Biblioteka srpske fantastike

Ljiljana Praizović
(1958-2001)

Plovidba

Milica od Aranđelovićevih, koji ovo ime dobiše po arhangijelu ne pouzdano znano kojem, a slavili su Svetog Nikolu, zaštitnika putnika i moreplovaca, beše obdarena nesvakidašnjim uzdarjem.

Koji su sa njom radili već su znali da ona u svojoj glavi drži brojeve telefona i imena njihovih vlasnika, brojeve telefaksa pojedinih firmi i njihove pune adrese kao i Bankverbindung u ma kojoj svetskoj banci isključujući Hypo Bank Munchen. Ova banka je, naime, imala takav kompjuter koji se u pamćenju sasvim merio sa Milicom pa su obadvoje zazirali jedno od drugog te kao i sve samotne životinje, nisu ni zalazili u atar onog drugog.

Milica je veoma precizno rukovala i vremenom koje u danu protiče nejednako. Ovo rukovanje je dolazilo od njenog veoma izraženog smisla za procenu pravog trenutka, tako da joj se vreme na izvestan način i povinovalo. Milica je, naime, u svako doba dana i noći znala koji je tačan sat, minut i sekund, a u znak zahvalnosti za ovakvu osetljivost, vreme joj se priklanjalo tako da, ako i ne bi bio onaj sat, minut i sekund koji ona kaže, od trenutka kada ga rekne, ovaj bi i nastupio.

A beše lepa da je se čovek nije mogao nagledati, i teško onome ko okusi njene topline, taj je ne zaboravi, a ni u kom drugom je ne nađe ponovo, jer se dva puta nikome nije davala, kojom prilikom je sasvim dostizala vreme koje takođe nikome dva puta jednako ne naiđe.

U svemu čega se poduhvati beše vešta, ali nadasve pamtljiva tako da je već teško i sve teže, podnosila ovu svoju obdarenost. Ljudi su se oko nje sa punim pravom oslanjali na ovu sposobnost pamćenja, i koristili su je umesto 95, to jest, umesto "tačno je 19 sati, 28 minuta, 20 sekundi".

Ali, ovim učestvovanjem u tuđim životima snaga stade da joj otiče kroz kanal nepoznati, u rupu bez dna.

Čim ovaj kanal između svih drugih sa sigurnošću utvrdi, Milica krete da se sa njim suoči i da ga zatisne.

Za ovo joj dođe znak u vidu kopca koji stade jednog jutra da preleće iznad Beograda, a mnogi ga tada prvi put uživo i videše.

Prateći njegov let ona iz svoje utrobe izvuče crvenu nit, uomči je i stade da je baca niže oblaka. Kada se ova nit kao omča i namakne ptici oko vrata, Milica je, tako uhvaćenu, svuče do zemlje.

U ovom trenutku se i dogodi da se onaj kanal kroz koji je gubila snagu suzi i prekine.

Ona očerupa kopca i njegovim perjem zatisne svaku, i najmanju, mogućnost da se onaj kanal opet otvori, i tako joj se snaga povrati. Pticu ostavi golu na zemlji i ne hajući, jer koja se ptica da uhvatiti od živog čoveka, njoj i nije mesto na nebu, nego na zemlji.

Tako Milica prestade da ljudima odgovara na kojekakva pitanja i to je tako ćutala kao da je zavetovana. Jedino što u svemu tome nije valjalo beše što joj se pamćenje uvećavalo u onoj meri u kojoj je ćutala.

Pod bremenom nepotrebnih brojeva, imena, lica i predela, ona stade da kopni, a kako duša može više da izdrži nego telo, tek kada od nje osta samo senka, ona tu svoju senku pošalje vidaru Miliji, po preporuci.

Ovaj čovek beše vičan čitanju tragova koje od našeg prvog rođenja pratimo kroz sve naše zemne živote. Evo šta joj Milija poruči:

Svet u kome živi i pamćenje koje ima, samo su odbrana od istog tog sveta. Što je ova odbrana jača, to je jača pretnja da se uruši što je sadanje. Ova odbrana jača i snaži se dok ne pređe u napad, a što su pretnja i napad jači, ona odbrana isto tako postaje sve jača i snažnija. Njena odbrana je, dakle, da pamti sve što joj do ušiju i do očiju, ma kada i ma kako, naiđe, a to opet govori o snazi onog koji bi da tu odbranu sruši.

Ako baš hoće da se od ovog nepotrebnog pamćenja, koje je brani, odbrani, ona će iz brane izvući onaj čep kroz koji je Holandija potopljena. A ako već smatra da se sa ovim talasom može suočiti bezbedno, onda neka se zna da je on, Milija, sve učinio da bi je od toga odvratio i neka mu na duši ne budu ni njena pamet ni njen život.

"Ah," reče tada Miličina senka, "ona se ovoga mora izbaviti ovako ili onako, a svako svoje sobom, a ne nekim drugim, nosi. Ako joj ne pomognete, jedino što može da joj pomogne jeste dug san. I nadam se da tamo nema telefona."

Tada je Milija odvede u duboku šumu, najdublju, i reče joj neka tamo stane u sredinu i neka viče sve dok joj se ne učini od njenih ušiju da su neke sasvim tuđe.

Milica tako i uradi. Kada u vikanju probi onaj prag iza kojega se svet menja i dolazi nam kao da ga gledamo kroz vodu a ne kroz vazduh, i još kada njene uši postadoše neke sasvim tuđe, ona odmah ustane, opaše se i umije, pa krene strmom ulicom niže Stambol kapije, prema Dunavu koji se pod lađama i šajkama i pod suncem nebeskim srmio kao zelena zmija.

Beše željan sveta, i srce mu se pope pod gr'oce kada pomisli da će se on, Vangelis Grk, rođen greškom u stranoj zemlji od majke za koju se zna jedino da je bila Grkinjica, Dunavom sve do Crnog Mora spustiti, a onda na sever prema Donu pa ovim sve do tajnih zemalja gde zore sviću danima a jedan dan traje mesecima, kao i noć.

Još beše željan da čuje i svoje ime kakvo jeste, jer ovde, u močvarama oko Dunava i u ovom blatnjavom gradu koji ko zna zašto zovu da je beo, niko ne umede da izgovori Vangelis, nego su ga svakako drukče zvali, i Angelis, i Angel, a ime se daje da se po njemu zove čovek a ne anđeo, ako ga neko pozove.

Sve misleći tako, nagazi na putu pile koje se zakoprca te on svrati oči na to pile, i vide na njemu kopca kako ga ščepava i uznosi na nebo a odande se jedna tanka crvena nit spusti na zemlju, i on pomisli: Bože, zar toliko krvi dade jednom piletu.

Ova nit, međutim, ne beše nit nego brazda od neba do zemlje zaorana a nezasejana.

Smilovan tako na sudbinu pileta i ostavljajući beli grad za sobom, momak zakorači na palubu lađe "Sveti Nikola", koja se toplog leta gospodnjeg 1628. otisne i zaplovi najpre prema Đavolijem grotlu, pa kada kroz ovo bi progutana, onda sve niz Dunav i uz Crno More do ušća Dona, gde ih jedne noći, na spavanju, pored nemarnih stražara, ne zaskočiše neki razbojnici i poklaše ih sve do jednog.

Ali to ne bi zapisano, nemade ko da zapisuje, nego samo upamćeno.

Svakome od Vangelisove dece, posejane duž Dunava sa njegove muške, desne i balkanske strane, osta nerazjašnjena jedna stvari: koja je to brazda koja treba da bude nit a nije, nego je brazda, i kojim je to semenom treba zasejati. Na tome poradiše mnogo srećnih godina. Ona njegova deca, zasejana sa druge strane, duž Dunava, nisu ga se ni sećala.

Milica opet, nagledavši se sveta kroz vodu, stade da udiše vazduh iz one tame, i šume najdublje u koju je vidar uvede, izađe na lice dana ista kao ranije, a opet druga: od svega što beše znala samo joj se jedno znanje zaustavilo u srcu. Umela je da se smeši kao ptičji trag preko neba, a često ga je i izgledala, čekajući nešto. Crvene boje se užasavala, kao i krvi, a ljude je stala da sluša sa istim onim osmejkom kojim je izgledala nebo, neuhvatljivim, kao let retke ptice preko beogradskog neba.

I nijedan broj u njenom sećanju više nije mogao da uhvati koren.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]