Себастиан Аданко

Предрасуда

Дошао је свести полако, осећајући удове како поново долазе под његову контролу. Лагано, покушавајући да што мање напреже мишиће, он се диже из командног седишта и бауљајући несигурно одгега се до седишта копилота, међутим, овај је био мртав, као и навигатор.

Укључио је компјутер желећи да утврди да ли може сам да поправи квар на броду и да ли може сам њиме да управља. Међутим, након само неколико речи размењених са машином, било му је јасно да је брод практично немогуће поправити, јер је погонски део био скоро потпуно смрскан.

Ситуација је била безнадежна. Морао је да прекрши први закон и да покуша да успостави контакт са разумним бићима која су настањивала планету на коју се срушио.

Извукао се кроз заглављена врата пилотске кабине и меко се дочекао на површину тла. Већ раније су утврдили да је планета погодна за живот и да, упркос богатој флори и фауни, на планети нема микроорганизама опасних за њега, а ни отровних гасова, који су били једна од највећих претњи за свемирске истраживаче.

Скинуо је маску са лица и протегнувши удове дубоко удахну ваздух који је био пун влаге. Окруживали су га спаљени патрљци некакве вегетације, а право испред њега била је чистина.

Кренуо је опрезним кораком напред, покушавајући очима да продре кроз полутаму џунгле. Испред њега одјекнуше некакви гласови.

Подигао је поглед и на чистини је угледао два усправна бића како ужурбано о нечему дискутују. Била су то два одрасла примерка преовлађујуће интелигентне врсте на планети. Обрадовао се што је наишао на њих и потрчао што је брже могао право ка њима, али није на време угледао корен неке биљке који је штрчао из земље право пред њим. Запео је и откотрљао се унапред, на свега пар метара од два бића. Лагано се почео усправљати, да им да на знање да нема никакве агресивне намере. Али, одједном, једно од два бића подиже некакву цев коју је држало припијену уз ногу и уперивши је у њега уз гласан прасак избаци некакав пројектил из ње. Пројектил је био мали, али смртоносан. Продро је дубоко испод коже и ношен инерцијом просврдлао свој пут све до виталних органа.

Последња мисао му је била:

- Зашто?

* * *

Мајк испљуну чачкалицу коју је дотле неуморно премештао из угла у угао усана и хладнокрвно добаци Кену:

- Хеј, бре, човече! Што не гледаш шта се дешава око тебе? Кренули смо да тражимо срушене мале зелене, а 'вамо ћемо погинути од неке блесаве пуме! Још 'ајде да је нека нормална, али ова не зна ни да трчи!

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]