|
|
 |
Sebastian AdankoPredrasudaDošao je svesti polako, osećajući udove kako ponovo dolaze pod njegovu kontrolu. Lagano, pokušavajući da što manje napreže mišiće, on se diže iz komandnog sedišta i bauljajući nesigurno odgega se do sedišta kopilota, međutim, ovaj je bio mrtav, kao i navigator. Uključio je kompjuter želeći da utvrdi da li može sam da popravi kvar na brodu i da li može sam njime da upravlja. Međutim, nakon samo nekoliko reči razmenjenih sa mašinom, bilo mu je jasno da je brod praktično nemoguće popraviti, jer je pogonski deo bio skoro potpuno smrskan. Situacija je bila beznadežna. Morao je da prekrši prvi zakon i da pokuša da uspostavi kontakt sa razumnim bićima koja su nastanjivala planetu na koju se srušio. Izvukao se kroz zaglavljena vrata pilotske kabine i meko se dočekao na površinu tla. Već ranije su utvrdili da je planeta pogodna za život i da, uprkos bogatoj flori i fauni, na planeti nema mikroorganizama opasnih za njega, a ni otrovnih gasova, koji su bili jedna od najvećih pretnji za svemirske istraživače. Skinuo je masku sa lica i protegnuvši udove duboko udahnu vazduh koji je bio pun vlage. Okruživali su ga spaljeni patrljci nekakve vegetacije, a pravo ispred njega bila je čistina. Krenuo je opreznim korakom napred, pokušavajući očima da prodre kroz polutamu džungle. Ispred njega odjeknuše nekakvi glasovi. Podigao je pogled i na čistini je ugledao dva uspravna bića kako užurbano o nečemu diskutuju. Bila su to dva odrasla primerka preovlađujuće inteligentne vrste na planeti. Obradovao se što je naišao na njih i potrčao što je brže mogao pravo ka njima, ali nije na vreme ugledao koren neke biljke koji je štrčao iz zemlje pravo pred njim. Zapeo je i otkotrljao se unapred, na svega par metara od dva bića. Lagano se počeo uspravljati, da im da na znanje da nema nikakve agresivne namere. Ali, odjednom, jedno od dva bića podiže nekakvu cev koju je držalo pripijenu uz nogu i uperivši je u njega uz glasan prasak izbaci nekakav projektil iz nje. Projektil je bio mali, ali smrtonosan. Prodro je duboko ispod kože i nošen inercijom prosvrdlao svoj put sve do vitalnih organa. Poslednja misao mu je bila: - Zašto? * * * Majk ispljunu čačkalicu koju je dotle neumorno premeštao iz ugla u ugao usana i hladnokrvno dobaci Kenu: - Hej, bre, čoveče! Što ne gledaš šta se dešava oko tebe? Krenuli smo da tražimo srušene male zelene, a 'vamo ćemo poginuti od neke blesave pume! Još 'ajde da je neka normalna, ali ova ne zna ni da trči! // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |