|
|
 |
Sebastian AdankoIspitStupio sam u jezivu tamu spoljašnjosti. Hladno je. Đavolski hladno. Pokušavam da skupim ruke, ali je odbijanje između dvaju negativno naelektrisanih površina rukava prejako. Stežem pozitronski bacač i podižem detektor elektriciteta. Iz crne kutijice dopire samo tiho zujanje. Krećem nesigurnim korakom napred. Prvi put sam. Prvi put napolju. Oči počinju da mi se privikavaju na mrak. Ispred mene se nalazi nekakva sivkasta masa. Oprezno je obilazim, i noga mi sklizne niz stepenicu koju do tada nisam primetio. Sužavam oči još više i u tami nazirem masivne obrise automobila pažljivo parkiranog na bankinu niz koju sam upravo skliznuo. Tačnije - pažljivo parkiranog pre Pobune. Da, Pobune, tog prokletog događaja koji je izmenio lice Zemlje. Događaja koji je uzrok tome što sada usamljen krstarim ulicama ovog napuštenog grada. Ja, E-11. Eliminator jedanaest. Na finalnom ispitu. Jedanaesti od svoje vrste. Četvorica nisu prošla finalni ispit. Stresam se sa jezom misleći na kiselinom izjedene oči dvojice koji su se nekako uspeli dovući do skloništa. Elektricitet ih je bacakao na sve strane koristeći se odbijanjem između sebe i površine ionskog odela, sve dok im nije razbio izolacionu masku. Nakon toga se zgusnuo što je više mogao i jonima elektrolita koje je nosio zahvaljujući elektrostatičkoj sili počeo izjedati lice jadnika. Na njihovu sreću, ionska odela su im ostala funkcionalna, tako da su se elektroni ubrzo zatim prilepili za pozitivno naelektrisanu površinu unutrašnjosti odela. Kada su ih dovukli u sklonište, lepo smo ih potamanili bombardujući ih pozitronima. Druga dvojica nisu preživela napad. Elektricitet ih je zadržao napolju sve dok im elektrostatička sila u odelima nije počela delovati na unutrašnje organe, prvenstveno mozak. Umrli su od gladi, nemoćni da se dovuku do skloništa. Pogledah preko ramena. Kupola skloništa se nazirala u tami, nekoliko stotina metara iza mene. Zahvalih se u sebi profesoru Matersonu što je izgradio tu građevinu kada su ga svi smatrali budalom. Hvala mu što je na vreme spoznao da su ideje profesora Šarona bile ispravne, i da elektroni jesu nosioci pojedinačnih kvanta svesti. Ovako čovečanstvo ima šanse da preživi. Osuđeno je na život bez električne struje, pošto veći broj slobodnih elektrona automatski počinje da misli, te prema tome čovečanstvo ne sme dopustiti da se slobodni elektroni ponovo grupišu u vidu električne struje. Međutim, život bez struje je mnogo bolji nego smrt pod oblacima uskomešanih elektrona i jona elektrolita koje oni nose. Iz ovog dubokog razmatranja budućnosti čovečanstva me trže nagon za samoodržanjem. Detektor je promenio frekvenciju zvuka. Podižem kutijicu do očiju, i uspevam da primetim kako najniža dioda na indikatoru polako počinje da treperi. Otkrili su me! Ledene graške znoja počinju da mi se kotrljaju niz lice. Nagonski podižem ruku da ih obrišem, ali mi ruka biva odbačena od čela istom snagom kojom sam je i podigao. Pozitronski bacač mi izleće iz ruke i u blagom luku pada desetak metara od mene. Nekoliko sekundi stojim skamenjeno, da bi zatim pojurio ka oružju što brže mogu. Na pola puta me zaustavlja zvuk iz detektora. Počeo je da pišti. Spuštam pogled na njega. Diode na indikatoru se pale jedna za drugom mahnitom brzinom. Ta stvar mi se približava! Podižem pogled sa detektora, ali mi je maska potpuno tamna. Najednom osetim snažan udarac u grudni koš, i bivam odbačen nekoliko metara unazad. Grozničavo puzim napred, ka bacaču. Ponovo osetim onaj isti udarac, ovaj put sa leđa. Zastajem, prikovan za tlo. Prokleta stvar sedi na meni! Polako podižem glavu i vidim kako bacač svetluca samo nekoliko koraka od mene. Najednom,očigledno ne shvatajući šta čini, oblak se podiže sa mojih leđa, verovatno se spremajući da mi zada novi udarac. Ne čekajući na to, snažno grabim rukama napred i nekoliko trenutaka kasnije osetim pod prstima topao pritisak plastične drške bacača. Naglim trzajem se bacam na leđa, tražeći pogledom oblak. Nema ga! Oprezno se pridižem u sedeći položaj i gledam okolo. Najednom postajem svestan glasnog pištanja koje dopire iz mog još funkcionišućeg detektora. Prokleto kopile je još tu! Stežem bacač svom snagom i ustajem pritiskajući okidač i mahnito se vrteći. Mlazevi pozitrona izleću iz oružja, anihilirajući elektrone koji su me okružili. Snaga anihilacije me odbacuje u stranu, međutim debeli materijal odela me štiti od udaraca. Polako se pridižem i ulažući svaki preostali atom snage u taj pokret počinjem da trčim ka skloništu. Iza mene, molekuli elektrolita se kondenzuju u kapljice i minijaturna kisela kiša zasipa tlo. Dok trčim kroz tamu spotičući se, posmatrajući kako kupola skloništa sve više i više raste, jedna toliko očigledna misao mi prolazi kroz glavu: - Živ sam! // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |