Biblioteka srpske fantastike

Goran Skrobonja

Kuća na brdu

Lendrover bučno stade, kašljucnu motorom nekoliko puta i utihnu. Njegovi uključeni farovi obasjavali su mali deo ogromne građevine koja se uzdizala naspram vedrog zvezdanog neba kao bezoblični, preteći džin. U naglo uspostavljenoj tišini, posle svetogrdnog tandrkanja vozila, škljocanje brave odjeknu kao pucanj. Vrata na strani suvozača se otvoriše i napolju iskoči meko, krznato, gipko obličje s kratkim, zadovoljnim vuf! Bio je to pas, vučjak, dobro uhranjen i negovan, sa uglačanom ogrlicom koja mu se jedva nazirala ispod duge, guste dlake.

Životinja otrča do trošnih stepenica koje su vodile ka verandi širokoj koliko i čitava kuća, onjuši ih, a onda živahno mahnu repom i sjuri se nazad do vozila, ovoga puta do vozačevih vrata.

"Daj, Bole, dosado jedna!" reče mladić za volanom kada se krupna vučjakova glava pojavila na otvorenom prozoru kabine. Devojka koja je sedela na sedištu do njegovog to iskoristi da dođe do daha. Osećala je karmin razmazan oko usana, po bradi i obrazima. Stisnula je malo butine ispod široke, lake suknje i osetila vlagu na pamučnoj tkanini gaćica, tamo gde se sve do maločas nalazio njegov nezaustavljivi prst.

Kao da joj zna misli, on okrenu lice prema njoj i s osmehom, uživajući, omirisa srednji prst svoje desne ruke. Nju preplavi vreo stid koji, začudo, i nije bio sasvim neprijatan. Morala je da pročisti grlo kako bi jasno izgovorila pitanje:

"I šta sad?"

On se nagnu i kratko joj poljubi usne, a onda otvori svoja vrata, odgurnuvši psa koji je veselo dahtao isplaženog jezika, da se spusti u travu i napravi mu mesta. Pratila je pogledom njegovu vitku, mišićavu figuru utegnutu u leviske, jednobojnu belu majicu i crnu kratku kožnu jaknu ukrašenu nitnama, dok je mladić obilazio oko lendrovera i nonšalantno joj pomagao da izađe. Prihvatila je njegovu ruku dok je silazila, istu onu kojom joj je nedavno istraživao prostore toliko godina zabranjene za pristup, ne obazirući se na njenu ustezanje i opiranje. Bilo joj je drago što on u ovom mraku ne može da vidi koliko joj uši i obrazi gore. Spustila je svoje baletanke na pomalo meko tle, osetivši na golim gležnjevima golicanje dugih vlati odavno nepokošene trave.

"Sada", reče on osmehujući se, i pravilni, beli zubi blesnuše mu začas na oskudnoj mesečini, "sada je na redu vatromet."

Dok se Bole zabavljao veštačkom koskom koju mu je mladić bacio, dopustila je da je povede za ruku i stala pred verandom podigavši pogled, da se prvi put suoči sa Kućom Na Brdu.

Šef policije Tadić bio je prek čovek. Zato u očima njegove žene nije bilo iznenađenja dok je ležala na podu i držala se za levu stranu lica, gde ju je pogodila njegova krupna, kvrgava pesnica. Jedino što se iz njenog pogleda dalo pročitati bio je unutrašnji mir, neka teško dokučiva pomirenost sa sobom i sa svetom, zbog koje ni onaj udarac, ni sve druge batine koje je pretrpela za dvadeset godina braka, nisu mogli da je dodirnu.

Njen muž je bio besan, ali je i dalje bio u stanju da se kontroliše. Da nije bilo tako, sada bi ležala u nesvesti, s glavom u lokvi krvi, kao onomad kad je zbog Sandrine prve igranke izgubila dva zuba. Dok se polako pridizala osećala je tupo pulsiranje u kostima sa strane gde je udarac pao, i znala je da će, ukoliko ubrzo tu ne stavi hladan oblog, sledećih nekoliko dana izlaziti u grad zabrađena u maramu.

"Ponovo te pitam: gde je?"

Glas njenog muža u ovakvim trenucima podsećao ju je na resko, metalno siktanje, hladno kao zvuk međusobnog oštrenja dva sečiva. Uzdahnula je, pridržavši se za stolicu dok se uspravljala.

"Kao što sam ti rekla", izgovorila je tiho, suočivši se mirno s plamenom koji mu je buktao u očima. "Ne znam. Prosto: ne znam."

Primetila je navalu krvi u njegovim kamenim, izboranim, glatko izbrijanim obrazima. Videla je kako mu se oči sužavaju i zažmurila očekujući sledeći udarac.

Umesto toga, čula ga je kako duboko uvlači vazduh u pluća, a potom sa malom zadrškom izdiše, verovatno brojeći u sebi kako bi se smirio. A onda teški, potmuli koraci njegovih visokih, okovanih čizama koje su se caklile kao zlokobna crna ogledala.

Malo se trgla od njegovog dodira, iako je ovoga puta bio lak i nežan. Pogledala ga je. Lice mu je sada bilo veoma blizu njenom. Gledao ju je toplim, zabrinutim očima. Bože, kako ga je samo volela!

"'Ajde, Maro, ispričaj mi sve od početka. Sedi tu i pričaj. Posle možeš da staviš kafu, da je popijemo kad je...kad je vratim. 'Ajde...kad je izašla? S kim je razgovarala? Znaš koliko brinem za nju."

Da li je ta duboka i suluda ljubav prema njemu bila ono što ju je uvek primoravalo da dopusti da je uljuljka njegov hipnotički ton, ili je jednostavno neki deo nje, duboko skriven i prezren, smatrao da je On uvek u pravu i da sve što radi, radi za dobro nje i njihove šerke, baš kao i za dobro svih ostalih stanovnika Strnjike? Nije znala, a više joj nije ni bilo važno.

Okrenula mu je leđa, prišla frižideru i iz odeljka za led izvukla pregršt ledenih loptica da bi ih uvila u čistu krpu i prislonila ih uz bolno mesto na obrazu. Onda je sela, podigla pogled prema njegovoj glomaznoj, uniformisanoj figuri, ponovo uzdahnula, i počela da priča.

Kuća je bila ogromna. Bila je sagrađena u stilu koji Sandru nije podsećao ni na jednu građevinu u gradu. Sve do te večeri Strnjika je bila za nju čitav svet, i osećala je da je dolaskom ovamo prešla preko nevidljive crte - iako je znala za posledice i zbog njih bila preplavljena grozničavim strahom, duboko u sebi osećala je ledeni mir. Prvi put u životu je odlučila i učinila nešto svojevoljno. Osećaj stečene slobode bio je tako opojan da je zbog njega bila spremna na sve... pa čak i na Oca i njegov gnev.

Pravilo broj 1: Nikakvi momci. Mada su devojke njenih godina već uveliko nosile pred sobom nabrekle stomake i venčavale se pred budnim, namrštenim očima popa Nikodija sa golobradim mladićima čak i mlađim od Slobodana, ona je za svaki izlazak sa drugaricama u grad morala da priprema teren danima unapred, preko majke.

Pravilo broj 2: Nikada ne prilaziti ni blizu putu koji se od sreske magistrale odvaja prema Kući Na Brdu. Nije znala zbog čega je Ocu to bilo toliko važno, ali naslućivala je da je u nekakvoj vezi s njenim stricem, zastrašujućim Čika Vlastom, guvernerom sreza i vlasnikom nuklearne elektrane Donji Vir, u kojoj radi većina od desetak hiljada stanovnika grada.

"Jebote, blago tebi", rekla joj je jednom na velikom odmoru u dvorištu javne škole njena drugarica iz razreda, Anita Pandurović. "Što ja nemam strica k'o što je tvoj!"

"Zašto?" upitala je Sandra tada, iskreno začuđena.

"Kako, bre, zašto!?" uzviknula je Anita. "Sinoć sam od ćaleta čula kako je pre nekih petn'es' godina tvoj stric sprečio levo... revo... revoluciju!"

Sandra ju je pogledala zapanjeno, dok su dečaci pozadi na terenu igrali skraćenu bejzbol utakmicu, a Večni Radio sreza Zavidinci emitovao sirove i uzbudljive zvuke pesme Džeri Li Luisa koji je pozivao na opšte drmanje. "Kakvu revoluciju?"

"Pi', majku mu, pa tebi tvoji nište ne pričaju kod kuće", reče Anita i natera je da sedne do nje na drvenu tribinu igrališta. "Nije valjda da nikad ni do Jame nisi išla da se... znaš? Ne znaš? Auuu, pa da l' smem uopšte da ti pričam? Nisam ni ja, doduše bila, ali sad kad znam...mora da je super, čučneš a tamo možda neki frajer gleda iz grmlja. Čula sam da idu tamo i to rade, keve mi!"

Potpuno zbunjena, Sandra upita: "O čemu ti to, aman?"

Anita je pogleda začkiljivši malo, žvaćući žvaku. "Ne znam da l' da ti pričam, ako ti već tvoji nisu rekli. Neću posle da moji imaju neku frku zbog tvog ćaleta."

"Neću im ništa reći", reče Sandra, duboko zainteresovana. "Pričaj."

Anita je još jednom ispitivački osmotri, a onda slegnu ramenima. "Važi, to ionako zna ceo grad." I tada poče da priča o događaju koji se odigrao kada su ona i Sandra imale samo dve godine, i čije je fragmente Sandra ponekad čula u prolazu ali im nikada nije poklanjala naročitu pažnju smatrajući ih beznačajnim glasinama.

Tog vrućeg julskog dana, rekla joj je Anita, prenoseći ono što je čula od svog oca, za kog je Sandra instinktivno znala da neizmerno zavidi njenom ocu na tako značajnoj funkciji u gradu kao što je mesto šefa policije (Bata Pandurović se kandidovao za to mesto kad i Velja Tadić, i neslavno propao na izborima da bi nedavno dogurao do predsednika udruženja ljubitelja golfa), velika grupa od nekih šest hiljada žitelja Strnjike i okolnih varoši i sela u srezu, slila se pred kapije Donjeg Vira tražeći da se elektrana zatvori zbog tobožnjeg trovanja okoline radioaktivnim otpadom. Navodno, zbog njega je sav okolni živi svet trpeo mutacije. To je bila očigledna laž, jer su svakog proleća voćnjaci i šumarci bivali sve zeleniji i bujniji, plodovi sve veći a divljač sve krupnija; tu i tamo bi se iz reke izvukla pokoja riba čudnog izgleda ali, Bože moj, reka je doticala iz Slobodnog Sreza Martinovci, i svako je dete znalo da tamošnja postrojenja za izradu plastike truju nekada bistru i pitku Resavicu.

"Da je tvoj ćale tad bio šef policije, ne bi ti medo... demonstranti stigli ni na puškomet udaljenosti od elektrane", rekla je Anita, i Sandra nije bila baš sasvim sigurna da u njenom tonu nije bilo sarkazma. Koliko je znala, njen otac je tada bio pomoćnik šefa, a pošto je dobro znala kakav je, pretpostavila je da je ono što je Anita rekla bilo istina.

Anita je nastavila, razvlačeći žvaku i ne obraćajući pažnju na momke koji su se šepurili prolazeći ispod tribine i kradom bacali poglede na njih dve. Sandrin stric Vlasta Tadić bio je prinuđen na odbranu poretka po svaku cenu, jer svi znaju da je struja jedino što Strnjika ima - za struju stanovnici sreza dobijaju od ostalih srezova sve što im je potrebno za život, od vode, plastike, hrane, pa do radio programa. Navodno, u razularenu rulju spremnu da poruši velelepni objekat elektrane, uperene su neke čudne sprave, nešto je, kao, blesnulo, i sledećih dvadeset dana elektrana nije radila zbog kedo... dekontaminacije terena i uklanjanja tela, a Strnjika je prolazila kroz svoje najteže dane u slobodnoj istoriji - Srez Gornja Kobila prestao je glavnom gradu da isporučuje vodu za piće, jer mu nije isporučena neophodna struja. Posle sedmog dana postalo je kritično, i žeđ je bila neizdrživa. To je nateralo neke građane da piju vodu direktno iz Resavice, i zbog toga umru u najtežim mukama. Zbog svega toga, ogorčeni građani su betonom zalivenu jamu punu leševa neobuzdane svetine počeli gotovo ritualno da obilaze i krišom, noću ili po nevremenu, svoju mržnju izražavali tako što bi čučnuli i opoganili tu neobeleženu grobnicu. Nek se zna šta čeka one koji se ikada usude na nešto slično. Ono najosnovnije, što uče i deca u prvom razredu, jeste sveto pravilo: demokratija se ne sme zloupotrebiti.

Tada je zvonilo, pa su morale da požure, i vrate se na sledeći čas sa nepojedenom užinom. Anita nije propustila tada Sandru da ćušne laktom uz tihi kikot dok su prolazile pored visokog i snažnog momka u farmerkama i crnoj majici bez rukava, s tamnim naočarima na očima. Bio je to Slobodan.

Da je tu priču čula kada je bila dete, i kad joj je najmilija igračka bila Očeva palica koju je on iz milošte zvao Mirka, i kojom je ona često "tretirala" kuniće i kokoške u dvorištu, ponosno bi je sama prepričavala u školi i širila dalje. Ovako, saznala je za nju u tom nesigurnom, plahom razdoblju nežne ženske duše, koje je njena majka zvala "potpirom" - u razdoblju kada čudna komešanja u srcu, utrobi i međunožju dovode u pitanje sve ranije spoznato i prihvaćeno zdravo za gotovo.

Sandra je obećanje održala i svojima nije rekla ništa o onome što je čula od Anite. Ali, slušala je pažljivije, i počela sve više da veruje u to, i sve manje da voli porodične ručkove koji su se jednom mesečno održavali u dvorcu njenog strica. Čak joj i Očevo objašnjenje o opasnostima koje u sebi krije odlazak do Kuće Na Brdu, više nije zvučalo verodostojno - navodno, zbog zmija i divljih zveri u tom kraju prepuštenom prirodi. Stanovnici Slobodnog Sreza Strnjika imali su drugi razlog za izbegavanje te kuće: po predanju koje se ukorenilo za ovih petnaestak godina, Kuća Na Brdu bila je utočište neupokojenih duša pobijenih demonstranata, koje gladno, kao aveti vrebaju i čekaju da se neko približi. Ljudi u dolini smatrali su je ukletom.

Pravila je bilo još sijaset; ona su uređivala njen život do najsitnijih detalja, i sada ih je prekršila sve. Nije ni slutila koliko je to lako: istisnula ih je iz svesti kao bespomoćne, besne pse čuvare čije je urlanje uz mali napor volje, i naravno, Slobodanovu pomoć, činila sve slabijim i nečujnijim, da bi ono konačno nestalo u tišini ove tople noći.

Prepustila mu se, posle obilaska kuće koji ju je uverio da su priče samo prazna naklapanja, da je Kuća Na Brdu samo stara i pusta građevina i ništa više, u velikoj mračnoj sobi u prizemlju, ispod prozora kroz čija se prljava, i začudo čitava okna, koso, s mukom probijala bleda mesečina. Osećala je njegovu težinu na sebi i grubu tkaninu čistog ćebeta koje je prostro na stari, prašnjavi kauč. Bol je sevnuo u trenutku, i ona ga je ugrizla za rame, da bi odmah zatim na bol zaboravila i zatvorenih očiju dublje u sebe primila njegov topli, pulsirajući kurac. Kurac. Mistična i čudna reč, još jedna od zabranjenih stvari, još jedno od "ne" - pravila; sama pomisao na nju izazvala je u njoj još snažnije vrenje i želju da se večno, bez prestanka navlači na taj užareni komad mesa i uvija se pod Slobodanovim snažnim telom. Kada je osetila da se bliži vrhunac, kraj iza kog sigurno ne postoji više ništa, trenutak kada će umreti, prestati da postoji, otvorila je oči - i iza prozorskog stakla, napolju, tamno naspram mesečine, ugledala nečije lice.

Već sekund kasnije zaboravila je na tvrdu i neravnu površinu pod svojim golim leđima i guzovima, zaboravila na oskudnu toplu krv prolivenu između njenih nogu prilikom njegovog pažljivog prodora, i nestala u talasima orgazma, gde je mesta bilo jedino još za njegov glasan krik. Svršila je dok su joj noge bile podignute na njegova ramena a glava šibala levo-desno po improvizovanom jastuku. Tek kada se i on spustio i položio obraz na jednu od njenih dojki, još crvenu od njegovih prstiju i ujeda, ponovo je otvorila oči.

Na prozoru nije bilo ničega, samo se kroz slojeve sasušene prašine i ostatke sitnih, davno uginulih insekata, naziralo bledo, nezainteresovano lice meseca.

Zaokupljeni jedno drugim, nisu pre izvesnog vremena ni čuli radoznali Boletov lavež napolju, naglo prekinut bolnim cviljenjem. Sada, dok su ležali obuzeti poslednjim drhtajima strasti, udišući duboko svoje pomešane mirise, oko njih je vladala mrtva tišina. A onda, gotovo bojažljivo, zrikavci u travi počeše sa svojom pesmom.

Šef Tadić zaustavi svoja službena kola i ugasi motor. Sedeo je zakratko tamo u mraku, posmatrajući pročelje niske zgrade u kojoj se nalazio noćni klub "Kod Živote", mesto gde su se obično sastajali dripci poput Slobodana Sretenovića. Onda je sa sedišta suvozača uzeo kratež koji mu je pre par meseci stigao direktno iz Amerike, izrađen po porudžbini, jedan od onih što se repetiraju brzim povlačenjem drvenog rukohvata napred-nazad. Bio je to divan primerak, sa kundakom i drvenim oplatama od sandalovine, magacinom koji prima deset razornih patrona i skraćenom niklovanom cevi (kalibra pogodnog za "rušenje zidova", kako je pisalo u katalogu proizvođača). Tadić ga je čuvao u posebnoj vitrini, i do sada je samo četiri puta gađao iz njega na svom privatnom strelištu, gde je brzom, uzastopnom paljbom uspeo da preseče stablo od gotovo metar u prečniku. Ovo je bilo prvi put da je pušku poneo sa sobom u grad, i to s namerom da je zaista upotrebi. Dok je izlazio iz kola, sa zadovoljstvom je razmišljao o krvavoj grudvi mesa u koju će pretvoriti tu mladu bitangu.

"Telefon je zazvonio oko sedam", rekla mu je Mara izbegavajući da ga gleda u oči. "Ja sam tu nešto radila po kuhinji, pa se Sandra javila. Nisam jasno čula šta priča, ali kada je završila, otrčala je brzo uz stepenice. Sišla je malo kasnije, i tek kad sam videla kako se obukla, shvatila sam da želi da izađe."

Slušao ju je mirno, i samo je žila koja mu se s leve strane spuštala niz čelo svojim pulsiranjem odavala njegov prigušeni bes.

"Obukla je ono, znaš... onu belu svilenu bluzu...i crnu široku suknju, baletanke... Ja sam bila malo iznenađena jer je već počelo da se smrkava, a znam dobro da si joj zabranio da bude van kuće posle mraka...

'Gde ćeš?' pitala sam je. 'Ideš da kupiš nešto u dragstoru? S kime? Sa Milevom?' Znaš, sa Milevom, Ružićevom malom, obično ide u grad. A ona se nasmejala i, zamisli, dotrčala do mene i poljubila me! Tada sam čula da se neko vozilo zaustavlja pred kućom, a ona je već bila na vratima. Delovala je onako...zajapureno, nekako uzbuđeno. Otvorila je vrata, osmehnula mi se, mahnula i izletela napolje.

Sve mi je to bilo jako čudno, pa sam pogledala kroz prozor i videla je kako seda u neka kola...ona sa velikim točkovima, što se koriste za neravne terene..."

"Džip?" upita on. Mara odmahnu glavom.

"Ne, ova su kola bila crna, tu i tamo udarena, ali dobro oprana i uglačana, sa hromiranim ukrasima. Imala su kabinu. I kroz prozor je virio pas...mislim, vučjak."

"Lendrover", reče on. "Lendrover one male gnjide, Sretenovića."

"Šta? Malog Slobe?"

"Da, 'Malog Slobe', sina one ništarije od učitelja što je podbunio onaj silan nedužni narod i napravio sranje kod Donjeg Vira. Treb'o sam da ga satrem još dok je u kolevci bio."

Ona ga je gledala par trenutaka, a onda slegnula ramenima. "U svakom slučaju, ne znam gde je otišla...niti kada će se vratiti."

On ustade i pogleda je odozgo. "Stavi kafu...stavi kafu i klekni pred ikonu da se pomoliš da se vratim s njom pre nego što provri. Za njeno i tvoje dobro!"

Sa tim rečima izašao je iz kuhinje u predsoblje i ušao u svoj radni kabinet. Minut kasnije, već je išao s puškom u ruci ka tamnoplavom linkolnu koji ga je čekao parkiran na kolovozu, ispred belo ofarbane drvene ograde dvorišta. Dok je sedao unutra i palio motor još je osećao na sebi taj njen krotki, ovčiji pogled, a onda je zaboravio na njega u rici motora i lavi gneva koja je ispunila sve njegove šupljine očekujući samo da eksplodira erupcijom.

Noćni klub u koji je sada ulazio držao je Života Predić, dođoš s juga. Između njega i šefa policije vladala je međusobna netrpeljivost - Tadić nije mogao da smisli takva mesta koja omladinu navode samo na nemoral, droge, seks i nepokornost, i koristio je svaku priliku da Predićev lokal privremeno zatvori posle racija i podmetanja kokaina zlosrećnim tinejdžerima koji bi se tu zatekli. Međutim, izgleda da je vlasnik noćnog kluba tamo odakle je došao u Strnjiku, pretrpeo mnogo gore stvari od maltretiranja kojim ga gnjavi jedan običan šefčić policije, pa je tvrdoglavo ostajao gde je, preuređivao klub, ponovo ga otvarao i radio do sledeće racije.

Tadić bi rado sredio da Predića proguta pomrčina, ali sprečavao ga je njegov stariji brat, isti onaj koji je svojom rukom izazvao smrt preko šest hiljada ljudi. Ali, znao je dobro da Vlasta po tom pitanju nije bio umeren zbog čovekoljublja, a svakako ne ni zbog nečiste savesti. Ma, đavola, Predić je isuviše razmetljivo i glasno mahao Magna Kartom Slobodnih Srezova u svakoj mogućoj prilici, a Vlasta nije želeo da njegovi birači pomisle kako vlada suprotno odredbama tog velikog kamena temeljca moderne demokratije, ma koliko one u suštini bile formalne i deklarativne. Ne, šef Tadić nipošto nije bio glup i sasvim je shvatao bratovljeve razloge; uostalom, da nije bilo njegove urođene nagle prirode, možda bi mesto na kom se sada nalazio njegov veliki brat pripalo njemu.

A što se malog Sretenovića tiče...

Stegao je zube škrgućući i s treskom otvorio vrata.

Sisata devojčura, Životina snaja, stajala je za šankom brišući čaše, i sada se glupavo izbuljila u šefa policije koji je stajao na vratima i držao u desnoj ruci nešto nalik na debelu, kratku metalnu palicu. Tek kad je kročio u krug crvenkastog svetla ona vide šta je to u stvari, i ote joj se mali krik zaprepašćenja.

Tresak vrata prekinuo je žamor gostiju lokala koji su i dalje bili malobrojni - pravo vreme za noćni klub počinjalo je tek negde pred ponoć da bi vrhunac dostiglo oko jedan - pola dva. Sada je unutra samo par stolova bilo zauzeto, i mladići i devojke za njima ućutali su i uperili neprijateljske poglede u glomaznu figuru šefa policije.

Tadić nije gubio vreme tražeći svoju ćerku među njima; Sretenovićev lendrover nije bio parkiran pred lokalom, i on je pretpostavljao da ga je dripac parkirao u nekom zabačenom sokačetu i da sada žvalavi po njegovoj Sandrici, pipa je, ili čak... Udahnuo je duboko i krenuo prema mladiću koji je sedeo za šankom ne okrećući se. Bio je maglovito svestan tihe klavirske muzike koja je dopirala sa zvučnika, i koju će za neki sat zameniti nesnosna buka jedne od nekoliko Strnjikinih rokenrol atrakcija.

Šankerica se zgurila leđima uz veliko ogledalo na zidu. Mladić koji je nemarno srkao koka-kolu iz visoke čaše posmatrao je u istom tom ogledalu kako mu se približava šef policije kome su oči gorele kao oči razjarenog bika. Imao je veliku rokabili ćubu na čelu i bio je sav bubuljičav, a oskudno svetlo iznad šanka presijavalo mu se na minđuši u levom uvetu.

Tadićeva teška ruka pade mu na rame, ali on se ni ne pomeri. Tadić ga grubo okrenu prema sebi na visokoj barskoj stolici i unese mu se u lice.

"Tražim Slobodana Sretenovića", prosiktao je, i mladić se nasmeši nekako tužno. Tek tada Tadić vide koliko su ovom klincu zenice raširene. Pa ovaj je totalno ufiksan, pomisli on i njegov bes konačno pokulja napolje.

Četiri brza šamara odjeknuše u utihloj prostoriji kao pucnjevi. "Klinac" kojeg je Tadić poznavao iz viđenja stanovao je u susednom bloku, i često je sa Slobodanom i njegovim društvom divljao po gradu. Sada mu je glava posle šamara nastavila da se ljulja levo-desno po inerciji. Tadić ga ščepa za bradu i podiže mu lice prema svetlu. U očima mladića iskrilo se jedva pobuđeno interesovanje.

"Gde je?" reče šef policije ledeno. "Brzo!"

Mladić se ovlaš uhvati za obraze, kao da je tek tada osetio da bride. Suzio je oči posmatrajući surovo, besno lice muškarca pred sobom, a onda se ponovo nasmešio, ovoga puta pomalo vragolasto.

More, idi ti u tri lepe pizde materine,' reče on odjednom kao da sa nekim razmenjuje veoma učtivu frazu, a onda stade ludački da se kikoće.

Tadić ga podiže kao džak krompira i zavitla ga u ogledalo. Staklo prsnu i taj prasak kao da je bio signal za ostale posetioce da zaglave na vrata. Devojčura vrisnu, a mladić pade iza šanka rušeći pune i poluprazne boce i poređane oprane čaše.

Šef policije preskoči šank lako kao da je dvadeset godina mlađi, i ugazi u srču. Mladić se previjao na podu u staklu i alkoholu, očiju iznenada sasvim svesnih i punih bola. Tadić ubaci metak u cev brzim pokretom i uperi pušku mladiću među oči, zaustavivši usta cevi na samo par milimetara daleko od njegovog čela.

"Više nemam nameru da te pitam", reče on. "Gde je?"

"Ostavi to dete na miru."

Tadić se trgnu i okrenu se. Devojčura je u međuvremenu nestala, i umesto nje tamo je stajao Života Predić, podbočen i krupan kao drvoseča.

"To dete ima u sebi kokaina za desetoro", prosikta Tadić. "Počinjem da se pitam kako to da baš tvoj lokal privlači najviše narkosa. Da se malo ne baviš dilovanjem, Prediću?"

"Je l' ti to zvanično? Imaš neki nalog? Dokaze? Indicije? Jer ako nemaš, i ako mi sreska uprava ne nadoknadi štetu za ovo što si porazbijao, ima da odem do tvog bate na jedan poduži razgovor."

Tadić ga je posmatrao nekoliko sekundi pognute glave, s prstom na okidaču. A onda ispusti šištavo vazduh kroz stisnute zube i lagano palcem zakoči oružje.

"Dobro", reče Predić. "A sad bih te molio da odeš. Treba da počnu da mi dolaze mušterije. Ja ću se pobrinuti za tog jadnika."

Tadić pljunu prezrivo mladiću na glavu i prekorači ga. "Da imam vremena, sad bi iskusio gostoprimstvo gradskog zatvora. Ovako, moraću to da ostavim za neki drugi put."

Vlasnik noćnog kluba klimnu glavom i reče:

"Što se Slobodana tiče, ne znam zašto ga tražiš a pravo da ti kažem, boli me uvo za to, ali hoću da ubuduće svoje lične probleme rešavaš dalje od mog lokala. Bio je ovde ranije popodne, i krenuo oko sedam i petnaest. Rekao je da će malo u divljinu, da prošeta psa. Pomenuo je Brdo."

"Brdo?"

"Da. Brdo. Šta je bilo, frka?"

Tadić oseti kako je i protiv volje prebledeo i okrenu se, šutnuvši usput mladića koji se u međuvremenu vratio u pređašnje stanje izgubljenosti.

"Eto vidiš kako možemo lepo da sarađujemo", čuo je iza sebe Predićev podrugljiv glas. "I molim te, zatvori vrata za sobom."

Zalupio je vrata iz sve snage i potrčao prema kolima.

Kasnije, crve, pomislio je, paleći motor. Kasnije ću se razračunati s tobom i tebi sličnima. Sreća vaša da sada imam preča posla.

"Brdo. Kuća! O, Bože!"

Urlik motora pridavi njegove glasno izgovorene reči, i linkoln nestade u sledećoj ulici uz škripu guma, hitajući ka izlazu iz grada.

"Prevario si me", reče Sandra meko u mraku, i on zbunjeno zatrepta očima, osećajući pod sobom njenu toplu, glatku kožu.

"Molim?"

"Kažem, prevario si me. Rekao si da će biti kao vatromet. Ipak je pre bilo kao..."

"Kao šta?"

"Pa, pre kao zemljotres."

Slobodan se pridiže i poljubi joj nasmejane usne. Kao zemljotres. Da, mogao je sa time da se složi. Bio je više nego zaprepašćen strašću s kojom mu se podala. Znao je da je nevina, i zato je bio obazriv koliko god je mogao. Ali pred kraj više nije mogao da se uzdržava i prepustio se podivljalom ritmu njenih bedara. Činilo mu se da nikada nije doživeo takvo zadovoljstvo ni sa jednom od svojih kratkih i prolaznih ljubavi. Kao zemljotres.

Legao je na leđa pored nje i uhvatio je za opuštenu, mirnu ruku. Ostali su tako nepokretni neko vreme osluškujući jedno drugome smirivanje disanja, zureći u mrak. A onda ona ustade i izvuče peškir iz njegovog ranca. Obrisala se tako, dok je stajala, i on nije mogao da odvoji oko od njene vitke i jedre figure. Setio se koliko mu je hrabrosti trebalo da joj prvi put priđe, i pored reputacije velikog šmekera za kojim ribe trče kao lude. Nešto u njenom izgledu, negovanosti, zaštićenosti kojom je zračila, činilo ga je snebivljivim, stidljivim kao da mu je dvanaest, trinaest godina. A onda sva ona skrivanja u senkama sporednih ulica i parkova, ljubljenje i zadihano otkrivanje njenog tela devetnaest godina skrivanog ispod bluza do vrata i širokih sukanja.

Znao je da će danas biti spremna kada je pozove. Već nekoliko dana pričali su o tome da zbrišu negde daleko od ljubopitljivih očiju varoši, da odu na nešto slično pikniku. Juče je dobio lovu, nedeljnu platu od starog Dizdara koji je držao automehaničarsku radionicu, i koji je Slobodana zaposlio ne obazirući se na to šta se po čaršiji priča o njegovom ocu. Slobodan je tokom godina oguglao na prikrivena zlobna prebacivanja da je njegov otac bio jedan od najodgovornijih za pokolj kod Donjeg Vira, ali većina ljudi srednjih godina i dalje ga je izbegavala ne želeći ništa da ima s njim, za razliku od mlađarije koja je izgleda u njemu gledala nekakvog tragičnog heroja. U svakom slučaju, Dizdar je bio jedini voljan da ga primi, jer nije davao ni pola pakla Laki Strajka za guvernera i šefa policije, a još više za čaršijske priče. Dizdar mu je omogućio i da sredi lendrover dovezen sa otpada i otkupi ga radom.

Danas je u dragstoru u centru kupio šunku, kačkavalj, hleb za sendviče, kojekakve sitne zezalice koje Sandra voli i naravno, dva kartona piva koje se sada hladilo u priručnom mini-hladnjaku iza sedišta u kabini. Od kuće je poneo ćebe, peškir i sve ostalo što je moglo da im zatreba, uključujući tu i snažnu baterijsku lampu. Nije želeo da se Sandra bakće oko priprema; i bez toga je imala dovoljno muka da zapali od kuće.

Vreme je bilo fenomenalno: toplo, prijatno veče, s osvežavajućim, blagim povetarcem i krupnim licem meseca na prozračnom i vedrom, od zvezda blistavom tablou neba. Javio joj se telefonom, spreman da spusti slušalicu ako ne začuje njen glas, ali ona je bila tamo, prihvatila je oduševljeno, uzbuđena; u glasu joj je, pored radosti, osetio za trenutak i jasno primetno treperenje teskobe. Dogovorili su se, i on je stao pred njenu kuću tačno u sekund, s neprijatnim grčem u stomaku, očekujući da svakog trenutka iza ugla sklizne prema njemu tamnoplavi linkoln matorog Tadića. Vrata su se otvorila i ona je istrčala, kose podignute i vezane pozadi u rep, sa iskrama u očima.

Rekao joj je gde idu tek kada su bili daleko od centra, na sreskoj magistrali. Pogledala ga je iznenađeno, i mogao je načas u očima da joj pročita sve one glasine koje žive i kolaju po čaršiji o Kući Na Brdu. Onda je slegnula ramenima i nasmešila se, i on u tom osmehu ugleda toliko bezgranično poverenje u njega i njegovu snagu, da je morao da zaustavi vozilo zbog iznenadne navale osećaja ogromne odgovornosti. Ljubili su se tu, kratko, sve dok ih Bole nije prekinuo proturivši glavu otpozadi sa svojim uobičajenim vuf! tražeći svoj deo.

Nešto kasnije, skrenuli su na uzani put koji je vodio ka kući koja je stajala gore, visoko na vrhu brda, kao mračni i nemi prorok iznad učmalog i usnulog grada u dolini. Farovi lendrovera osvetljavali su ispucali asfalt i granje stabala koje se svijalo nad put kao da želi da ga potpuno prekrije. Za desetak godina, pretpostavljao je Slobodan, to će se i desiti, i tada neće biti moguće stići do vrha izuzev sa sabljom u ruci i peške, poput nekog istraživača južnoameričke prašume. Ali za sada, put je još bio prohodan, i Slobodan je relativno lako izbegavao rupe i mesta gde se žilavo korenje probilo kroz asfalt na površinu.

Kuća Na Brdu!

Samo je jednom bio tamo, pre nekoliko meseci, sam. Nije znao šta ga je nagnalo da upali kola i odveze se do gore, nekakav nemir, neodređeno predosećanje da će to mesto zbog nečega biti značajno za njega. Dan je tada bio vlažan, prohladan. Zima se bližila kraju, ali u sumornoj zbrci stabala oko druma i kasnije, na uzvisini, još nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja proleća. Setio se kako je zaustavio 'rover i izašao pred ćutljivu, oronulu građevinu sa rukama duboko u džepovima karirane, krznom postavljene jakne. Oko kuće je još bilo snega, nedirnutog s izuzetkom životinjskih tragova koji su vijugali oko nje i nestajali iza, u turobnim šumskim senkama. Zagazio je tada, čizmama prteći put do stepenica od debelog, drevnog drveta, koje su vodile na verandu. Podigao je pogled i video da se iznad nadstrešnice uzdiže još jedan sprat nad kojim su se ređali na izgled nasumice, dimnjaci, kosi krovovi i nešto nalik na šiljate tornjeve sa po jednim prozorom i starinski iskovanim vetrokazima na vrhu, u obliku petla, lava, i nekog stvorenja koje je izgledalo kao zmaj. Prozori su bili tamni od dugogodišnjih naslaga prašine, i izgledali su onespokojavajuće nalik na poluslepe oči prevučene nekom bolesnom skramom.

Obišao je oko kuće, radoznalo razgledajući masivne kamene zidove, okna u prizemlju i iskrivljene i zarđale oluke iz kojih je otopljeni sneg sa krova lenjo kapao u posvemašnju tišinu: kap... kap... kap!

Dok je potiskivao iracionalnu zebnju sve prisutniju u grudima, pitao se ima li istine u svemu onome što se o Kući Na Brdu pričalo.

Navodno, setio se, kuća je bila sagrađena još u godinama pre Deoba, i to za nekog istaknutog predstavnika onog sloja ljudi koji su današnji udžbenici istorije mistično nazivali Crvenom Stokom. Posle veličanstvenog Pokolja izvršenog sedam godina pre samog konstituisanja Deoba i formiranja srezova, po predanju u kuću se uselio jedan od njegovih inicijatora i vođa; on i njegovi idejni istomišljenici zaslužili su za sedam godina svoje burne vladavine da u istoriji ostanu zabeleženi kao Crna Stoka. I oni su isto tako nestali u demokratskom talasu pročišćenja, i posle ustanovljavanja Saveza Slobodnih Srezova Srbije (ah, ta četiri "S"!), kuća je ostala nenastanjena. U tim prelomnim, krvavim godinama, izgleda da je i ona sama bila poprište strašnih događaja i porodičnih tragedija, zbog čega je stekla reputaciju lošeg, zlog mesta. A palanačkim glavama stanovnika Strnjike nije trebalo mnogo da je proglase ukle tom i učine je delom lokalnog folklora, pogodnog za plašenje male dece i jezive priče oko izviđačke logorske vatre.

Slobodan je odmahnuo glavom; u besmislice nije verovao - ipak je ovo bio vek električne struje i međusrezovske televizije, a osim toga, imao je dovoljno vremena i strpljenja da pročita nekoliko knjiga svog pokojnog oca, knjiga koje su ismevale sujeverje i veličale veru u napredak koji svetu donosi čovek, primenjujući prirodne zakone za opšte dobro. Nelagodnost i blago grčenje u stomaku osećao je verovatno zato što je to prirodna reakcija na svako mesto sagrađeno ljudskom rukom a onda ostavljeno da propada, napušteno i neodržavano. Ipak, što je bio bliže mestu sa kog je krenuo oko kuće, nelagodnost je postajala sve intenzivnija; odjednom je imao osećaj da ga posmatraju nečije oči, brojne, tuđinske, iracionalan ali toliko jak da je morao i protiv svoje volje naglo da se okrene i upilji u jedan od prozora na spratu. Da li su se to pomerili ostaci zavese iza okna, ili je video samo kratak odblesak sunca koje je načas provirilo kroz oblake?

Sećao se sada kako je žurno, previše žurno, otišao do lendrovera, ušao unutra i okrenuo ključ, za trenutak odjednom uplašen da motor neće upaliti, i da će ostati tu potpuno sam, dok se lagano spušta mrak na tu mrtvački tihu građevinu. Ipak, motor je uhvatio kao i uvek, i on se odvezao natrag u grad bez problema. Ali, sve vreme dok se spuštao prilaznim putem osećao je taj neprijatan, nepostojeći, vreli pogled na potiljku.

Sada, u samoj kući, okružen mrakom i Sandrinim toplim prisustvom, nije osećao ništa od pređašnje teskobe. Postojao je jedan trenutak iznenadne, silovite strepnje dok je polugom razvaljivao rezu na ulaznim vratima, ali to je odmah nestalo, rasterano snažnim snopom svetla iz baterijske lampe. Ušli su unutra obavijeni zadahom starosti, plesnivih zidova i truljenja drveta, i uz krckanje trošnog brodskog poda petnaestak minuta istraživali veliko predvorje, hodnike i prostrane sobe u prizemlju. Pogledali su hol, veliku trpezariju, kuhinju, sobu za poslugu i izlaz pozadi, ka vrtovima koji su u mraku ličili na čudovišnu džunglu; zatim su se popeli trošnim stepeništem prekrivenim poluraspadnutim, bledocrvenim tepihom, i pregledali sobe na spratu - glavnu spavaću sobu nekadašnjih gospodara ovog turobnog mesta, tri dečje spavaće sobe, dva kupatila... U jednom trenutku, Sandra je spazila neko krupno, nisko obličje kako mili napolje iz duboke senke ograde na spratu, i prigušeno uzviknula; svetlost Slobodanove lampe, međutim, raspršila joj je strah - bio je to samo krupan, dlakavi pauk kog je Slobodan lako zgnječio pod čizmom. Konačno, obilazak je bio gotov, i oni su se vratili u sobu u prizemlju gde je kauč, začudo, još bio u podnošljivom stanju, mada malo plesniv, u sobu u kojoj je taj gotovo opipljiv miris godina bio najmanje prisutan.

"Sasvim si siguran da ovde nikoga nema?" upitala ga je tada. Razuverio ju je osmehom, rečima, milovanjem.

Onda su se kresnuli, i to je bilo nešto što ga je nateralo da prvi put u životu pomisli na dane koji dolaze, kao da je u tom toplom, znojavom, zadihanom mraku shvatio da je sve do ove noći živeo samo za danas, ne razmišljajući i ne brinući za sutra; odjednom je poželeo da to sa Sandrom potraje, a grč duboko u stomaku govorio mu je da to nipošto neće biti moguće. Zbrkanih misli i osećanja, spustio je bosa stopala na pod, ustao, uvukao se u farmerke i obuo svoje kaubojske čizme kojih se ni leti nije razdvajao.

Sandra je u međuvremenu izvukla iz ranca tri sveće i pripalila ih na nakrivljenom stočiću, tako da su sada osvetljavale prostoriju mekim, žućkastim sjajem. Lagano i metodično vadila je hranu i prostirala je na čistoj salveti, i Slobodan oseti kako ga preplavljuje apsurdan nalet privrženosti prema njoj - apsurdan zbog toga što sebi nisu smeli dozvoliti luksuz zaljubljivanja, iz jednog veoma jednostavnog razloga. Razloga čije je ime bilo Velja Tadić.

"Jesi li žedna?" upita je on meko, a ona podiže pogled i klimnu glavom.

"Šta imamo?" upitala je. On slegnu ramenima.

"Pivo", odgovorio je. "Crno, uvezeno. Pančevačko. Ledeno."

"Sjajno", reče Sandra, i po izrazu njenih očiju njemu se učini da bi jednako reagovala i da joj je rekao da za piće imaju samo par limenki žućkastog mleka mutant-krava, ili kakvu sličnu gadost. "Hoćeš li ga doneti?"

On klimnu glavom, pođe ka vratima, i zastade. Pročistio je grlo, pomalo zbunjeno.

"Sandra...treba da...vidimo šta ćemo. Tvoj otac..."

"Posle ćemo o tome, važi?" Oči joj se na trenutak smračiše. "Pusti me da još neko vreme ne mislim na to."

Složio se oklevajućim klimanjem glave. "U redu. U pravu si. Idem po to pivo. Uzeću lampu, pošto si upalila sveće."

"Nemoj dugo!" doviknu mu ona dok je izlazio u hodnik. Nasmejao se i mahnuo joj rukom, a onda nestao u mraku ostavljajući na njenoj rožnjači svoju sliku vitkog i mišićavog mladića, golog do pojasa, lepog poput boga.

Nije ni slutila u kakvim će ga okolnostima sledeći put videti.

Tadić je vozio kao demon. Linkoln sa jarko zelenim rotacionim svetlima vrištao je zamračenom Sreskom Magistralom krivudajući u oštrim krivinama uz škripu guma.

Šef policije pomisli da je možda trebalo da povede sa sobom i pomoćnike; bila su to dva sasvim podnošljiva tipa, dovoljno surovi da ih se plaši mladež iz varoši, ali stariji žitelji Strnjike, koji su ih poznavali još od kad su "onolicni" bili, kao da ih nisu uzimali za ozbiljno - iz nekog, za Tadića nedokučivog razloga, zvali su ih posprdno "Paja i Jare". Ne, mali Sretenović je pičkin dim, za njega mu nije potrebna ničija pomoć. A osim toga, nije mogao dozvoliti da bilo ko drugi i priviri blizu prizora koji je Tadić gore očekivao da zatekne.

Svetla prednjih farova razbijala su mrak i otkrivala zakrpljen asfaltni put koji se pružao duboko u noć, ka granici i naplatnoj rampi Slobodnog Sreza Brzi Brod. Svoju teritoriju Tadić je poznavao koliko i sopstveni džep, i znao je da će se ubrzo posle petlje koja se odvaja ka zaseocima Krastavče i Dudulajce, s desne strane pojaviti gotovo neprimetno skretanje. Vožnja ga je dovoljno zaokupljala da zanemari potmulo pulsiranje u slepoočnicama. Još malo i... Evo!

Limuzina oštro ulete na sporedni put koji smesta poče da vijuga i penje se uz brdo koje su meštani sa puno smisla za živopisna u neobična imena zvali "Brdo".

Tadić se osećao kao da je u tunelu. Natkriljene krošnje i danju su pokrivale debelom hladovinom put do kuće. U jednoj od izlokanih jama blato je još bilo mokro od popodnevnog pljuska, i Tadić vide pred sobom vijugave, blatnjave tragove terenskih guma lendrovera.

Stegnuo je zube ne skidajući pogled s traga, osećajući kako mu slepoočnice pulsiraju sve jače i nesnosnije. Na sedištu do njegovog cev krateža mutno se sijala. Linkoln je jezdio kroz mrak, sa rotacionim svetlima u ludačkom kovitlacu, bez uključene sirene, "Leteći Holanđanin" među svim pandurskim kolima sveta.

Slobodan je sišao sa verande osvetljavajući sebi put ručnom lampom. Niže levo, lendrover je potmulo svetlucao na mesečini kao usnuli pas čuvar. Pas... Da, kad smo već kod toga, gde se Bole izgubio?

Osvrnuo se oko sebe, stojeći pred kućom, dok mu je svež noćni vazduh blago ježio kožu. Zviznuo je tiho. Sačekao. Bez odgovora.

Ma, kud se dede to kučište? pomislio je, i najednom osetio ovlašni dodir one nekadašnje teskobe. Da se nije zamajao negde blizu šume, jureći kakvog zeca ili vevericu? Da li su zečevi i veverice uopšte aktivni noću? Ili spavaju? Nije znao, ali način na koji je njegov um počeo da razmišlja nije mu se dopadao. Zastao je i naterao sebe da podrobnije razmisli. Kuda je mogao da ode?

Ponovo je zviznuo, a odmah zatim i glasno pozvao:

"Bole!"

Očekivao je par trenutaka da čuje odnekud krckanje granja i šuštanje trave, a potom i poznato užurbano dahtanje i zadovoljni lavež svog psa. Noć ostade nema i nepokretna.

Sada mu je već bilo hladno. Spustio je pogled na ruke i ugledao krupne kvržice tamo gde mu se koža naježila. Skoro da je i zaboravio zbog čega je izašao napolje.

"Bole!" pokuša on još jednom.

Ništa.

Okružio je snopom svetla iz lampe oko sebe, i pogled mu se zaustavi na pogurenoj, crnoj silueti šupe.

Tupadžija jedan od kučeta, pomisli on, da se nije uvukao nekako unutra pa ne može da izađe? Krenuo je neodlučno, a onda ponovo stao. Ne, nešto nije valjalo. Bole bi ga čuo i odazvao bi se. Odjednom je poželeo da nije ovako glupo i razmetljivo razgolićen, da na sebi bar ima jaknu, u čijem se unutrašnjem džepu nalazio njegov stari, pouzdani skakavac. Burne godine njegovog detinjstva i odrastanja, is pu njene pravim ratovima uličnih bandi u kojima se on uzdigao do neprikosnovenog vođe klinaca s one strane mosta prošle su odavno, ali neke navike, srećom, nestajale su teško.

Udahnuo je duboko, osluškujući tišinu, i pošao prema šupi. Jedini zvuk koji se čuo bilo je vlažno fljk-fljk-fljk trave pod njegovim čizmama. Stigao je pred naherenu građevinu, prošarao je zracima svetla, a onda krenuo okolo. Čizma mu naiđe na nešto klizavo u travi, i on jedva zadrža ravnotežu pridržavajući se za crvotočni daščani zid. Uperio je lampu napred i ostao jedan trenutak ukočen, nesposoban da se makne; bio je to onaj trenutak neophodan da njegov mozak shvati sliku koju je primio. A onda oseti kako mu se u grlu javlja krik, najpre kao stenjanje, a onda sve glasniji, nadimajući se, krik zaprepašćenja, bola i neverice. Strpao je pesnicu u usta pokušavajući da ga zatomi, iskolačivši oči.

Tu dole, pred njim, ležalo je rasporeno telo njegovog psa; creva u koja je maločas ugazio bila su rasuta svuda okolo, a jezik životinje visio joj je dug i opušten iz čeljusti, isprskan krvlju.

I tada se kroz noć zaista prolomi krik, ali ne njegov; bio je to krik koji je došao iz pravca Kuće, krik dug i prodoran, u kom nije bilo ničeg drugog do straha, golog, praiskonskog straha, i Slobodan shvati da to vrišti Sandra, Sandra koja je ostala sama u Kući Na Brdu, u toj kući koju su svi izbegavali a samo se on našao toliko pametan da je tu dovede i ona sada vrišti i ko zna šta...

Krik najednom bi prekinut, nastavivši još par sekundi da mu odjekuje u ušima. To ga prenu i on se okrenu, saplete se i poasrnu, pomože se rukama i ponovo uspravi, pa jurnu iz petnih žila natrag prema Kući, zaboravivši na sve ostalo.

"Sandra!" viknu on uplašeno, sad već blizu verande. "Sandra!"

Uleteo je pravo unutra, držeći u desnoj ruci baterijsku lampu kao neko oružje, i nestao u mračnom ždrelu razjapljenih ulaznih vrata, ne stigavši da primeti u daljini svetla vozila koje se uspinjalo uz Brdo.

Sandra nije primećivala da više nije sama u sobi oskudno osvetljenoj svećama, sve dok joj nečija teška ruka (ali ne, čak ni i u tom trenu preneraženog straha njeni su nervni završeci vrišteći poslali poruku mozgu da taj dodir ni najmanje ne liči na ruku, već na nešto iskrivljeno i zgrčeno, poput pileće kandže) iz mraka nije pala na rame. Trgla se i oborila stočić, rasipajući po podu tanko isečen hleb, otvorena pakovanja sira i duge režnjeve paprike, da bi se okrenula i suočila sa nečim što nije moglo, nije smelo da postoji; i dok je vrištala pokušavajući da uzmakne nekako dalje, unazad, videla je da to nije samo i da se tama iza pognute, mračne prilike, komeša mnoštvom jednako nezamislivih prilika. Bio je to vrisak koji je Slobodan čuo napolju, vrisak koji je naglo prestao kada je osetila prvi dodir njihovih misli.

Tanane i nežne kao paučina, pomilovale su joj um umirujući je mentalnim šapatom kao dete probuđenu usred noći ružnim snom. Gledala ih je netremice kako prilaze, krupnih očiju, zinuvši u čudu, a onda uzdrhtala zbog toga što je odjednom bila u stanju da vidi kroz njih, da shvati srž njihovih izmučenih bića, i da bez ikakve prethodne pripreme iznenada postane svesna dve stvari: prvo, da joj ne žele zlo ti kasni posetioci, žitelji mraka ispod Kuće, i drugo - poražavajuće - da su glasine o događajima sa elektranom i ulozi njenog strica ipak bile sasvim istinite.

Tada je zaboravila na bol u dlanu, od ivera koji joj se tamo zario kada se trgla, na to što nema snage u nogama i Što joj ono tajnovito mesto među njima i dalje bridi, na opor miris mokraće koja joj se prolila niz butine maločas, kada joj je bešika popustila u šoku. Njihove misli su joj se obraćale, radosno i otvoreno, pozivajući je da ustane, da ustane i pođe.

Trenutak kasnije kročila je preko ostataka nesuđenog piknika i pošla, pošla sa Porodicom.

Unutrašnjost kuće mahnito se ljuljala u svetlu njegove ručne lampe dok je jurio za njenim izgubljenim, prekinutim vriskom: veliko predvorje sa stubovima u duborezu, sada prekriveno lelujavim naslagama paučine; široko polukružno stepenište s leve strane, velika dvokrilna s desne i hodnik pravo, hodnik koji vodi ka prostoriji koja je prvobitno bila gostinska soba... tamo, gde su pre samo desetak minuta odjekivali njihovi uzdasi.

Tresnuo je bolno o nešto što u mraku nije video, i beli blesak bola eksplodira mu ispod desnog kolena. Jauknuo je i zateturao se u stranu, jedva zadržavši ravnotežu. Nešto mu zapara dlan leve ruke i on je trže, upravivši lampu tamo, da bi za sekund ili dva ostao glupavo da zuri u dugi, zarđali klin koji je štrčao iz potpornog stuba zlurado, okićen grimiznim kapima njegove krvi.

Stani, naredio je sam sebi. Broj do deset. Smiri se. Kao nekada... ispod nadvožnjaka.

To pomože. Trenutno sećanje na nebrojena dokazivanja autoriteta i moći kako pred protivničkim bandama tako i pred svojom, odmeravanja snage koja su se vrlo lako mogla završiti sakaćenjem ili smrću, gde su koncentracija, hladnoća i lišenost svih snažnih emocija bili ono što je odlučivalo, zaustavi sumanuti kovitlac njegovih misli zaslepljenih strahom. On odsutno obrisa dlan o tur farmerki i pođe dalje žurnim, ali kontrolisanim koracima, izbegavajući srušene grede i slomljene delove nameštaja. Kretao se što je tiše mogao, za razliku od maločas, kada je uleteo unutra kao nespretan mladi bik.

Prikrao se vratima sobe i naglo uperio unutra lampu, spreman na sve. Prostorija je bila prazna. Ušao je ne gubeći vreme, zgrabio jaknu i opipao joj džep; dobro je, nož je bio tu. Izvukao ga je napolje, lampu prebacio u levu ruku, i stisnuo dugme na dršci. Skakavac caknu i dugo, zlokobno sečivo kliznu oslobođeno napolje, zasjavši na pomešanom svetlu.

Sada se osećao sigurnije. Malo, ali ipak sigurnije. Čučnuo je i pažljivo se zagledao u nered na podu. Između razbacane hrane, tanjirića, čašica i salveta, video je mestimično nakapanu mutnu sluz. Uzeo je malo prstom i prineo nosu: smrad koji je osetio zamalo ga ne natera da povrati. Bio je to smrad crkotine, smrad mesa u dubokom raspadanju. Tada ugleda i nestvarno jarke, crvene kapi krvi, i oseti da ga istovremeno preplavljuju i očaj i bes. Sandra je bila povređena, odvedena... Ali gde? Naslonio se na zid, podigavši ruku s lampom da nadlanicom obriše sa čela znoj koji je prkosio noćnoj svežini. Morao je da razmisli, ali brzo. Gde?

Sprat? Ne - gore nije bilo nikakvog naročito skrovitog mesta. Tavan? Takođe ne. Za vreme obilaska kuće, Slobodan je primetio da je kapak koji se otvara ka tavanu zaključan debelim, zarđalim katancem, dok su nekadašnje kose tavanske merdevine ležale prelomljene na dva dela pred vratima jednog od gornjih kupatila, prekrivene debelim slojem prašine. Ni tavan, dakle.

To ostavlja... šta? Prizemlje?

Hitro je pokušao sebi da predstavi tlocrt građevine - hol, paralelne hodnike iz kojih se ulazi u prostrane sobe - salon, biblioteku, trpezariju; nekoliko pomoćnih prostorija, ostava, sobe za poslugu, kuhinja sa podrumskim vra-

Podrum! Sada se setio da su u kuhinju samo zvirnuli, i da je zapazio uska drvena vrata koja su najverovatnije vodila ka podrumu; zapazio ih je zato što su s jedne strane bila dublje oivičena senkama, kao da su odškrinuta. A onda je to smetnuo s uma, uzbuđen zbog Sandrine blizine i onoga što je trebalo da usledi posle obilaska. Tako je, mora da je to!

Za trenutak je video sebe kako silazi tamo dole, u pomrčinu gustu kao testo, i osetio kako mu jeza puzi uz kičmeni stub prema potiljku. Jedan sekund se ozbiljno nosio s mišlju da se sjuri 'roverom do grada i uzbuni Sandrinog oca, a onda se setio Boletovog izmrcvarenog leša i krvi na podu, i to prevagnu.

Stegnuo je zube i krenuo savlađujući se, žurno ali oprezno, tamo gde je po sećanju mislio da se nalazi kuhinja. Kratko ispitivanje tragova na njenom prašnjavom podu pokazalo je da je imao pravo: još sluzi i još krvi - nekoliko kapi čak i na dovratku vrata iza kojih je zevao mrak nalik na ždrelo nekog vrebajućeg čudovišta.

Slobodan uzdahnu duboko, prekrsti se ovlaš desnom rukom u kojoj mu je smetao nož, i odškrinu nogom vrata osećajući u slepoočnicama divlje bilo koje je pretilo da zaguši svaki drugi zvuk. Da li zbog toga, da li zbog sablasne škripe prvog trošnog stepenika na vrhu strmoglavog stepeništa, tek, dok je silazio u susret gotovo opipljivoj tami, nije čuo tamo negde napolju, u drugom svetu, buku motora i škripu kočnica.

Sandra je sišla niz podrumske stepenice pažljivo, s osećajem dubokog mira i blage radoznalosti, gledajući pred sobom bledu plavkastu svetlost koju je emitovalo jedno od stvorenja.

Fenjer, tako su ga zvali. A ovo, koje je teško koračalo za njom, obavivši je za svaki slučaj jednim od svojih čudnih izraštaja, ostali su nazivali Pipkom. Nije mogla da bude sigurna otkud to zna; prosto je znala, i shvatala način ophođenja među ovim podzemnim bićima, baš kao što je znala i svu dubinu njihovog bola i tuge.

Nastavila je dalje, prema mračnoj, nepravilnoj rupi u zidu podruma, i kroz uski, vlažni tunel kroz koji je vukla promaja i nosila joj kosu. Dok je koračala neravnom strminom birajući oslonac, sve niže i niže, osećala je blage dodire u mislima, snebivljive, pomalo uplašene, nalik na stidljive dečje poljupce. Hodnik se spuštao, krivudao, pružao se jednim delom horizontalno, a onda nastavljao dole, bez kraja. Fenjer je svetleo pred njom, zamicao na skretanjima, ponovo se pojavljivao i vodio je dalje, dok su je ostali pratili, koračali, puzali, suljali se, gmizali. Neko čudno pulsiranje, mirno i puno snage, dopiralo je odozdo, i osećala ga je sve jače sa svakim korakom. Želela je da se ovaj hodnik, ova mračna pupčana vrpca između gornjeg sveta i embriona nečeg novog, udobno smeštenog u toplu utrobu Brda, što pre završi kako bi mogla da vidi izvor tog mira i snage. Načas je pomislila na Slobodana (koga?) tamo negde gore, i osetila trenutni nalet krivice, a onda to nestade. Osećala je da bi i on (ma ko bio) shvatio, i da joj ovaj nagli odlazak ne bi uzeo za zlo.

Najzad stigoše do ulaza u prostranu podzemnu prostoriju iz koje je mnoštvo otvora vodilo u tunele slične ovom kojim su došli. Sandri se ote uzdah iznenađenja kada vide koliko ih tu ima: bilo ih je na hiljade, tiskali su se i ljubopitljivo okretali lica i čudne izraštaje ka mestu gde se pojavila sa svojim pratiocima. Ona oseti da je središte vibracija tu, da je konačno došla do srca Porodice, kako su ova jadna bića sebe nazivala, i da je oni očekuju s nekom mešavinom želje i strahopoštovanja.

Pipak razgrnu put pred njom i ona krenu dalje za njim, dok je Fenjer ostao sa strane, sa nekolicinom sličnih njemu, da osvetljava prizor. Sandra je hodala kao u snu, okrećući lagano glavu levo - desno, upijajući očima najrazličitije oblike, prihvatajući njihove misli.

O, koliko tuge! pomislila je.

Oslobodi nas, začula je gotovo smesta unisono njihove misli, poput glasova avetinjskog hora nakaza koje su nekada bile ljudi da bi ih njen stric uništio i učinio ih onim što su sada, kao i njihove dece, jadnih i uplašenih bića, nalik na sve drugo samo ne na normalnu, ljudsku decu.

Pipak stade pred njom i okrenu se, pokazujući na grubo stepenište u središtu prostorije, koje je vodilo ka malom uzvišenju gde se nalazilo nešto slično primitivno isklesanom kamenom oltaru.

Želiš li da nas oslobodiš? čula je kako pitaju, i napravila nekoliko koraka uz stepenice, okrenuvši se da pokuša sve da ih obuhvati pogledom. Ti si lice sa Oltara, ti si naša kraljica, ti ćeš nas izvesti na svetlo dana da nasledimo svet. Želiš li da nas oslobodiš?

Ovaj put jedan od mentalnih glasova bio je snažniji od drugih, i ona u njemu otkri sirovu snagu proizašlu iz majčinske odgovornosti za Porodicu, iz svete dužnosti plođenja i razmnožavanja. Sa njim ona načas uhvati i sliku, pomalo zamućenu, dugokose mlade devojke u zvoncarama i cvetno dezeniranoj bluzi koja nosi nekakav transparent i peva zajedno sa ostalima. Lidija. Ime joj je doplovilo u misli bez napora, i ona uzalud okruži pogledom po prostoriji tražeći je.

Ne možeš me videti, obrati joj se taj glas u glavi, ali me dobro saslušaj. Porodica se ovde skriva dugo, dugo. Imali smo među nama Proroka, koji je predskazao da će i naše vreme doći, da će nam biti dopušteno da ponovo bez straha gledamo dan, na svetu punom bića poput nas. Oltar koji je pred tobom nosi sliku devojačkog lica, lica one koja će nas spasti, i ako pogledaš uverićeš se da si to ti. Ali žrtva koju bi morala da podneseš obavezuje nas da te pitamo želiš li da nas povedeš ili ne. Mi te ne možemo prisiliti, jer spasenje nam može doći samo iz neokaljane mlade duše koja se dobrovoljno odriče svega što je do sada imala. Razmisli dobro, a onda odluči.

Sandra je osećala u grlu slan ukus suza. Gledala ih je kako se u iščekivanju premeštaju s mesta na mesto tako da podzemni pećinski pod izgleda kao živa stvar u neprekidnom pokretu. Nisu joj želeli zlo. Želeli su samo da im pomogne.

Umesto odgovora, ona duboko udahnu, ne obraćajući pažnju na težak zadah njihovih tela i izlučevina, na vlažnu promaju od koje je zebla tu na stepenicama; okrenula se, i pošla naviše, da pogleda Oltar.

"Sandra!" odjeknu iznenada nečiji glas, i ona pogleda začuđeno prema otvoru odakle je stupila među njih. Neki mladić u farmerkama i crnoj kožnoj jakni uleteo je iz mraka u pećinu i stao zaprepašćen. U ruci mu se caklila neka metalna sprava opasnog izgleda.

Sandra se namršti, pokušavajući da se seti ko je to, a onda s osmehom klimnu glavom; bio je to Slobodan, mladić odgovoran za prvi deo njenog ritualnog oslobađanja, za deo koji je okončan nedavno, gore na površini, u Kući Na Brdu.

"Sve je u redu, dragi", reče ona, i pećinski svod joj prihvati glas u stotinu odjeka. "Pogledaj ih kako su jadni, tužni i nezaštićeni. Potrebna sam im. Ne žele mi zlo." Za tren je sumnjičavo pogledala Pipka, a onda dodala: "Ne žele ga ni tebi."

Slobodan zausti nešto da kaže, a onda ućuta, osetivši kako ga preplavljuju njihove stidljive i bojažljive misli. Od jednom kao da je imao hiljade živih bića u svojoj glavi, i kao da su sva pokušavala da mu ispričaju istu priču tuge i očaja. On posrnu kroz taj živi kordon prema njoj, nesigurnim korakom, zaboravivši potpuno na strah: bila je to emocija koju su njihove bojažljive reči u potpunosti zbrisale iz njega.

"Hodi", nasmeši mu se Sandra sa svog uzvišenja, i on vide da je okružena nekakvom aurom, nestvarno lepa. "Hodi sa mnom, pomozi mi da obavim ritual."

Na oltaru bilo je isklesano lice, grubo ali dovoljno prepoznatljivo da Slobodan i pored snene pomirljivosti koja ga je obuzela čim je kročio u podzemnu dvoranu, zine od zaprepašćenja. Nije bilo sumnje: bila je to Sandra, mirna i pomalo zamišljena, sa izrazom posvemašnje dobrote i mudrosti. Nešto niže stajala je velika posuda od pečene zemlje puna mutne smeđe tečnosti. Ona sramežljivo spusti prste desne ruke u nju i prinese ih ustima. Dok je posmatrao kako se kapi cakle na jagodicama Sandrinih prstiju sve bliže njenim punim, sočnim usnama, jedan deo Slobodanovog uma zavrišta upozoravajući je da ne čini to, da to ipak ne radi dobrovoljno, ma šta oni rekli, da su ih ta stvorenja nekako opčinila i tako privolela da izvedu neku svoju paklenu zamisao. Ali taj deo njegovog uma bio je sićušan i veoma, veoma tih u poređenju sa ostatkom koji je grcao u želji da pomogne jadnim kreaturama i ushićenju što je njegova Sandra ta koja će Porodici doneti oslobođenje. I već sledećeg trenutka Sandra je požudno sisala tečnost sa prstiju, a zatim podizala posudu da bi popila najveći deo u nekoliko halapljivih gutljaja. On vide ostatak tečnosti na dnu posude koju mu je sada pružala, i prihvati je, prinese ustima i popi. Istog trena oseti snažnu vrtoglavicu i shvati da je napitak Porodica pripremila od mešavine lekovitih i začinskih biljaka i mleka isceđenog iz dojki one koju su zvali Lidija. A onda prvi put Sandrine misli željno dodirnuše njegove i on je pogleda u oči kao da ih nikada ranije nije video. Svuda oko njih vazduh je bio naelektrisan od emocija Porodice, od egzaltacije i strahopoštovanja. Slobodan spusti posudu, uhvati Sandru za ruke i okrenu se ka mnoštvu lica Porodice čiji su članovi sada i sami ritualno postali, ispunjen neopisivim osećajem svrhovitosti i spoznajom da je veza između njegovog i Sandrinog bića čvršća i rudimentarnija od bilo čega što bi im mogao pružiti čin veridbe ili venčanja tamo negde gore, na površini.

Usne im se spojiše u poljubac potpunog predavanja, a onda Sandra izvuče ruke iz njegovih, pomilova ga po obrazu, i poče da silazi niz stepenice da se sjedini sa Porodicom.

Tada se dvoranom prolomi prvi pucanj.

Tadić je bio dovoljno iskusan policajac da zna kada treba da suzbije mahnitost u sebi. Kada je parkirao automobil pred kućom crvena izmaglica u kojoj mu je sve plivalo pred očima lagano se razbistrila. Odagnao je gnev zbog Sandrinog postupka i brigu - ne, strah - za nju negde duboko, i osećao je to sada samo kao težak, olovni pritisak u stomaku. Sa kratežom u rukama prišunjao se verandi i ušao unutra. Bio mu je potreban otprilike minut da pronađe sobu u kojoj su Sandra i Slobodan nedavno bili, i da posle jednog jedinog pažljivog pogleda prilično verno rekonstruiše u mislima ono što se odigralo. Stegao je zube, i težina u stomaku malo se povećala... ali to je bilo sve. Snopom svetla iz lampe pratio je retke kapi krvi koje je Slobodan ostavio za sobom tražeći Sandru. Trag je vodio do odškrinutih vrata podruma i Tadić ubrzo otkri i ulaz u tunel. Odmah je isključio lampu i počeo polako ali metodično da silazi u mrak, držeći pušku jednom, a pipajući po zidu radi orijentacije drugom rukom. Nekoliko puta naišao je na nešto vlažno i ljigavo na hrapavoj površini od ilovače i kamena, ali umesto da trgne ruku u gađenju tresnuo bi po tome stisnutom pesnicom. Čudnovato skičanje i panično struganje sitnih nogu u bekstvu po površini tunelskog zida činilo je teret u stomaku podnošljivijim. A onda, u daljini, ugledao je prve sivkasto-zelene nagoveštaje svetla, i privukao se izlazu iz tunela što je tiše mogao.

Ono što je tamo ugledao oteralo bi nekog drugog građanina Strnjike u vrišteće bekstvo i ludilo, ali Tadić je itekako dobro znao šta može da očekuje ispod Kuće Na Brdu. Previše je večeri proveo kod svog brata i previše je toga čuo uz cigaru i burbon u bratovljevoj radnoj sobi sa kaminom da bi se plašio ovih stanovnika podzemlja. Ono što ga jeste začudilo bio je samo njihov broj i on obeća sebi da će sa Vlastom pod hitno raspraviti šta treba učiniti da bi se sa Kućom završilo jednom za svagda - ali to je sada bilo manje važno. Sada je važna bila jedino Sandra.

Video ju je kako silazi niz grube kamene stepenice prema okupljenim stvorenjima ispruženih ruku, i koža mu se naježi kad pomisli na šta mora da liči taj dodir. Neko je stajao gore, na vrhu stepenica, ali u slabom odsjaju nije mogao dobro da razazna. Morao je da deluje brzo, i to što pre. On se malo pomeri da bolje pogledom obuhvati dvoranu, i u mraku nagazi na nešto, verovatno neki kamen, gubeći ravnotežu. Kundak krateža udari o zid tunela, i Tadić pomisli s mračnim zadovoljstvom: Ako, bar više ne moram da se šunjam i krijem!

Pipak je bio najbliži otvoru. Kao i ostali, opčinjeno je posmatrao šta se zbiva u središtu dvorane, gde je devojka zračila božanskim svetlom. Taj prizor odvratio mu je pažnju, inače bi primetio neočekivanog uljeza. Ovako, postao je svestan njegovog prisustva tek kada je malo iza njega odjeknuo tupi zvuk. Reagovao je brzinom zmije: u širokom luku njegov desni pipak s izbačenom kandžom prohuja tamo gde se delić sekunde ranije nalazila Tadićeva glava. A onda vide narandžasti blesak i oseti kako mu neka nevidljiva šaka otkida deo stomaka. Drugi njegov pipak uspe da dokači uljeza i zapara mu meso, ali reski zvuk repetiranja oružja i besni urlik čoveka čije je crvenkaste obrise sada video u grobnoj tami tunela, značili su da mu nije ozbiljnije naudio. Tada se prolomi nova grmljavina i Pipkov poslednji začetak misli nestade u krvavoj prašini zajedno sa njegovom nakaznom glavom.

Pred Tadićevim očima nastade haos: stvorenja najednom počeše da beže u svim pravcima, nesposobna da shvate u prvom trenutku šta se zbiva; visoko pištanje i vriska dece ispuniše kamene svodove pećine, a vazduh zatreperi od snažnog, unisonog straha koji se gotovo dao omirisati. Šef policije nije čekao. Brzo je repetirao oružje i ispalio nekoliko hitaca nasumce u masu oko sebe, a onda počeo da deli surovo precizne udarce kundakom levo i desno oko sebe, ćopajući zbog zasečene leve butine prema Sandri koja je stajala okamenjena, kao da se sporo budi iz dubokog sna.

Tadić za trenutak ostade usamljen na kamenom podu podzemne dvorane. Nakaze su bežale dalje od tog čudovišta što je donelo smrt usred rituala koji je trebalo sve da ih izbavi turobnog zatočeništva u vlažnim i mračnim tunelima. Po njihovim urlicima bola Tadić shvati da su na neki način povezani, i da jedni osećaju što i drugi. Na licu mu se načas pojavi osmeh. Onaj teret u stomaku postajao je sve lakši i lakši.

Zastao je, izvukao iz džepa novu kutiju sa patronama i napunio magacin. Metež je sada bio od njega udaljen tridesetak koraka. On hladno podiže pušku i ispali brzo šest hitaca pokrivši ubistvenom sačmom najveći deo amorfne go mile u koju su se stvorenja stopila. Tada se sjuri do Sandre.

Sandra je najpre čula pucanj. Onda je osetila užasan bol i zastala zaprepašćeno. Pokušala je da shvati šta se dogodilo, i tada je zaglušujuća buka u potpunosti zbuni. Odjednom, Porodica je bežala, bežala na sve strane da spase goli život od nekog nezamislivog monstruma. Osećala je kako joj meso kidaju ubilačke olovne kuglice, osećala je hladan kameni pod pod stomakom i grudima dok je puzala koprcajući se negde duboko u mrak i užas previše velik i zaslepljujući za poimanje. A iznad svega toga, začudo priseban i snažan Lidijin glas: Ponovo... Sve se ponavlja... Došli su da nas dovrše... Bez straha, deco, dovoljno nas je... Bežite u mrak gde vas neće videti... duboko u tunele... bežite... bežite... bežite...

Kao i ostali članovi Porodice, i Sandra je osećala duboko poverenje u taj smiren, zapovednički glas Majke. I sledećeg trena već bi kliznula negde u mrak, daleko od zaljuljanog Fenjerovog odsjaja, ali čudovište se odjednom nađe pred njom. Gledala ga je prestravljeno, zurila je u to divlje lice i bukteće oči zveri, u usta sa kojih je pljuvačka letela na sve strane dok je čudovište urlalo njeno ime. A onda, kao sa dna nekog dubokog i hladnog jezera, na površinu stade da izranja spoznaja strašnija od svega.

"Neeeeeee!" vrisnu ona izbuljena u čudovište koje joj je sada držalo ramena i treslo je kao krpenu lutku. I pre no što je izgubilo strpljenje i raspalilo je ogromnom tvrdom pesnicom donoseći milosrdnu tamu, spoznaja buknu u njenom umu kao jarki, tek oslobođeni plamen: čudovište je bilo njen otac.

Tadić je imao dovoljno vremena da pokuša da povrati Sandru iz opijenosti u koju su je kreature dovele tako što ju je uhvatio za ramena i počeo grubo da je drmusa. "Sandra!" drao joj se u lice. Njene oči gledale su ga zapanjeno kao da ga prvi put vide, i on tamo vide nešto što je lako moglo biti

strah. Plašeći se da se nakaze ne povrate od prvobitnog šoka i ne shvate da je sam, on izgubi strpljenje i udari je, a onda uhvati oko pasa levom rukom. Kratež uze u desnu i poče da se povlači prema otvoru tunela, kad najednom vide neku priliku kako juri prema njemu. U bledom odsjaju koji je šetao tamo-amo jer se nakaza koja ga je odašiljala kretala u panici, Tadić ugleda Slobodana. Mladić je izgledao izbezumljeno: licem su mu prolazili grčevi a oči su mu sevale kao u ludaka.

Na par koraka udaljenosti od Tadića mladić podiže ruku i šef policije u njoj ugleda nož. Za Tadića to je bilo više nego dovoljno. "Pridruži se ocu, kretenu", promrsi Tadić i povuče obarač.

Slobodan, koji se osvestio taman toliko da shvati ko se pojavio i šta se dešava, video je sa vrha stepeništa kako Tadić udara Sandru pesnicom. Sledećeg trena već je preskakao po tri stepenice, i stezao u ruci ponovo podignut skakavac; čuo je upozoravajuće Lidijino Ne! u mislima, ali poriv je bio suviše snažan da mu se odupre. Ugledao je lice Sandrinog oca i zamahnuo prema njemu kada ga nešto tresnu u rame tako silovito da je bio odbačen natrag kao iz katapulta. Sekund kasnije, on oseti tvrdi kamen pod leđima, i njegov bol spoji se sa izdašnim vrelom bola Porodice gubeći nekako na intenzitetu, otupljujući. Kroz crvene talase video je kako se njegova desna ruka otkinuta iz ramena punim pucnjem sačme iz neposredne blizine grči i uvija nedaleko od prevrnute posude iz koje su Sandra i on nedavno pili zajedno. Gle, dokotrljala se odozgo a nije pukla, pomisli on začuđeno, a onda bledo, sve slabije: Umirem. Onda sve nestade.

Tadić više nije oklevao. Vukao je Sandru unatraške prema ulazu u tunel, osvrćući se na sve strane, zastajkujući samo toliko da ispali koji hitac i da ponovo repetira. I evo, stigoše do nepravilnog otvora, a tamo u pećini, mračne prilike nestajale su u svojim rupama i prolazima. Tada primeti da to ipak ne čine sve. Nekoliko njih, na raznim stranama prostorije, okrenulo se i gledalo u njega crvenim svetlucavim očima punim osvetničke mržnje.

"Vreme da se čistimo, mala", reče on Sandri koja nije mogla da ga čuje. Onda primeti stvorenje koje je svetlelo kao svitac, i podiže pušku još jednom. Sevnu plamen i stvorenje se rasprsnu kao božićna prskalica. Tadić odvuče Sandru u tunel, ostavljajući dvoranu u mraku. Nekoliko puta gadno se lupio u tami gustoj kao testo, a onda zastao da oslušne. Po svemu sudeći, izgleda da ga nisu pratili. On osloni opušteno Sandrino telo o kameni zid i opipa kutiju sa municijom. "Sranje!" uzviknu kada shvati da je poslednju patronu utrošio na onog svica tamo, a onda besno zavitla pušku u mrak. Iz džepa brzo izvuče baterijsku lampu, uključi je, a onda nastavi da se uspinje sa Sandrom. Posle desetak košmarnih minuta on je unese u podrum, dahćući od napora, a zatim i uz stepenice u kuhinju. Napolju spusti Sandru na haubu, otvori zadnja vrata i ubaci je na sedište. "Ne brini, mala, tvoj tatica je sve sredio... Spasao te je od onih nakaza..." govorio je izbezumljeno dok je obilazio oko kola i sedao za volan; sada je mogao da dopusti adrenalinu da čini svoje. Bio je blizu histerije, ali sad to više nije bilo važno jer su već...

Odjednom, nije mogao da nađe ključ; istog trena, on vide kako iz zemlje oko automobila niču nakazne prilike i bacaju se prema njima. Zatvori oči i otvori ih ponovo. Ništa. Običan mračan proplanak i drveće koje se njiše na vetru. Tada vide da se ključevi sve vreme bili u bravi i uz uzdah olakšanja upali motor. Linkoln se trže kao konj podboden mamuzama i sjuri niz prilazni put ostavljajući za sobom visoku škripu guma da visi u vazduhu kao poslednja kletva upućena mračnoj i beživotnoj kući.

Slobodan je izronio iz crnila zakratko, u nekoj velikoj prostoriji osvetljenoj sivim svetlom dana. Osećao je naizmenično vrelinu i hladnoću, i tresao se od snažne groznice. Desna ruka ga je nepodnošljivo svrbela i tek kada je pokušao da je počeše levom i ustanovio da se radi samo o fantomskom svrabu nepostojećeg organa, setio se svega i očajnički zacvileo. To privuče pažnju nekome ko se nalazio u prostoriji blizu njega. Nije mogao da okrene glavu i vidi ko je to, ali osetio je odmah nalet umirujućih misli: Budan si... Dobro je. Travarka je uradila svoje. Budi miran, oporavićeš se. A onda nešto zamrači svetlo i Slobodan vide lice kako se nadnosi iznad njegovih očiju. Posle nekoliko trenutaka privikavanja na promenu intenziteta svetlosti i senki, on poče da razaznaje crte lica odnekud poznate, crte lica koje u njemu najednom podstakoše plamen bola mnogo jači od tupog tištanja u ramenu obloženom nečim vlažnim i mirišljavim. Bilo je to lice koje je prizivalo uspomene na listanje starih albuma, na majčine priče, na osećaj lišenosti koji ga je pratio tokom čitavog detinjstva... lice koje je nekada gledao iz iste ove perspektive, iz dečjeg kreveta, u očekivanju poljupca za laku noć.

"Ta... Tata?" progovori on promuklo. Neki nežni ud, ni ruka ni peraje, spusti mu se na čelo.

Ne govori, ne napreži se. U redu je... sve je u redu. Sada smo zajedno. Čuva te Porodica. Slobodan oseti kako ga crni vrtlog ponovo usisava u sebe, dalje od ovih mirnih, utešnih misli što mu miluju um kao melem. Zalečićemo te... Ozdravićeš. Sada se odmori. Spavaj... i sanjaj osvetu. A onda se zavesa ponovo spusti i Slobodan otpluta u ništavilo.

Sedam meseci kasnije, Vlasta Tadić sedeo je u svom radnom kabinetu u elektrani "Donji Vir". Mrak se spustio odavno, ali nešto mu nije dalo da se odveze kući, iako je znao da ga Magda i deca čekaju i da neće početi s večerom bez njega. Po pojavi i manirima vlasnik nuklearne elektrane bio je sušta suprotnost svom bratu. Bio je vitak, nosio je tanke brčiće (Magda je toliko volela "Prohujalo s vihorom") i elegantno odelo, ophodio se sa svima jednako ljubazno, ali vladao je Strnjikom gvozdenim autoritetom prepuštajući bratu obavljanje prljavih poslova. Jedan od tih nedovršenih prljavih poslova bila je i Kuća Na Brdu. Onomad, kada se desio taj nesrećni incident sa Sandrom, Velja je insistirao da se prikupe pouzdani ljudi i da se kuća spali do temelja. Ali Velja nije shvatao delikatne implikacije takvog postupka, i Vlasta je uporno pokušavao da mu objasni kako takva operacija nipošto ne može da se izvede a da se ne uzbuni čitav grad. A njemu takvo vađenje skeleta iz ormara na svetlost dana nije bilo potrebno, naročito u izbornoj godini. Građani Strnjike morali su živeti u stalnoj iluziji da uživaju neprekidno blagodeti demokratije, iako bi ih ta ista demokratija, da je zaista imaju, vrlo brzo dovela do prosjačkog štapa. Ha! Ona sirota luda, Sretenović, taj je stvarno bio pravi hemoroid od čoveka, davio ga je i gnjavio svojim "slobodoumnim" (Tadić bi ih radije nazvao "bezumnim") idejama i pravio mu poprilično problema; Tadić je slutio da je pravi razlog "društvenog angažmana" tog čovečuljka ležao u stvari u griži savesti zbog toga što je on lično svojevremeno Tadiću na tanjiru isporučio razrađeni naučni projekt na osnovu kojeg je proizveden transformator materije... isti onaj upotrebljen tog sudbonosnog dana za odbranu elektrane.

Tadić ustade iz visoke kožom tapacirane stolice i izađe iz kabineta u belo osvetljeni hodnik. Duboko ispod sebe mogao je da oseti brujanje. Došao je do lifta, ušao u kabinu i pritisnuo dugme za poslednji sprat. Tamo se nalazio apartman gde je primao posete gospodara drugih srezova, sa velikom terasom odakle se pružao fantastičan vidik. Tadić izađe iz lifta i prođe nezainteresovano kroz luksuzno nameštene prostorije da bi zastao tek pred vratima blokiranim sigurnosnom elektronskom bravom. Nijedan posetilac nikada nije zašao u ovo krilo poslednjeg sprata. Bio je to deo rezervisan isključivo za Tadića, i on sada pomilova glatka metalna vrata gotovo zaljubljeno. Nije li ironično, pomisli on, to što je izumitelj stradao od sopstvenog izuma? To samo dokazuje jednu stvar: treba ili imati principe, ili nemati ih uopšte. Dragi moj Sretenoviću, ne može se igrati sad ovako, sad onako.

Nekoliko trenutaka stajao je tako, neodlučno, a onda odlučio da ipak ne ulazi u prostranu laboratoriju gde je smeštena bila njegova najdraža igračka. Umesto toga, on se vrati u apartman i priđe zatvorenim staklenim vratima terase. Daleko u noći bleštala su svetla Strnjike, svetla kojih ne bi bilo da nema njega. Da nema Donjeg Vira tamo bi sada vladao praistorijski mrak, razbijen možda tek tu i tamo slabašnim i plašljivim plamenom sveće. Bio je to dobar osećaj. Ma šta, od takvih misli čovek se bar zakratko mogao osećati kao Bog.

No, i bogovi imaju pravila ophođenja prema svojim poklonicima. Zato je Veljina želja morala da ostane neuslišena, bar još za izvesno vreme. Vlasta je dobro znao da onog dana kada je okrenuo transformator materije na demonstrante nisu izginuli svi. Većina da, ali bilo je i onih koji su uspeli da dođu svesti zatrpani deformisanim leševima svojih drugova i otpužu u okrilje šume. Isto tako je znao da se ta nekolicina preživelih sklonila u napuštenu kuću, ali pretpostavljao je da će ubrzo podleći ranama. Veljin izveštaj, međutim, pokazuje da se u tome prevario. Ne samo da su preživeli, već su se i razmnožavali. Zato se načelno saglasio sa operacijom potpunog čišćenja, ali tek u martu, posle izbora. Bilo mu je žao što je mala kroz sve to prošla, ali da je Velja više vodio računa, ne bi sada bila gore, u Manastiru Svete Jelene. Tadić se kiselo nasmeši kad se priseti svega što se dogodilo posle paničnog Veljinog poziva. Sandra je došla svesti i provela čitavu sedmicu u delirijumu, a potom zapala u neobjašnjivu depresiju. Tek dva meseca kasnije, kada ju je pregledao lekar iz Sreza Strmoglavci, ustanovljeno je da je trudna. Čitava porodica bila je u šoku. Lekar se ponudio da je očisti, ali Vlasta je to kategorično zabranio: kada bi to doprlo do oca Nikodija, mogao bi da se oprosti od izborne farse. Strnjičani jesu zavisili od njega, ali ogromna većina bili su predani vernici, i sa time se nije smelo igrati. Velja je nevoljno pristao da malu odvedu u Manastir gde će ostati dok se ne porodi, a dete će... što, pa novorođenčad često umiru na porođaju, zar ne? To čak ni otac Nikodije nije mogao da porekne. Jedina mrlja u svemu tome bio je mali incident koji se zbio kada je Vlasta došao da se pozdravi sa sinovicom pre odlaska. Sandra, koja sve to vreme reč nije progovorila sa roditeljima, pogledala ga je kao poslednje govno i rekla samo: "Kako si mogao?" Posle Veljinog šamara opet je utonula u ćutanje, i tako je i otišla u Manastir, gledajući prazno kroz prozor sa zadnjeg sedišta manastirskog kombija. Vlasta je samo odmahnuo rukom na bratovljevo izvinjavanje; sve je to od šoka izazvanog susretom sa onim nakazama. Sandra je pametna devojka. Urazumiće se ona već.

Iz razmišljanja ga trže fijukanje vetra. Veče je napolju bilo hladno, ali bez snega. Tadić je teško mogao uopšte da se seti kada je poslednji put video sneg; klima se znatno izmenila od vremena kada je on bio dete. Slegnuo je ramenima. Bože moj, šta tu ima... ja sam tip koji se prilagođava.

Oseti da su mu usta suva i krenu da naspe sebi nešto oštro, kad mu nešto privuče pogled dole, u mračnom krugu elektrane. U prvom trenutku nije mogao tačno da odredi šta, a onda shvati: zeleno svetlo koje je označavalo položaj zapadnog stražarskog mesta nije gorelo. Vlasta se namršti. To je moglo da znači samo dve stvari - ili da je sijalica pregorela ili, manje verovatno, da su instalacije koje povezuju tu stražarsku kućicu sa centralnim napajanjem nekako u prekidu.

On ode do telefona i otipka nekoliko brojeva. Umesto da se stražar sa zapadnog stražarskog mesta javi, Tadić nije mogao da dobije ni signal. Veza je bila mrtva.

Bez želje da stvara nagle zaključke, Tadić smireno otipka drugi broj i ovoga puta dobi vezu. Javi mu se stražar na južnoj strani.

"Tadić ovde. Ne mogu da uspostavim vezu sa zapadnim stražarskim mestom. Proverite."

Stražar zalaja odsečno "razumem" u slušalicu i krenu smesta na izvršenje. Tadić ostade tako nekoliko trenutaka zamišljen, a onda okrenu novi broj, i kada slušalica na drugoj strani bi podignuta, reče svojim prijatnim, porodičnim tonom:

"Alo, Maro, zdravo, Vlasta ovde. Kako ste? Večerate? Odlično. Molim te da mi daš Velju... Ne, ne moraš da mi ga daješ, reci mu samo da ga molim da odmah dođe u elektranu. Da... Za svaki slučaj. Ima tu nečega što mi se ne sviđa. Da. Biće tu za deset minuta? Sjajno. Zdravo."

On spusti slušalicu i ponovo priđe terasi. Vetar je fijukao sve jače, i mogao je da oseti njegov hladan dodir čak i tu, sa druge strane sigurnosnog stakla.

Slobodan obrisa oštricu o farmerke. Nije smeo da rizikuje da se stražar oglasi i eventualno oda njegovo prisustvo. Privukao mu se odozdo, iz jaruge, prethodno presekavši kabl sa instalacijama makazama za žicu koje je uzeo iz alata ostavljenog u lendroveru. Nije to bilo nimalo lako izvesti jednom rukom, ali Slobodan je imao dovoljno vremena da se navikne i nauči kako tom jednom, preostalom rukom najbolje da se služi. I pored debelog Vunarkinog ogrtača osećao je ledeni ujed vetra. Oko glave bila mu je vezana bandana da mu duga kosa ne bi padala u oči i smetala. Prekoračio je nepokretno stražarevo telo u nameri da se uputi prema upravnoj zgradi elektrane, kada ču kako se neko približava. On se vrati dublje u senku.

"Ej, Miloje, koj' ti je moj, što se ne javljaš kad te gazda traži?" začu se iz tame i Slobodan ugleda tamnu siluetu stražara sa susednog stražarskog mesta. "Di si, jeb'o te ćaća?"

Stražar stade ispred kućice osvrćući se. Nije mogao da vidi leš nesrećnog Miloja otkotrljan niz kosinu duboko u jarugu. "Ma, da nije opet otiš'o da sere, usr'o se u gaće dabogda... Šta sam ja Bogu skrivio da moram sad da se smucam ovuda umesto da odradim lepo smenu u kućici... 'Ladno je u pizdu materinu."

Stražar zapetlja nešto oko pojasa i trenutak kasnije upali baterijsku lampu. "Čekaj, bre, šta je sad pa ovo?"

Slobodan iskoristi priliku dok je stražar zbunjeno zagledao presečeni kabl i izniknu pravo ispred njega; stražar najednom vide u malom krugu svetla iz lampe kako iz mraka đipa neko krupno, crno bradato obličje tiho i strašno kao vampir. On zausti nešto da vikne, ali iz grla mu se ote samo tanko šištanje. Sledećeg trena Slobodanova ruka sunu odozdo naviše i stražar zakrklja bespomoćno koprcajući se na dugom sečivu koje mu je prodrlo u srce. On se sruči na tle kao džak krompira i Slobodan bez ikakvog daljeg oklevanja otrča u duboku senku ispod tornja upravne zgrade.

Zastao je tu, da se malo smiri: u grudima mu je tuklo a u ušima bubnjalo kao da će mu se srce raspasti od navale krvi. Sedam meseci bio je pripreman, uslovljavan za ovo, ali bez obzira na to osećaj da je ubio ljudsko biće, jedno pa zatim drugo, bio je užasan.

Tako je, sine... Užasno je, ali neophodno. Očeve misli bile su sa njim, zajedno sa mislima svih ostalih iz Porodice. Ne razmišljaj mnogo o tome. Biće vremena za to. Sada je važno da učiniš ono što moraš. On udahnu duboko, i skriven mrakom kliznu do ulaznih vrata.

Posle pokolja ispod Kuće, Porodica je uspela da ga otme od gotovo sigurne smrti. Travarka lično zapušila mu je ranu trulim lišćem koje je slepila pljuvačkom i davala mu je čitavih četrdeset dana redovno da pije vruću zečju krv kako bi povratio snagu. Kada je počeo da se oporavlja upoznao je podrobnije organizaciju života u Porodici i shvati kako Porodica uspeva da opstane tu, izolovana u podzemlju. Pokazali su mu sve tunele, prolaze i prostorije u utrobi Brda, i malo groblje gde su sahranjene jadne žrtve Tadićevog masakra. Ali ono što je Slobodanu bilo istovremeno i najznačajnije i najteže bilo je upoznavanje rođenog oca. Profesor Sretenović retko se kretao dalje od plitkog pećinskog basena u kom je obitavao. Jedan jedini put iskobeljao se na svojim deformisanim udovima do površine gde su negovali ranjenog mladića da bi pri prvom kontaktu sa grozničavim ranjenikovim umom shvatio da je reč o plodu njegovih slabina, o detetu o kome nije ništa znao još od samog početka zatočeništva u Brdu.

Bio sam naivan, zelen i željan slave, rekao je Slobodanu za vreme jednog od njihovih dugih nemih razgovora. Došao sam u Strnjiku iz Univerzitetskog Centra i nije trebalo dugo da Vlasta Tadić, koji je tada već nekoliko godina posedovao elektranu, stupi u kontakt sa mnom i ponudi mi da radim na projektu novog izuma. Isprva sam jedva mogao da poverujem od oduševljenja. Radio sam kao sumanut... i dao mu na kraju ono što je želeo.

Jesi li znao kako će upotrebiti tvoje otkriće? upitao ga je Slobodan tada.

I ja sam sada deo Porodice, sećaš se?

Dok je obnavljao snagu i učio kako da bude koristan za zajednicu, Slobodan je gotovo neprestano razmišljao o Sandri. Zbog čega je učinila ono što je učinila? Zbog spoznaje da je njen stric tamo, napolju, naneo užasnu nepravdu svim tim ljudima? Ili je njen pristanak na Ritual bio iznuđen? Bilo kako bilo, i ona je sada pripadala njima; iako daleko, zatočena u manastiru na liticama iznad reke, bila je tu, sa Porodicom. Pridružiće im se uskoro, kada izlazak Slobodanovog deteta izmenjenog ritualnim napitkom označi za Porodicu novo doba - doba slobode.

Sada, dok je iz grkljana čuvara upravne zgrade izvlačio krvavi nož, pognut iza pulta , Slobodan se prisećao detaljnih uputstava koja mu je otac utisnuo u um pre polaska.

"Radije bih se onda obračunao sa njegovim bratom", zaškrgutao je tada mračno Slobodan, i raspalio svojom preostalom pesnicom po kamenom svodu pećine. Ponekad je bilo dobro prekinuti sporazumevanje mislima i čuti sopstveni glas, pun gneva i mržnje.

Sandra se trže i zbunjeno pogleda oko sebe. Kroz uzani prozor ćelije mogla je da vidi mračno nebo osuto zvezdama. Već mrak! pomisli i ustade sa tvrdog ležaja da zatvori odškrinute kapke. Stomak joj je bio već dovoljno velik da joj smeta normalno da se kreće. Dete unutra kao da je težilo čitavu tonu. Pomisao na dete podseti je na košmar iz kog se maločas trgla: sanjala je da se porađa, ali da dete ne želi da izađe tamo gde treba, već joj uporno iznutra nogom probija grudni koš odmah ispod grudi. Posmatrala je kako joj se telo nadima na tom mestu, kako tkivo prska a krv šiklja iz velike rane kroz koju se pomalja nožica bebe. Ono što ju je trglo iz tog omamljujućeg popodnevnog sna bio je šok kada je umesto malog, nežnog dečjeg stopala ugledala nešto nalik na kopito. Volela bih da vidim Cicibanovu reklamu za to, pomisli ona s jezom.

Protrljala je sebi mišice i ogrnula se ćebetom. Baš je bilo hladno. U čkiljavom svetlu sveće potražila je zamotanu salvetu i sela da pojede parče hleba; nije imala nikakvu želju da siđe u trpezariju i pridruži se igumaniji i akolitkama. Da li si znao, obrati se ona ocu u mislima, kada si me slao ovamo, šta sve akolitke umeju da izvedu uz pomoć jezika ili sveće? Osmehnula se umorno. Želela je da se ovo više završi. Njen rodni grad ležao je sada tamo negde u mraku, kao odbačena igračka. Dom, roditelji, prijatelji... Seti se odjednom Anitine posete neposredno pred njeno izgnanstvo - jadnica, kako je samo silno želela da je oraspoloži, lažno vesela i puna entuzijazma. Gledaj, govorila je ushićeno dok ju je Sandra gledala netremice iz kreveta, bez ijedne reči. Znaš šta ima u Kinoteci sledeće nedelje? Svako veče dupla predstava, već sam pitala tvoje, pustili bi te! Ej, baš ono što voliš! Vidi program: Čudovište iz Crne Lagune, Čovek koji je čileo, Tarantula, Došlo je iz svemira, Zemlja protiv letećih tanjira, Kad se svetovi sudare... A na kraju ciklusa, u subotu, kao vrhunac Rokijeva filmska horor predstava! Svi ćemo se obući kao Transilvanijanci i đuskaćemo "Vremensko zakrivljenje"! Nije li to sjajno? Sirota Anita. Kako je mogla da zna da je Sandri bilo više nego dovoljno strave i užasa za čitav život. Uspela je da joj se osmehne dok su se pozdravljale sa suzama u očima, a onda je sutradan došao kombi da je doveze ovamo, daleko od razuzdane gomile, daleko od ljubopitljivih očiju.

Slobodan... Osećala je da će večeras doći. Bila je daleko od Porodice, ali ne i nedostižna. Da, doći će po nju. Znala je da je živ, ponekad bi osetila nagoveštaje njegovih misli izdaleka. Dobro da je odspavala. Mora biti odmorna. Spremna za bekstvo.

Vlasta Tadić postajao je sve nervozniji. Sada se nije javljao ni stražar koga je poslao da ispita šta se desilo sa vezama, a ni portir nije odgovarao na pozive. Odjednom je ustanovio kako pokušava da pobroji ljude koji se trenutno nalaze u elektrani. Postrojenja su bila visoko automatizovana, i u sva četiri bloka na noćnom dežurstvu ostajao je samo po jedan nadzornik. Dakle četvorica, plus stražari... Do đavola, postao je suviše neoprezan! Šta ako se oni mamlazi iz Martinovaca odluče da na juriš zauzmu Donji Vir i zavrnu srezu jedinu slavinu prihoda? Ne, to je ipak krajnje neverovatno... ali čemu rizik?

Tadić poče da okreće broj telefona u bloku Jedan kad se oglasi zvonce iznad vrata lifta. Pre nego što je stigao bilo šta da učini vrata se zatvoriše i kabina se sunovrati naniže. Gledao je par sekundi ukočeno u svetlo na displeju, a onda shvati da mu ruka u kojoj drži slušalicu drhti. Besno je zalupi i hitrim koracima uputi se ka metalnim vratima. Ako i nailazi neki uljez, imao je lek za njega taman po meri. Na pomisao da će snažna mašinerija u prostoriji iza metalnih vrata ponovo oživeti Tadić oseti naglo uzbuđenje. Na licu mu se pojavi osmeh. Što, pa zar nije to već jednom uradio?

Vrata se otvoriše na dodir njegovog dlana i on utrča unutra, pritisnu tastere na zidu i iznad ulaza u prostoriju veličine hale za hokej upali se neonsko svetlo. Dalje pozadi, u središtu, stajala je mračna, glomazna mašina nalik na hrid usred okeana. Tadić brzo priđe komandnoj tabli u podnožju i uključi dovod energije. Pod ispod njegovih nogu zabruja od vibracija koje stadoše da prožimaju transformator materije. Iza kontrolne table nalazilo se sedište, i Tadić sada sede tamo, pokrenuvši ručicu za podešavanje ugla i visine. Iz sredine mašinerije poče da se uspravlja izduženi cilindrični izraštaj i stade tek kada ga Tadić poravna sa ulazom u prostoriju koji je namerno ostao širom otvoren. Tako... Ko god to bio, doživeće neprijatno iznenađenje. A ako ima i pomagače dole, Velja će se već pobrinuti za njih. Po licu mu izbiše krupne graške znoja; nije bio svestan da se nervozno oblizuje.

Duge sekunde izliše se u minute, i Tadić već pomisli da se možda prevario, da je to samo čuvar možda došao iz obilaska i pozvao lift da bi se popeo do prvog ili drugog nivoa upravne zgrade da tamo nastavi, kad u tišini ponovo odjeknu zvonce, udaljeno i prigušeno iz apartmana. Ovaj put greške nije bilo: lift se zaustavio uz duboko šištanje pneumatika. Trenutak kasnije otvorila su se vrata.

Koraci, spori i nekako čudni, stadoše da se približavaju akustičnom hodniku koji je vodio prema spremištu transformatora. Iz senke Tadić je zurio usredsređeno u beli krug neona na ulazu. Koraci zastadoše neposredno iza otvora kroz koji je Tadić mogao da vidi srebrnaste zidove hodnika. Prst mu se zgrči iznad tastera za puštanje aparature u pogon. I tada, najednom, neko napolju ispusti životinjski, krvožedan urlik i neka ljudska prilika izlete pred jasno osvetljena vrata. Tadićev prst zabi se u taster iz sve snage i mašina poslušno bljunu blesak zaslepljujućeg svetla prema ulazu u prostoriju. Tek kada se trgao i sklonio prst, Tadić se usudi da podigne pogled. Na ulazu u prostoriju ležala je i pušila se bezoblična gomila mesa i kostiju.

Tadić ostade nepomičan, osluškujući. Nije čuo ništa. Uljez je, dakle, bio sam. Zadržani dah ote mu se iz pluća uz šištanje. Tromo, on se podiže sa sedišta i kroči na uglačani pod, a onda krenu prema ostacima nesuđenog atentatora u želji da vidi može li po bilo čemu da ustanovi odakle je došao. Kada je prišao krvavo-sluzavoj lokvi, Tadić kleknu da pogleda izbliza. I zaista, bilo je tu nešto što transformator materije nije uspeo sasvim da izopači: mala, okrugla, metalna stvar. Tadić je uze u ruku i okrenu je na dlanu, i izraz gađenja na njegovom licu najednom se pretvori u zapanjenost. Bio je to bedž službe obezbeđenja.

"Šta je sad ovo, jebote miš..." poče on i prekinu naglo, usred rečenice. Shvatio je. Tada ugleda nogavice bledih, iskrzanih i prljavih farmerki i pokuša da se uspravi, ali čovek koji je stajao pritajen iza zida i upotrebio njegovog rođenog čuvara kao varku da bi ga namamio ovamo, dalje od mašine, ritnu ga teškom kaubojskom čizmom pravo u lice. Uz krik bola Tadić se preturi na leđa i udari glavom o pod. Trenutak ili dva nije ništa video; nos mu se pretvorio u grudvu agonije i nešto toplo curilo mu je niz bradu.

"Menja raspored molekula, zar ne?" čuo je neki mladalački glas, podrugljiv i pun prezira i mržnje. "Sjebe organsku materiju načisto, je l' tako? Neorgansku tek delimično... Zar ne?"

Novi udarac sa strane natera ga da zarije glavu pravo u smrdljive ostatke čuvara. On se nekako iskobelja odatle, povrati dah, i otpuza malo u stranu. Iznad njega, visok kao planina, stajao je mladić duge crne kose i raščupane brade, mladić čije su mu oči odnekud bile poznate.

"Ko... Ko si ti?"

Umesto odgovora, mladić mu nagazi čizmom na podlakticu, sagnu se i širokim zamahom ruke zari mu nož u šaku. Tadić vrisnu i poče da se uvija kao crv, prikovan za prag od bogatog, luksuznog mahagonija. Gledao je zaprepašćeno kako krv štrca oko crne drške koja još drhti. U međuvremenu, mladić lagano, gotovo lenjo podiže sa poda popriličan deo čuvarevih ostataka u iskidanoj bluzi uniforme; učinio je to spretno svojom levom rukom, i uz jedan uzdah napora nabacio taj šljiskavi, ljigavi teret Tadiću na prsa.

"To bi trebalo da obavi pos'o", reče mladić. Zagledao se odozgo u Tadića, prikovanog za mesto, a onda osmehnuo.

"Ko si ti?" prosikta Tadić. Strah mu nije dozvoljavao da se preda slabosti i onesvesti se. "Šta hoćeš?"

Mladić kleknu i unese mu se u lice. "Zar zaista još ne znaš?"

I tada, izložen nemilosrdnom pogledu tih očiju, Tadić shvati. Seti se onoga što mu je Velja ispričao o pucnjavi u utrobi brda i o načinu na koji je "počistio onog malog seratora".

"Slobodan... Slobodan Sretenović!"

"Bravo, majstore! Jedno pozitivno brojanje!" Mladić se podrugljivo nasmeja.

"Ja... Drago mi je da si se izvukao živ od onih nak..."

"Ne seri", preseče ga Slobodan. "Ovde sam da bih ti preneo pozdrave mog oca... i čitave Porodice." Tadić sa rastućim užasom primeti da tamo gde je trebalo da bude mali patrljak mladićeve desne ruke neko nezamislivo klupko poigrava ispod grube vunene tkanine. Slobodan ga je gledao još par trenutaka, a onda se uspravio i bez žurbe uputio prema transformatoru. "Znaš, Tadiću, otac mi je sve ispričao. Preživeo je."

"To... To je baš prijatno iznenađenje... On i ja bili smo stari saradnici... Trebalo je da mi se javi."

"Da, da", nastavi Slobodan; stigao je do sedišta i dobro ga osmotrio pre nego što je zauzeo mesto. "Nije stigao. Mnogo zauzet čovek, moj matori... Ali opisao mi je do detalja ovu stvarčicu. Interesantna sprava, je l' da da da? Mmmmm... Različito doziranje snage: volj ti da ubije, volj da deformiše. Samo pomeriš, čini mi se, ovu ovde polugicu... i eto! Spremno za stvaranje kojekakvih zanimljivih oblika. Šta kažeš ti na to, Tadiću?"

Tadić je cvileo na podu. Splet izokrenutih čuvarevih creva skliznuo mu je sa grudi i obavio mu grlo kao šal iz sna nekog kobasičara. Jedva je disao od smrada.

"A uređaj za samouništenje, šta ćemo sa tim, a?" Slobodan zajaha stolicu i posegnu rukom ispod kontrolne table. Prsti mu opipaše skriveni prekidač. "Sto posto ovo još nisi probao, dragi moj Tadiću. Klik! I koliko? Pet minuta? Da... Sasvim dovoljno da se čovek bezbedno udalji." Mladić trže ruku i mašina stade da odbrojava sekunde prodornim piskutavim zvucima.

"Š-Šta ćeš da uradiš?" upita Tadić panično. Slobodan se osmehnu vučjim osmehom:

"Zar ne možeš da pogodiš?"

Velja Tadić bio je prilično neraspoložen. Nije voleo da vozi ovuda po ovakvom vremenu, pogotovo noću. To će i reći Vlasti. Ne može on tek tako da ga cima usred večere. Ima svoje gorile ako mu je već frka od nečega. Ipak, ovo i nije baš ličilo na njega. Verovatno je imao debeo razlog da ga pozove.

Automobil zavi iza krivine i šef policije ugleda elektranu osvetljenu noćnim svetiljkama. Odavde je sve izgledalo u redu. Mogao je da vidi upaljeno svetlo na poslednjem spratu upravne zgrade.

Stražar na glavnoj kapiji zaustavio ga je po propisu a onda podigao rampu da ga propusti u krug centrale. Tadić se odveze do upravne zgrade i ugasi motor. Izašao je sa novim kratežom u ruci; koštao ga je đavo i po, ali posle one predstave u podzemlju nije mogao da dozvoli da bude bez tako dobrog oružja.

Prvi znak da nešto zaista nije u redu bilo je odsustvo čuvara u holu. Tadić pokuša da pozove apartman telefonom na pultu i vide da su žice iskidane. On zavitla aparat na pod i ovaj se rasprsnu sa melodičnim dinggg! Stegao je zube i repetirao pušku, a onda proverio lift. Dobro je, bio je tu.

Nešto kasnije, izašao je na pretposlednjem spratu, a onda kabinu poslao gore praznu. S puškom na gotovs uspeo se mačje tiho uz stepenice i naglo uleteo u apartman spreman da puca na sve što se mrda, pa bio to i njegov prokleti brat. Osmotrio je praznu prostoriju, a onda mu pažnju privuče neko neobično stenjanje iz hodnika. Oprezno, on se prišunja ulazu u prostoriju u koju Vlasta nije ni njemu dozvoljavao pristup. Iznutra, iz mraka, dopiralo je nekakvo pištanje u pravilnim intervalima. Posle nekoliko sekundi oklevanja on udahnu duboko i kroči unutra, a onda odmah kliznu u senku. "Vlasto?" uzviknu. "Vlasto, jesi li tu?"

Iz mraka nešto zakrklja, i ispusti urlik takvog bola i beznađa da se Tadiću nakostreši kosa na glavi.

"Vlasto?"

"Veee... Veeee... eeee... ljo..."

Šef policije zapipa po zidu pored sebe tražeći prekidače i prsti mu naleteše na tvrde plastične pločice. Sledećeg trena neonske cevi zatrepereše i u njihovom drhtavom svetlu Tadić ugleda užas u koji se pretvorio njegov brat. Reagovao je instinktivno i ispraznio čitav magacin puške pre nego što je i shvatio šta radi. Moćni trzaji sačmarice, sevanje plamena i rasprskavanje parčića te... stvari, stopiše se sa njegovim izbezumljenim Neeeee! Tek kada oružje zaškljoca u prazno, on ga spusti i izbulji se sa nevericom u gadost koja se trzala na umoru u odelu njegovog brata. Zaglušujuću tišinu u prostoriji narušavalo je samo ritmično pištanje. Opčinjeno i beskrajno sporo, Tadić podiže pogled prema njegovom izvoru i ugleda ogromnu nerazaznatljivu mašineriju; tada zaćuta i ono.

Slobodan se osvrnu da sa uzvisine pogleda eksploziju. Čitav poslednji sprat upravne zgrade elektrane Donji Vir nestade u blistavom narandžastom plamenu koji oboji noćno nebo. Gledao je tako nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo i nastavio da se vere, pomažući se rukom. Desni rameni zglob nepodnošljivo ga je svrbeo, ali znao je da će i to proći, kada pipci sasvim izrastu. Ispod njega, komadi betonske konstrukcije padali su po blokovima elektrane isuviše dobro zaštićenim da bi im načinili bilo kakvu štetu. Slobodan se osmehnu. Dobri ljudi Strnjike imaće sutra dosta posla.

Nešto kasnije, kada se uspeo do vrha uzvisine, okrenuo se da još jednom pogleda. Zamišljeno je posmatrao uzbuđenu nekolicinu ljudi kako se muva oko razrušenog tornja poput mrava iz mravinjaka na koji je neko dobro nagazio; sad, kada je sve bilo gotovo, nije osećao ništa. Samo prazninu i nešto mučnine. Šta sada? Put do Manastira, porođaj u Kući Na Brdu, nova generacija čoveka budućnosti. Poslao je misli Sandri kroz noć. Dolazim, draga. Budi spremna. Živećemo srećno do kraja života - Jednoruki Džek i Kraljica Nakaza. Stižem.

A onda poče da se spušta kozjom stazom prema kraju kolskog puta gde je stajao njegov stari lendrover. Pre nego što je seo za volan i uvukao nogu u specijalno konstruisanu omču koja mu je omogućavala da uz nešto muke menja brzine, Slobodan pogleda u zvezde blede od odsjaja požara. Nije bio siguran, ali učini mu se da mu se smeju. Podrugljivo.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]