Biblioteka srpske fantastike

"Stani, Ogledalac...! Mnogo mi sličiš, volj' mi da te recnem!" Batat se isprečio ispred mene, a međuzid otešnjao. Šifonjer leđa, ruke kao raskriljena vrata. Zubima može da se brije, ne treba nož.

A nekad živuljke bejahu srećne kada prepoznaju svoj rod. Pleme Šahist ponosno izjavljivalo - Gens una summus. Ili, tako nekako. Jedan smo rad znači, pričao mi Pregorko. I kaže - bili su. Pričao mi sećanja: sedeli na klupama po parkovima, na ćebencetu ispred zgarade, obavijeni proročkim izrekama i dimom, zakockani uz "topa fore" za pregršt kinti na splavovima Ade. Video Pregorko sliku, kleo se. Tako se lepo prepoznaju, očekuješ da vidiš tragove drebanga na naborima njihove odeće. Kao da su izdeljani istovremeno sa svojim figurama.

Lepo mi pričao Pregorko o danima koje su vekovi izbrisali iz svojih sećanja. Naučio me da čitam i pokazao ispod hrpe ruševina mesto gde se nalazi kiosk. To ti je banka podataka ili slično, stovarište za gomile novina. Tu iza trećeg grebena zgarada, naučio sam kako se može ući, a da se ne porežeš na skršene prozirne ploče. Pre nego što je odapeo Pregorko je izgovorio, kroz duboko razderane i landarave zečje usne, najgolemiju laž u svom predugom životu; škrbavo i šuštavo: "Slušaj, klinj', ovo tu, to ti je bila otpadna stanica. Stare novine za kese za đubre..."

Koješta, mislio sam tada. Kese za đubre! Kao da je iko ikada sklanjao đubre. Da jeste, sada bi žderali kamenje, a ne najfinije gnoj-gljive, koje se mogu naći samo tamo gde su smetlovi najdublji.

Šahisti su mi pali napamet zbog toga što danas više ne možeš da raspoznaš ko ti je rod. Neuljudno je ličiti na nekoga. Čak opasno. Kao kad bi pred sobom stalno imao ogledalo. Zato, čim primetiš da neki bagronja sliči, recneš njega ili - sebe. Jasno je da sam ja reckao sebe. I tutanj u polusenke grada. A čuo sam priče o nekima koji su mesecima tragali za sličnima, da bi ih recnuli. Oni najopasniji bi zauzeli busiju, negde na visokim oknastim otvorima zgarada, čekali da prođeš i - ako makar malkice sličiš...

Blago onima koji su različiti. Oni su Pritke našeg skljokanog socera i slobodno se kreću. Ja samo sa krvavim krastama. Veže, na primer, Kodam uši iznad glave da mu prave senku i - piči, piči... Sogrogr tutnji trap-tat-rap na svoje tri noge. Kad krene u pljačku, turi srednju u najdublji džep, da se za njim ne vuku izdajnički, sluzavi tragovi...

A, Batat grozan, isprečen.

Pretnja odzvanja u ušima. "...Volj' da te recnem!"

Meni ne volj'. Ja uvek recnem sam sebe, znam gde treba. Teče malo krvi i pravi lepu krastu, ponekad žutu i bubravu, ali češće suvu. Ta kraće traje, ali mrzim miris žutavih.

Mrzim i Batata. Njegove sabljaste zube i mišiće od dasaka. Misli da ima pravo da me recne. Jedno uvo, pa da ga čvrgom hitne preko ciglenog zida. Od šake da mi napravi rakovska klješta pa da klopoćem klap-klap...

Tresnem ga kamenom koji teglim kao grbu na grudima. On se smeje. Mora da mu još više sličim. Sad sam lagan i trkom preko oborenog zida. Zatim, uz deo koji još stoji, napukao, klimav, raščerečen korenjem kiselog drveta. Debela grana čvrsta, tanja pucketa, skršila bi se da još imam grbu-kamen. Batat ne mora da se vere, on razgrće sve pred sobom. Bager-Tata, zvali ga pre. No, ja znam gde ću.

Najpre oko grebena zgarade, kiosk je sasvim blizu. Već ga vidim i usporavam. Neka pristigne on, neće valjati ako bude spor za mnom. Prosto ulećem kroz otvor koji vodi do unutrašnjosti kioska. Novine na koje padam ublažavaju udarac. On sigurno misli - miš u stupici.

Odjednom, jezivo vrišti Batat. Aaaaaaaj! U glasu se mešaju iznenađenje, parajuća bol, psovka... Kontrapunkt škripe staklenih bodeža, paranja uštavljene kože i vretenastog mišićnog tkiva, piskanje vazduha iz plućnih alveola, ritam sekcija isprekidanog jauka, bas hvatanja daha. Staklene cepke preludiraju po zidovima sasipajući se kao meni.

Tada, po meni počinje da kaplje krv. I još nešto. Bistra kap na doručju, kao suze. Zna li Batat da plače dok se razdvaja, tamo gore, na oštricama koje ništa ne može da zaustavi. Muklo tresne telo koje se predalo i sad mogu da se namažem. Biće sve lepo kad pocrni na meni i moći ću uspravno da se pojavim među Pritkama.

Ne znam zašto sam pokrio njegovo telo novinama. Ni zašto sam zgužvao druge i počeo da se brišem. Možda dolazi vreme o kome je govorio Pregorko, kada ću se odlučiti da siđem još dublje. "Premalo se razlikuješ, klinj', jednog dana će ti dojaditi da se reckaš." Posmatrao me je bez mržnje što sam takav. "Potražićeš svoje mesto među onima koji izlaze samo noću. Među sličnima zbog kojih je zabranjeno sećanje..."

Smejao sam se, tad.

A on pričao, da se dole ispod Grada, u kanalima i zaleđenim depoima, okupljaju oni koji se ne razlikuju i koji nemaju hrabrosti da se dovoljno recnu i izađu među ljude. Rekao mi je još, da samo ponekad, za mladog Meseca, zmaju da se popnu gore. Kreću se nečujno, sumnja se da puze i laze, i da su ljigavi. Posle ovog danas, sasvim sam siguran. Vreme je da probam. Moje ljige sigurno nisu lošije, mogu i da ih sperem, a poslednje recke već su potpuno zarasle.

Zadnje dve noći duboko su crne, koprena Mlečnog puta razastrla se među zvezde. Treba sačekati da se neprekinuti mrak zatalasa. Da neki abonosni ugao postane malo crnji. Neko će sigurno išetati, a ja umem da se pritajim i čekam...

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]