|
|
 |
Visoka orbita
Naravno, veza kasni. I niko da zatvori vrata. Kant pljune. Sranje. Načisto se smrzo. Ko pičkica. Kako se pomeri tako mu jeza jurne niz kičmu. A okolo se muvaju tipovi u majicama bez rukava. I ne zatvaraju vrata. Samo se provuku kroz otvor, zajedno sa dimom i promajom. Ko da su se rodili Napolju. Istina, i vrata su bez veze. Motori koji su ih uvlačili u zid ko zna kad su crkli pa je neko navario parče čelika spolja i iznutra, kao priručnu ručku. Treba potegnuti udesno i ploča klizne, ili ulevo da se zatvori. Samo, ni magneti brave ne rade pa vrata udare u otpornike, odbiju se, vrate i stanu tako da je rupa poluzatvorena. Taman za provlačenje. Kant otpi malo bezbojne šljoke, toplina zagolica grlo na putu dole gde, samo za sekundu, razblaži krte, hladne zidove naježene kože, pa kroz dim i između uzmuvanih tela nastavi da fiksira rupu. Ako veza ne stigne za koji minut odlazi. A onda ima da razbuca Anđika. Pokvareni laser se probudi, neko mora da ga je munuo u prolazu, i bičevi svetla namignu u ritmu mjuza zagubljenog u glasovima, dovikivanju i cerekanju. Ništa ovde ne radi. Ovo je prvobitno sigurno bilo neka trpezarija za osoblje, a kad je kanta prešla u komercijalnu upotrebu prodata je kao bircuz. Gomila šljakera u odelima za Napolje ubaci se unutra. Kant šacuje kako se oni, naravno, postrance uvlače. Niko da dirne vrata. Sve se to rodilo na sred orbite. Dreka zaroka: "De si...", tapšanje, narudžbine. Laser opet crkne. U kilavom svetlu plafonjerki jedino blješti ekran-poster raskokane, golišave plavuše koja leži u plićaku dugačke plaže i govori nešto. Reči se ne čuju a boje su, valjda jer je baterija pri kraju, pogrešne: more je zeleno, nebo ljubičasto a njena koža plava. Ko u klinačkom SF-u. Neko je na sve to docrtao i nadrkanog mačora ali ne najspretnije pa ovaj preti da dami istera oko a ne da uleti u usta. Senka zakloni pogled Kantu pa ga gurne u prolazu. "Si čuo onaj vic o ribi koja lebdi Napolju? Crevo za vazduh joj otkinuto. Tip dopliva do nje, ona beči oči, oće da pukne. On uzima crevo pa ga uvuče u svoje odelo i natakne na patka tako da mu glavić izbije kod nje. Ona vrisne: "Šta je ovo?", a on kaže: "Ljubav, dušo, ljubav." Vrisak. Kant prevrne oči. Bezveznjaci. Šljakaroši iz treće smene. Varioci, manipulatori. Svratili na jednu posle posla pa u krpe, kod žene koja traži lovu ili fukse koja traži lovu. Ima da gledaju TV i hrču. Drkadžije. Neko ga mune u leđa. Kant se okrene, polako i opako, kao: "Sa ću ti jebem nanu naninu što ne paziš" i ukibi razbacanu ribu. Noge joj u dominđos čizmama a nafilovani trbušnjaci, sisići i moćni vrat ispunjavaju tanku, srebrnu foliju sa rolkragnom. Gadna ramena i mišići goli su do lakta a ostatak je umetnut u crne rukavice. Usne su ultra crvene, oči šljašte iz istobojne šminke a bela kosa je sadistički zategnuta u punđu. "Kant", kaže riba. Klimne. Slika koju mu je Anđiko pokazao nalegne na kosti njene face. Al tamo se glavno nije videlo. "Treba da razgovaramo." Kant spusti pogled i popne ga. "Šta je, nikad nisi vido sise?" Jebote. Amazonka 100%. Osvrne se. Uhvati sklanjanje pogleda. Svi su kao zadubljeni u nešto drugo. I gužva je manja, bar pola metra oko njih je prazno. Jebote. Anđiku ima bulju da rasturi. Kant klimne: "OK." "Šta ti meni OK? Šta se guraš? Nije ti ovo zabavište. Ajde izvini se." "A..." "Kaži lepo: Izvinite, gospođice, što sam vas munuo. Ja sam muška svinja i volim to, al se sad izvinjavam i neću više. Kaži to lepo i glasno." Kant blene. "I dodaj: Izvinite što sam bleno u vaše grudi a bale mi curile gore i dole. Izvinite sa šlagom." Sjebo se u totalu. Tu negde su joj Sestre. Nema leba. Ima da ga pojedu za užinu. "I da klekneš." Noge mu klecnu. "Brže bre." Amazonka ga zgrabi za ramena i gurne. Dok se spušta njena glava je pored njegovog uva i šapuće: "Za 24 sata kod hodnika XXL." Kolena udare u pod, ona se uspravi. "Ajd sad. Jasno i glasno." Kant pročisti grlo. *Jedi govna i guraj dalje. Ko je drčan ne traje dugo. Čista filozofija. Kant šparta pored plavog zida ižvrljanog grafitima. Ježi se od promaje. Ako mu se, dok je izlazio iz bircuza, neko i sklanjao s puta ovde niko ne jebe onog iza. Šljakatori, tehničari, bezveznjaci, mutljage i ostala rulja kuljaju iz bočnih prolaza i guraju svojim putem. Poruke i šifre iskaču iz zvučnika iznad glava. "Levo", šapne mu sako-kompi u levo uvo i on skrene. Prolazi kroz bivšu vazdušnu komoru, pored blokiranih vrata, u novi hodnik žutih zidova, naravno ižvrljanih. Kroz prozor vidi reflektorima obasjana gradilišta. *Svratište je preuređena hala-radionica. Ispod plafona raščepio se poprečni kran. U njegovoj kabini čuči bezbednjak i preko monitora i direktno šacuje šta se dešava ispod. Čim je stigao, pre 39 sati, Kant je čuo priču da onaj gore kibi u karte i zato, čim neko pobedi u 3 partije, menja se sto ili, ako su ulozi veliki, ukoka pobednik, sve zato što je sigurno u vezi sa bezbednjakom. Ako i nije – njegov problem. Kant ne mari za takve stvari ali se ipak polako provlači između igrača, tako da nikog ne zakači, i penje do svoje kabine. Na 3 zida hale naslagane su kabine, na 2 sprata sa pripadajućim stepeništem. Ostatak prostora ispunjavaju stolovi i mali bar, sve pod firmom društvenog života. Kant se popne, gore je, u dimu i smradu od dole, toplije, i nađe svoj broj. Gurne magnetni ključ u bravu. Vrata se ne pomere. Doda udarac pesnicom i ploča sklizne udesno a svetlo unutra žmirne i otkrije parče pene, zgužvano ćebe i ekran. Ne osvrnuvši se na viku i tresak uvuče se, zaključa, okrene dugme na grejaču na "maks." i zagnjuri u krevet. Pena je ledena. Prokleta ledara. *Hladnoća ga budi u neko doba. Baulja prema crvenom svetlu grejača. Opipa. Ovo sranje više hladi nego greje. Vrati se na penu i umota u ćebe. Mlakost ga umiri i Kant zadrema, bez snova. *Probudi se u prijatnoj toploti. Ili je grejanje proradilo ili je kabinu zagrejao njegov smrad. Na pomisao da izađe zadrhti. Dohvati daljinac i uđe u mrežu podataka. Prelista ponovo sve planove naseobine, sve razbacane cilindre sa kretenskim dodacima. Tu negde je ono što traži. *Kenjaža na hladnoći nije nikakvo zadovoljstvo. Ima utisak da mu se inje navatalo na čmarulju i kitu. Voda jedva da je mlaka a šampon ne peni. Ako je i klopa u istom stilu onda – jebi ga. *"Dimenzije prvobitnog cilindra su 124 H 71 metar. Nadgradnje su u toku. Opšti plan je povezivanje sa kockom C12G, čime bi korisni prostor premašio 12000 m3, sa daljom perspektivom rasta. Zakupci cilindra su: Tehnostil, Farmhem...". "Dosta", naredi Kant i šapat vodič programa prestane. Iz dubine hodnika stižu Sestre. Kant se strese, ne samo od promaje i zavuče nos dublje u podignute kragne. Ima da prca Anđika i to na suvo. Sestre se, 3 napred i dve iza, klate polako, bacaju gole noge a u butinama se prepliću teške sajle mišića. Hodnik je za čas pust. Jebote. Kantu kroz glavu prolaze slike sa vesti: razbucana, unakažena tela. Pajkosi stignu samo da ih pokupe a one nikad ne demantuju optužbe da su učestvovale u obračunu. Baš kao što se ni feministkinje ne odriču svojih militantnih članica. A svaka grupa koja traži publicitet kroz nasilje, od Novih Crnih Pantera, Ćelavaca, Jahača Apokalipse ili Mesečara, ima, pre ili kasnije, sudar sa njima. To gotovo liči na nekakvu tajnu ligu i ostavlja puno mesta za priče, nagađanja i izmišljotine. Sestre priđu i okruže ga. Dve su ćelave a dve sa ultra kratkom strnjikom. Samo ta u sredini nosi punđu. Klimne mu a Kant otpozdravi. "Kaži." On pročisti grlo: "Treba mi informacija o orbitalnom metodu ovde. Znaš šta je to?" Amazonka ni ne trepne. "Koliko to vredi?" "10.000". "Za koga radiš?" "Za onog ko da više." "Ne zezaj se s nama." Kant udahne i stane. Cenkanje ga uvek ponese. "Okej. Ovo bi bilo za zelene." "Šta će im?" "Šta ja znam. Oni su humani pa ih ovo valjda kolje." "Jesi tražen?" "Bože sačuvaj. Ja sam solidni mali biznismen. Intelektualne usluge. Slobodnjak." "Proverićemo." "Nemoj da me foliraš. Već ste mi i babinu babu proverile. Sigurno znate i koliki mi je." "Može to da se skrati." "Lova isparava brže." "Nije sve u lovi. Nešto se radi iz zadovoljstva." "Može biti. I šta kažeš? Dil?" "Dil." Tako je – lova vrti. "Kad se čujemo?" "Čekaj i budi spreman." "Kad i gde?" "Naći ćemo te mi." Sestre se okrenu. Kučke. Ali, tu i tamo ispliva neki leš ispražnjenih jaja, sa fiknutom viršlom. Priča se da srećkoviću upumpaju nešto da mu se sprava digne pa ga satima jašu a on prvo uživa a posle vrišti jer ne može da svrši. Kad mu to ipak dođe glavna Sestra Amazonka počne da ga obrađuje i taman kad ovaj prsne ona – cap. Jebi ga, dok ih gleda kako odlaze a bulje im igraju, ne bi ga začudilo da umeju i slepo crevo kroz nos da izvuku. *Holo štuca, muči se, žmiga i umesto obećavajućeg oblizivanja usana ribi ko da je muka, povraća joj se, faca joj se čas zeleni čas sivi. Ako je usluga takva onda je bolje da ga sam išlajfuje, duma Kant. Ništa na ovom posranom mestu ne štima: ni grejanje ni gravitacija ni recikliranje vazduha. Bolje da ni ne zna u kakvom su stanju zaštitni oklopi i šta sve curi unutra. Vesela grupa tiposa izbija na hodnik iz jednog kupleraja. Mokri su i glasni: "Kad sam ga gurno... bez podmaza... suzice su joj štrcnule... u bulju... pada redaljka... među krajnike." Nestaju u prvom baru. Kant skrene i ugazi u C nivo. Tu je mnogo tiše. Pored simstimova su lokali za voajere. Mjuz pumpa iza šarenih ulaza ali nema čopora. Onanija je intimna stvar. Topla. *Viski je čista sintetika, oseća prašak pod jezikom ali bolje išta nego nula, zaključi Kant. Koncentracija je bar 75%-tna. Ako bi pala na pod progorela bi ga. Nagne čašu i prospe malo na šank pa se zabulji u baricu. Plastika izdržava. Samo neće dugo. "Šta je, pojiš drugara", pita neko. Kant digne pogled. Barmen, salama sa nakalemljenim rukama i ćelavom loptom kezi mu se. "A?" "Kažem: pojiš svog malog, nevidljivog ortaka?" "C. Ja..." "Ma nema veze. Uživaj." Salama se okrene, oštro klimne loptom i iz rulje i dima izroni dežurna fanfulja i natakne se na susednu stolicu. Kant prati bućkanje masnih sisa i slojeva sala ispod kombinezona od zlatne plastike. "Zdravo, srce", osmehne mu se sa sve krnjcima, "Oćeš? Jeftino." *Pokeraši delju neumorno. Radnja radi non-stop. Jedni idu, drugi dođu. Kant, naježen, ubaci ključ u bravu i odmah je udari, za svaki slučaj. Vrata se otvore, žmirne svetlo i on ugleda rusvaj. Pretres. Osvrne se svestan tišine među igračima. Znaju kurve. Pogleda gore u kabinu bezbednjaka. Tamo je i ne reaguje. Okej. Uvuče se. Onda ukibi svetlo iznad ekrana: poruka. Pronađe daljinac i pritiske "kreni". Na plavoj pozadini ispišu se slova: Službeni poziv. Pozivate se da u roku od 12 časova od prijema pristupite organu bezbednosti radi službenog razgovora. Neodazivanje povlači krivičnu odgovornost. Potpis: Gunci, v. s. Kraj. *"Anđiko." Kosooki se nasmeši: "Poštovani Kant. Kakva čast. Kako ste?" "Nemam pojma. Kad dođem ću ti kažem. Idem do bezbednjaka, dobio sam poziv." Osmeh zatreperi, uglovi usana zadrhte ali se odmah vrate u kez: "Svakako je u pitanju nekakva rutinska kontrola. "Videćemo. Ajd zdravo." Kant prekine vezu. Ako nije - kosooki ima da prca šmirglu. *Službu su smestili u skoro pripojenu kantu. Na ulazu se još vide nagoretine od varenja spojeva nevešto skrivene debilno roza plastikom. Pozvoni i sačekaj, piše na fluorescentno crvenoj nalepnici na vratima. Kant posluša a nalepnica sklizne udesno otkrivajući prozorče koje ispuni par očiju. "Šta oćeš?" "Treba mi Gunci v. s. Imam poziv." "Čekaj". Nalepnica se vrati, brave škljocnu i ploča se teško uvuče u zid. Izađe musavi tip sa uniformom 2 broja većom. Pokojnik koga je nasledio bio je krupniji. "Ja sam Gunci, viši službenik." "Ja sam Kant." "Aha. Odlično." Službenik pogleda na sat. "Ne kasniš. To je dobro. E pa ovako stoje stvari: nisi popunio formular PA 95." "Zar to nije išlo sve đuture kad sam stigao?" "Pa, trebalo bi al nije. A PA 95 je bitan." "U čemu je štos?" "Konkretno: kolko nameravaš da ostaneš? Imaš vizu za 250 sati ali nisi u svratištu naznačio vreme ostajanja. To stvara zabunu u administraciji." "I?" "I šta ja znam, možda ti i odeš na vreme a možda i ne. Svakakvi dripci se muvaju ovde. I foliranti i džeparoši i fukse i odbegli muževi i švaleri. Svi bi da zametnu trag. Al mi ih, pre ili kasnije, nađemo i isporučimo. Ima i oni koji su pošteni, jedino ne vare administraciju pa im prođe rok a oni ne odu i – cvrc. Onda mora da pišu molbe, da dokažu da su živi i da su ovde a ne drugde i još 100 frka. To može jako da se otegne a čovek dangubi." "Zato mi skrećeš pažnju?" "Da, baš tako. Vidim da si dobar čovek, malo zaboravan, pa reko da ti pripomognem." "I šta treba?" "Da se plati 300. U kešu." Kant preturi džepove, izvuče tri zlatnika i stavi ih u otvorenu šaku. Gunci zagrize svaki komad: "Ima mnogo lažnjaka pa čovek mora da se osigura. Evo formulara", i izvuče papir iz džepa bluze. Kant ga razvije. "Ima i pečat i potpis i datum", doda Gunci, "i vodeni žig. Ne dajemo više ništa elektronski. Ovi kiber-kauboji sve obrste." "Vidim ima i moje podatke. A to što ste mi preturili stvari?" "Čista psihologija. Deluje uverljivije nego samo poziv... Lepo. Pa, ajd zdravo." Vrata tresnu u ležište. Službenička plata na ovoj kanti mora da je mizerija. Zato šišaj kog stigneš. Jebiga, Kant slegne ramenima. *Zeleni informacioni centar je: iskrpljeni zidovi neuspešno zamazani zelenom bojom ispod koje izbijaju crne fleke povezane skaradnim grafitima, na malom trgu u koji se uliva osam hodnika. Ekolozi nisu mnogo na ceni na ovim kantama. Šljakerima izgleda kako stalno zakeraju i tako sprečavaju radove i njihovu zaradu. A zeleni baš umeju da jebu i još uši zavrću. Kant pritisne zvono. Snimljena poruka počne da se odmotava: "Vaš predstavnik je na terenu. Molimo vas da ostavite poruku i broj i on će vam se javiti. Hvala na pozitivnoj energiji. Bip." Kant izrecituje: "Anđiko, jebi se. Kant", pa doda: "Ako si se usro da će da me uhapse pa ću da provalim tvoju bulju varaš se. Drkadžijo, nadam se da će da se zagrcneš od dlaka sa pice koju paseš. Crkni." *Kant zvrnda po ŽNj hodniku i ubija vreme. Okolo su radnjice sklepane od šarene plastike, najlonski šatori, obične kutije sa nabacanim drangulijama. Trgovci se dernjaju, hvale robu. Trešte audio kompleti sa najnovijim hitovima, naravno na piratskim čipovima. Jedan patuljak visi sa tavanice i poziva na predstavu u šatoru pod njim: "Pogledajte tajne otkrića iz visoke orbite. Nešto neviđeno." Kant se priseća frke sa komadima koje su pokupili graditelji nekakvog pogona. Za čas je pukla priča da su to delovi nekog vanzemaljskog broda koji je, ko zna kad i zašto, rikno. Komadi su prodati nekim korporacijama a ove su odbile da ih predaju nacionalnim ili međunarodnim laboratorijama. Pretpostavke su prštale. Naučnici, propovednici i bezveznjaci su svršavali po TV debatama da bi, posle više od dva meseca bez ikakvih novosti, sve splaslo. Ostale su priče o supermetalima ali i ona da su, u stvari, nađeni delovi neke od starijih raketa, gadno nagoreli jer je mašina eksplodirala. Za sretne nalazače se pričalo da su netragom nestali, da su nađeni kako plutaju unaokolo ali ništa nije ponovo popalilo raju. Ovde izgleda da fazon još radi. Valjda zbog blizine mesta događaja. Kant produži. Na sledećoj tezgi je rašireno odelo za Napolje sa gadnom rupom na leđima. Ivice su joj istopljene a vidi se i nekoliko crvenih fleka. "Odelo momka koji je dao život za napredak. Možeš da ga dirneš za sreću a mogu i da ga prodam. Povoljno", recituje namrgođeni prodavac u crnoj mantiji. "Paz da ne bi", uzvrati Kant, "pa da se ulopam u kečap". *Žamor utihne i Kant baci pogled dole. Igrači su povadili nožekanje i kruže jedan oko drugog. Rulja dahće. Krembili. Možda su obojica varali. Dok se saginje da uđe u kabinu čuje vrisak. Uđe i ugasi svetlo. U crvenom polumraku lampice grejača ostavljenog da radi guli čizme a pogled mu padne na kutiju sa čistim gaćama. Izuje se, odustane od skidanja jakne, posrano frigidno je unutra, ogrne ćebe, potraži daljinac i – ukoči se, trgne, zabulji u kutiju. Tačno, pomerena je. Ispravio je poklopac posle posete bezbednjaka a sad je opet kriv. Hladnoća jurne sa čela dole. *Opomena. Lična greška. Treba da je zahvalan posetiocu. Stvari se dešavaju pred njegovim nosom a on ne vidi ništa. I šta sad? Ako ode, Sestre će ga teže naći i izgubiće vreme. Ko su? Možda Anđiko zna pa se zato sakrio. Morao bi da zna jer je ovdašnji, on mu je dao instrukcije i vezu. Sigurno ga prisluškuju pa znaju gde ide. Znali su i za pajkose pa su zato posle njih upali. Mislili su da on neće da primeti novu pretragu, da će biti zaokupljen prvom frkom. Sigurno su ga pratili. I čekaju napolju. Koju igru će Anđiko da igra? Ostaviće ga na cediljki? U svakom slučaju – stvari su krenule. Nešto se dešava. *Nikako da se ugreje. Kad se okrene prema zidu niz leđa juri jeza. Ako legne na leđa hladno mu je na nogama. Crveno svetlo samo ga draži. Jebiga, ima da crkne ovde ako se stvar oduži. *Naravno, prate ga. Ošacovao je 2 tipa kako se vuku za njim. Bauljaju kad on puzi, žure kad i on. Da bude siguran penje se, po osovini, kroz gužvu, sve dok ne stigne do nalepnice: "Oprez! Opasnost gradilišta!" Kant stane pred prozor i gleda kako, osvetljeni reflektorima, šljakeri plivaju okolo, tegle svakakve cevke a vatre od varenja bljeskaju i namiguju. Krajičkom oka kibi iza. Hodnik je prazan. Niko nema posla ovde. Za malo njuškalo izviri i Kant klimne. Stvari su definitivno krenule. *Oružje ne sme da se unese i sa bezbednjacima nema zezanja oko toga. Naravno, čovek može da se snađe ako mu je naspelo. I ovde, kao i na svim mestima u orbiti, na Zemlji i ispod mora, crna berza šljaka. U mraku, po ćoškovima i ćumezima. Jedino što treba poznavati prave face. Solo i nasumično traženje, Kant zna, pre će ga dovesti u ćuzu nego kod dilera. Na Anđika ne može da računa a ni na druge adrese jer tipove niti zna niti ima pojma za koga rade. Lako može da uleti u šake onih koji su iza. Moraće da se samosnađe. Prvo u hodnik sa bircuzima. *Kant izađe, malo šavrdne da izgleda ko da je nacvrcan i krene niz hodnik. Sa njuškalima u bulji. *Patuljak i dalje visi i odelo je na tezgi. Ili je to novi komad sa sličnom rupom i flekama boje radi uverljivosti. Kant se gura kroz gužvu. Gomila dreči žutih kombinezona zakrčila je prolaz. To mu treba: turisti. Oni se dovikuju, mašu, pokazuju. Čopor bogatih tupadžija u poseti sirotinjskoj četvrti. To je tako egzotično, šik. Nose filtere za vazduh, da smrad ne ošteti njihova nežna pluća, i rukavice. Kant laktovima uđe u grupu okupljenu oko tezge i preko glave sa tetoviranim cvetovima kaže prodavcu: "Daj mi onu lampu." Dedica je pruži, on škljocne, proveri indikatore. "Pošto?" "Iljadu i po." "Iljadu." "C." "Iljadu i po i još jedno punjenje. I onaj špric." Deda klimne i doda dve baterije i špric. Kant gurne zlato u otvorenu šaku. "Jel to za Napolje", pita turista iza njega. Pustio je onu modernu zuluf bradu i iskvarcovao ostatak face. "Jok. Ovo je za čišćenje klonje. Osvetliš, zavučeš glavu unutra i čistiš. Vrlo prosto." Prodavac se glasno nasmeje. Niko ne voli uštogljene tupadžije osim njih samih. *U stvari, lampa jeste za Napolje, kad se šnjofa po rupama. Špric je za brze intervencije, kad je neko već uvučen unutra a nisu stigli da mu sljušte unutrašnji sloj odela. Onda mu se špric krne u bulju. Igla probija slojeve izolacije i ojačanja kroz koja teku svakojake cevke i zabija se u meso. E sad, kad je nekome frka ove stvari mogu i drugačije da se iskoriste. Kant sedi u javnoj klonji, drhturi od zime koja izbija iz pločica i montira iglu na lampu. Dodatne baterije je spojio sa onima unutra. Još malo srebrne izolirke i stvar je gotova. Da je proveri on uključi kontakt, iglom dodirne ruku i struja ga zvekne. A kad se ovo zabode do kraja... Jeste bangavo ali radi ako treba. *Kant taman uzdahne od olakšanja kad ga neko kucne u rame. "Odjebi, pederu, vidiš da pišam," odbrusi al onaj ne odustaje. On pogleda preko ramena i stvar mu zamalo ispadne iz ruke. Amazonka. "A..." Ona stavi prst na njegova usta. Zapahne ga čudni miris, nešto između znoja i ulja za masiranje. "Za 16 sati budi kod ugla BD", kaže ona, okrene se i izađe. Leđa su joj gola i mišići igraju. Kant šacne patka a ovaj se skupio i nema ga. *One čekaju pored vrata i Kant zastane, broji ih, 4, pa požuri. Nema druge. Ako oće da ga skenjaju opet im je došao na rupu. Osvrne se. Njuškala je probao da se oslobodi u gužvi nove smene šljakera. Hodnik je prazan. I ovde je nalepljeno upozorenje o radovima. Stiska lampu u džepu ali ona je smešna prema tim nabildovanim mišićima. Nema zime za te gole butine, stomake i ramena. Stane pred njih. S one strane prozora, u mraku, nazire kostur dela u izgradnji. "Stigao sam", kaže bezvezno. Odgovori mu tiho brujanje i krckanje cilindra u kome su. Sad ga je, odjednom, ponovo svestan. Smeta mu kao kad je stigao mada ga je, onako sveprisutnog i stalnog, brzo zaboravio. Jedna od Sestara, nepoznata mu, klimne: "Skidaj se. Izlazimo." Osvrne se: "Ovde?" "A gde bi? U garderobu?" *Ovako go i nakožene ježe Kant je sam sebi jadan. Sav je nekako siv, noge i ruke tanke, stomak ispao. Pokriva šakom skvrčenog mačora dok dve Sestre ladno donose unutrašnji deo odela. Onda mora da navlači nogavice i šta je tu je. Jebiga, ipak on nije bilder. Nafilovanog mesa ima na tone. On je kefalo. Sve to ne može da ga ubedi i spopada ga bes. Da ga sakrije kaže: "Neki tipovi me prate. Trebalo bi..." "Znam. Idemo unutra." Amazonka ne gleda Kanta nego bar 10 cm iznad njegovog temena. On se obuče, pokupi ono što je svukao i torbu sa kamerom, prođe, iza Sestara, kroz otvorena vrata. Ispred je hodnik i nova vrata. Ta vode Napolje. *Kant gleda kako Sestre uskaču u odela za Napolje. Bez unutrašnjeg dela, nagolo. Opaki sisići se ljuljaju, noge se dižu da ukorače u odelo. Sve imaju izbrijane pice ali mačak ne reaguje. I Amazonka koja mu se obraća zbaci krpe, otvori orman u zidu a odatle izađe ram sa postavljenim odelom. Kad je tako razapeto oblačenje je čas posla. Kant proveri zatvarače i uzme šlem. *"Pričaj", kaže Amazonka. Svi su u odelima. "To za njuškala znaš." "Da." "Ko su?" "Ne interesuje nas. To je tvoj problem. Sa nama te nisu videli, sprečeni su." Kant klimne: "Šta imaš?" "Našle smo mesto i sad idemo tamo." "Okej. Šta onda čekamo?" "Znak." *Znak su 3 udarca u spoljna vrata. Odgovor je isti. "Šlem", kaže Amazonka. Brave škljocnu. Sestre jedna drugoj proveravaju zatvarače. Amazonka pregleda Kantove i kucne u vizir. Radio oživi: "Sad se drži. Otvaramo." Vrata kliznu u stranu. Prašina zakloni vidik. Ovo je potpuno ilegalno. Neko u kontroli će da registruje otvaranje i da uzbunu. Kant se osvrne ali iznad vrata kroz koja su ušli ne trepće crveno svetlo. A morala bi da budu blokirana. Ili je to namerno ili je kvar ili nikoga ne boli za uzbunu. Puca im kita. Misle da je neki šljaker kucnuo ulaz, uleteo da se skloni jer krizira. Zato ta spoljna vrata i služe. Ali onda bi trebalo da stigne hitna pomoć al i nju izgleda da boli kurčić. Vazduh iscuri i otkrije gole šipke konstrukcije kako štrče Napolju. Desni zid novog dela skoro je zatvoren a ostatak je tek na početku. I ovo mora da je produžetak stambenog sektora za šljakere pa se niko ne žuri. Da je u pitanju neki pogon, glavonje kompanija bi sekle muda za kašnjenje. A rulja može da se pritrpi: i po četvorica mogu, na smenu, da džonjaju u istoj kabini. Kome se to ne sviđa – nek ide. Barem rulje ima na tone. Sestre krenu Napolje, prihvate se za šipke i idu gore. Kant ih prati. Magneti na čizmama lepe se za pod. *Što je dalje od izlaza sve je lakše da se penje. Gore, na platformi je skuter, malo potisno plovilo za 10 osoba. Sestre su već stigle do njega i ukrcale se. Kant hvata poslednju šipku i izbacuje se, dopliva do mašine i uđe. Poklopac kabine se spusti i zatvori, motor oživi. Ne može da je daleko mesto gde idu. Skuterom se ne putuje daleko. *Plove kroz naseobinu, između svakojakih građevina. Prilična je gužva. Svetla namiguju kroz prozore, bljeskaju varilačke vatre i mali motori na leđima šljakera koji guraju materijale. Mehaničke ruke prebacuju već gotove module do mesta gde će ih priključiti. Stare stanice dobijaju nove nastavke. A ispod svega visi kugla-majka. Na njoj teku, kovitlaju, prepliću se raznobojni oblaci. *Izašli su iz dela intenzivne gradnje. Sad prolaze kraj velikih, jarko osvetljenih kompleksa: fabrike i laboratorije. Za dokove su privezani šatlovi, utovaruju ih i istovaruju. Ovde se radi za surovu lovu. Unutra stanuju samo glavonje. Potrošna masa šljakera dovozi se po potrebi. *Veštačka svetla su ispod njih a iznad je gomila krša: đubrište istrošenih, havarisanih modula, radioaktivnih ljuštura starih satelita sakupljenih na gomilu koja pluta i okreće se sama, po sopstvenom momentu. Poneka glatka površina odbljesne u orbitu. Kant se seća jezovitih priča o cinkarošima koje je njihova banda zatvorila u jednu od kanti. Ovi su uspeli da osposobe radio, suviše lako u stvari, kao da je neko hteo da se njihov kraj čuje. Slali su signale, vrištali, obećavali priznanja, priznavali. Posle tačno 10 minuta emitovanje je prestalo. Kad su ih spasioci našli, skoro 6 sati kasnije, bili su upišani, usrani i ludi. Toliko ludi da bi im bilo svejedno da neko ponovo zatvori vrata i zavari ih. Spasioci su se kleli kako je unutra sve bilo puno groznih šumova, metalnog cerekanja i grebanja. *Pocrneli metal, iskidane oplate, odlepljena plastika se, kao kandže, pružaju prema skuteru. Ma ko da je vozač Kant mu skida šlem. Provlače se sa milimetarskom preciznošću. Sitniji otpaci odbijaju se od prozirne kabine. On kapira štos: ovako su u senci i niko ne može da ih skenira. Motor, od kako su ušli među krš, smanjen na minimum sad je ugašen. Plutaju gurani prošlim ubrzanjem. Skuter se uzdiže, izbije iznad školjke koja ga je skrivala i priđe novom zidu od izgužvanog metala na kome još visi poneka pločica keramike. Kant oseti kako ih magneti usidruju. Kabina se otvori i oni krenu Napolje. Vozač ostaje u skuteru. Napolju, čizama lako zalepljenih, Kant gleda kako jedna Sestra barata oko vrata u zidu. Ova se malo opiru ali popuste. Sve izgleda staro i truleks. Mahnu mu i on krene u mračni otvor. *Vazdušna komora, iako skrpljena, radi. Zeleno svetlo iznad vrata žmigne i Sestre i Kant poskidaju šlemove. Zapahne ga vrućina i teški smrad. "Spremi kameru", kaže Amazonka. On otvori torbu, malo nespretno zbog rukavica. Kad digne pogled vidi da su se Sestre, osim one koja mu naređuje, iskobeljale iz odela i, držeći se za šipke, stoje ispred vrata; jedna s leve, druga s desne strane a treća u sredini. Ploča klizne udesno i otkri goli hodnik. Sestre se oslobode, poskoče i zaplivaju kroz njega sve do ugla. I tamo se rasporede i polako izvire. "Idemo", naredi Amazonka. *Sestre klize kroz hodnike. Mora da su bile ovde jer nema šanse da se iz cuga snađu. Zadah i vrućina su sve jači. Kant je totalno mokar. Hlađenje u odelu ne radi ako šlem nije na mestu a Amazonka nije dozvolila da svuče odelo. Tako njih dvoje tapkaju po podu, zalepljeni magnetima a Sestre, onako gole i obrijane, plivaju, odbijajući se od zidova i plafona. Za njih sanduci i kutije koji zatrpavaju prolaz nisu prepreka, samo malo poskoče i već su s druge strane. Kant mora da se potrudi i obilazi. Kad neka baš pošteno raširi noge i pica zine, zagolica ga u malom mozgu. A ova konzerva, ma kako da je skrpljena, radi. Spoljni izgled je maska. Samo, kad se nešto skriva onda se i čuva. On ne vidi nikakvo oružje kod Sestara. Možda im ne treba jer znaju mesto? Alarm nije čuo, sva vrata su se otvorila, sve ide glatko ko na nekoj žurezi ali... Vrata kliznu u stranu i Kant stane. Stigli su. Potegne kameru i uperi je u polumrak. Podešava sočiva i njihovu osetljivost i senke izblede. Pritiska "rec." i uđe u halu. U dugom totalu hvata prostoriju, gromade kaveza i prolaze između njih. Onda zumira snopove fleksi-cevi i kablova i prati ih polako, da uhvati kapanje u njima, sve do kaveza i gubica u koju ulaze. Obilazi kavez i snima. Telo unutra je bezoblična masa zarobljena u šipke, bez imalo mesta za pokret. Diše polako. Bleda koža drhturi od lakih struja na koje je priključena. Na kraju tela iz njega izlaze nove cevi. Vrati se do glave ne prekidajući snimanje. Opet zumira cevi i protezu koja fiksira njihov ulazak. Njuška je vlažna, nozdrve se šire i skupljaju. Iznad njih je pokrov. Kant ispruži slobodnu ruku i smakne ga. Otkrije veliko, crno oko, raširenu, ukočenu zenicu. Drhtaj prođe kroz telo i glavu i duboki, teški glas procedi se kroz čelične šipke. *Amazonka ga gurne. Kant prekine snimanje. Ima bar 20 usnimljenih kaveza a iz panorame se vidi da ih ovde ima bar 100. I ko zna koliko još ovakvih hala ima unutra. Spakuje kameru i krene napolje. Iako je oznojen jeza mu je na leđima i stomaku. *Vraćaju se drugim putem. Ovde po zidovima visi instalacija prilepljena samo šandarenim izolirkama. Kod jedne od razvodnih kutija, u koju kablovi utiču i ističu, zastanu. Amazonka otvori džep na desnoj butini, izvadi mali kompi i da ga sestri zakačenoj za šipku na plafonu. Ova otvori vratašca, priključi se na ploču sa gomilom lampica i otkuca nešto. Svetla se pomere, promene mesta. Sestra se isključi. Kod sledeće kutije stvar se ponavlja. Ribe brišu tragove. Ako je sve oprema ovako skrpljena neće biti velika mudrost da se to uradi. Mesto je skroz skucano od selotejpa. Samo su aparati u hali potpuno ispravni. *Niko ih nije sačekao na krivinama ili izlazu. Kant ukapira da se sve vreme tremira i čeka da neko bane ali – ništa. Bez problema stižu do komore. Napolju su mračne siluete otpada, odozdo obasjane. Skuter čeka. Utrpaju se, kabina se sklopi a motor oživi. Kant zatvori oči. Nije bilo loše. Čisto. U nos se uvuče zaostali pramen smrada. Uostalom, ko god da šljakari tamo nije neki kapacitet nego sitna sića. Običan stočar. Svetla promiču s one strane kabine: fabrike. Civilizacija. Jedan šatl ispred odlepljuje se i diže. Čim se ispne pali glavne motore i pravac dole. Isto rade i oni u otpadu. Film počne da se odmotava i vraća u halu. Jebiga, neće to. Zatrese glavom. Boli ga, važno da je obavio posao. Šta tu ima? *Ali glava radi po svome. Kant je video gomile mrtvaca, prosuta creva i mozgove, krv pomešanu sa govnima. To je dole sasvim normalno. Na kraju krajeva i onako ih ima previše. Ali ovo je video prvi put. Zna za priče, bilo je na TV, u vestima s vremena na vreme. Samo, ništa više od snimaka mesa a to i nije nešto: meso ko meso, malo bleđe ili crvenije ko mari. Ali ovako uživo... Strese se. Jebote. Povuku gore i zabiju u kavez malo tele ili pandu ili ko zna šta, priključe mu cevi za hranu i govna i ostave tako, u mraku i vrućini. Daju mu samo neko posebno mleko. Ne može ni da mrdne. I sve zato da mu meso bude mekano, bez mišića, svetloružičasto. Pet-šest meseci telo raste, sapeto, slepo, znoji se, drhti, sve dok ga ne zakolju. Radilo se to i dole ali su države zabranile taj "kontinentalni tretman" zbog dreke javnosti. Biznis se nastavio ovde, ilegalno. Sad to nije samo prirodno meso bez mišića i žila nego i odraslo u idealnim uslovima mikrogravitacije da bi bilo mekše za lovanerske guše. Za tren Kant začuje onaj glas, krik, vrisak između žica. Trgne se i otvori oči. *Sestre se oblače dok Kant guli unutrašnji sloj odela. Konačno se iskobelja pa zgrabi pantalone i ubaci se u nogavice. Jebiga, dobrodošli u friz. Ni džemper ni jakna ne pomažu. Jedva uspeva da obuzda zube da ne cvokoću naglas. Amazonka mu da kompi. Vreme za isplatu. Nikakva kenjaža o jadnim životinjama slepih očiju ne pali. Suva lova je ono što se računa. Kant ode do razvodne kutije i uključi se. Ruke mu pomalo drhte ali pogađa ulaz i kreće, nađe svoj račun, ukuca šifru za transfer. Ekran se isprazni, ponovo ispiše cifre i potvrdi prebacivanje. "To je to", kaže. "Zajedno ćemo da izađemo do ugla a posle ideš svojim putem." "Okej." Kant klimne. Glupo mu je da se rukuje s ribom. Izvadi kameru iz torbe, rasklopi je i čip sa snimkom ubaci u džep, pored lampe. *Na uglu Kant sabira. Ostatak stvari mu je u svratištu. Nije ih pokupio da zavara njuškala. Pogleda na sat. Još deset minuta do poziva. Dogovor je da u roku od pola sata od prebacivanja love obrne svoj broj i potvrdi da ima robu. Oni će za sledeća 2 sata biti ovde. Sigurno imaju neko privatno plovilo u blizini. Ostaje, dakle, čista tehnika. Sastanak kod Anđika treba otkazati. Krene prema javnoj govornici. Još ne zna ko su njuškala. Osvrće se. *"A, naš posetilac." Kant se okrene. Službenik, viši, Gunci, prilazi sa širokim kezom. "Kako je? Šetkaš okolo." "Da." "I kako ti se čini? Još se gradi al nije loše?" "Da. Da." "A to ti je nekakva kamera u torbi?" Kant klimne. Tip u govornici upravo je završio. Žmirka zelena lampica za slanje. Odgovor će stići za čas posla. "Snimaš okolo, a?" "Pa... malo." Crvena lampa namigne. "E pa to ne sme. To je kažnjivo." Tip prima poruku. "A kolko se sećam nisi ni prijavio kameru, burazeru." Kant pogleda sat. Još 6 minuta. Ako vreme istekne bez potvrde sjebo se. "Daj da vidim tu mašinu." Tip otvara vrata. "Daj." "Evo, evo." Skine torbu s ramena i gurne je u otvorenu šaku, propusti tipa i upada. *Samo jadno klik i – gotovo. Prekinuli su vezu. Ništa nije ugovorio, nije stigao da upozori na njuškala. E jebi ga. Ovo mu nije trebalo. Krene i stane. A kamera? Osvrne se. Bezbednjaka nigde. Samo šljakeri i ostali mutež. Gunci zbriso. Kant pljune. Ako ga pojuri ima da se pravi lud ili da mu rebne kaznu u kešu da mu se zavrti. Jebiga. 100 puta. Još jednom se osvrne. Pogled okrzne dve poznate njuške. I ovi stigli. Ali njuškala gledaju na drugu stranu i krenu tamo. To ne štima. Al šta ga boli, nije lud za pratnjom. *Sirena zakrešti i ispred se zakuva krkljanac. Kant zakoči. Talas vrišteće mase ga gurne nazad, niz hodnik, sve do raskršća. Tu pritisak popusti a rulja se razmili okolo. Sirena zaćuti. "Šta bi", pita jednog šljakera. "Ništa strašno. Popustila vrata." U hodniku, leži nekoliko tela, jedna čizma, papiri i krpe. Te su pošteno izgazili. On nastavi, prođe skoro ceo bočni hodnik kad se oglasi sirena medicinara. Ipak su se probudili. *Prepozna šupu i zelenu farbu sa flekama. Kanta i nije tako velika i pre ili posle stigneš gde si hteo. Šacne sat: još 48 minuta. Ne ulazi mu se tako rano. Obrne se. Na uglu ga trgne šum. Proviri. Iz bočnog prolaza izađu ona 2 njuškala, osvrću se i pređu u drugi hodnik. Za debljinu izolirke su se mimoišli. Kant žmirne. Onaj ko da tegli torbu sa kamerom. Ista je kao njegova. Istina ima 100 miliona takvih ali baš sad, baš ovde... Nasloni se na zid, izbroji do 53 i krene. Prolaz je zatrpan svakakvim drangulijama: creva neke mašine izmešana su sa iscepanim faks rolnama, razlupane kutije, još papira, prazne konzerve, brikovi i tetrapakovi. Provlači se kroz to i noga mu zapne. Sagne se, razgrne đubre i dole nađe višeg službenika. Još je topao. *Njuškala izađu iz hodnika i skroz ladno stanu na sred trga. Streljaju pogledima okolo diskretni ko šatl parkiran u memoriji kompija. Al pokrivaju leđa jedan drugom. Ili su amateri koji su gledali puno filmova ili im se baš oće da ih svi konstatuju i zaobiđu. Raja ih, pribijena uz zidove, u širokom luku ignoriše. Kao: ne vide 2 mamlaza sa rukama odmaknutim od tela ko da imaju 20 kila mišića ili bar ručni bacač ispod odela. Kant stiska lampu. *Bez razloga njuškala su otišla. Okrenuli se i vratili odakle su stigli. Kant beči oči al ih ne vidi, zatrese glavom i jurne. *Dahće i pritiska dugme za ulaz. Vrata su zaključana. Jebe im sve po spisku. Ako onaj seronja neće da otvori razbiće ga. Jurnjava ga je zaduvala, ne može da se nadiše. Pritisne opet pa se osvrne. Trg je prazan. Ne, neko izlazi iz hodnika. Vrata se pokrenu. Njuškala. Kant se postrance provuče kroz otvor. Učini mu se da jedan od tipova klima glavom a onda se vrata sklope. *"Aha, poštovani Kant je stigao. Samo napred, samo napred." Kant ugazi u sobu. U uglu, na gomili jastuka, leškare 3 tipa. Onaj što blebeće je Anđiko. "Siđite." Obazre se. Nigde stolice. Okrene se sasvim i štrecne. Neki grmalj, 3 sa 3, stoji u uglu. Naočarke za plažu mu skrivaju oči a ručerde drži na jajima. "Moraću tu do vas." "Ali naravno." Kant se spusti na jastuke i upadne ko u bure. Proba da se iskobelja kad mu se drugi tip obrati: "Nešto ste zadihani. Problemi?" "I da i ne. Neki tipovi su me pratili. Šmugnuo sam im al sam video da su skenjali jednog bezbednjaka koji mi je oduzeo kameru." Tip klimne. Upicanjio se po poslednjoj modi. "Kakav jezik", ubaci se Anđiko, "baš ekspresivan." Modista klimne. "Al čip sam sačuvao", zbrza Kant i maši se za džep. Grdosija prileti, u 2 koraka i zgrabi ga za ruku. Čip padne na jastuke a modista ga dohvati, otvori svoj sako i ubaci u kompi prorez. Onda iz džepa izvadi naočari, gurne ih na nos i gleda snimak. Naočari su prijemnik i dobijeni signal šalju na stakla od tečnog kristala. Kvalitet nije neki ali radi. Modista skine naočare. "Dobro. Čak vrlo dobro. A šta je to?" Kant gleda kako mu grmalj vadi lampu iz džepa i dodaje gazdi. "Zgodno. Primitivno ali efikasno." Anđiko klima. Kant cimne ruku ali stisak ne popusti. "No dobro. Vratimo se poslu." Modista trepne i Kantova ruka padne. "Isplata po dogovoru: pola u kešu pola na račun. Za sat se vraćamo. Sad bi mogli da popijemo nešto." U 2 koraka grmalj ode do ugla u kome je bio, uzme dve aktovke. Jedna završi u Kantovom krilu a druga kod modista. Ovaj je otvori i izvuče flašu i 3 čaše. "Potpuno prirodno", kaže i naspe gustu, belu tečnost pa je doda Anđiku i Kantu. "Za posao." Kant otpi. Vrelina klizne niz grlo. "Prebrojte", kaže modista, "insistiram." *U stvari tako je Kant isključen iz razgovora. Ali ni Anđiko nije bolje prošao. Nije ni on krupna riba. Zato mora da se uvlači. A i modista to isto radi nekom dole: liže bulju. Ali, Kanta nije briga. Svoje je obavio. Miluje torbu. Suva lova. *"Baš je toplo ovde", kaže modista a grmalj priskoči i olabavi mu kravatu. Modista ni da trepne. Grdosija koju bi i bazuka jedva zaustavila kad se zalaufa stane sa strane. Možda mu i crevo vadi kad ovaj oće da piša, konta Kant. *Na izlazu Anđiko se topi ko sladoled. Tako valjda treba kad si u mašini. Onda imaš sigurnost, znaš ko je tvoj ali moraš da raširiš guzu ako oće da ti ga zavuku. I da se smeškaš. *Kant nikad nije putovao privatnim plovilima. Uvek je morao da se gura, čeka u redu za karte, potvrde i pečate. Sad je sve to prošlo kraj njega, niko ga nije ni pogledao a već ulazi, kroz pupak, u brod. Lova, lova, lova... *Putovanje je prošlo po principu: malo lebdiš, malo te ubrzanje davi pa opet lebdiš i opet te davi. Jebiga, koje bogatstvo košta ovo zezanje gore-dole. Trebalo bi da ga neko debelo plati. Ima da mu zabibere. Gadne stvari će da se dese. *Modista klimne Kantu: "Bićemo u vezi." Kroz oblake viri tunjavo sunce. Ipak, dovoljno je toplo da ne drhti. *Lova je legla na račun. Kant to rutinski proverava. Još nikad nije čuo da neka velika firma zezne slobodnjaka. To su za njih sitne stvari, kinta gore – kinta dole, ali im uvek trebaju sitne usluge proverenih ljudi. Kompanije su gromade bez dodira. Između, u praznini, plivaju slobodnjaci i štrpkaju po narudžbi. Veliki se međusobno prate 25 sati na dan i nema šanse da konkurent ne zabeleži svaki potez. Slobodnjaci su face u senci, sitne ribe, ali mogu svuda da se zavuku, stignu i odu bez mnogo buke. Ako nešto krene naopako naručilac će da nestane u svom skloništu. Jaja mogu da upadnu u procep jako lako i mrak može da proguta sitnež a da ni ne podrigne. Ali, to je cena, pa, ako ti se ne sviđa - poljubi i ostavi. Kiša lije ko sumanuta. Kant se ježi. *Nema senzacionalnih vesti iz orbite. Sve se okreće po starom. *Kant leži u svom brlogu. Žmuri ali to ne može da obriše paket koji je stigao. Unutra su njegove stvari iz svratišta. Anđiko je obećao da će ih poslati ali on nije mario za gaće i čarape. Ipak, to je stiglo, uredno spakovano. A kad je napipao ono što su uvili u te krpe stao je. Mada, jasno mu je, ništa novo nije otkrio. Ekologija je samo biznis. Od dosade koja gnjavi kompanije i sama je postala kompanija. Vreme protesta i oružanih akcija, sabotaža, zaboravljeno je. Onda bi njegova vest bila na prvim stranicama. Ili bi neko razbuco fabriku. Sad je štos u trgovanju. Ekologija prodaje svoje ćutanje. Plati da budem nem. Da bi postavila takav uslov neko mora da nabavi informaciju. Neko sitan, slobodan i potrošan. Zelenima je prvi zadatak da otkriju skriveno, da znaju šta se mulja. Za to najme slobodnjaka ili neku bandu ko što su Sestre i kažu: Idi tamo i uradi to i to. Lak posao – čista lova. Bez frke i panike. I svi su na kraju živi i srećni. I debeli. Okej, sve mu je to jasno ali ne mora da mu se dopada. Ustane. Ma, šta ga boli. On je sitnež. Ako hoće da opstane mora da pazi, ćuti i rinta. Važno je da on nije na jelovniku. Razmota krpe, odloži na stranu kameru a foliju sa vlažnim, malo otopljenim, ružičastim mesom ubaci u friz. (1995) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
