|
|
 |
Себастиан АданкоИспитСтупио сам у језиву таму спољашњости. Хладно је. Ђаволски хладно. Покушавам да скупим руке, али је одбијање између двају негативно наелектрисаних површина рукава прејако. Стежем позитронски бацач и подижем детектор електрицитета. Из црне кутијице допире само тихо зујање. Крећем несигурним кораком напред. Први пут сам. Први пут напољу. Очи почињу да ми се привикавају на мрак. Испред мене се налази некаква сивкаста маса. Опрезно је обилазим, и нога ми склизне низ степеницу коју до тада нисам приметио. Сужавам очи још више и у тами назирем масивне обрисе аутомобила пажљиво паркираног на банкину низ коју сам управо склизнуо. Тачније - пажљиво паркираног пре Побуне. Да, Побуне, тог проклетог догађаја који је изменио лице Земље. Догађаја који је узрок томе што сада усамљен крстарим улицама овог напуштеног града. Ја, Е-11. Елиминатор једанаест. На финалном испиту. Једанаести од своје врсте. Четворица нису прошла финални испит. Стресам се са језом мислећи на киселином изједене очи двојице који су се некако успели довући до склоништа. Електрицитет их је бацакао на све стране користећи се одбијањем између себе и површине ионског одела, све док им није разбио изолациону маску. Након тога се згуснуо што је више могао и јонима електролита које је носио захваљујући електростатичкој сили почео изједати лице јадника. На њихову срећу, ионска одела су им остала функционална, тако да су се електрони убрзо затим прилепили за позитивно наелектрисану површину унутрашњости одела. Када су их довукли у склониште, лепо смо их потаманили бомбардујући их позитронима. Друга двојица нису преживела напад. Електрицитет их је задржао напољу све док им електростатичка сила у оделима није почела деловати на унутрашње органе, првенствено мозак. Умрли су од глади, немоћни да се довуку до склоништа. Погледах преко рамена. Купола склоништа се назирала у тами, неколико стотина метара иза мене. Захвалих се у себи професору Матерсону што је изградио ту грађевину када су га сви сматрали будалом. Хвала му што је на време спознао да су идеје професора Шарона биле исправне, и да електрони јесу носиоци појединачних кванта свести. Овако човечанство има шансе да преживи. Осуђено је на живот без електричне струје, пошто већи број слободних електрона аутоматски почиње да мисли, те према томе човечанство не сме допустити да се слободни електрони поново групишу у виду електричне струје. Међутим, живот без струје је много бољи него смрт под облацима ускомешаних електрона и јона електролита које они носе. Из овог дубоког разматрања будућности човечанства ме трже нагон за самоодржањем. Детектор је променио фреквенцију звука. Подижем кутијицу до очију, и успевам да приметим како најнижа диода на индикатору полако почиње да трепери. Открили су ме! Ледене грашке зноја почињу да ми се котрљају низ лице. Нагонски подижем руку да их обришем, али ми рука бива одбачена од чела истом снагом којом сам је и подигао. Позитронски бацач ми излеће из руке и у благом луку пада десетак метара од мене. Неколико секунди стојим скамењено, да би затим појурио ка оружју што брже могу. На пола пута ме зауставља звук из детектора. Почео је да пишти. Спуштам поглед на њега. Диоде на индикатору се пале једна за другом махнитом брзином. Та ствар ми се приближава! Подижем поглед са детектора, али ми је маска потпуно тамна. Наједном осетим снажан ударац у грудни кош, и бивам одбачен неколико метара уназад. Грозничаво пузим напред, ка бацачу. Поново осетим онај исти ударац, овај пут са леђа. Застајем, прикован за тло. Проклета ствар седи на мени! Полако подижем главу и видим како бацач светлуца само неколико корака од мене. Наједном,очигледно не схватајући шта чини, облак се подиже са мојих леђа, вероватно се спремајући да ми зада нови ударац. Не чекајући на то, снажно грабим рукама напред и неколико тренутака касније осетим под прстима топао притисак пластичне дршке бацача. Наглим трзајем се бацам на леђа, тражећи погледом облак. Нема га! Опрезно се придижем у седећи положај и гледам около. Наједном постајем свестан гласног пиштања које допире из мог још функционишућег детектора. Проклето копиле је још ту! Стежем бацач свом снагом и устајем притискајући окидач и махнито се вртећи. Млазеви позитрона излећу из оружја, анихилирајући електроне који су ме окружили. Снага анихилације ме одбацује у страну, међутим дебели материјал одела ме штити од удараца. Полако се придижем и улажући сваки преостали атом снаге у тај покрет почињем да трчим ка склоништу. Иза мене, молекули електролита се кондензују у капљице и минијатурна кисела киша засипа тло. Док трчим кроз таму спотичући се, посматрајући како купола склоништа све више и више расте, једна толико очигледна мисао ми пролази кроз главу: - Жив сам! // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |