NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Библиотека српске фантастике

Радмило Анђелковић

О настајању "Грбовникa"

Роман "Грбовник", коаутор Данијел Рељић, 320 страна, 2001, Mono&Manana Pres, Београд, 2002.

Књиге не настају онда кад у штампарији око њих ставе омоте и такве их сместе у излог неке књижаре ако имају среће или негде унутар књижаре, на неку од полица, где ће можда бити запажене, а можда и не.

О настајању једног романа може се написати читав роман, а и тај унутрашњи, ненаписани роман, садржи своје приче и цртице, које исто тако неће бити забележене. Тако је и око романа "Грбовник" сплетен један други "Грбовник", којег нећете имати прилику да читате, али је он можда занимљивији од онога којег ћете читати и можда је требало да Даниел и ја напишемо тај други роман, а овај који стоји пред вама да одбацимо као добру замисао, али безвредну причу за будуће читаоце.

Као и сва друга моја дела и "Грбовник" се дуго мотао по мојој глави. Све је започело у Скопљу, у кући мог зета Александра Матковског, историчара и академика МАНУ. Трагајући за доказима о постојању македонског грба написао је опсежно дело "Грбовите на Македонија", "Просвета", Куманово, 1990. Дело са посветом добио сам у марту исте године.

Проблем је настао кад је читава прича искочила из мене и почела своју уобичајену циркулацију међу мојим колегама и пријатељима. Будући да сам се пола живота бавио научно-истраживачким радом, расправљање о једној доброј идеји предуслов је њеног остварења. И тако, расправљао сам са пријатељима шта и како учинити да једна сасвим обична прича добије своју фантастичну димензију. Мој зет је својим научним приступом видео само голу истину и чињенице које је поткрепљују:

Дон Педро Охмучевић, адмирал шпанске армаде, виђен на шпанском и неким другим дворовима крајем XVI века, осетио је последице непостојања доказа о свом племенитом пореклу. Да би тај проблем решио кренуо је у потрагу за старим папирима којим би то порекло доказао. У тим временима нешто је могло да буде пронађено, а понешто би се и фалсификовало. Први покушај, са босанским бискупом Матеијем није прошао и Велики Савет Напуљске Краљевине му је тражио додатне доказе. Он је тада посегнуо за старим грбовницима и уз нечију помоћ, ми ни данас не знамо чију, добио Грбовник који је, наводно, био препис једног старог грбовника са Свете Горе из 1352. године. Тако је постао племић.

У тој опскурној причи ја сам видео још много тога. Најпре, дон Педро је имао ћерку Аурелију којој је за добру удају племенито порекло било добродошло. То значи да је дон Педро имао јак мотив. Даље, дон Педро је обезбеђивао будућност своје породице трагајући за својом прошлошћу. Тај временски континуум, који није примерен неким новим светским кретањима, привукао ме је свом силином.

Закључак академика Матковског, а и многих других у Србији, да се радило о фалсификату Грбовника, наметнуо ми је друго питање на које сам mорао да дам одговор: Шта је фалсификат после 400 година постојања? Ко год да се бавио Охмучевићевим Грбовником морао је да располаже неким подацима, ставовима и мишљењима о ономе шта је радио. Потпуна измишљотина је немогућа. Виђење средишњег, државног грба Немањића било је виђење не само једне државе која је постојала, већ и државе која би могла и имала интереса да на том простору постоји. Та визија је морала да буде у средишту романа.

Одлуку да започнем са писањем убрзао је млади Даниел Рељић, један од учесника у расправама како би роман морао да изгледа. Тада није имао ни пуних осамнаест година (рођен је 28. јануара 1976. год. у Београду) и у свом нестрпљењу, затражио је да започнем роман или да му препустим идеју. Од квалификација је имао готово недовољну оцену из српског језика и пар литерарних покушаја који су по мом мишљењу били импресивни. У невољи да се не догоди оно за шта народ каже: "Нит' пас коску глође, нит' је другом даје.", а мамила ме је и могућност да повежем своје искуство са његовим брзим емоцијама, пристао сам и могли смо да почнемо.

Прва верзија била је готова 1994. године, али су коментари били против краће форме и указано нам је на неке недоречености. Игром случаја, а и због мојих других обавеза коначна верзија је морала да сачека крај 2001. године. Рецензије, редакција и лектура текста, избор коначног изгледа књиге и поузданог и наклоњеног издавача, однели су још пола године.

Роман има 320 страна са дванаест поглавља. Свако поглавље има уводно приговарање као везу и путоказ за основни ток романа. Роман се окончава завршним приговарањем, уместо епилога, како би се све заједно повезало у јединствено приговарање, односно приповедање на народни начин, онако како се то некада радило, у крчми, на поселима, окаснелим окупљањима уз логорску ватру, на путовањима.

Адмирал дон Педро Охмучевић са својим пратиоцима, са једне стране, и они који ће у остварењу његовог подухвата учествовати, са друге стране, крећу од јадранског приобаља, кроз већи део некадашњих земаља захваћених Грбовником, све до грчких Метеора, где се потрага за његовим циљем окончава. На њиховом путу не суочавају се само са простором већ и са временом, јер се то путовање, предузето да би се допрло до нечег материјалног, постепено претвара у пут успостављања сопственог духовног јединства, било да је у питању дон Педро или неко од његових сапутника. Мањим и већим круговима у простору и времену свако од њих достиже свој циљ и из романа излази не са оним што су желели, већ са оним чему су несвесно тежили.


// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]