitujem se, vraćam ustrojstvo pocepanim kapilarima. Čitači beleže samo nepokret, toliko su krti. Ni najbliže nizove iskri, njihove struje, ne mogu da iščitam. Nešto jako bilo je u Kapiji, jače od tela/mene, i izmenilo ju je. Promena je programirana tako da ne aktivira svoju visoko potencijalnu energiju na udar iskri već nečeg masivnijeg. Tela/Mene? Pitanje: Uljez? Odgovor: Nepoznato. Ali je svakako protivnik. Najjači koga sam sreo. Svrha Uljeza, njegovog postojanja nije mi/telu poznata. To je izvan moje svrhe. Ono što mi/telu je poznato je da Uljez menja ustrojstva i da Stvoritelj to ne želi. Zato postoji Tragač, ja/telo. Da odstupanja ispravim i uništim Uljeza. Stvoritelj, kroz Mehur, nadzire moj rad, uništavanje odstupanja. Ali, Stvoritelj nije stvorio Okvir u kome sam ja/telo. Da jeste ne bih mu trebao, On bi sam ispravljao izmenjene obrasce. Ne znam ko je stvorio Okvir. Ne znam ko je stvorio Uljeza. A oni postoje. Nije mi poznato zašto Uljez izaziva odstupanja. Da li je to njegova svrha? Uvek ponavljam ista pitanja. Svrsishodnost uvek raste. Odgovori su uvek isti, bez značenja, beznačajni. Izgubio sam, ja/telo, snagu, oslabljen sam. Da je sila ušla u telo/mene bio bih uništen. Deformacija je razbila neke obrasce, sopstvena energija otela se kontroli mene/tela. Nije mi poznato kako je Uljez znao na koju će Kapiju ući. Broj kapija za Reči je veliki. Možda su sve Kapije deformisane? Nepoznato. Znam da moram da uništim Uljeza. To je moja svrha. I sve znam. *Plutam u centru, zatvorenih čitača. Svi kapilari u meni/telu ispravljeni su i funkcionišu u okviru ustrojstva. Jedino je snaga umanjena. Čak 27%. Odvajanje od Kapije utrošilo je i više nego što su bile moje/tela procene, u prvim trenucima odvajanja. Naravno, i sa preostalom energijom mogu da ispunim svoju svrhu. Ali, još nikad sa tom količinom snage nisam polazio u uništavanje. A jasno je da moram da uđem u Zborište. Uljez je tamo. Ostaje da izaberem Kapiju kroz koju ću da uđem. U Zborište se može samo kroz neko Okruženje. Kroz Geometriju neću. Svrsishodnost može da zatraži da ispravljam sitna odstupanja ako zaključi da suviše lutam i gubim vreme a to bi mi odnelo vreme i umanjilo snagu, i ovako već manju od normalne, čak i ako se suprotstavim. A postoji verovatnoća da je i ta Kapija u međuvremenu promenjena. Sasvim je moguće da svaka Kapija bude deformisana kao i ona ispred Reči. Što bi značilo da je Uljez ogromne snage i zauzeo je celo Zborište, kao srž čitavog Okvira. Da li je ta snaga veća od moje? Svrsishodnost ne reaguje na pitanje. Mehur se ne oglašava. Jedini način da bilo šta definitivno utvrdim je da krenem. Izabraću bilo koju Kapiju. Verovatnoća da su sve zauzete i ne mora biti velika. U osnovi, ipak se zasniva na pretpostavkama. *Otvaram čitače i biram Otvor. Svi su isti pa se/telo zatvorim, zavrtim i pustim da telo/mene dohvati neka struja. Dok se okrećem ne prestajem da ređam pretpostavke kuda ću, ja/telo, poći. Svrsishodnost se lagano diže na tu nekorisnu aktivnost ali ne toliko da me onemogući. Jer, krećem da ispunim svrhu iako je ovo potpuno neobičan način. *Udarim u nešto i tanjim membrane na mestu dodira. Na ulazu sam. Čitači nisu beležili pokrete dok me/telo struja nosila. Ne znam gde sam. Dobijam samo sliku Otvora, sve ostalo ne primam, namerno zatvoren. Ulazim. Nema nikakvih posebnosti u vrtlogu preda mnom. Iskre se sudaraju, odbijaju od Kapije i okvira, razdeobne praznine plutaju i trpe udarce. Prilazim Kapiji. Ispuštam pipak i ovaj lebdi pred preprekom. Menjam ustrojstvo sebe/tela i spreman sam da presečem sve tokove od pipka prema unutrašnjosti tela/mene. Čitač na pipku, mada sam ga istanjio, ne beleži ništa neobično. Samo silu privlačenja, puteve iskri okolo. Ravnoteža je nepostojana. Gurnem pipak, on dodirne Kapiju, lepi se. Stižu slike normalnog ustrojstva. Odašiljem šifru. Kapija se otvori. Ulazim. *Posle prve slike prepoznajem Okruženje. Memorije. Najlošija od svih mogućnosti. Tokovi oko tela/mene, ispod i iznad, izuzetno su gusti. Ulazak u njih znači zaplitanje u mreže koje povezuju Čvorišta značenja. Praćenje interakcija između njih uvek oduzima vremena, zahteva da Mehur odrazi sve moguće puteve, ulaze i izlaze, tranzite. Odlučujem da ne istražim Memorije. Svrsishodnost raste ali ja/telo, opravdan diskrecijom, uranjam u Kapiju kroz koju sam ušao. *Ponovo u Raskršću zatvaram membrane čitača i prepuštam sebe/telo strujama. Nasumičnost ima svoje mane ali verovatnoća da još jednom uđem u Okruženje u kojima sam bio, ipak je, obzirom na broj Otvora, mala. Dovoljna da ponovo pokušam. *Postupak isti, jednako oprezan. Kapija normalnog ustrojstva. Ulazim, ja/telo, Tragač. Svrsishodan. Ulazim. *U nepoznato. Tokovi oko tela/mene se uvijaju, udaraju u okvir, razlivaju, završavaju u krivinama. Ne mogu da prepoznam obrazac. Ovo nisu ni Reči ni Brojevi ni Geometrija ni Memorije. Izbacujem, dole i gore, pipke spreman da uronim u struje. Mehur je neproziran, bez obraza. Glas se ne otvara. To se meni/telu nikad nije dogodilo: nepoznato Okruženje, nikakav Glas. Gde sam? U nekom drugom, novom Okruženju koje ne pripada mom Stvoritelju? Ili je Uljez stvorio sve ovo? Da li je ovo nova zamka? Zbog čega nema odraza u Mehuru? Nema odraza deformacije koje ne postoji? A ipak postoji. Svrsishodnost raste ali nekako uzdržano, usporeno. A ipak postoji deformacija. Ako ne mogu da se uskladim sa Mehurom da li ću ja/telo da nestanem kao u Geometriji? Da li je i to greška, nesinhronost sa Glasom? Ili je to bilo upozorenje, opomena? Suviše pretpostavki. Nemam odgovora. Ali, zato što moram da utvrdim snagu Uljeza, dokle je stigao, uranjam. I ne nestajem. I ništa ne znam. Beležim prazninu, ravnomerno ustrojstvo iskri i praznina. Tok je usporen i gust, opire se kretanju tela/mene. Brz sam, ja/telo u ovom okruženju. Usporavam ali i dalje su pipci pokretniji od toka. Prolazim kroz lake deformacije, nedovoljno snažne da bi ih iščitao. One su samo dodiri, neznatni, samo peckanje ispod nivoa osetljivosti najtanje membrane. Mehur je prazan. Ovo je ili još uvek prazno Okruženje jer program nije utisnut ili je Okruženje obrisao Uljez. Razliku ne mogu da odredim bez odraza. Pražnjenje memorija ili programa do sada su bila dela Stvoritelja. Kad bih ja/telo nailazio na njih, a to je bilo samo kad sam sam ulazio u Okruženje, Mehur bi odavao prazan odraz. Glas me nikad nije vodio tamo jer Glas Stvoritelja zna sopstvena dela. Uvek kad bih ušao u okviru svoje diskrecije odraz je imao jasnu sliku praznine. Sad je Mehur prazan. Hipoteza da je ovo pražnjenje odstupanje koje je uzrokovao Uljez sasvim je verovatna. On je jak. Svrsishodnost se trgne. Klizim kroz stalni otpor tokova. Ništa ne remeti njihov obrazac. Deformacija mojih iskri se ne menjaju. Slike se ne menjaju. Iste su. Sve je prazno. *Ispred Kapije Zborišta sam. Prikupljam pipke, zatvaram telo/sebe, pa jedan pružam prema prepreci. Čitače okrenute cilindru zatvaram. Ovde nema vrtloga. Membrane ne beleže nikakve promene iako su istanjene do maksimuma. Nazirem obrazac prepreke, sile privlačenja i odbijanja, razlučujem ih. Čak i pokrete okvira, spore, iščitavam. Poučen iskustvom izgradim blokadu tokova koji vode iz pipka. Pipak lebdi u ravnoteži. Prolazi kroz nju, ruši je. Opne se dodirnu, dodiruju. Bez osobenosti. Otvaram blokade i iščitavam obrazac Kapije u potpunosti. Ako je deformacija u njoj sporija udariće telo/mene ali nema drugog načina da prođem. Konfiguracija je standardna, jednostavno plitka. I sve znam: za ulaz je potrebno obrnuti raspored iskri i praznina prazno iskra prazno iskra prazno prazno iskra u iskra prazno iskra prazno iskra iskra prazno. Uskladim opnu tela/sebe sa iščitanim obrascem i Kapija se otvara. Njene iskre uzmiču. Ulazim. Sad sam kruta sporost opne. Sila Kapije, uređene iskre, pritiska. Unutra sam, ceo, i za mnom/telom zatvara se prolaz. Klizim kroz unutrašnjost sile. Čvrsta je. Udarim u prepreku, zaustavljen. Nepokret iskri ne propušta telo/mene. Ovo nije uobičajena procedura. Čitače ne mogu više da otvorim da ne bi oslabio opnu. Pritisak jača. Klizim niz prepreku. Niže, nepokret se završava i ispod je ponovo normalno ustrojstvo. Pokušavam da prođem kroz taj novi prolaz, kroz kapiju u Kapiji. Ali nema dovoljno prostora. Prolaz je uzak. Ne mogu da iščitam da li je s druge strane prepreke nova prepreka ili već granica, otpor kraja Kapije, mesto njenog spoja sa Okvirom. Moram da prođem. Menjam, izdužujem, sebe/telo. Čitači, krti, udaraju u prepreku. Na povećanoj površini opne pritisak je teži. Slike koje stižu iz membrana, deformisanih, ne mogu da se iščitaju. Pokrećem sebe/telo niz prepreku u prolaz. Deo tela/mene prošao je kroz kapiju u Kapiji i ne beleži nikakve osobenosti, bitna odstupanja od normale u onome što je pred njim. Provlačim sebe/telo. Onda prepreka počne da se sužava. Nepokreti se pokrenu, krenu jedan ka drugom. Pritisak na opnama jača. Krt i spor ne mogu da ubrzam prolazak. Sužavanje kapilara još više me zadržava. Sve sam sporiji. Teret je sve teži. Spor. Zaustavljen. Zaustavljen i podeljen na 3 dela: deo tela/mene napred, deo nazad i onaj u sredini, u kapiji, stegnut. Prepreke leže na meni/telu. Kapilari su sabijeni između opni. Svrsishodnost ih kruti ali beskorisno. Pritisak je neodoljiv, nezaustavljiv. Usporeni tokovi beleže slike smanjenja zapremine. Opne su spojene. One su jedina veza delova tela/mene ispred i iza prepreke. Kapilari pucaju. Rasipaju se. Snaga se razliva. Pokušavam da se reorganizujem ali više ne znam šta se dešava. Slika kapije normalnog ustrojstva i prepreke zabeležene iz različitih položaja izmešane su sa fragmentima, sevom iskri razbijenih obrazaca. Opna puca. Moram da zatvorim sebe/telo. Haos raste. Pokušavam. Rasipanje snage. Ne znam ništa. Pokušavam. Nema me. *
(1995) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
