|
|
 |
Radmilo AnđelkovićO nastajanju "Grbovnika"Roman "Grbovnik", koautor Danijel Reljić, 320 strana, 2001, Mono&Manana Pres, Beograd, 2002.Knjige ne nastaju onda kad u štampariji oko njih stave omote i takve ih smeste u izlog neke knjižare ako imaju sreće ili negde unutar knjižare, na neku od polica, gde će možda biti zapažene, a možda i ne. O nastajanju jednog romana može se napisati čitav roman, a i taj unutrašnji, nenapisani roman, sadrži svoje priče i crtice, koje isto tako neće biti zabeležene. Tako je i oko romana "Grbovnik" spleten jedan drugi "Grbovnik", kojeg nećete imati priliku da čitate, ali je on možda zanimljiviji od onoga kojeg ćete čitati i možda je trebalo da Daniel i ja napišemo taj drugi roman, a ovaj koji stoji pred vama da odbacimo kao dobru zamisao, ali bezvrednu priču za buduće čitaoce. Kao i sva druga moja dela i "Grbovnik" se dugo motao po mojoj glavi. Sve je započelo u Skoplju, u kući mog zeta Aleksandra Matkovskog, istoričara i akademika MANU. Tragajući za dokazima o postojanju makedonskog grba napisao je opsežno delo "Grbovite na Makedonija", "Prosveta", Kumanovo, 1990. Delo sa posvetom dobio sam u martu iste godine. Problem je nastao kad je čitava priča iskočila iz mene i počela svoju uobičajenu cirkulaciju među mojim kolegama i prijateljima. Budući da sam se pola života bavio naučno-istraživačkim radom, raspravljanje o jednoj dobroj ideji preduslov je njenog ostvarenja. I tako, raspravljao sam sa prijateljima šta i kako učiniti da jedna sasvim obična priča dobije svoju fantastičnu dimenziju. Moj zet je svojim naučnim pristupom video samo golu istinu i činjenice koje je potkrepljuju: Don Pedro Ohmučević, admiral španske armade, viđen na španskom i nekim drugim dvorovima krajem XVI veka, osetio je posledice nepostojanja dokaza o svom plemenitom poreklu. Da bi taj problem rešio krenuo je u potragu za starim papirima kojim bi to poreklo dokazao. U tim vremenima nešto je moglo da bude pronađeno, a ponešto bi se i falsifikovalo. Prvi pokušaj, sa bosanskim biskupom Mateijem nije prošao i Veliki Savet Napuljske Kraljevine mu je tražio dodatne dokaze. On je tada posegnuo za starim grbovnicima i uz nečiju pomoć, mi ni danas ne znamo čiju, dobio Grbovnik koji je, navodno, bio prepis jednog starog grbovnika sa Svete Gore iz 1352. godine. Tako je postao plemić. U toj opskurnoj priči ja sam video još mnogo toga. Najpre, don Pedro je imao ćerku Aureliju kojoj je za dobru udaju plemenito poreklo bilo dobrodošlo. To znači da je don Pedro imao jak motiv. Dalje, don Pedro je obezbeđivao budućnost svoje porodice tragajući za svojom prošlošću. Taj vremenski kontinuum, koji nije primeren nekim novim svetskim kretanjima, privukao me je svom silinom. Zaključak akademika Matkovskog, a i mnogih drugih u Srbiji, da se radilo o falsifikatu Grbovnika, nametnuo mi je drugo pitanje na koje sam morao da dam odgovor: Šta je falsifikat posle 400 godina postojanja? Ko god da se bavio Ohmučevićevim Grbovnikom morao je da raspolaže nekim podacima, stavovima i mišljenjima o onome šta je radio. Potpuna izmišljotina je nemoguća. Viđenje središnjeg, državnog grba Nemanjića bilo je viđenje ne samo jedne države koja je postojala, već i države koja bi mogla i imala interesa da na tom prostoru postoji. Ta vizija je morala da bude u središtu romana. Odluku da započnem sa pisanjem ubrzao je mladi Daniel Reljić, jedan od učesnika u raspravama kako bi roman morao da izgleda. Tada nije imao ni punih osamnaest godina (rođen je 28. januara 1976. god. u Beogradu) i u svom nestrpljenju, zatražio je da započnem roman ili da mu prepustim ideju. Od kvalifikacija je imao gotovo nedovoljnu ocenu iz srpskog jezika i par literarnih pokušaja koji su po mom mišljenju bili impresivni. U nevolji da se ne dogodi ono za šta narod kaže: "Nit' pas kosku glođe, nit' je drugom daje.", a mamila me je i mogućnost da povežem svoje iskustvo sa njegovim brzim emocijama, pristao sam i mogli smo da počnemo. Prva verzija bila je gotova 1994. godine, ali su komentari bili protiv kraće forme i ukazano nam je na neke nedorečenosti. Igrom slučaja, a i zbog mojih drugih obaveza konačna verzija je morala da sačeka kraj 2001. godine. Recenzije, redakcija i lektura teksta, izbor konačnog izgleda knjige i pouzdanog i naklonjenog izdavača, odneli su još pola godine. Roman ima 320 strana sa dvanaest poglavlja. Svako poglavlje ima uvodno prigovaranje kao vezu i putokaz za osnovni tok romana. Roman se okončava završnim prigovaranjem, umesto epiloga, kako bi se sve zajedno povezalo u jedinstveno prigovaranje, odnosno pripovedanje na narodni način, onako kako se to nekada radilo, u krčmi, na poselima, okasnelim okupljanjima uz logorsku vatru, na putovanjima. Admiral don Pedro Ohmučević sa svojim pratiocima, sa jedne strane, i oni koji će u ostvarenju njegovog poduhvata učestvovati, sa druge strane, kreću od jadranskog priobalja, kroz veći deo nekadašnjih zemalja zahvaćenih Grbovnikom, sve do grčkih Meteora, gde se potraga za njegovim ciljem okončava. Na njihovom putu ne suočavaju se samo sa prostorom već i sa vremenom, jer se to putovanje, preduzeto da bi se doprlo do nečeg materijalnog, postepeno pretvara u put uspostavljanja sopstvenog duhovnog jedinstva, bilo da je u pitanju don Pedro ili neko od njegovih saputnika. Manjim i većim krugovima u prostoru i vremenu svako od njih dostiže svoj cilj i iz romana izlazi ne sa onim što su želeli, već sa onim čemu su nesvesno težili. // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |