Библиотека српске фантастике

Љиљана Праизовић
(1958-2001)

Пловидба

Милица од Аранђеловићевих, који ово име добише по архангијелу не поуздано знано којем, а славили су Светог Николу, заштитника путника и морепловаца, беше обдарена несвакидашњим уздарјем.

Који су са њом радили већ су знали да она у својој глави држи бројеве телефона и имена њихових власника, бројеве телефакса појединих фирми и њихове пуне адресе као и Банквербиндунг у ма којој светској банци искључујући Hypo Bank Munchen. Ова банка је, наиме, имала такав компјутер који се у памћењу сасвим мерио са Милицом па су обадвоје зазирали једно од другог те као и све самотне животиње, нису ни залазили у атар оног другог.

Милица је веома прецизно руковала и временом које у дану протиче неједнако. Ово руковање је долазило од њеног веома израженог смисла за процену правог тренутка, тако да јој се време на известан начин и повиновало. Милица је, наиме, у свако доба дана и ноћи знала који је тачан сат, минут и секунд, а у знак захвалности за овакву осетљивост, време јој се приклањало тако да, ако и не би био онај сат, минут и секунд који она каже, од тренутка када га рекне, овај би и наступио.

А беше лепа да је се човек није могао нагледати, и тешко ономе ко окуси њене топлине, тај је не заборави, а ни у ком другом је не нађе поново, јер се два пута никоме није давала, којом приликом је сасвим достизала време које такође никоме два пута једнако не наиђе.

У свему чега се подухвати беше вешта, али надасве памтљива тако да је већ тешко и све теже, подносила ову своју обдареност. Људи су се око ње са пуним правом ослањали на ову способност памћења, и користили су је уместо 95, то јест, уместо "тачно је 19 сати, 28 минута, 20 секунди".

Али, овим учествовањем у туђим животима снага стаде да јој отиче кроз канал непознати, у рупу без дна.

Чим овај канал између свих других са сигурношћу утврди, Милица крете да се са њим суочи и да га затисне.

За ово јој дође знак у виду копца који стаде једног јутра да прелеће изнад Београда, а многи га тада први пут уживо и видеше.

Пратећи његов лет она из своје утробе извуче црвену нит, уомчи је и стаде да је баца ниже облака. Када се ова нит као омча и намакне птици око врата, Милица је, тако ухваћену, свуче до земље.

У овом тренутку се и догоди да се онај канал кроз који је губила снагу сузи и прекине.

Она очерупа копца и његовим перјем затисне сваку, и најмању, могућност да се онај канал опет отвори, и тако јој се снага поврати. Птицу остави голу на земљи и не хајући, јер која се птица да ухватити од живог човека, њој и није место на небу, него на земљи.

Тако Милица престаде да људима одговара на којекаква питања и то је тако ћутала као да је заветована. Једино што у свему томе није ваљало беше што јој се памћење увећавало у оној мери у којој је ћутала.

Под бременом непотребних бројева, имена, лица и предела, она стаде да копни, а како душа може више да издржи него тело, тек када од ње оста само сенка, она ту своју сенку пошаље видару Милији, по препоруци.

Овај човек беше вичан читању трагова које од нашег првог рођења пратимо кроз све наше земне животе. Ево шта јој Милија поручи:

Свет у коме живи и памћење које има, само су одбрана од истог тог света. Што је ова одбрана јача, то је јача претња да се уруши што је садање. Ова одбрана јача и снажи се док не пређе у напад, а што су претња и напад јачи, она одбрана исто тако постаје све јача и снажнија. Њена одбрана је, дакле, да памти све што јој до ушију и до очију, ма када и ма како, наиђе, а то опет говори о снази оног који би да ту одбрану сруши.

Ако баш хоће да се од овог непотребног памћења, које је брани, одбрани, она ће из бране извући онај чеп кроз који је Холандија потопљена. А ако већ сматра да се са овим таласом може суочити безбедно, онда нека се зна да је он, Милија, све учинио да би је од тога одвратио и нека му на души не буду ни њена памет ни њен живот.

"Ах," рече тада Миличина сенка, "она се овога мора избавити овако или онако, а свако своје собом, а не неким другим, носи. Ако јој не помогнете, једино што може да јој помогне јесте дуг сан. И надам се да тамо нема телефона."

Тада је Милија одведе у дубоку шуму, најдубљу, и рече јој нека тамо стане у средину и нека виче све док јој се не учини од њених ушију да су неке сасвим туђе.

Милица тако и уради. Када у викању проби онај праг иза којега се свет мења и долази нам као да га гледамо кроз воду а не кроз ваздух, и још када њене уши постадоше неке сасвим туђе, она одмах устане, опаше се и умије, па крене стрмом улицом ниже Стамбол капије, према Дунаву који се под лађама и шајкама и под сунцем небеским срмио као зелена змија.

Беше жељан света, и срце му се попе под гр'оце када помисли да ће се он, Вангелис Грк, рођен грешком у страној земљи од мајке за коју се зна једино да је била Гркињица, Дунавом све до Црног Мора спустити, а онда на север према Дону па овим све до тајних земаља где зоре свићу данима а један дан траје месецима, као и ноћ.

Још беше жељан да чује и своје име какво јесте, јер овде, у мочварама око Дунава и у овом блатњавом граду који ко зна зашто зову да је бео, нико не умеде да изговори Вангелис, него су га свакако друкче звали, и Ангелис, и Ангел, а име се даје да се по њему зове човек а не анђео, ако га неко позове.

Све мислећи тако, нагази на путу пиле које се закопрца те он сврати очи на то пиле, и виде на њему копца како га шчепава и узноси на небо а оданде се једна танка црвена нит спусти на земљу, и он помисли: Боже, зар толико крви даде једном пилету.

Ова нит, међутим, не беше нит него бразда од неба до земље заорана а незасејана.

Смилован тако на судбину пилета и остављајући бели град за собом, момак закорачи на палубу лађе "Свети Никола", која се топлог лета господњег 1628. отисне и заплови најпре према Ђаволијем гротлу, па када кроз ово би прогутана, онда све низ Дунав и уз Црно Море до ушћа Дона, где их једне ноћи, на спавању, поред немарних стражара, не заскочише неки разбојници и поклаше их све до једног.

Али то не би записано, немаде ко да записује, него само упамћено.

Свакоме од Вангелисове деце, посејане дуж Дунава са његове мушке, десне и балканске стране, оста неразјашњена једна ствари: која је то бразда која треба да буде нит а није, него је бразда, и којим је то семеном треба засејати. На томе порадише много срећних година. Она његова деца, засејана са друге стране, дуж Дунава, нису га се ни сећала.

Милица опет, нагледавши се света кроз воду, стаде да удише ваздух из оне таме, и шуме најдубље у коју је видар уведе, изађе на лице дана иста као раније, а опет друга: од свега што беше знала само јој се једно знање зауставило у срцу. Умела је да се смеши као птичји траг преко неба, а често га је и изгледала, чекајући нешто. Црвене боје се ужасавала, као и крви, а људе је стала да слуша са истим оним осмејком којим је изгледала небо, неухватљивим, као лет ретке птице преко београдског неба.

И ниједан број у њеном сећању више није могао да ухвати корен.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]