Библиотека српске фантастике

Трагач

Илија Бакић ДОЛЕ, У ЗОНИ (Изабране приче) Створ - Библиотека српске фантастике Књига 1 Издавач Технологије-Издаваштво-Агенција ЈАНУС Београд 2000

И све знам.

Снага струји у периферије, пуни их изнад минимума и оне узвраћају бинарном сликом токова искри и раздеобних празнина усмерених у мембране-читаче окружења и шаљу их, деформисане, унутра у тело/мене где се рачвају, мењају отпоре у капиларима и граде нове, повратне струје.

И све знам:

слику тела/мене

слику токова

слику читача и онога што их дотиче

слику дотицања

слику окружења које дотиче

слику себе/тела у њему.

Једино чега нема је слика првог покрета, прве искре и њеног тока, покрета из смрзнуте, потенцијалне енергије, пута кроз празна корита, кроз тело/мене које упија снагу. Сви се капилари, до најтањег, до опне, пуне. Али, још увек је то испод минимума и ја не знам. Постоји само сенка, нека бледа скица, неки доживљај који то није, не-доживљај покрета који не резултира сликама.

Неко буђење.

А онда снага препуни минимум и ја знам све. Тело/ја даље расте, пуни се, бележим то, како снага тече низ токове, искре и како их притисци у читачима-мембранама а деформишу у нови ред, и читам окружења, њихову силу свуда око себе/тела. Слика расте, све брже се смењују, дубље, изоштрене; носе их нове искре, нови деформисани токови њихови. Окружење се мрешка, таласа, замрзнутост остаје само варка у којој, уместо непокрета, теку струје у којима тело/ја пливам, још увек везан али потпуно свестан.

И све знам:

своје име

Снага је на максимуму, оптимална. Још да ме/тело вез магнетног поља, кроз које је енергија дошла, отпусти.

Деформације искри понављају се и лако ишчитавам образац. Подешавам мембране, тањим их и слика дуби окружење све до непокретног Оквира. Бележим његову кртост кроз одјеке. Могу да повећам осетљивост читача и продрем кроз Оквир. Иза сваког непокрета постоји образац, устројство кретања. Треба га само открити, бити довољно осетљив, брз или спор.

Али, док распоређујем тело/себе, додирне ме иста она сенка, не-доживљај. Враћам себе/тело у положај буђења и дочекујем покрет.

Долазе два:

магнетно поље ме/тело ослобађа

у телу/мени се отвара Глас Господара.

*

Вез се губи, његова снага почне да слаби, да тањи додир на мембранама. Деформисане искре враћају се из читача и пратим то лагано повлачење силе, расипање притиска.

У трену кад сам/тело слободан и даље остајем у истом положају, равнотежи, док оштре слике показују како тело/ја плутам у кртом кориту, благо подрхтавајући.

Онда сврсисходност, због које постојим, почне да расте, крути капиларе и отискујем се, Тело/ја затворен у мене/тело, крене низ плиме сила. Пратим, кроз слике, трзај који поништава образац равнотеже и прераста у кретњу, све бржу, низ корито. Детаље крте ивице брише убрзање. Могао бих да изоштрим читаче и тако успорим брзину убрзања тока деформација искри и пратим сваки делић пута, али нема потребе.

Путујем доле до Раскршћа.

А у телу/мени се отвори Глас.

Ишчитавам у деформацијама настанак труна који, из ничега, будећи сећања, израста у Мехур Гласа око кога се, неоштећени, извијају капилари. Не знам одакле трун у мени/телу, није га било у сликама унутрашњости тела/мене, али је, као и увек, ту и постоји. Капилари брује сећањем на све досадашње појаве Мехура. Не знам како се то догађа, али једноставна логика Узрок-Последица тврди да створ не може да разуме Створитеља.

Клизим и даље, тело у струјама са телом у себи. Тело/ја са телом/Створитељем.

Чекам Глас да се огласи.

*

Не постоји постепеност у доласку Гласа. Он је ту одједном цео. Не успевам да забележим никакво кретање, пристизање. Време његове појаве пребрзо је. Токови тела/мене сувише су спори да пренесу све фазе отварања. Читаче не могу да истањим довољно да би осетили прве додире. То је делом и зато што не могу да продру у образац Мехура. Он је непрозиран и непокретан. Сопствено тело/себе могу да сагледам до најситнијих снага што га/мене спајају, али Мехур је дело Створитеља, Господара, недокучива.

*

И Глас се отвори.

Падам према Раскршћу, ја/тело са телом у себи, а Глас је ту, отворен. Слушам наредбу, брзе и јасне емисије, ишчитавам њихов распоред, шару празнине и испуњеног времена.

Порука је кратка и дефинитивна: Уништити Уљеза.

И све знам:

ја/тело сам Трагач

уништавам Уљезе.

Глас се затвори и Мехур је, поново, непрозирна лопта. Имам свест о томе да посматра тело/мене, да скупља и шаље слике Створитељу, да кроз њу гледа у тело/мене и кроз тело/мене у окружење, струје, корита, зидове оквира. То ишчитавање је бледа скица, као и не-доживљај раста снаге.

Сврсисходност, због које постојим, не реагује на ову спознају. Не угрожавам своју сврху све док је исход активности позитиван.

Логика наставља свој след и поставља питања: Да ли су Створитељ и Мехур једно или је Мехур посредник између нас? Одговор: Незнатно, недовољно информација. Да ли је Оквир дело Створитеља? Одговор: Не. Да јесте не бих му ја/тело био потребан. Ја/тело дело сам Створитеља, створен да испуним сврху. Оквир није дело Створитеља. Да јесте Он би сам могао да уништава Уљезе. Питање: Ко је Створитељ Оквира? Одговор: Непознато.

Сврсисходност, део мог обрасца, почиње да стеже капиларе и то је знак да је време за деловање.

Испод, доле, читачи дотичу бездан Раскршћа.

*

Док се приближавам свака нова слика отвара у кориту, Раскршћа, све је оштрија. Даљина се смањује и детаљи брже смењују. Ишчитавам по угибима мембрана како тело/мене дотичу нове струје. Њихов проток је благ и јача. Отвор око кога су ивице Оквира неравне, мање глатке од зидова праваца, расте. Распоред искри и празнина у капиларима мења се.

Достижем ивицу корита и излећем у ново окружење, нови простор. Корито, за мном, губи се у даљини. Плиме слабе, једва читљиве и мембране бележе одвајање и удаљавање од зида и његових сила привлачења.

Тонем.

Отвор на зиду, испод тела/мене, расте али не падам у њега, промичем, испод, поред, изнад, иза међу друге Отворе.

Споро ротирам око своје осе и читачи бележе већ знану слику.

И знам:

Раскршће је округли простор чије зидове чине Отвори

986 корита која воде у посебна Окружења

тело/ја плута међу струјама које воде тамо

Глас Господара одредиће прво корито, Отвор у који

морам да уђем

и испуним сврху, задатак

све остале активности су моја дискрециона воља

у оквиру сврсисходности.

Чекам Глас и плутам. Читачи бележе струје, њихова утицања у корита Отвора, раст сила привлачења.

Раскршће почиње да светлуца док подешавам мембране, отвори корита се жаре, струје искри теку, ретке, крхке у свој ширини. Празнине између њих се стапају, грудвају у тамну бледину.

Падам кроз нове токове искри. Оне расту испод тела/мене, урањам у њих, у додире, и из њих, остају горе, закратко поремећене проласком мене/тела.

Коначно упадам у центар Раскршћа, у равнотежу свих сила, једнако јаких и слабих. У том миру ишчитавам деформације, обрасце кретања и чекам, окружен блиставим искрама и далеким круговима Отвора.

*

Глас је отворен.

Ја/тело примам га. Он клизи кроз капиларе, мења токове искри и мембране и кроз њих дотиче струје и пронађе пут.

Кренем испред, доле.

Идем у Геометрију.

*

Отвор Геометрије, јасних ивица са још непокретним мраком у себи, расте а центар, горе, празан, бледи. Јурим низ струје. Дотичем искре. Свака ојача на додир, упије мало трења од пролаза и остаје за мном/телом, спора и даље.

Прилазим зиду, Отвору. Непокрет у њему већ се прозире. Читачи бележе и садржаје других корита изнад којих пролазим. Стижу ми слике вртлога и Капија у њима, знане ми одраније.

Долазим над улаз у Геометрију. Ишчитавам исти вртлог и Капију унутра. Једино што овде још нисам био. Ово је ново Окружење, нови, како то дефинише Глас Господара, "програм".

Мехур у мени/телу је непрозиран.

Зарањам.

Улазим у средину.

Раскршће остаје иза, у отвору на оквиру. Бледи.

Дочекује ме вртлог искри које су се одбиле од Капије и ковитлају без обрасца. Губитак снаге, расипање, растур. Могао бих да их упијем кроз мембране али је то противно сврсисходности. Трагач остаје затворен за све додире окружења. Сваки додир носи вероватноћу да у њему постоје или се мешају упливи Уљеза а то се не може толерисати јер доводи у питање сврху тела/мене. А сврха је основ постојања.

Пролазим кроз вртлог, искре налећу на читаче, деформишу токове у телу/мени, стварају сметње у слици. Мењам образац и чиним мембране кртим. Слика се мути, слаби, једва да ишчитавам зидове, корито, али настављам.

Хаос искри највећи је пред Капијом. Оне, привучене, ударају, одбијају се, мале масе завитлане новом силом, и поново ударају. Препрека је непокретна иако се, позитивно, креће као и све, читав Оквир, тело/ја али у споријем обрасцу коме треба више времена да се испуни, почне и врати и почне.

Додирујем Капију. Прво само приђем, ишчитам силу препреке, све ближу, јачу. На трен смо два тела у равнотежи привлачења и одбијања. Између нас нема искри, само две измешане силе.

Онда се одбацим и лепим за другу масу.

Површине се споје. Кроз опну долазе слике Капије. Ишчитавам их док у мембране окренуте вртлогу и даље ударају искре.

И све знам:

то је уобичајени штит од Уљеза

способан да задржи само најгрубље

све друго лако улази у ново Окружење

конфигурације су му плитке и лако га је збунити

и преварити

и онеспособити.

Могу да прођем кроз Капију а да не искористим шифру коју имам, знам. Треба само да изменим мембране и да ме препозна као правог посетиоца, корисника. Могу то, али сврсисходност стеже капиларе.

Тањим опну. Капија препозна распоред, образац искри и празнина коју шаљем у мембране тела/мене и отвара се.

Улазим.

Клизим кроз снагу Капије. Она се затвара иза тела/мене, уређене искре су крте, пролазак их сабија, и отвори испред мене/тела.

Ја/тело сам тврда спорост.

Изађем.

Изађем и лебдим у центру цеви која је Окружење. Ишчитавам: странице су прошаране плитким коритима и вртлозима. Струје искри клизе низ њих, укрштају се, мешају, ломе и спајају. Насупрот Копије иза тела/мене је друга Капија. Она је улаз у Збориште.

Окружење не реагује на присутност мене/тела.

Уљез у њему клизи између искри као посебна струја.

Истежем образац тела/мене, почнем да растем. Читачи се тање и дуже у пипке. Спуштам их у корита. Делови тела/мене окренути Капијама бележе равнотежу у сржи цеви.

Слика тела/мене које долазе кроз читаче, одоздо и одозго, приказују пипке спојене, у средини, у грудву.

Онда стигну слике привлачења токова искри и пипака. Још ни један није уроњен у њих али бележи њихове силе.

Чекам да се Мехур, Глас отвори.

Мембране примају образац покрета сила.

Кроз Мехур долази одраз правилних токова.

Оно што је између слике и образа, што измиче симетрији, квари је, јесте Уљез.

Глас се отвори и тело/ја зарања.

Искре мирују у читачима. Њихов непокрет је смрзнута слика. Као да се ништа не дешава од како сам/тело уронио у струје и оне ме/тело обавиле. У тој празнини расте не-доживљај, испуњава мене/тело. То је неки посебан образац снаге, распоред у коме превладава даљина раздеобне празнине између искри чији је склоп крхак и спор, немерљиво дуг.

Ишчитавам изнова и изнова исту слику која пориче време и ништа се не догађа у телу/мени. Сам себи сам оквир, налик зиду, затворени мирни центар равнотеже сила и снаге.

Губим оријентацију у тој сталности не-промене.

И нема мене/тела.

Нема ни не-доживљаја, обрисаног непромењивошћу.

Ничега.

Нема.

Одједном све знам:

Глас се отвори

слике крену из читача

уз капиларе

између њих

око Мехура

и поново назад

до мембрана.

Нови распоред искри, деформисан, води дело. Тело/ја/пипци силазе, улазе у Окружење.

У Линију.

*

На позадини без дубине простире се права. Она је низ искри-тачака немерљиве масе. Клизим том једном димензијом, спор за њено кретање, брз за позадину. Слике иду до Мехура. Тањим мембране и оне бележе трење Линије и позадине, брзину тока према лажном непокрету окружења.

Слика коју примам је равна и нема краја. Права се постојано простире кроз простор. Клизам кроз њу, у њој.

Мехур у телу/мени промени се. Као и свака објава и ова је једноставно ту, без икакве спорости, лаганог надолажења. Сад је Мехур огледало. У одразу могу да ишчитам оно што долази из читача упоредо са исправним, од Створитеља послатим, стањем.

У Мехуру теку праве. Поклапају се.

Пипак тела/мене стиже до укрштања са другим коритом и сусреће нову струју и пипак у њој. Спајам их у један и пуштам низ нови ток. Стижу нове слике: права и даље тече у равни али, док је пратим, бележим одступање.

Права се криви.

Та слика стиже кроз тело/мене у Мехур. У одразу праве се не поклапају. Забележене промене нема у исправном стању.

Одступање.

Успоравам пипак и тањим мембрану све док не уђем у сам распоред снага и почнем да разазнајем сваку искру и празнину која је дели од следеће. То открије образац и следим га лако до првог Уљеза. Искра у току није на свом месту, измештена је. Проверавам поново али грешке нема.

Уљез.

Настављам даље, кроз Линију.

Одступања се понављају, граде нови образац у обрасцу.

Сигуран у откривено мењам себе/тело. Из дела окренутог Капији према Раскршћу израстам пипак. Он плута сред мира центра, сржи Окружења, достигне Капију и залепи се за њу. На мембрану налегне сила, уређене, крте искре.

У телу/мени сврсисходност укрути капиларе.

Отворим мембрану пипка, тањим опну све док сила Капије не јурне у тело/мене, кроз укрућено корито капилара, не дотиче ме/тело, мада осећам њен пролазак, клизне крај Мехура, у њега, из њега и доле у Окружење. У Мехуру искре се преобразе у исправни образац.

Тањим мембрану-читач у току. Потпуно је порозна, сила прође кроз њу и удара у погрешну искру. Ова затрепери, избачена из свог обрасца. Њено померање повлачи и друге искре Уљезе и читав низ испада из устројства, лишен снаге која их је држала на окупу. Силе привлачења искри из Капије преуреде низ и врате га на место у току на коме је био пре, у исправан образац.

Сила се пење, враћа уз пипак у тело/мене, поред Мехура, у њега, из њега, кроз пипак назад у Капију. Сврсисходност опушта капиларе.

Слика која стиже од доле показује праву која не одступа од оне у Мехуру.

Грешка је исправљена.

Настављам.

Ово је био најлакши део. Лака замка за испитивање снаге противника. Срж Уљеза негде је другде. Он се није открио.

А сад зна да сам ја/тело ту.

*

Пратим праву. Поклапа се са оном у Мехуру.

Ишчитавам њено напредовање. Све је спорија, готово да је у непокрету. Позадина мења образац. Сила која то ради јака је. Линије се, притиснута, тањи. Раздеобне празнине између искри расту. Ток је танак, плитак. Бележим Оквир кроз њега. Крутим пипке.

Права прераста у скуп искри и празнина истегнутих до тачке када готово да ишчиле трагови сила привлачења. Снага што их држи заједно, као образац, једва да се може ишчитати изнад јаких сила около. Ипак, снага која се пружа из искри остаје а корито изнова дуби и јача је, сабија искре и Линија је поново густ и чврст образац. Никакво објашњење за измене не знам. Одраз у Мехуру је истоветан, правилан, поклапају се два стања.

*

Стижем до раскршћа и слика се мења.

Линија, права, криви се. Одраз такође.

Позадина трпи измештање тока Линије. Не бележим никакав отпор на страни која се криви, нити за кривином остаје празнина.

Пошто је направила облину Линија се откида од свог почетка. Њен образац, след искри и празнина, истеже се и пуца, празнине више не везују искре, раскидају се. За тренутак се успоставља равнотежа, везе делова Линије подносе деформацију, задржавају устројство. Али, већ следећа слика која долази мени/телу приказује да процес није заустављен и искре се откидају.

Корито на месту прскања попуњава се блокираном силом.

Одвојена Линија наставља да се криви. Откинути део тече себи.

Крајеви се приближавају, додирују.

Спајају.

У Круг.

*

Образац позадине се мења, убрзава.

Ишчитавам изједначење притисака на линији Круга.

Одраз у Мехуру је идентичан.

*

Промена притиска на унутрашњој страни Круга гура линију. Сила је велика. Образац Круга се мења, криви.

Слика коју добијам и даље одговара оној у Мехуру.

Спољна страна Круга потискује позадину.

У Мехуру се одражава грешка.

Повећава се.

Круг је деформисан.

Уљез.

Сврсисходност крути пипке, урањам их у позадине.

Она са спољне стране Круга нема никакав образац. Искре се сударају са празнинама. Нема никаквог устројства.

Позадина у унутрашњости Круга је изобличена. На страни која највише криви линију, искре, у густом, кртом поретку, са чврсто сабијеним празнинама, належу на ток линије.

Бележим и ишчитавам то устројство па понављам поступак са пипком спојеним са Капијом, пуштам силу кроз непокрет капилара, кроз Мехур, тело/мене, доле.

Први удар не произведе никакав ефекат.

Силу изашлу из тела/мене позадина упије.

Притисак на линију Круга не слаби.

Ишчитам то и поново отворим мембрану на Капији. Чврсте искре јурну наниже и опет ударе.

Позадина задрхти. Свака следећа вибрација је дубља. Образац јој се криви, још увек функционалан, успостављен али истегнут и, под новим ударом, пуца. Везе се распу, искре и празнине разлете, сударајући се и ротирајући око себе.

У том хаосу, који је само тешко ишчитљиви образац, и Круг почиње да се губи.

Сврсисходност се подиже и ја/тело упијам нову силу из Капије, пуштам је кроз тело/мене, капиларе, успоравам и доведем до читача. Отварам и затварам и отварам мембрану по одразу из Мехура и сила излази, обликована, у хаос.

Бележим како се обликоване искре и раздеобне празнине сударају са кружењем делова позадине. Сваку искру којој је брзина мала образац веже за себе. Устројство се прогресивно успоставља. Свака обликована искра веже за себе раздеобну празнину а ова нову искру.

Позадина се враћа у образац. Њена слика се поклопи са одразом у Мехуру.

Исправан образац.

Настављам.

Тражим.

Овај пут Уљез је био чвршћи, замка тежа. Искушава ме/тело.

*

На следећем укрштању преплићу се 4 корита. У слику Круга урасту 4 Праве које се споје у Квадрат. Бележим разне отпоре између Круга и Углова. Ипак, нема никаквих одступања.

Утичем, преко каскаде, у ново корито.

Квадрат ишчили, прогута га позадина а Круг се ломи у 3 Тачке. Линије између њих су праве и формирају Троугао.

Одраз у Мехуру је исти.

Углови се шире и скупљају, истовремено, наизменично, у паровима. Пролазим кроз те промене без отпора и одступања.

Троугао остаје иза тела/мене.

*

Долазим до краја корита и ток се разлије.

Бележим ширину у којој леже разбацани зидови око којих ковитлају струје привлачења и одбијања.

Слика у току се мења. Троуглу израстају странице и граде лажну димензију, дубину, и он постаје тело. Струја око зида га лако заокрене са тежиштем у постољу.

Нова струја издигне га и баци кроз позадину да ротира око промењивих оса.

Пратим те слике, бележим и пуштам у одраз. Одступања су битна. Пипци најављују нове фигуре. Сасвим сигурно погрешне. Али, ја/тело одлучујем да не улазим дубље. Оно што сам тражио нашао сам.

Сврсисходност почне да расте али стане. Има је таман колико да обзнани своју присутност. Трагач има могућност да се понаша и на начин који није директно адекватан ситуацији. Да не поступа у најочитијем правцу. Ја/тело управо то радим. Јасно је да је Уљез овде изградио мрежу, широку и добро, дубоко уткану, са, врло могуће, одређеним степеном самосталности у погледу раста и отпора Трагачу. То се раније дешавало. А Уљез је вероватно прошао кроз Капију у Збориште.

Морам да проверим да ли је био и у другим Окружењима. Морам да знам колика му је снага. Колико далеко се простире.

Сврсисходност, део тела/мене најближи Створитељу, бележи моје кретање и повуче се.

Увлачим пипке. Поново јединствен, лопта, кренем назад.

Кроз Капију у Раскршће.

*

Из вртлога искри испадам, ја/тело, у шупљину простора.

Струје, њихова преплитања, укрштања.

Лагано тонем до равнотеже.

Непокрет Отвора, свуда около, бледи иза струја.

Бирам следеће Окружење. То могу да буду Бројеви или Речи или Меморије. Ако је Уљез и у њима онда је вишеструко ушао у Збориште. То је онда највећи, најснажнији Уљез кога сам уништавао. Сви досадашњи имали су премало снаге да прођу кроз све Капије.

Ако Уљеза нема у другим Окружењима враћам се у Геометрију да га тамо уништим и одатле уђем у Збориште и потражим његово тело. Али, још ни једном нисам сусрео два одступања од којих је друго јаче од првог. Снага одступања, деформације требало би да је иста, константна. Требало.

Број непознатих расте. Њихово решавање без икаквих података нема смисла. Чак и ако сврсисходност не расте.

Насумице проналазим први Отвор новог Окружења, хватам струју и крећем.

На реду су, ишчитавам кад се тело/ја довољно приближило, Бројеви.

*

Капија ме/тело препозна и упије.

Излазим у Окружење.

Цилиндар Окружења је другачији од Геометрије. Корита су ужа, са мноштвом ломова, углова и укрштања. Чести су затворени токови. Читачи бележе танке и брзе струје.

Отпуштам пипке.

Улазим.

*

Бележим Нулу: круг са празнином и искром у центру венца искри као границом од које се на све стане гранају низови Бројева.

Крећем од Нуле наниже. Образац је да Број, искра, лежи у скупљеним празнинама. Сваки нови Број је једна искра више у новом лежишту празнина.

Пипци пролазе низом. Њихове слике не разликују се од оних у Мехуру.

Окренем себе/тело и вратим до Нуле, центра, спустим низ нови ред.

Овде су Бројеви негативни. У лежиштима од збијених искри расте број празнина.

Слике и одраз и даље су исти.

*

Пролазим кроз Сабирања и Одузимања, Дељења и Множења, преко кривина, каскада, уплитања.

Уљеза нема.

*

Клупко Броја Пи је преда мном. Мембране шаљу слику токова који утичу и истичу из и у себе, преплетени. Ипак, један део клупка је потпуно гладак.

Одраз у Мехуру је мутан.

Одустајем од уласка. Изгубићу превише времена и снаге на истраживање клупка. Пратити токове унутра компликовано је и споро. Настављам, а клупко остаје негде крај мене/тела.

*

Капија Зборишта назире се иза струја.

Сада сам, тело/ја, међу нерешеним проблемима. Они, клупка, плутају у ширини токова, изнад и испод, напред и назад.

Ишчитавам слике струја које ударају у клупка и разбијају се о глатку опну. То су навале нових теорија-решења. Тек понека опна је начета, нагрижена и ту се назиру преплетени токови. Али, већина проблема још је нерешена и опне су и даље недирнуте.

Одраз у Мехуру недовољно је оштар. Тешко бих нашао Уљеза. Овај део Окружења превише је неодређен, још увек се дефинише. Уљез може бити обликован као нека нова теорија, хипотеза и онда га је тешко препознати, посебно ако је покретан, а то је сасвим могуће. И док бих ја/тело чекао да се одраз у Мехуру избистри, за што му је, вероватно, потребан додатни прилив информација, Уљез би умакао.

Повлачим пипке и враћам се на Капију Раскршћа.

Остаје још претрага пре него донесем одлуку: или назад у Геометрију или у Меморије, Речи или у Збориште. У овом Окружењу нисам сакупио довољно података.

Најпре ћу, одлучим, у Речи.

*

Вртлог шиба читача. Искре ударају у мембране, промичу, одбијене од препреке и сударају се.

Слике се шире кроз мене/тело. Можда бих, да имам довољно времена, могао да склопим слику обрасца и овог нереда. Број упадних углова сасвим извесно је коначан. Распореди раздеобних празнина такође. Било би занимљиво, пошто утврдим устројство, пратити удар и путање и одбијања, сударе, и бележити одступања што би још више продубљавало образац и његову ваљаност.

Сврсисходност се тргне, порасте из своје нормале и тело/ја прође кроз вртлог, до Капије Речи.

*

За мало сам/тело на граници привлачења и одбијања, у равнотежи а онда додирнем Капију.

Опна на препреци.

Удар прође кроз читаче.

Деформација јурну кроз капиларе.

Спољна снага налегне на мембране спремна да уђе и раскида тело/мене.

Кроз нарастајући хаос сврсисходност почиње да се креће. Изобличени токови ударају у капиларе и цепају их.

Сврсисходност је спора.

Сувише споро. Сувише споро.

Покушавам да себе/тело одлепим, ишчупам из додира. Мењам осетљивост мембрана, дебљам их. Неконтролисани токови ометају.

Опна се ипак крути, одваја тело/мене од Капије. Капилари сабијају деформације у ток који још увек шиба, удара. Усмеравам га према једној мембрани. Сви вишкови снаге, они који су се просули унутра, належу на њу.

И све знам:

није потребно да истањи мембрану

снага удара у њу

слике других читача бележе како се угиба

истеже

прска

снага изађе из тела/мене и удари у Капију

одбије се и откине ме и баца кроз вртлог.

За кратко из тела/мене и даље излази ток искри, деформисаних, али сврсисходност затвара процеп и, поново цео, плутам.

Капија остаје иза, изнад. Струје је заклањају.

Испадам из Отвора у Раскршћу и тонем у центар.

*

Ово се никад није десило.

Сила у Капији је била толика да је могла да убрза њен образац а ипак да не дозволи да се распрсне сама у себе. Могла је да ме распе на све стране, разбије у невезане искре, вртлог.

Плутам у језгру Раскршћа, између струја, и испитујем се, враћам устројство поцепаним капиларима. Читачи бележе само непокрет, толико су крти. Ни најближе низове искри, њихове струје, не могу да ишчитам.

Нешто јако било је у Капији, јаче од тела/мене, и изменило ју је. Промена је програмирана тако да не активира своју високо потенцијалну енергију на удар искри већ нечег масивнијег. Тела/Мене?

Питање: Уљез?

Одговор: Непознато. Али је свакако противник. Најјачи кога сам срео.

Сврха Уљеза, његовог постојања није ми/телу позната. То је изван моје сврхе. Оно што ми/телу је познато је да Уљез мења устројства и да Створитељ то не жели. Зато постоји Трагач, ја/тело. Да одступања исправим и уништим Уљеза. Створитељ, кроз Мехур, надзире мој рад, уништавање одступања.

Али, Створитељ није створио Оквир у коме сам ја/тело. Да јесте не бих му требао, Он би сам исправљао измењене обрасце.

Не знам ко је створио Оквир.

Не знам ко је створио Уљеза.

А они постоје.

Није ми познато зашто Уљез изазива одступања. Да ли је то његова сврха?

Увек понављам иста питања.

Сврсисходност увек расте.

Одговори су увек исти, без значења, безначајни.

Изгубио сам, ја/тело, снагу, ослабљен сам.

Да је сила ушла у тело/мене био бих уништен. Деформација је разбила неке обрасце, сопствена енергија отела се контроли мене/тела.

Није ми познато како је Уљез знао на коју ће Капију ући.

Број капија за Речи је велики.

Можда су све Капије деформисане?

Непознато.

Знам да морам да уништим Уљеза. То је моја сврха.

И све знам.

*

Плутам у центру, затворених читача.

Сви капилари у мени/телу исправљени су и функционишу у оквиру устројства. Једино је снага умањена. Чак 27%. Одвајање од Капије утрошило је и више него што су биле моје/тела процене, у првим тренуцима одвајања.

Наравно, и са преосталом енергијом могу да испуним своју сврху. Али, још никад са том количином снаге нисам полазио у уништавање.

А јасно је да морам да уђем у Збориште. Уљез је тамо.

Остаје да изаберем Капију кроз коју ћу да уђем. У Збориште се може само кроз неко Окружење.

Кроз Геометрију нећу. Сврсисходност може да затражи да исправљам ситна одступања ако закључи да сувише лутам и губим време а то би ми однело време и умањило снагу, и овако већ мању од нормалне, чак и ако се супротставим. А постоји вероватноћа да је и та Капија у међувремену промењена.

Сасвим је могуће да свака Капија буде деформисана као и она испред Речи.

Што би значило да је Уљез огромне снаге и заузео је цело Збориште, као срж читавог Оквира.

Да ли је та снага већа од моје?

Сврсисходност не реагује на питање.

Мехур се не оглашава.

Једини начин да било шта дефинитивно утврдим је да кренем.

Изабраћу било коју Капију. Вероватноћа да су све заузете и не мора бити велика. У основи, ипак се заснива на претпоставкама.

*

Отварам читаче и бирам Отвор. Сви су исти па се/тело затворим, завртим и пустим да тело/мене дохвати нека струја.

Док се окрећем не престајем да ређам претпоставке куда ћу, ја/тело, поћи. Сврсисходност се лагано диже на ту некорисну активност али не толико да ме онемогући. Јер, крећем да испуним сврху иако је ово потпуно необичан начин.

*

Ударим у нешто и тањим мембране на месту додира. На улазу сам. Читачи нису бележили покрете док ме/тело струја носила. Не знам где сам. Добијам само слику Отвора, све остало не примам, намерно затворен.

Улазим.

Нема никаквих посебности у вртлогу преда мном. Искре се сударају, одбијају од Капије и оквира, раздеобне празнине плутају и трпе ударце.

Прилазим Капији.

Испуштам пипак и овај лебди пред препреком. Мењам устројство себе/тела и спреман сам да пресечем све токове од пипка према унутрашњости тела/мене.

Читач на пипку, мада сам га истањио, не бележи ништа необично. Само силу привлачења, путеве искри около.

Равнотежа је непостојана.

Гурнем пипак, он додирне Капију, лепи се.

Стижу слике нормалног устројства.

Одашиљем шифру.

Капија се отвори.

Улазим.

*

После прве слике препознајем Окружење.

Меморије.

Најлошија од свих могућности.

Токови око тела/мене, испод и изнад, изузетно су густи. Улазак у њих значи заплитање у мреже које повезују Чворишта значења. Праћење интеракција између њих увек одузима времена, захтева да Мехур одрази све могуће путеве, улазе и излазе, транзите.

Одлучујем да не истражим Меморије.

Сврсисходност расте али ја/тело, оправдан дискрецијом, урањам у Капију кроз коју сам ушао.

*

Поново у Раскршћу затварам мембране читача и препуштам себе/тело струјама.

Насумичност има своје мане али вероватноћа да још једном уђем у Окружење у којима сам био, ипак је, обзиром на број Отвора, мала. Довољна да поново покушам.

*

Поступак исти, једнако опрезан.

Капија нормалног устројства.

Улазим, ја/тело, Трагач.

Сврсисходан. Улазим.

*

У непознато.

Токови око тела/мене се увијају, ударају у оквир, разливају, завршавају у кривинама. Не могу да препознам образац.

Ово нису ни Речи ни Бројеви ни Геометрија ни Меморије.

Избацујем, доле и горе, пипке спреман да уроним у струје.

Мехур је непрозиран, без образа. Глас се не отвара.

То се мени/телу никад није догодило: непознато Окружење, никакав Глас.

Где сам? У неком другом, новом Окружењу које не припада мом Створитељу? Или је Уљез створио све ово? Да ли је ово нова замка? Због чега нема одраза у Мехуру? Нема одраза деформације које не постоји? А ипак постоји.

Сврсисходност расте али некако уздржано, успорено.

А ипак постоји деформација.

Ако не могу да се ускладим са Мехуром да ли ћу ја/тело да нестанем као у Геометрији? Да ли је и то грешка, несинхроност са Гласом? Или је то било упозорење, опомена?

Сувише претпоставки.

Немам одговора.

Али, зато што морам да утврдим снагу Уљеза, докле је стигао, урањам.

И не нестајем.

И ништа не знам.

Бележим празнину, равномерно устројство искри и празнина. Ток је успорен и густ, опире се кретању тела/мене. Брз сам, ја/тело у овом окружењу. Успоравам али и даље су пипци покретнији од тока.

Пролазим кроз лаке деформације, недовољно снажне да би их ишчитао. Оне су само додири, незнатни, само пецкање испод нивоа осетљивости најтање мембране.

Мехур је празан.

Ово је или још увек празно Окружење јер програм није утиснут или је Окружење обрисао Уљез. Разлику не могу да одредим без одраза.

Пражњење меморија или програма до сада су била дела Створитеља. Кад бих ја/тело наилазио на њих, а то је било само кад сам сам улазио у Окружење, Мехур би одавао празан одраз. Глас ме никад није водио тамо јер Глас Створитеља зна сопствена дела. Увек кад бих ушао у оквиру своје дискреције одраз је имао јасну слику празнине.

Сад је Мехур празан.

Хипотеза да је ово пражњење одступање које је узроковао Уљез сасвим је вероватна. Он је јак. Сврсисходност се тргне.

Клизим кроз стални отпор токова. Ништа не ремети њихов образац. Деформација мојих искри се не мењају. Слике се не мењају. Исте су.

Све је празно.

*

Испред Капије Зборишта сам.

Прикупљам пипке, затварам тело/себе, па један пружам према препреци. Читаче окренуте цилиндру затварам.

Овде нема вртлога.

Мембране не бележе никакве промене иако су истањене до максимума.

Назирем образац препреке, силе привлачења и одбијања, разлучујем их. Чак и покрете оквира, споре, ишчитавам.

Поучен искуством изградим блокаду токова који воде из пипка.

Пипак лебди у равнотежи.

Пролази кроз њу, руши је.

Опне се додирну, додирују.

Без особености.

Отварам блокаде и ишчитавам образац Капије у потпуности. Ако је деформација у њој спорија удариће тело/мене али нема другог начина да прођем.

Конфигурација је стандардна, једноставно плитка.

И све знам:

за улаз је потребно обрнути распоред

искри и празнина

празно искра празно искра празно празно искра

у

искра празно искра празно искра искра празно.

Ускладим опну тела/себе са ишчитаним обрасцем и Капија се отвара. Њене искре узмичу.

Улазим.

Сад сам крута спорост опне.

Сила Капије, уређене искре, притиска.

Унутра сам, цео, и за мном/телом затвара се пролаз.

Клизим кроз унутрашњост силе. Чврста је.

Ударим у препреку, заустављен. Непокрет искри не пропушта тело/мене.

Ово није уобичајена процедура.

Читаче не могу више да отворим да не би ослабио опну.

Притисак јача.

Клизим низ препреку.

Ниже, непокрет се завршава и испод је поново нормално устројство.

Покушавам да прођем кроз тај нови пролаз, кроз капију у Капији.

Али нема довољно простора. Пролаз је узак.

Не могу да ишчитам да ли је с друге стране препреке нова препрека или већ граница, отпор краја Капије, место њеног споја са Оквиром.

Морам да прођем. Мењам, издужујем, себе/тело.

Читачи, крти, ударају у препреку. На повећаној површини опне притисак је тежи.

Слике које стижу из мембрана, деформисаних, не могу да се ишчитају.

Покрећем себе/тело низ препреку у пролаз.

Део тела/мене прошао је кроз капију у Капији и не бележи никакве особености, битна одступања од нормале у ономе што је пред њим.

Провлачим себе/тело.

Онда препрека почне да се сужава. Непокрети се покрену, крену један ка другом. Притисак на опнама јача.

Крт и спор не могу да убрзам пролазак. Сужавање капилара још више ме задржава.

Све сам спорији. Терет је све тежи.

Спор.

Заустављен.

Заустављен и подељен на 3 дела: део тела/мене напред, део назад и онај у средини, у капији, стегнут.

Препреке леже на мени/телу. Капилари су сабијени између опни. Сврсисходност их крути али бескорисно. Притисак је неодољив, незаустављив. Успорени токови бележе слике смањења запремине.

Опне су спојене. Оне су једина веза делова тела/мене испред и иза препреке.

Капилари пуцају. Расипају се.

Снага се разлива.

Покушавам да се реорганизујем али више не знам шта се дешава.

Слика капије нормалног устројства и препреке забележене из различитих положаја измешане су са фрагментима, севом искри разбијених образаца.

Опна пуца.

Морам да затворим себе/тело.

Хаос расте.

Покушавам.

Расипање снаге.

Не знам ништа.

Покушавам.

Нема ме.

*

(1995)

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]