Радмило Анђелковић

ОГЛЕДАЛАЦ

"Стани, Огледалац...! Много ми сличиш, вољ' ми да те рецнем!" Батат се испречио испред мене, а међузид отешњао. Шифоњер леђа, руке као раскриљена врата. Зубима може да се брије, не треба нож.

А некад живуљке бејаху срећне када препознају свој род. Племе Шахист поносно изјављивало - Gens una summus. Или, тако некако. Један смо рад значи, причао ми Прегорко. И каже - били су. Причао ми сећања: седели на клупама по парковима, на ћебенцету испред згараде, обавијени пророчким изрекама и димом, закоцкани уз "топа форе" за прегршт кинти на сплавовима Аде. Видео Прегорко слику, клео се. Тако се лепо препознају, очекујеш да видиш трагове дребанга на наборима њихове одеће. Као да су издељани истовремено са својим фигурама.

Лепо ми причао Прегорко о данима које су векови избрисали из својих сећања. Научио ме да читам и показао испод хрпе рушевина место где се налази киоск. То ти је банка података или слично, стовариште за гомиле новина. Ту иза трећег гребена згарада, научио сам како се може ући, а да се не порежеш на скршене прозирне плоче. Пре него што је одапео Прегорко је изговорио, кроз дубоко раздеране и ландараве зечје усне, најголемију лаж у свом предугом животу; шкрбаво и шуштаво: "Слушај, клињ', ово ту, то ти је била отпадна станица. Старе новине за кесе за ђубре..."

Којешта, мислио сам тада. Кесе за ђубре! Као да је ико икада склањао ђубре. Да јесте, сада би ждерали камење, а не најфиније гној-гљиве, које се могу наћи само тамо где су сметлови најдубљи.

Шахисти су ми пали напамет због тога што данас више не можеш да распознаш ко ти је род. Неуљудно је личити на некога. Чак опасно. Као кад би пред собом стално имао огледало. Зато, чим приметиш да неки багроња сличи, рецнеш њега или - себе. Јасно је да сам ја рецкао себе. И тутањ у полусенке града. А чуо сам приче о некима који су месецима трагали за сличнима, да би их рецнули. Они најопаснији би заузели бусију, негде на високим окнастим отворима згарада, чекали да прођеш и - ако макар малкице сличиш...

Благо онима који су различити. Они су Притке нашег скљоканог соцера и слободно се крећу. Ја само са крвавим крастама. Веже, на пример, Кодам уши изнад главе да му праве сенку и - пичи, пичи... Согрогр тутњи трап-тат-рап на своје три ноге. Кад крене у пљачку, тури средњу у најдубљи џеп, да се за њим не вуку издајнички, слузави трагови...

А, Батат грозан, испречен.

Претња одзвања у ушима. "...Вољ' да те рецнем!"

Мени не вољ'. Ја увек рецнем сам себе, знам где треба. Тече мало крви и прави лепу красту, понекад жуту и бубраву, али чешће суву. Та краће траје, али мрзим мирис жутавих.

Мрзим и Батата. Његове сабљасте зубе и мишиће од дасака. Мисли да има право да ме рецне. Једно уво, па да га чвргом хитне преко цигленог зида. Од шаке да ми направи раковска кљешта па да клопоћем клап-клап...

Треснем га каменом који теглим као грбу на грудима. Он се смеје. Мора да му још више сличим. Сад сам лаган и трком преко обореног зида. Затим, уз део који још стоји, напукао, климав, рашчеречен корењем киселог дрвета. Дебела грана чврста, тања пуцкета, скршила би се да још имам грбу-камен. Батат не мора да се вере, он разгрће све пред собом. Багер-Тата, звали га пре. Но, ја знам где ћу.

Најпре око гребена згараде, киоск је сасвим близу. Већ га видим и успоравам. Нека пристигне он, неће ваљати ако буде спор за мном. Просто улећем кроз отвор који води до унутрашњости киоска. Новине на које падам ублажавају ударац. Он сигурно мисли - миш у ступици.

Одједном, језиво вришти Батат. Ааааааај! У гласу се мешају изненађење, парајућа бол, псовка... Контрапункт шкрипе стаклених бодежа, парања уштављене коже и вретенастог мишићног ткива, пискање ваздуха из плућних алвеола, ритам секција испрекиданог јаука, бас хватања даха. Стаклене цепке прелудирају по зидовима сасипајући се као мени.

Тада, по мени почиње да капље крв. И још нешто. Бистра кап на доручју, као сузе. Зна ли Батат да плаче док се раздваја, тамо горе, на оштрицама које ништа не може да заустави. Мукло тресне тело које се предало и сад могу да се намажем. Биће све лепо кад поцрни на мени и моћи ћу усправно да се појавим међу Приткама.

Не знам зашто сам покрио његово тело новинама. Ни зашто сам згужвао друге и почео да се бришем. Можда долази време о коме је говорио Прегорко, када ћу се одлучити да сиђем још дубље. "Премало се разликујеш, клињ', једног дана ће ти дојадити да се рецкаш." Посматрао ме је без мржње што сам такав. "Потражићеш своје место међу онима који излазе само ноћу. Међу сличнима због којих је забрањено сећање..."

Смејао сам се, тад.

А он причао, да се доле испод Града, у каналима и залеђеним депоима, окупљају они који се не разликују и који немају храбрости да се довољно рецну и изађу међу људе. Рекао ми је још, да само понекад, за младог Месеца, змају да се попну горе. Крећу се нечујно, сумња се да пузе и лазе, и да су љигави. После овог данас, сасвим сам сигуран. Време је да пробам. Моје љиге сигурно нису лошије, могу и да их сперем, а последње рецке већ су потпуно зарасле.

Задње две ноћи дубоко су црне, копрена Млечног пута разастрла се међу звезде. Треба сачекати да се непрекинути мрак заталаса. Да неки абоносни угао постане мало црњи. Неко ће сигурно ишетати, а ја умем да се притајим и чекам...

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]