Библиотека српске фантастике

Горан Скробоња

Кућа на брду

Лендровер бучно стаде, кашљуцну мотором неколико пута и утихну. Његови укључени фарови обасјавали су мали део огромне грађевине која се уздизала наспрам ведрог звезданог неба као безоблични, претећи џин. У нагло успостављеној тишини, после светогрдног тандркања возила, шкљоцање браве одјекну као пуцањ. Врата на страни сувозача се отворише и напољу искочи меко, крзнато, гипко обличје с кратким, задовољним вуф! Био је то пас, вучјак, добро ухрањен и негован, са углачаном огрлицом која му се једва назирала испод дуге, густе длаке.

Животиња отрча до трошних степеница које су водиле ка веранди широкој колико и читава кућа, оњуши их, а онда живахно махну репом и сјури се назад до возила, овога пута до возачевих врата.

"Дај, Боле, досадо једна!" рече младић за воланом када се крупна вучјакова глава појавила на отвореном прозору кабине. Девојка која је седела на седишту до његовог то искористи да дође до даха. Осећала је кармин размазан око усана, по бради и образима. Стиснула је мало бутине испод широке, лаке сукње и осетила влагу на памучној тканини гаћица, тамо где се све до малочас налазио његов незаустављиви прст.

Као да јој зна мисли, он окрену лице према њој и с осмехом, уживајући, омириса средњи прст своје десне руке. Њу преплави врео стид који, зачудо, и није био сасвим непријатан. Морала је да прочисти грло како би јасно изговорила питање:

"И шта сад?"

Он се нагну и кратко јој пољуби усне, а онда отвори своја врата, одгурнувши пса који је весело дахтао исплаженог језика, да се спусти у траву и направи му места. Пратила је погледом његову витку, мишићаву фигуру утегнуту у левиске, једнобојну белу мајицу и црну кратку кожну јакну украшену нитнама, док је младић обилазио око лендровера и ноншалантно јој помагао да изађе. Прихватила је његову руку док је силазила, исту ону којом јој је недавно истраживао просторе толико година забрањене за приступ, не обазирући се на њену устезање и опирање. Било јој је драго што он у овом мраку не може да види колико јој уши и образи горе. Спустила је своје балетанке на помало меко тле, осетивши на голим глежњевима голицање дугих влати одавно непокошене траве.

"Сада", рече он осмехујући се, и правилни, бели зуби блеснуше му зачас на оскудној месечини, "сада је на реду ватромет."

Док се Боле забављао вештачком коском коју му је младић бацио, допустила је да је поведе за руку и стала пред верандом подигавши поглед, да се први пут суочи са Кућом На Брду.

Шеф полиције Тадић био је прек човек. Зато у очима његове жене није било изненађења док је лежала на поду и држала се за леву страну лица, где ју је погодила његова крупна, квргава песница. Једино што се из њеног погледа дало прочитати био је унутрашњи мир, нека тешко докучива помиреност са собом и са светом, због које ни онај ударац, ни све друге батине које је претрпела за двадесет година брака, нису могли да је додирну.

Њен муж је био бесан, али је и даље био у стању да се контролише. Да није било тако, сада би лежала у несвести, с главом у локви крви, као ономад кад је због Сандрине прве игранке изгубила два зуба. Док се полако придизала осећала је тупо пулсирање у костима са стране где је ударац пао, и знала је да ће, уколико убрзо ту не стави хладан облог, следећих неколико дана излазити у град забрађена у мараму.

"Поново те питам: где је?"

Глас њеног мужа у оваквим тренуцима подсећао ју је на реско, метално сиктање, хладно као звук међусобног оштрења два сечива. Уздахнула је, придржавши се за столицу док се усправљала.

"Као што сам ти рекла", изговорила је тихо, суочивши се мирно с пламеном који му је буктао у очима. "Не знам. Просто: не знам."

Приметила је навалу крви у његовим каменим, избораним, глатко избријаним образима. Видела је како му се очи сужавају и зажмурила очекујући следећи ударац.

Уместо тога, чула га је како дубоко увлачи ваздух у плућа, а потом са малом задршком издише, вероватно бројећи у себи како би се смирио. А онда тешки, потмули кораци његових високих, окованих чизама које су се цаклиле као злокобна црна огледала.

Мало се тргла од његовог додира, иако је овога пута био лак и нежан. Погледала га је. Лице му је сада било веома близу њеном. Гледао ју је топлим, забринутим очима. Боже, како га је само волела!

"'Ајде, Маро, испричај ми све од почетка. Седи ту и причај. После можеш да ставиш кафу, да је попијемо кад је...кад је вратим. 'Ајде...кад је изашла? С ким је разговарала? Знаш колико бринем за њу."

Да ли је та дубока и сулуда љубав према њему била оно што ју је увек приморавало да допусти да је уљуљка његов хипнотички тон, или је једноставно неки део ње, дубоко скривен и презрен, сматрао да је Он увек у праву и да све што ради, ради за добро ње и њихове шерке, баш као и за добро свих осталих становника Стрњике? Није знала, а више јој није ни било важно.

Окренула му је леђа, пришла фрижидеру и из одељка за лед извукла прегршт ледених лоптица да би их увила у чисту крпу и прислонила их уз болно место на образу. Онда је села, подигла поглед према његовој гломазној, униформисаној фигури, поново уздахнула, и почела да прича.

Кућа је била огромна. Била је саграђена у стилу који Сандру није подсећао ни на једну грађевину у граду. Све до те вечери Стрњика је била за њу читав свет, и осећала је да је доласком овамо прешла преко невидљиве црте - иако је знала за последице и због њих била преплављена грозничавим страхом, дубоко у себи осећала је ледени мир. Први пут у животу је одлучила и учинила нешто својевољно. Осећај стечене слободе био је тако опојан да је због њега била спремна на све... па чак и на Оца и његов гнев.

Правило број 1: Никакви момци. Мада су девојке њених година већ увелико носиле пред собом набрекле стомаке и венчавале се пред будним, намрштеним очима попа Никодија са голобрадим младићима чак и млађим од Слободана, она је за сваки излазак са другарицама у град морала да припрема терен данима унапред, преко мајке.

Правило број 2: Никада не прилазити ни близу путу који се од среске магистрале одваја према Кући На Брду. Није знала због чега је Оцу то било толико важно, али наслућивала је да је у некаквој вези с њеним стрицем, застрашујућим Чика Властом, гувернером среза и власником нуклеарне електране Доњи Вир, у којој ради већина од десетак хиљада становника града.

"Јеботе, благо теби", рекла јој је једном на великом одмору у дворишту јавне школе њена другарица из разреда, Анита Пандуровић. "Што ја немам стрица к'о што је твој!"

"Зашто?" упитала је Сандра тада, искрено зачуђена.

"Како, бре, зашто!?" узвикнула је Анита. "Синоћ сам од ћалета чула како је пре неких петн'ес' година твој стриц спречио лево... рево... револуцију!"

Сандра ју је погледала запањено, док су дечаци позади на терену играли скраћену бејзбол утакмицу, а Вечни Радио среза Завидинци емитовао сирове и узбудљиве звуке песме Џери Ли Луиса који је позивао на опште дрмање. "Какву револуцију?"

"Пи', мајку му, па теби твоји ниште не причају код куће", рече Анита и натера је да седне до ње на дрвену трибину игралишта. "Није ваљда да никад ни до Јаме ниси ишла да се... знаш? Не знаш? Аууу, па да л' смем уопште да ти причам? Нисам ни ја, додуше била, али сад кад знам...мора да је супер, чучнеш а тамо можда неки фрајер гледа из грмља. Чула сам да иду тамо и то раде, кеве ми!"

Потпуно збуњена, Сандра упита: "О чему ти то, аман?"

Анита је погледа зачкиљивши мало, жваћући жваку. "Не знам да л' да ти причам, ако ти већ твоји нису рекли. Нећу после да моји имају неку фрку због твог ћалета."

"Нећу им ништа рећи", рече Сандра, дубоко заинтересована. "Причај."

Анита је још једном испитивачки осмотри, а онда слегну раменима. "Важи, то ионако зна цео град." И тада поче да прича о догађају који се одиграо када су она и Сандра имале само две године, и чије је фрагменте Сандра понекад чула у пролазу али им никада није поклањала нарочиту пажњу сматрајући их безначајним гласинама.

Тог врућег јулског дана, рекла јој је Анита, преносећи оно што је чула од свог оца, за ког је Сандра инстинктивно знала да неизмерно завиди њеном оцу на тако значајној функцији у граду као што је место шефа полиције (Бата Пандуровић се кандидовао за то место кад и Веља Тадић, и неславно пропао на изборима да би недавно догурао до председника удружења љубитеља голфа), велика група од неких шест хиљада житеља Стрњике и околних вароши и села у срезу, слила се пред капије Доњег Вира тражећи да се електрана затвори због тобожњег тровања околине радиоактивним отпадом. Наводно, због њега је сав околни живи свет трпео мутације. То је била очигледна лаж, јер су сваког пролећа воћњаци и шумарци бивали све зеленији и бујнији, плодови све већи а дивљач све крупнија; ту и тамо би се из реке извукла покоја риба чудног изгледа али, Боже мој, река је дотицала из Слободног Среза Мартиновци, и свако је дете знало да тамошња постројења за израду пластике трују некада бистру и питку Ресавицу.

"Да је твој ћале тад био шеф полиције, не би ти медо... демонстранти стигли ни на пушкомет удаљености од електране", рекла је Анита, и Сандра није била баш сасвим сигурна да у њеном тону није било сарказма. Колико је знала, њен отац је тада био помоћник шефа, а пошто је добро знала какав је, претпоставила је да је оно што је Анита рекла било истина.

Анита је наставила, развлачећи жваку и не обраћајући пажњу на момке који су се шепурили пролазећи испод трибине и крадом бацали погледе на њих две. Сандрин стриц Власта Тадић био је принуђен на одбрану поретка по сваку цену, јер сви знају да је струја једино што Стрњика има - за струју становници среза добијају од осталих срезова све што им је потребно за живот, од воде, пластике, хране, па до радио програма. Наводно, у разуларену руљу спремну да поруши велелепни објекат електране, уперене су неке чудне справе, нешто је, као, блеснуло, и следећих двадесет дана електрана није радила због кедо... деконтаминације терена и уклањања тела, а Стрњика је пролазила кроз своје најтеже дане у слободној историји - Срез Горња Кобила престао је главном граду да испоручује воду за пиће, јер му није испоручена неопходна струја. После седмог дана постало је критично, и жеђ је била неиздржива. То је натерало неке грађане да пију воду директно из Ресавице, и због тога умру у најтежим мукама. Због свега тога, огорчени грађани су бетоном заливену јаму пуну лешева необуздане светине почели готово ритуално да обилазе и кришом, ноћу или по невремену, своју мржњу изражавали тако што би чучнули и опоганили ту необележену гробницу. Нек се зна шта чека оне који се икада усуде на нешто слично. Оно најосновније, што уче и деца у првом разреду, јесте свето правило: демократија се не сме злоупотребити.

Тада је звонило, па су морале да пожуре, и врате се на следећи час са непоједеном ужином. Анита није пропустила тада Сандру да ћушне лактом уз тихи кикот док су пролазиле поред високог и снажног момка у фармеркама и црној мајици без рукава, с тамним наочарима на очима. Био је то Слободан.

Да је ту причу чула када је била дете, и кад јој је најмилија играчка била Очева палица коју је он из милоште звао Мирка, и којом је она често "третирала" куниће и кокошке у дворишту, поносно би је сама препричавала у школи и ширила даље. Овако, сазнала је за њу у том несигурном, плахом раздобљу нежне женске душе, које је њена мајка звала "потпиром" - у раздобљу када чудна комешања у срцу, утроби и међуножју доводе у питање све раније спознато и прихваћено здраво за готово.

Сандра је обећање одржала и својима није рекла ништа о ономе што је чула од Аните. Али, слушала је пажљивије, и почела све више да верује у то, и све мање да воли породичне ручкове који су се једном месечно одржавали у дворцу њеног стрица. Чак јој и Очево објашњење о опасностима које у себи крије одлазак до Куће На Брду, више није звучало веродостојно - наводно, због змија и дивљих звери у том крају препуштеном природи. Становници Слободног Среза Стрњика имали су други разлог за избегавање те куће: по предању које се укоренило за ових петнаестак година, Кућа На Брду била је уточиште неупокојених душа побијених демонстраната, које гладно, као авети вребају и чекају да се неко приближи. Људи у долини сматрали су је уклетом.

Правила је било још сијасет; она су уређивала њен живот до најситнијих детаља, и сада их је прекршила све. Није ни слутила колико је то лако: истиснула их је из свести као беспомоћне, бесне псе чуваре чије је урлање уз мали напор воље, и наравно, Слободанову помоћ, чинила све слабијим и нечујнијим, да би оно коначно нестало у тишини ове топле ноћи.

Препустила му се, после обиласка куће који ју је уверио да су приче само празна наклапања, да је Кућа На Брду само стара и пуста грађевина и ништа више, у великој мрачној соби у приземљу, испод прозора кроз чија се прљава, и зачудо читава окна, косо, с муком пробијала бледа месечина. Осећала је његову тежину на себи и грубу тканину чистог ћебета које је простро на стари, прашњави кауч. Бол је севнуо у тренутку, и она га је угризла за раме, да би одмах затим на бол заборавила и затворених очију дубље у себе примила његов топли, пулсирајући курац. Курац. Мистична и чудна реч, још једна од забрањених ствари, још једно од "не" - правила; сама помисао на њу изазвала је у њој још снажније врење и жељу да се вечно, без престанка навлачи на тај ужарени комад меса и увија се под Слободановим снажним телом. Када је осетила да се ближи врхунац, крај иза ког сигурно не постоји више ништа, тренутак када ће умрети, престати да постоји, отворила је очи - и иза прозорског стакла, напољу, тамно наспрам месечине, угледала нечије лице.

Већ секунд касније заборавила је на тврду и неравну површину под својим голим леђима и гузовима, заборавила на оскудну топлу крв проливену између њених ногу приликом његовог пажљивог продора, и нестала у таласима оргазма, где је места било једино још за његов гласан крик. Свршила је док су јој ноге биле подигнуте на његова рамена а глава шибала лево-десно по импровизованом јастуку. Тек када се и он спустио и положио образ на једну од њених дојки, још црвену од његових прстију и уједа, поново је отворила очи.

На прозору није било ничега, само се кроз слојеве сасушене прашине и остатке ситних, давно угинулих инсеката, назирало бледо, незаинтересовано лице месеца.

Заокупљени једно другим, нису пре извесног времена ни чули радознали Болетов лавеж напољу, нагло прекинут болним цвиљењем. Сада, док су лежали обузети последњим дрхтајима страсти, удишући дубоко своје помешане мирисе, око њих је владала мртва тишина. А онда, готово бојажљиво, зрикавци у трави почеше са својом песмом.

Шеф Тадић заустави своја службена кола и угаси мотор. Седео је закратко тамо у мраку, посматрајући прочеље ниске зграде у којој се налазио ноћни клуб "Код Животе", место где су се обично састајали дрипци попут Слободана Сретеновића. Онда је са седишта сувозача узео кратеж који му је пре пар месеци стигао директно из Америке, израђен по поруџбини, један од оних што се репетирају брзим повлачењем дрвеног рукохвата напред-назад. Био је то диван примерак, са кундаком и дрвеним оплатама од сандаловине, магацином који прима десет разорних патрона и скраћеном никлованом цеви (калибра погодног за "рушење зидова", како је писало у каталогу произвођача). Тадић га је чувао у посебној витрини, и до сада је само четири пута гађао из њега на свом приватном стрелишту, где је брзом, узастопном паљбом успео да пресече стабло од готово метар у пречнику. Ово је било први пут да је пушку понео са собом у град, и то с намером да је заиста употреби. Док је излазио из кола, са задовољством је размишљао о крвавој грудви меса у коју ће претворити ту младу битангу.

"Телефон је зазвонио око седам", рекла му је Мара избегавајући да га гледа у очи. "Ја сам ту нешто радила по кухињи, па се Сандра јавила. Нисам јасно чула шта прича, али када је завршила, отрчала је брзо уз степенице. Сишла је мало касније, и тек кад сам видела како се обукла, схватила сам да жели да изађе."

Слушао ју је мирно, и само је жила која му се с леве стране спуштала низ чело својим пулсирањем одавала његов пригушени бес.

"Обукла је оно, знаш... ону белу свилену блузу...и црну широку сукњу, балетанке... Ја сам била мало изненађена јер је већ почело да се смркава, а знам добро да си јој забранио да буде ван куће после мрака...

'Где ћеш?' питала сам је. 'Идеш да купиш нешто у драгстору? С киме? Са Милевом?' Знаш, са Милевом, Ружићевом малом, обично иде у град. А она се насмејала и, замисли, дотрчала до мене и пољубила ме! Тада сам чула да се неко возило зауставља пред кућом, а она је већ била на вратима. Деловала је онако...зајапурено, некако узбуђено. Отворила је врата, осмехнула ми се, махнула и излетела напоље.

Све ми је то било јако чудно, па сам погледала кроз прозор и видела је како седа у нека кола...она са великим точковима, што се користе за неравне терене..."

"Џип?" упита он. Мара одмахну главом.

"Не, ова су кола била црна, ту и тамо ударена, али добро опрана и углачана, са хромираним украсима. Имала су кабину. И кроз прозор је вирио пас...мислим, вучјак."

"Лендровер", рече он. "Лендровер оне мале гњиде, Сретеновића."

"Шта? Малог Слобе?"

"Да, 'Малог Слобе', сина оне ништарије од учитеља што је подбунио онај силан недужни народ и направио срање код Доњег Вира. Треб'о сам да га сатрем још док је у колевци био."

Она га је гледала пар тренутака, а онда слегнула раменима. "У сваком случају, не знам где је отишла...нити када ће се вратити."

Он устаде и погледа је одозго. "Стави кафу...стави кафу и клекни пред икону да се помолиш да се вратим с њом пре него што проври. За њено и твоје добро!"

Са тим речима изашао је из кухиње у предсобље и ушао у свој радни кабинет. Минут касније, већ је ишао с пушком у руци ка тамноплавом линколну који га је чекао паркиран на коловозу, испред бело офарбане дрвене ограде дворишта. Док је седао унутра и палио мотор још је осећао на себи тај њен кротки, овчији поглед, а онда је заборавио на њега у рици мотора и лави гнева која је испунила све његове шупљине очекујући само да експлодира ерупцијом.

Ноћни клуб у који је сада улазио држао је Живота Предић, дођош с југа. Између њега и шефа полиције владала је међусобна нетрпељивост - Тадић није могао да смисли таква места која омладину наводе само на неморал, дроге, секс и непокорност, и користио је сваку прилику да Предићев локал привремено затвори после рација и подметања кокаина злосрећним тинејџерима који би се ту затекли. Међутим, изгледа да је власник ноћног клуба тамо одакле је дошао у Стрњику, претрпео много горе ствари од малтретирања којим га гњави један обичан шефчић полиције, па је тврдоглаво остајао где је, преуређивао клуб, поново га отварао и радио до следеће рације.

Тадић би радо средио да Предића прогута помрчина, али спречавао га је његов старији брат, исти онај који је својом руком изазвао смрт преко шест хиљада људи. Али, знао је добро да Власта по том питању није био умерен због човекољубља, а свакако не ни због нечисте савести. Ма, ђавола, Предић је исувише разметљиво и гласно махао Магна Картом Слободних Срезова у свакој могућој прилици, а Власта није желео да његови бирачи помисле како влада супротно одредбама тог великог камена темељца модерне демократије, ма колико оне у суштини биле формалне и декларативне. Не, шеф Тадић нипошто није био глуп и сасвим је схватао братовљеве разлоге; уосталом, да није било његове урођене нагле природе, можда би место на ком се сада налазио његов велики брат припало њему.

А што се малог Сретеновића тиче...

Стегао је зубе шкргућући и с треском отворио врата.

Сисата девојчура, Животина снаја, стајала је за шанком бришући чаше, и сада се глупаво избуљила у шефа полиције који је стајао на вратима и држао у десној руци нешто налик на дебелу, кратку металну палицу. Тек кад је крочио у круг црвенкастог светла она виде шта је то у ствари, и оте јој се мали крик запрепашћења.

Тресак врата прекинуо је жамор гостију локала који су и даље били малобројни - право време за ноћни клуб почињало је тек негде пред поноћ да би врхунац достигло око један - пола два. Сада је унутра само пар столова било заузето, и младићи и девојке за њима ућутали су и уперили непријатељске погледе у гломазну фигуру шефа полиције.

Тадић није губио време тражећи своју ћерку међу њима; Сретеновићев лендровер није био паркиран пред локалом, и он је претпостављао да га је дрипац паркирао у неком забаченом сокачету и да сада жвалави по његовој Сандрици, пипа је, или чак... Удахнуо је дубоко и кренуо према младићу који је седео за шанком не окрећући се. Био је магловито свестан тихе клавирске музике која је допирала са звучника, и коју ће за неки сат заменити несносна бука једне од неколико Стрњикиних рокенрол атракција.

Шанкерица се згурила леђима уз велико огледало на зиду. Младић који је немарно сркао кока-колу из високе чаше посматрао је у истом том огледалу како му се приближава шеф полиције коме су очи гореле као очи разјареног бика. Имао је велику рокабили ћубу на челу и био је сав бубуљичав, а оскудно светло изнад шанка пресијавало му се на минђуши у левом увету.

Тадићева тешка рука паде му на раме, али он се ни не помери. Тадић га грубо окрену према себи на високој барској столици и унесе му се у лице.

"Тражим Слободана Сретеновића", просиктао је, и младић се насмеши некако тужно. Тек тада Тадић виде колико су овом клинцу зенице раширене. Па овај је тотално уфиксан, помисли он и његов бес коначно покуља напоље.

Четири брза шамара одјекнуше у утихлој просторији као пуцњеви. "Клинац" којег је Тадић познавао из виђења становао је у суседном блоку, и често је са Слободаном и његовим друштвом дивљао по граду. Сада му је глава после шамара наставила да се љуља лево-десно по инерцији. Тадић га шчепа за браду и подиже му лице према светлу. У очима младића искрило се једва побуђено интересовање.

"Где је?" рече шеф полиције ледено. "Брзо!"

Младић се овлаш ухвати за образе, као да је тек тада осетио да бриде. Сузио је очи посматрајући сурово, бесно лице мушкарца пред собом, а онда се поново насмешио, овога пута помало враголасто.

Море, иди ти у три лепе пизде материне,' рече он одједном као да са неким размењује веома учтиву фразу, а онда стаде лудачки да се кикоће.

Тадић га подиже као џак кромпира и завитла га у огледало. Стакло прсну и тај прасак као да је био сигнал за остале посетиоце да заглаве на врата. Девојчура врисну, а младић паде иза шанка рушећи пуне и полупразне боце и поређане опране чаше.

Шеф полиције прескочи шанк лако као да је двадесет година млађи, и угази у срчу. Младић се превијао на поду у стаклу и алкохолу, очију изненада сасвим свесних и пуних бола. Тадић убаци метак у цев брзим покретом и упери пушку младићу међу очи, зауставивши уста цеви на само пар милиметара далеко од његовог чела.

"Више немам намеру да те питам", рече он. "Где је?"

"Остави то дете на миру."

Тадић се тргну и окрену се. Девојчура је у међувремену нестала, и уместо ње тамо је стајао Живота Предић, подбочен и крупан као дрвосеча.

"То дете има у себи кокаина за десеторо", просикта Тадић. "Почињем да се питам како то да баш твој локал привлачи највише наркоса. Да се мало не бавиш диловањем, Предићу?"

"Је л' ти то званично? Имаш неки налог? Доказе? Индиције? Јер ако немаш, и ако ми среска управа не надокнади штету за ово што си поразбијао, има да одем до твог бате на један подужи разговор."

Тадић га је посматрао неколико секунди погнуте главе, с прстом на окидачу. А онда испусти шиштаво ваздух кроз стиснуте зубе и лагано палцем закочи оружје.

"Добро", рече Предић. "А сад бих те молио да одеш. Треба да почну да ми долазе муштерије. Ја ћу се побринути за тог јадника."

Тадић пљуну презриво младићу на главу и прекорачи га. "Да имам времена, сад би искусио гостопримство градског затвора. Овако, мораћу то да оставим за неки други пут."

Власник ноћног клуба климну главом и рече:

"Што се Слободана тиче, не знам зашто га тражиш а право да ти кажем, боли ме уво за то, али хоћу да убудуће своје личне проблеме решаваш даље од мог локала. Био је овде раније поподне, и кренуо око седам и петнаест. Рекао је да ће мало у дивљину, да прошета пса. Поменуо је Брдо."

"Брдо?"

"Да. Брдо. Шта је било, фрка?"

Тадић осети како је и против воље пребледео и окрену се, шутнувши успут младића који се у међувремену вратио у пређашње стање изгубљености.

"Ето видиш како можемо лепо да сарађујемо", чуо је иза себе Предићев подругљив глас. "И молим те, затвори врата за собом."

Залупио је врата из све снаге и потрчао према колима.

Касније, црве, помислио је, палећи мотор. Касније ћу се разрачунати с тобом и теби сличнима. Срећа ваша да сада имам преча посла.

"Брдо. Кућа! О, Боже!"

Урлик мотора придави његове гласно изговорене речи, и линколн нестаде у следећој улици уз шкрипу гума, хитајући ка излазу из града.

"Преварио си ме", рече Сандра меко у мраку, и он збуњено затрепта очима, осећајући под собом њену топлу, глатку кожу.

"Молим?"

"Кажем, преварио си ме. Рекао си да ће бити као ватромет. Ипак је пре било као..."

"Као шта?"

"Па, пре као земљотрес."

Слободан се придиже и пољуби јој насмејане усне. Као земљотрес. Да, могао је са тиме да се сложи. Био је више него запрепашћен страшћу с којом му се подала. Знао је да је невина, и зато је био обазрив колико год је могао. Али пред крај више није могао да се уздржава и препустио се подивљалом ритму њених бедара. Чинило му се да никада није доживео такво задовољство ни са једном од својих кратких и пролазних љубави. Као земљотрес.

Легао је на леђа поред ње и ухватио је за опуштену, мирну руку. Остали су тако непокретни неко време ослушкујући једно другоме смиривање дисања, зурећи у мрак. А онда она устаде и извуче пешкир из његовог ранца. Обрисала се тако, док је стајала, и он није могао да одвоји око од њене витке и једре фигуре. Сетио се колико му је храбрости требало да јој први пут приђе, и поред репутације великог шмекера за којим рибе трче као луде. Нешто у њеном изгледу, негованости, заштићености којом је зрачила, чинило га је снебивљивим, стидљивим као да му је дванаест, тринаест година. А онда сва она скривања у сенкама споредних улица и паркова, љубљење и задихано откривање њеног тела деветнаест година скриваног испод блуза до врата и широких сукања.

Знао је да ће данас бити спремна када је позове. Већ неколико дана причали су о томе да збришу негде далеко од љубопитљивих очију вароши, да оду на нешто слично пикнику. Јуче је добио лову, недељну плату од старог Диздара који је држао аутомеханичарску радионицу, и који је Слободана запослио не обазирући се на то шта се по чаршији прича о његовом оцу. Слободан је током година огуглао на прикривена злобна пребацивања да је његов отац био један од најодговорнијих за покољ код Доњег Вира, али већина људи средњих година и даље га је избегавала не желећи ништа да има с њим, за разлику од млађарије која је изгледа у њему гледала некаквог трагичног хероја. У сваком случају, Диздар је био једини вољан да га прими, јер није давао ни пола пакла Лаки Страјка за гувернера и шефа полиције, а још више за чаршијске приче. Диздар му је омогућио и да среди лендровер довезен са отпада и откупи га радом.

Данас је у драгстору у центру купио шунку, качкаваљ, хлеб за сендвиче, којекакве ситне зезалице које Сандра воли и наравно, два картона пива које се сада хладило у приручном мини-хладњаку иза седишта у кабини. Од куће је понео ћебе, пешкир и све остало што је могло да им затреба, укључујући ту и снажну батеријску лампу. Није желео да се Сандра бакће око припрема; и без тога је имала довољно мука да запали од куће.

Време је било феноменално: топло, пријатно вече, с освежавајућим, благим поветарцем и крупним лицем месеца на прозрачном и ведром, од звезда блиставом таблоу неба. Јавио јој се телефоном, спреман да спусти слушалицу ако не зачује њен глас, али она је била тамо, прихватила је одушевљено, узбуђена; у гласу јој је, поред радости, осетио за тренутак и јасно приметно треперење тескобе. Договорили су се, и он је стао пред њену кућу тачно у секунд, с непријатним грчем у стомаку, очекујући да сваког тренутка иза угла склизне према њему тамноплави линколн маторог Тадића. Врата су се отворила и она је истрчала, косе подигнуте и везане позади у реп, са искрама у очима.

Рекао јој је где иду тек када су били далеко од центра, на среској магистрали. Погледала га је изненађено, и могао је начас у очима да јој прочита све оне гласине које живе и колају по чаршији о Кући На Брду. Онда је слегнула раменима и насмешила се, и он у том осмеху угледа толико безгранично поверење у њега и његову снагу, да је морао да заустави возило због изненадне навале осећаја огромне одговорности. Љубили су се ту, кратко, све док их Боле није прекинуо протуривши главу отпозади са својим уобичајеним вуф! тражећи свој део.

Нешто касније, скренули су на узани пут који је водио ка кући која је стајала горе, високо на врху брда, као мрачни и неми пророк изнад учмалог и уснулог града у долини. Фарови лендровера осветљавали су испуцали асфалт и грање стабала које се свијало над пут као да жели да га потпуно прекрије. За десетак година, претпостављао је Слободан, то ће се и десити, и тада неће бити могуће стићи до врха изузев са сабљом у руци и пешке, попут неког истраживача јужноамеричке прашуме. Али за сада, пут је још био проходан, и Слободан је релативно лако избегавао рупе и места где се жилаво корење пробило кроз асфалт на површину.

Кућа На Брду!

Само је једном био тамо, пре неколико месеци, сам. Није знао шта га је нагнало да упали кола и одвезе се до горе, некакав немир, неодређено предосећање да ће то место због нечега бити значајно за њега. Дан је тада био влажан, прохладан. Зима се ближила крају, али у суморној збрци стабала око друма и касније, на узвисини, још није било ни најмањег наговештаја пролећа. Сетио се како је зауставио 'ровер и изашао пред ћутљиву, оронулу грађевину са рукама дубоко у џеповима кариране, крзном постављене јакне. Око куће је још било снега, недирнутог с изузетком животињских трагова који су вијугали око ње и нестајали иза, у туробним шумским сенкама. Загазио је тада, чизмама пртећи пут до степеница од дебелог, древног дрвета, које су водиле на веранду. Подигао је поглед и видео да се изнад надстрешнице уздиже још један спрат над којим су се ређали на изглед насумице, димњаци, коси кровови и нешто налик на шиљате торњеве са по једним прозором и старински искованим ветроказима на врху, у облику петла, лава, и неког створења које је изгледало као змај. Прозори су били тамни од дугогодишњих наслага прашине, и изгледали су онеспокојавајуће налик на полуслепе очи превучене неком болесном скрамом.

Обишао је око куће, радознало разгледајући масивне камене зидове, окна у приземљу и искривљене и зарђале олуке из којих је отопљени снег са крова лењо капао у посвемашњу тишину: кап... кап... кап!

Док је потискивао ирационалну зебњу све присутнију у грудима, питао се има ли истине у свему ономе што се о Кући На Брду причало.

Наводно, сетио се, кућа је била саграђена још у годинама пре Деоба, и то за неког истакнутог представника оног слоја људи који су данашњи уџбеници историје мистично називали Црвеном Стоком. После величанственог Покоља извршеног седам година пре самог конституисања Деоба и формирања срезова, по предању у кућу се уселио један од његових иницијатора и вођа; он и његови идејни истомишљеници заслужили су за седам година своје бурне владавине да у историји остану забележени као Црна Стока. И они су исто тако нестали у демократском таласу прочишћења, и после установљавања Савеза Слободних Срезова Србије (ах, та четири "С"!), кућа је остала ненастањена. У тим преломним, крвавим годинама, изгледа да је и она сама била поприште страшних догађаја и породичних трагедија, због чега је стекла репутацију лошег, злог места. А паланачким главама становника Стрњике није требало много да је прогласе укле том и учине је делом локалног фолклора, погодног за плашење мале деце и језиве приче око извиђачке логорске ватре.

Слободан је одмахнуо главом; у бесмислице није веровао - ипак је ово био век електричне струје и међусрезовске телевизије, а осим тога, имао је довољно времена и стрпљења да прочита неколико књига свог покојног оца, књига које су исмевале сујеверје и величале веру у напредак који свету доноси човек, примењујући природне законе за опште добро. Нелагодност и благо грчење у стомаку осећао је вероватно зато што је то природна реакција на свако место саграђено људском руком а онда остављено да пропада, напуштено и неодржавано. Ипак, што је био ближе месту са ког је кренуо око куће, нелагодност је постајала све интензивнија; одједном је имао осећај да га посматрају нечије очи, бројне, туђинске, ирационалан али толико јак да је морао и против своје воље нагло да се окрене и упиљи у један од прозора на спрату. Да ли су се то померили остаци завесе иза окна, или је видео само кратак одблесак сунца које је начас провирило кроз облаке?

Сећао се сада како је журно, превише журно, отишао до лендровера, ушао унутра и окренуо кључ, за тренутак одједном уплашен да мотор неће упалити, и да ће остати ту потпуно сам, док се лагано спушта мрак на ту мртвачки тиху грађевину. Ипак, мотор је ухватио као и увек, и он се одвезао натраг у град без проблема. Али, све време док се спуштао прилазним путем осећао је тај непријатан, непостојећи, врели поглед на потиљку.

Сада, у самој кући, окружен мраком и Сандриним топлим присуством, није осећао ништа од пређашње тескобе. Постојао је један тренутак изненадне, силовите стрепње док је полугом разваљивао резу на улазним вратима, али то је одмах нестало, растерано снажним снопом светла из батеријске лампе. Ушли су унутра обавијени задахом старости, плеснивих зидова и труљења дрвета, и уз крцкање трошног бродског пода петнаестак минута истраживали велико предворје, ходнике и простране собе у приземљу. Погледали су хол, велику трпезарију, кухињу, собу за послугу и излаз позади, ка вртовима који су у мраку личили на чудовишну џунглу; затим су се попели трошним степеништем прекривеним полураспаднутим, бледоцрвеним тепихом, и прегледали собе на спрату - главну спаваћу собу некадашњих господара овог туробног места, три дечје спаваће собе, два купатила... У једном тренутку, Сандра је спазила неко крупно, ниско обличје како мили напоље из дубоке сенке ограде на спрату, и пригушено узвикнула; светлост Слободанове лампе, међутим, распршила јој је страх - био је то само крупан, длакави паук ког је Слободан лако згњечио под чизмом. Коначно, обилазак је био готов, и они су се вратили у собу у приземљу где је кауч, зачудо, још био у подношљивом стању, мада мало плеснив, у собу у којој је тај готово опипљив мирис година био најмање присутан.

"Сасвим си сигуран да овде никога нема?" упитала га је тада. Разуверио ју је осмехом, речима, миловањем.

Онда су се креснули, и то је било нешто што га је натерало да први пут у животу помисли на дане који долазе, као да је у том топлом, знојавом, задиханом мраку схватио да је све до ове ноћи живео само за данас, не размишљајући и не бринући за сутра; одједном је пожелео да то са Сандром потраје, а грч дубоко у стомаку говорио му је да то нипошто неће бити могуће. Збрканих мисли и осећања, спустио је боса стопала на под, устао, увукао се у фармерке и обуо своје каубојске чизме којих се ни лети није раздвајао.

Сандра је у међувремену извукла из ранца три свеће и припалила их на накривљеном сточићу, тако да су сада осветљавале просторију меким, жућкастим сјајем. Лагано и методично вадила је храну и простирала је на чистој салвети, и Слободан осети како га преплављује апсурдан налет привржености према њој - апсурдан због тога што себи нису смели дозволити луксуз заљубљивања, из једног веома једноставног разлога. Разлога чије је име било Веља Тадић.

"Јеси ли жедна?" упита је он меко, а она подиже поглед и климну главом.

"Шта имамо?" упитала је. Он слегну раменима.

"Пиво", одговорио је. "Црно, увезено. Панчевачко. Ледено."

"Сјајно", рече Сандра, и по изразу њених очију њему се учини да би једнако реаговала и да јој је рекао да за пиће имају само пар лименки жућкастог млека мутант-крава, или какву сличну гадост. "Хоћеш ли га донети?"

Он климну главом, пође ка вратима, и застаде. Прочистио је грло, помало збуњено.

"Сандра...треба да...видимо шта ћемо. Твој отац..."

"После ћемо о томе, важи?" Очи јој се на тренутак смрачише. "Пусти ме да још неко време не мислим на то."

Сложио се оклевајућим климањем главе. "У реду. У праву си. Идем по то пиво. Узећу лампу, пошто си упалила свеће."

"Немој дуго!" довикну му она док је излазио у ходник. Насмејао се и махнуо јој руком, а онда нестао у мраку остављајући на њеној рожњачи своју слику витког и мишићавог младића, голог до појаса, лепог попут бога.

Није ни слутила у каквим ће га околностима следећи пут видети.

Тадић је возио као демон. Линколн са јарко зеленим ротационим светлима вриштао је замраченом Среском Магистралом кривудајући у оштрим кривинама уз шкрипу гума.

Шеф полиције помисли да је можда требало да поведе са собом и помоћнике; била су то два сасвим подношљива типа, довољно сурови да их се плаши младеж из вароши, али старији житељи Стрњике, који су их познавали још од кад су "онолицни" били, као да их нису узимали за озбиљно - из неког, за Тадића недокучивог разлога, звали су их поспрдно "Паја и Јаре". Не, мали Сретеновић је пичкин дим, за њега му није потребна ничија помоћ. А осим тога, није могао дозволити да било ко други и привири близу призора који је Тадић горе очекивао да затекне.

Светла предњих фарова разбијала су мрак и откривала закрпљен асфалтни пут који се пружао дубоко у ноћ, ка граници и наплатној рампи Слободног Среза Брзи Брод. Своју територију Тадић је познавао колико и сопствени џеп, и знао је да ће се убрзо после петље која се одваја ка засеоцима Краставче и Дудулајце, с десне стране појавити готово неприметно скретање. Вожња га је довољно заокупљала да занемари потмуло пулсирање у слепоочницама. Још мало и... Ево!

Лимузина оштро улете на споредни пут који сместа поче да вијуга и пење се уз брдо које су мештани са пуно смисла за живописна у необична имена звали "Брдо".

Тадић се осећао као да је у тунелу. Наткриљене крошње и дању су покривале дебелом хладовином пут до куће. У једној од излоканих јама блато је још било мокро од поподневног пљуска, и Тадић виде пред собом вијугаве, блатњаве трагове теренских гума лендровера.

Стегнуо је зубе не скидајући поглед с трага, осећајући како му слепоочнице пулсирају све јаче и несносније. На седишту до његовог цев кратежа мутно се сијала. Линколн је јездио кроз мрак, са ротационим светлима у лудачком ковитлацу, без укључене сирене, "Летећи Холанђанин" међу свим пандурским колима света.

Слободан је сишао са веранде осветљавајући себи пут ручном лампом. Ниже лево, лендровер је потмуло светлуцао на месечини као уснули пас чувар. Пас... Да, кад смо већ код тога, где се Боле изгубио?

Осврнуо се око себе, стојећи пред кућом, док му је свеж ноћни ваздух благо јежио кожу. Звизнуо је тихо. Сачекао. Без одговора.

Ма, куд се деде то кучиште? помислио је, и наједном осетио овлашни додир оне некадашње тескобе. Да се није замајао негде близу шуме, јурећи каквог зеца или веверицу? Да ли су зечеви и веверице уопште активни ноћу? Или спавају? Није знао, али начин на који је његов ум почео да размишља није му се допадао. Застао је и натерао себе да подробније размисли. Куда је могао да оде?

Поново је звизнуо, а одмах затим и гласно позвао:

"Боле!"

Очекивао је пар тренутака да чује однекуд крцкање грања и шуштање траве, а потом и познато ужурбано дахтање и задовољни лавеж свог пса. Ноћ остаде нема и непокретна.

Сада му је већ било хладно. Спустио је поглед на руке и угледао крупне квржице тамо где му се кожа најежила. Скоро да је и заборавио због чега је изашао напоље.

"Боле!" покуша он још једном.

Ништа.

Окружио је снопом светла из лампе око себе, и поглед му се заустави на погуреној, црној силуети шупе.

Тупаџија један од кучета, помисли он, да се није увукао некако унутра па не може да изађе? Кренуо је неодлучно, а онда поново стао. Не, нешто није ваљало. Боле би га чуо и одазвао би се. Одједном је пожелео да није овако глупо и разметљиво разголићен, да на себи бар има јакну, у чијем се унутрашњем џепу налазио његов стари, поуздани скакавац. Бурне године његовог детињства и одрастања, ис пу њене правим ратовима уличних банди у којима се он уздигао до неприкосновеног вође клинаца с оне стране моста прошле су одавно, али неке навике, срећом, нестајале су тешко.

Удахнуо је дубоко, ослушкујући тишину, и пошао према шупи. Једини звук који се чуо било је влажно фљк-фљк-фљк траве под његовим чизмама. Стигао је пред нахерену грађевину, прошарао је зрацима светла, а онда кренуо около. Чизма му наиђе на нешто клизаво у трави, и он једва задржа равнотежу придржавајући се за црвоточни дашчани зид. Уперио је лампу напред и остао један тренутак укочен, неспособан да се макне; био је то онај тренутак неопходан да његов мозак схвати слику коју је примио. А онда осети како му се у грлу јавља крик, најпре као стењање, а онда све гласнији, надимајући се, крик запрепашћења, бола и неверице. Стрпао је песницу у уста покушавајући да га затоми, исколачивши очи.

Ту доле, пред њим, лежало је распорено тело његовог пса; црева у која је малочас угазио била су расута свуда около, а језик животиње висио јој је дуг и опуштен из чељусти, испрскан крвљу.

И тада се кроз ноћ заиста проломи крик, али не његов; био је то крик који је дошао из правца Куће, крик дуг и продоран, у ком није било ничег другог до страха, голог, праисконског страха, и Слободан схвати да то вришти Сандра, Сандра која је остала сама у Кући На Брду, у тој кући коју су сви избегавали а само се он нашао толико паметан да је ту доведе и она сада вришти и ко зна шта...

Крик наједном би прекинут, наставивши још пар секунди да му одјекује у ушима. То га прену и он се окрену, саплете се и поасрну, поможе се рукама и поново усправи, па јурну из петних жила натраг према Кући, заборавивши на све остало.

"Сандра!" викну он уплашено, сад већ близу веранде. "Сандра!"

Улетео је право унутра, држећи у десној руци батеријску лампу као неко оружје, и нестао у мрачном ждрелу разјапљених улазних врата, не стигавши да примети у даљини светла возила које се успињало уз Брдо.

Сандра није примећивала да више није сама у соби оскудно осветљеној свећама, све док јој нечија тешка рука (али не, чак ни и у том трену пренераженог страха њени су нервни завршеци вриштећи послали поруку мозгу да тај додир ни најмање не личи на руку, већ на нешто искривљено и згрчено, попут пилеће канџе) из мрака није пала на раме. Тргла се и оборила сточић, расипајући по поду танко исечен хлеб, отворена паковања сира и дуге режњеве паприке, да би се окренула и суочила са нечим што није могло, није смело да постоји; и док је вриштала покушавајући да узмакне некако даље, уназад, видела је да то није само и да се тама иза погнуте, мрачне прилике, комеша мноштвом једнако незамисливих прилика. Био је то врисак који је Слободан чуо напољу, врисак који је нагло престао када је осетила први додир њихових мисли.

Танане и нежне као паучина, помиловале су јој ум умирујући је менталним шапатом као дете пробуђену усред ноћи ружним сном. Гледала их је нетремице како прилазе, крупних очију, зинувши у чуду, а онда уздрхтала због тога што је одједном била у стању да види кроз њих, да схвати срж њихових измучених бића, и да без икакве претходне припреме изненада постане свесна две ствари: прво, да јој не желе зло ти касни посетиоци, житељи мрака испод Куће, и друго - поражавајуће - да су гласине о догађајима са електраном и улози њеног стрица ипак биле сасвим истините.

Тада је заборавила на бол у длану, од ивера који јој се тамо зарио када се тргла, на то што нема снаге у ногама и Што јој оно тајновито место међу њима и даље бриди, на опор мирис мокраће која јој се пролила низ бутине малочас, када јој је бешика попустила у шоку. Њихове мисли су јој се обраћале, радосно и отворено, позивајући је да устане, да устане и пође.

Тренутак касније крочила је преко остатака несуђеног пикника и пошла, пошла са Породицом.

Унутрашњост куће махнито се љуљала у светлу његове ручне лампе док је јурио за њеним изгубљеним, прекинутим вриском: велико предворје са стубовима у дуборезу, сада прекривено лелујавим наслагама паучине; широко полукружно степениште с леве стране, велика двокрилна с десне и ходник право, ходник који води ка просторији која је првобитно била гостинска соба... тамо, где су пре само десетак минута одјекивали њихови уздаси.

Треснуо је болно о нешто што у мраку није видео, и бели блесак бола експлодира му испод десног колена. Јаукнуо је и затетурао се у страну, једва задржавши равнотежу. Нешто му запара длан леве руке и он је трже, управивши лампу тамо, да би за секунд или два остао глупаво да зури у дуги, зарђали клин који је штрчао из потпорног стуба злурадо, окићен гримизним капима његове крви.

Стани, наредио је сам себи. Број до десет. Смири се. Као некада... испод надвожњака.

То поможе. Тренутно сећање на небројена доказивања ауторитета и моћи како пред противничким бандама тако и пред својом, одмеравања снаге која су се врло лако могла завршити сакаћењем или смрћу, где су концентрација, хладноћа и лишеност свих снажних емоција били оно што је одлучивало, заустави суманути ковитлац његових мисли заслепљених страхом. Он одсутно обриса длан о тур фармерки и пође даље журним, али контролисаним корацима, избегавајући срушене греде и сломљене делове намештаја. Кретао се што је тише могао, за разлику од малочас, када је улетео унутра као неспретан млади бик.

Прикрао се вратима собе и нагло уперио унутра лампу, спреман на све. Просторија је била празна. Ушао је не губећи време, зграбио јакну и опипао јој џеп; добро је, нож је био ту. Извукао га је напоље, лампу пребацио у леву руку, и стиснуо дугме на дршци. Скакавац цакну и дуго, злокобно сечиво клизну ослобођено напоље, засјавши на помешаном светлу.

Сада се осећао сигурније. Мало, али ипак сигурније. Чучнуо је и пажљиво се загледао у неред на поду. Између разбацане хране, тањирића, чашица и салвета, видео је местимично накапану мутну слуз. Узео је мало прстом и принео носу: смрад који је осетио замало га не натера да поврати. Био је то смрад цркотине, смрад меса у дубоком распадању. Тада угледа и нестварно јарке, црвене капи крви, и осети да га истовремено преплављују и очај и бес. Сандра је била повређена, одведена... Али где? Наслонио се на зид, подигавши руку с лампом да надланицом обрише са чела зној који је пркосио ноћној свежини. Морао је да размисли, али брзо. Где?

Спрат? Не - горе није било никаквог нарочито скровитог места. Таван? Такође не. За време обиласка куће, Слободан је приметио да је капак који се отвара ка тавану закључан дебелим, зарђалим катанцем, док су некадашње косе таванске мердевине лежале преломљене на два дела пред вратима једног од горњих купатила, прекривене дебелим слојем прашине. Ни таван, дакле.

То оставља... шта? Приземље?

Хитро је покушао себи да представи тлоцрт грађевине - хол, паралелне ходнике из којих се улази у простране собе - салон, библиотеку, трпезарију; неколико помоћних просторија, остава, собе за послугу, кухиња са подрумским вра-

Подрум! Сада се сетио да су у кухињу само звирнули, и да је запазио уска дрвена врата која су највероватније водила ка подруму; запазио их је зато што су с једне стране била дубље оивичена сенкама, као да су одшкринута. А онда је то сметнуо с ума, узбуђен због Сандрине близине и онога што је требало да уследи после обиласка. Тако је, мора да је то!

За тренутак је видео себе како силази тамо доле, у помрчину густу као тесто, и осетио како му језа пузи уз кичмени стуб према потиљку. Један секунд се озбиљно носио с мишљу да се сјури 'ровером до града и узбуни Сандриног оца, а онда се сетио Болетовог измрцвареног леша и крви на поду, и то превагну.

Стегнуо је зубе и кренуо савлађујући се, журно али опрезно, тамо где је по сећању мислио да се налази кухиња. Кратко испитивање трагова на њеном прашњавом поду показало је да је имао право: још слузи и још крви - неколико капи чак и на довратку врата иза којих је зевао мрак налик на ждрело неког вребајућег чудовишта.

Слободан уздахну дубоко, прекрсти се овлаш десном руком у којој му је сметао нож, и одшкрину ногом врата осећајући у слепоочницама дивље било које је претило да загуши сваки други звук. Да ли због тога, да ли због сабласне шкрипе првог трошног степеника на врху стрмоглавог степеништа, тек, док је силазио у сусрет готово опипљивој тами, није чуо тамо негде напољу, у другом свету, буку мотора и шкрипу кочница.

Сандра је сишла низ подрумске степенице пажљиво, с осећајем дубоког мира и благе радозналости, гледајући пред собом бледу плавкасту светлост коју је емитовало једно од створења.

Фењер, тако су га звали. А ово, које је тешко корачало за њом, обавивши је за сваки случај једним од својих чудних израштаја, остали су називали Пипком. Није могла да буде сигурна откуд то зна; просто је знала, и схватала начин опхођења међу овим подземним бићима, баш као што је знала и сву дубину њиховог бола и туге.

Наставила је даље, према мрачној, неправилној рупи у зиду подрума, и кроз уски, влажни тунел кроз који је вукла промаја и носила јој косу. Док је корачала неравном стрмином бирајући ослонац, све ниже и ниже, осећала је благе додире у мислима, снебивљиве, помало уплашене, налик на стидљиве дечје пољупце. Ходник се спуштао, кривудао, пружао се једним делом хоризонтално, а онда настављао доле, без краја. Фењер је светлео пред њом, замицао на скретањима, поново се појављивао и водио је даље, док су је остали пратили, корачали, пузали, суљали се, гмизали. Неко чудно пулсирање, мирно и пуно снаге, допирало је одоздо, и осећала га је све јаче са сваким кораком. Желела је да се овај ходник, ова мрачна пупчана врпца између горњег света и ембриона нечег новог, удобно смештеног у топлу утробу Брда, што пре заврши како би могла да види извор тог мира и снаге. Начас је помислила на Слободана (кога?) тамо негде горе, и осетила тренутни налет кривице, а онда то нестаде. Осећала је да би и он (ма ко био) схватио, и да јој овај нагли одлазак не би узео за зло.

Најзад стигоше до улаза у пространу подземну просторију из које је мноштво отвора водило у тунеле сличне овом којим су дошли. Сандри се оте уздах изненађења када виде колико их ту има: било их је на хиљаде, тискали су се и љубопитљиво окретали лица и чудне израштаје ка месту где се појавила са својим пратиоцима. Она осети да је средиште вибрација ту, да је коначно дошла до срца Породице, како су ова јадна бића себе називала, и да је они очекују с неком мешавином жеље и страхопоштовања.

Пипак разгрну пут пред њом и она крену даље за њим, док је Фењер остао са стране, са неколицином сличних њему, да осветљава призор. Сандра је ходала као у сну, окрећући лагано главу лево - десно, упијајући очима најразличитије облике, прихватајући њихове мисли.

О, колико туге! помислила је.

Ослободи нас, зачула је готово сместа унисоно њихове мисли, попут гласова аветињског хора наказа које су некада биле људи да би их њен стриц уништио и учинио их оним што су сада, као и њихове деце, јадних и уплашених бића, налик на све друго само не на нормалну, људску децу.

Пипак стаде пред њом и окрену се, показујући на грубо степениште у средишту просторије, које је водило ка малом узвишењу где се налазило нешто слично примитивно исклесаном каменом олтару.

Желиш ли да нас ослободиш? чула је како питају, и направила неколико корака уз степенице, окренувши се да покуша све да их обухвати погледом. Ти си лице са Олтара, ти си наша краљица, ти ћеш нас извести на светло дана да наследимо свет. Желиш ли да нас ослободиш?

Овај пут један од менталних гласова био је снажнији од других, и она у њему откри сирову снагу произашлу из мајчинске одговорности за Породицу, из свете дужности плођења и размножавања. Са њим она начас ухвати и слику, помало замућену, дугокосе младе девојке у звонцарама и цветно дезенираној блузи која носи некакав транспарент и пева заједно са осталима. Лидија. Име јој је допловило у мисли без напора, и она узалуд окружи погледом по просторији тражећи је.

Не можеш ме видети, обрати јој се тај глас у глави, али ме добро саслушај. Породица се овде скрива дуго, дуго. Имали смо међу нама Пророка, који је предсказао да ће и наше време доћи, да ће нам бити допуштено да поново без страха гледамо дан, на свету пуном бића попут нас. Олтар који је пред тобом носи слику девојачког лица, лица оне која ће нас спасти, и ако погледаш уверићеш се да си то ти. Али жртва коју би морала да поднесеш обавезује нас да те питамо желиш ли да нас поведеш или не. Ми те не можемо присилити, јер спасење нам може доћи само из неокаљане младе душе која се добровољно одриче свега што је до сада имала. Размисли добро, а онда одлучи.

Сандра је осећала у грлу слан укус суза. Гледала их је како се у ишчекивању премештају с места на место тако да подземни пећински под изгледа као жива ствар у непрекидном покрету. Нису јој желели зло. Желели су само да им помогне.

Уместо одговора, она дубоко удахну, не обраћајући пажњу на тежак задах њихових тела и излучевина, на влажну промају од које је зебла ту на степеницама; окренула се, и пошла навише, да погледа Олтар.

"Сандра!" одјекну изненада нечији глас, и она погледа зачуђено према отвору одакле је ступила међу њих. Неки младић у фармеркама и црној кожној јакни улетео је из мрака у пећину и стао запрепашћен. У руци му се цаклила нека метална справа опасног изгледа.

Сандра се намршти, покушавајући да се сети ко је то, а онда с осмехом климну главом; био је то Слободан, младић одговоран за први део њеног ритуалног ослобађања, за део који је окончан недавно, горе на површини, у Кући На Брду.

"Све је у реду, драги", рече она, и пећински свод јој прихвати глас у стотину одјека. "Погледај их како су јадни, тужни и незаштићени. Потребна сам им. Не желе ми зло." За трен је сумњичаво погледала Пипка, а онда додала: "Не желе га ни теби."

Слободан заусти нешто да каже, а онда ућута, осетивши како га преплављују њихове стидљиве и бојажљиве мисли. Од једном као да је имао хиљаде живих бића у својој глави, и као да су сва покушавала да му испричају исту причу туге и очаја. Он посрну кроз тај живи кордон према њој, несигурним кораком, заборавивши потпуно на страх: била је то емоција коју су њихове бојажљиве речи у потпуности збрисале из њега.

"Ходи", насмеши му се Сандра са свог узвишења, и он виде да је окружена некаквом ауром, нестварно лепа. "Ходи са мном, помози ми да обавим ритуал."

На олтару било је исклесано лице, грубо али довољно препознатљиво да Слободан и поред снене помирљивости која га је обузела чим је крочио у подземну дворану, зине од запрепашћења. Није било сумње: била је то Сандра, мирна и помало замишљена, са изразом посвемашње доброте и мудрости. Нешто ниже стајала је велика посуда од печене земље пуна мутне смеђе течности. Она срамежљиво спусти прсте десне руке у њу и принесе их устима. Док је посматрао како се капи цакле на јагодицама Сандриних прстију све ближе њеним пуним, сочним уснама, један део Слободановог ума завришта упозоравајући је да не чини то, да то ипак не ради добровољно, ма шта они рекли, да су их та створења некако опчинила и тако приволела да изведу неку своју паклену замисао. Али тај део његовог ума био је сићушан и веома, веома тих у поређењу са остатком који је грцао у жељи да помогне јадним креатурама и усхићењу што је његова Сандра та која ће Породици донети ослобођење. И већ следећег тренутка Сандра је пожудно сисала течност са прстију, а затим подизала посуду да би попила највећи део у неколико халапљивих гутљаја. Он виде остатак течности на дну посуде коју му је сада пружала, и прихвати је, принесе устима и попи. Истог трена осети снажну вртоглавицу и схвати да је напитак Породица припремила од мешавине лековитих и зачинских биљака и млека исцеђеног из дојки оне коју су звали Лидија. А онда први пут Сандрине мисли жељно додирнуше његове и он је погледа у очи као да их никада раније није видео. Свуда око њих ваздух је био наелектрисан од емоција Породице, од егзалтације и страхопоштовања. Слободан спусти посуду, ухвати Сандру за руке и окрену се ка мноштву лица Породице чији су чланови сада и сами ритуално постали, испуњен неописивим осећајем сврховитости и спознајом да је веза између његовог и Сандриног бића чвршћа и рудиментарнија од било чега што би им могао пружити чин веридбе или венчања тамо негде горе, на површини.

Усне им се спојише у пољубац потпуног предавања, а онда Сандра извуче руке из његових, помилова га по образу, и поче да силази низ степенице да се сједини са Породицом.

Тада се двораном проломи први пуцањ.

Тадић је био довољно искусан полицајац да зна када треба да сузбије махнитост у себи. Када је паркирао аутомобил пред кућом црвена измаглица у којој му је све пливало пред очима лагано се разбистрила. Одагнао је гнев због Сандриног поступка и бригу - не, страх - за њу негде дубоко, и осећао је то сада само као тежак, оловни притисак у стомаку. Са кратежом у рукама пришуњао се веранди и ушао унутра. Био му је потребан отприлике минут да пронађе собу у којој су Сандра и Слободан недавно били, и да после једног јединог пажљивог погледа прилично верно реконструише у мислима оно што се одиграло. Стегао је зубе, и тежина у стомаку мало се повећала... али то је било све. Снопом светла из лампе пратио је ретке капи крви које је Слободан оставио за собом тражећи Сандру. Траг је водио до одшкринутих врата подрума и Тадић убрзо откри и улаз у тунел. Одмах је искључио лампу и почео полако али методично да силази у мрак, држећи пушку једном, а пипајући по зиду ради оријентације другом руком. Неколико пута наишао је на нешто влажно и љигаво на храпавој површини од иловаче и камена, али уместо да тргне руку у гађењу треснуо би по томе стиснутом песницом. Чудновато скичање и панично стругање ситних ногу у бекству по површини тунелског зида чинило је терет у стомаку подношљивијим. А онда, у даљини, угледао је прве сивкасто-зелене наговештаје светла, и привукао се излазу из тунела што је тише могао.

Оно што је тамо угледао отерало би неког другог грађанина Стрњике у вриштеће бекство и лудило, али Тадић је итекако добро знао шта може да очекује испод Куће На Брду. Превише је вечери провео код свог брата и превише је тога чуо уз цигару и бурбон у братовљевој радној соби са камином да би се плашио ових становника подземља. Оно што га јесте зачудило био је само њихов број и он обећа себи да ће са Властом под хитно расправити шта треба учинити да би се са Кућом завршило једном за свагда - али то је сада било мање важно. Сада је важна била једино Сандра.

Видео ју је како силази низ грубе камене степенице према окупљеним створењима испружених руку, и кожа му се најежи кад помисли на шта мора да личи тај додир. Неко је стајао горе, на врху степеница, али у слабом одсјају није могао добро да разазна. Морао је да делује брзо, и то што пре. Он се мало помери да боље погледом обухвати дворану, и у мраку нагази на нешто, вероватно неки камен, губећи равнотежу. Кундак кратежа удари о зид тунела, и Тадић помисли с мрачним задовољством: Ако, бар више не морам да се шуњам и кријем!

Пипак је био најближи отвору. Као и остали, опчињено је посматрао шта се збива у средишту дворане, где је девојка зрачила божанским светлом. Тај призор одвратио му је пажњу, иначе би приметио неочекиваног уљеза. Овако, постао је свестан његовог присуства тек када је мало иза њега одјекнуо тупи звук. Реаговао је брзином змије: у широком луку његов десни пипак с избаченом канџом прохуја тамо где се делић секунде раније налазила Тадићева глава. А онда виде наранџасти блесак и осети како му нека невидљива шака откида део стомака. Други његов пипак успе да докачи уљеза и запара му месо, али рески звук репетирања оружја и бесни урлик човека чије је црвенкасте обрисе сада видео у гробној тами тунела, значили су да му није озбиљније наудио. Тада се проломи нова грмљавина и Пипков последњи зачетак мисли нестаде у крвавој прашини заједно са његовом наказном главом.

Пред Тадићевим очима настаде хаос: створења наједном почеше да беже у свим правцима, неспособна да схвате у првом тренутку шта се збива; високо пиштање и вриска деце испунише камене сводове пећине, а ваздух затрепери од снажног, унисоног страха који се готово дао омирисати. Шеф полиције није чекао. Брзо је репетирао оружје и испалио неколико хитаца насумце у масу око себе, а онда почео да дели сурово прецизне ударце кундаком лево и десно око себе, ћопајући због засечене леве бутине према Сандри која је стајала окамењена, као да се споро буди из дубоког сна.

Тадић за тренутак остаде усамљен на каменом поду подземне дворане. Наказе су бежале даље од тог чудовишта што је донело смрт усред ритуала који је требало све да их избави туробног заточеништва у влажним и мрачним тунелима. По њиховим урлицима бола Тадић схвати да су на неки начин повезани, и да једни осећају што и други. На лицу му се начас појави осмех. Онај терет у стомаку постајао је све лакши и лакши.

Застао је, извукао из џепа нову кутију са патронама и напунио магацин. Метеж је сада био од њега удаљен тридесетак корака. Он хладно подиже пушку и испали брзо шест хитаца покривши убиственом сачмом највећи део аморфне го миле у коју су се створења стопила. Тада се сјури до Сандре.

Сандра је најпре чула пуцањ. Онда је осетила ужасан бол и застала запрепашћено. Покушала је да схвати шта се догодило, и тада је заглушујућа бука у потпуности збуни. Одједном, Породица је бежала, бежала на све стране да спасе голи живот од неког незамисливог монструма. Осећала је како јој месо кидају убилачке оловне куглице, осећала је хладан камени под под стомаком и грудима док је пузала копрцајући се негде дубоко у мрак и ужас превише велик и заслепљујући за поимање. А изнад свега тога, зачудо присебан и снажан Лидијин глас: Поново... Све се понавља... Дошли су да нас доврше... Без страха, децо, довољно нас је... Бежите у мрак где вас неће видети... дубоко у тунеле... бежите... бежите... бежите...

Као и остали чланови Породице, и Сандра је осећала дубоко поверење у тај смирен, заповеднички глас Мајке. И следећег трена већ би клизнула негде у мрак, далеко од заљуљаног Фењеровог одсјаја, али чудовиште се одједном нађе пред њом. Гледала га је престрављено, зурила је у то дивље лице и буктеће очи звери, у уста са којих је пљувачка летела на све стране док је чудовиште урлало њено име. А онда, као са дна неког дубоког и хладног језера, на површину стаде да израња спознаја страшнија од свега.

"Неееееее!" врисну она избуљена у чудовиште које јој је сада држало рамена и тресло је као крпену лутку. И пре но што је изгубило стрпљење и распалило је огромном тврдом песницом доносећи милосрдну таму, спознаја букну у њеном уму као јарки, тек ослобођени пламен: чудовиште је било њен отац.

Тадић је имао довољно времена да покуша да поврати Сандру из опијености у коју су је креатуре довеле тако што ју је ухватио за рамена и почео грубо да је дрмуса. "Сандра!" драо јој се у лице. Њене очи гледале су га запањено као да га први пут виде, и он тамо виде нешто што је лако могло бити

страх. Плашећи се да се наказе не поврате од првобитног шока и не схвате да је сам, он изгуби стрпљење и удари је, а онда ухвати око паса левом руком. Кратеж узе у десну и поче да се повлачи према отвору тунела, кад наједном виде неку прилику како јури према њему. У бледом одсјају који је шетао тамо-амо јер се наказа која га је одашиљала кретала у паници, Тадић угледа Слободана. Младић је изгледао избезумљено: лицем су му пролазили грчеви а очи су му севале као у лудака.

На пар корака удаљености од Тадића младић подиже руку и шеф полиције у њој угледа нож. За Тадића то је било више него довољно. "Придружи се оцу, кретену", промрси Тадић и повуче обарач.

Слободан, који се освестио таман толико да схвати ко се појавио и шта се дешава, видео је са врха степеништа како Тадић удара Сандру песницом. Следећег трена већ је прескакао по три степенице, и стезао у руци поново подигнут скакавац; чуо је упозоравајуће Лидијино Не! у мислима, али порив је био сувише снажан да му се одупре. Угледао је лице Сандриног оца и замахнуо према њему када га нешто тресну у раме тако силовито да је био одбачен натраг као из катапулта. Секунд касније, он осети тврди камен под леђима, и његов бол споји се са издашним врелом бола Породице губећи некако на интензитету, отупљујући. Кроз црвене таласе видео је како се његова десна рука откинута из рамена пуним пуцњем сачме из непосредне близине грчи и увија недалеко од преврнуте посуде из које су Сандра и он недавно пили заједно. Гле, докотрљала се одозго а није пукла, помисли он зачуђено, а онда бледо, све слабије: Умирем. Онда све нестаде.

Тадић више није оклевао. Вукао је Сандру унатрашке према улазу у тунел, осврћући се на све стране, застајкујући само толико да испали који хитац и да поново репетира. И ево, стигоше до неправилног отвора, а тамо у пећини, мрачне прилике нестајале су у својим рупама и пролазима. Тада примети да то ипак не чине све. Неколико њих, на разним странама просторије, окренуло се и гледало у њега црвеним светлуцавим очима пуним осветничке мржње.

"Време да се чистимо, мала", рече он Сандри која није могла да га чује. Онда примети створење које је светлело као свитац, и подиже пушку још једном. Севну пламен и створење се распрсну као божићна прскалица. Тадић одвуче Сандру у тунел, остављајући дворану у мраку. Неколико пута гадно се лупио у тами густој као тесто, а онда застао да ослушне. По свему судећи, изгледа да га нису пратили. Он ослони опуштено Сандрино тело о камени зид и опипа кутију са муницијом. "Срање!" узвикну када схвати да је последњу патрону утрошио на оног свица тамо, а онда бесно завитла пушку у мрак. Из џепа брзо извуче батеријску лампу, укључи је, а онда настави да се успиње са Сандром. После десетак кошмарних минута он је унесе у подрум, дахћући од напора, а затим и уз степенице у кухињу. Напољу спусти Сандру на хаубу, отвори задња врата и убаци је на седиште. "Не брини, мала, твој татица је све средио... Спасао те је од оних наказа..." говорио је избезумљено док је обилазио око кола и седао за волан; сада је могао да допусти адреналину да чини своје. Био је близу хистерије, али сад то више није било важно јер су већ...

Одједном, није могао да нађе кључ; истог трена, он виде како из земље око аутомобила ничу наказне прилике и бацају се према њима. Затвори очи и отвори их поново. Ништа. Обичан мрачан пропланак и дрвеће које се њише на ветру. Тада виде да се кључеви све време били у брави и уз уздах олакшања упали мотор. Линколн се трже као коњ подбоден мамузама и сјури низ прилазни пут остављајући за собом високу шкрипу гума да виси у ваздуху као последња клетва упућена мрачној и беживотној кући.

Слободан је изронио из црнила закратко, у некој великој просторији осветљеној сивим светлом дана. Осећао је наизменично врелину и хладноћу, и тресао се од снажне грознице. Десна рука га је неподношљиво сврбела и тек када је покушао да је почеше левом и установио да се ради само о фантомском сврабу непостојећег органа, сетио се свега и очајнички зацвилео. То привуче пажњу некоме ко се налазио у просторији близу њега. Није могао да окрене главу и види ко је то, али осетио је одмах налет умирујућих мисли: Будан си... Добро је. Траварка је урадила своје. Буди миран, опоравићеш се. А онда нешто замрачи светло и Слободан виде лице како се надноси изнад његових очију. После неколико тренутака привикавања на промену интензитета светлости и сенки, он поче да разазнаје црте лица однекуд познате, црте лица које у њему наједном подстакоше пламен бола много јачи од тупог тиштања у рамену обложеном нечим влажним и миришљавим. Било је то лице које је призивало успомене на листање старих албума, на мајчине приче, на осећај лишености који га је пратио током читавог детињства... лице које је некада гледао из исте ове перспективе, из дечјег кревета, у очекивању пољупца за лаку ноћ.

"Та... Тата?" проговори он промукло. Неки нежни уд, ни рука ни пераје, спусти му се на чело.

Не говори, не напрежи се. У реду је... све је у реду. Сада смо заједно. Чува те Породица. Слободан осети како га црни вртлог поново усисава у себе, даље од ових мирних, утешних мисли што му милују ум као мелем. Залечићемо те... Оздравићеш. Сада се одмори. Спавај... и сањај освету. А онда се завеса поново спусти и Слободан отплута у ништавило.

Седам месеци касније, Власта Тадић седео је у свом радном кабинету у електрани "Доњи Вир". Мрак се спустио одавно, али нешто му није дало да се одвезе кући, иако је знао да га Магда и деца чекају и да неће почети с вечером без њега. По појави и манирима власник нуклеарне електране био је сушта супротност свом брату. Био је витак, носио је танке брчиће (Магда је толико волела "Прохујало с вихором") и елегантно одело, опходио се са свима једнако љубазно, али владао је Стрњиком гвозденим ауторитетом препуштајући брату обављање прљавих послова. Један од тих недовршених прљавих послова била је и Кућа На Брду. Ономад, када се десио тај несрећни инцидент са Сандром, Веља је инсистирао да се прикупе поуздани људи и да се кућа спали до темеља. Али Веља није схватао деликатне импликације таквог поступка, и Власта је упорно покушавао да му објасни како таква операција нипошто не може да се изведе а да се не узбуни читав град. А њему такво вађење скелета из ормара на светлост дана није било потребно, нарочито у изборној години. Грађани Стрњике морали су живети у сталној илузији да уживају непрекидно благодети демократије, иако би их та иста демократија, да је заиста имају, врло брзо довела до просјачког штапа. Ха! Она сирота луда, Сретеновић, тај је стварно био прави хемороид од човека, давио га је и гњавио својим "слободоумним" (Тадић би их радије назвао "безумним") идејама и правио му поприлично проблема; Тадић је слутио да је прави разлог "друштвеног ангажмана" тог човечуљка лежао у ствари у грижи савести због тога што је он лично својевремено Тадићу на тањиру испоручио разрађени научни пројект на основу којег је произведен трансформатор материје... исти онај употребљен тог судбоносног дана за одбрану електране.

Тадић устаде из високе кожом тапациране столице и изађе из кабинета у бело осветљени ходник. Дубоко испод себе могао је да осети брујање. Дошао је до лифта, ушао у кабину и притиснуо дугме за последњи спрат. Тамо се налазио апартман где је примао посете господара других срезова, са великом терасом одакле се пружао фантастичан видик. Тадић изађе из лифта и прође незаинтересовано кроз луксузно намештене просторије да би застао тек пред вратима блокираним сигурносном електронском бравом. Ниједан посетилац никада није зашао у ово крило последњег спрата. Био је то део резервисан искључиво за Тадића, и он сада помилова глатка метална врата готово заљубљено. Није ли иронично, помисли он, то што је изумитељ страдао од сопственог изума? То само доказује једну ствар: треба или имати принципе, или немати их уопште. Драги мој Сретеновићу, не може се играти сад овако, сад онако.

Неколико тренутака стајао је тако, неодлучно, а онда одлучио да ипак не улази у пространу лабораторију где је смештена била његова најдража играчка. Уместо тога, он се врати у апартман и приђе затвореним стакленим вратима терасе. Далеко у ноћи блештала су светла Стрњике, светла којих не би било да нема њега. Да нема Доњег Вира тамо би сада владао праисторијски мрак, разбијен можда тек ту и тамо слабашним и плашљивим пламеном свеће. Био је то добар осећај. Ма шта, од таквих мисли човек се бар закратко могао осећати као Бог.

Но, и богови имају правила опхођења према својим поклоницима. Зато је Вељина жеља морала да остане неуслишена, бар још за извесно време. Власта је добро знао да оног дана када је окренуо трансформатор материје на демонстранте нису изгинули сви. Већина да, али било је и оних који су успели да дођу свести затрпани деформисаним лешевима својих другова и отпужу у окриље шуме. Исто тако је знао да се та неколицина преживелих склонила у напуштену кућу, али претпостављао је да ће убрзо подлећи ранама. Вељин извештај, међутим, показује да се у томе преварио. Не само да су преживели, већ су се и размножавали. Зато се начелно сагласио са операцијом потпуног чишћења, али тек у марту, после избора. Било му је жао што је мала кроз све то прошла, али да је Веља више водио рачуна, не би сада била горе, у Манастиру Свете Јелене. Тадић се кисело насмеши кад се присети свега што се догодило после паничног Вељиног позива. Сандра је дошла свести и провела читаву седмицу у делиријуму, а потом запала у необјашњиву депресију. Тек два месеца касније, када ју је прегледао лекар из Среза Стрмоглавци, установљено је да је трудна. Читава породица била је у шоку. Лекар се понудио да је очисти, али Власта је то категорично забранио: када би то допрло до оца Никодија, могао би да се опрости од изборне фарсе. Стрњичани јесу зависили од њега, али огромна већина били су предани верници, и са тиме се није смело играти. Веља је невољно пристао да малу одведу у Манастир где ће остати док се не породи, а дете ће... што, па новорођенчад често умиру на порођају, зар не? То чак ни отац Никодије није могао да порекне. Једина мрља у свему томе био је мали инцидент који се збио када је Власта дошао да се поздрави са синовицом пре одласка. Сандра, која све то време реч није проговорила са родитељима, погледала га је као последње говно и рекла само: "Како си могао?" После Вељиног шамара опет је утонула у ћутање, и тако је и отишла у Манастир, гледајући празно кроз прозор са задњег седишта манастирског комбија. Власта је само одмахнуо руком на братовљево извињавање; све је то од шока изазваног сусретом са оним наказама. Сандра је паметна девојка. Уразумиће се она већ.

Из размишљања га трже фијукање ветра. Вече је напољу било хладно, али без снега. Тадић је тешко могао уопште да се сети када је последњи пут видео снег; клима се знатно изменила од времена када је он био дете. Слегнуо је раменима. Боже мој, шта ту има... ја сам тип који се прилагођава.

Осети да су му уста сува и крену да наспе себи нешто оштро, кад му нешто привуче поглед доле, у мрачном кругу електране. У првом тренутку није могао тачно да одреди шта, а онда схвати: зелено светло које је означавало положај западног стражарског места није горело. Власта се намршти. То је могло да значи само две ствари - или да је сијалица прегорела или, мање вероватно, да су инсталације које повезују ту стражарску кућицу са централним напајањем некако у прекиду.

Он оде до телефона и отипка неколико бројева. Уместо да се стражар са западног стражарског места јави, Тадић није могао да добије ни сигнал. Веза је била мртва.

Без жеље да ствара нагле закључке, Тадић смирено отипка други број и овога пута доби везу. Јави му се стражар на јужној страни.

"Тадић овде. Не могу да успоставим везу са западним стражарским местом. Проверите."

Стражар залаја одсечно "разумем" у слушалицу и крену сместа на извршење. Тадић остаде тако неколико тренутака замишљен, а онда окрену нови број, и када слушалица на другој страни би подигнута, рече својим пријатним, породичним тоном:

"Ало, Маро, здраво, Власта овде. Како сте? Вечерате? Одлично. Молим те да ми даш Вељу... Не, не мораш да ми га дајеш, реци му само да га молим да одмах дође у електрану. Да... За сваки случај. Има ту нечега што ми се не свиђа. Да. Биће ту за десет минута? Сјајно. Здраво."

Он спусти слушалицу и поново приђе тераси. Ветар је фијукао све јаче, и могао је да осети његов хладан додир чак и ту, са друге стране сигурносног стакла.

Слободан обриса оштрицу о фармерке. Није смео да ризикује да се стражар огласи и евентуално ода његово присуство. Привукао му се одоздо, из јаруге, претходно пресекавши кабл са инсталацијама маказама за жицу које је узео из алата остављеног у лендроверу. Није то било нимало лако извести једном руком, али Слободан је имао довољно времена да се навикне и научи како том једном, преосталом руком најбоље да се служи. И поред дебелог Вунаркиног огртача осећао је ледени ујед ветра. Око главе била му је везана бандана да му дуга коса не би падала у очи и сметала. Прекорачио је непокретно стражарево тело у намери да се упути према управној згради електране, када чу како се неко приближава. Он се врати дубље у сенку.

"Еј, Милоје, кој' ти је мој, што се не јављаш кад те газда тражи?" зачу се из таме и Слободан угледа тамну силуету стражара са суседног стражарског места. "Ди си, јеб'о те ћаћа?"

Стражар стаде испред кућице осврћући се. Није могао да види леш несрећног Милоја откотрљан низ косину дубоко у јаругу. "Ма, да није опет отиш'о да сере, уср'о се у гаће дабогда... Шта сам ја Богу скривио да морам сад да се смуцам овуда уместо да одрадим лепо смену у кућици... 'Ладно је у пизду материну."

Стражар запетља нешто око појаса и тренутак касније упали батеријску лампу. "Чекај, бре, шта је сад па ово?"

Слободан искористи прилику док је стражар збуњено загледао пресечени кабл и изникну право испред њега; стражар наједном виде у малом кругу светла из лампе како из мрака ђипа неко крупно, црно брадато обличје тихо и страшно као вампир. Он заусти нешто да викне, али из грла му се оте само танко шиштање. Следећег трена Слободанова рука суну одоздо навише и стражар закркља беспомоћно копрцајући се на дугом сечиву које му је продрло у срце. Он се сручи на тле као џак кромпира и Слободан без икаквог даљег оклевања отрча у дубоку сенку испод торња управне зграде.

Застао је ту, да се мало смири: у грудима му је тукло а у ушима бубњало као да ће му се срце распасти од навале крви. Седам месеци био је припреман, условљаван за ово, али без обзира на то осећај да је убио људско биће, једно па затим друго, био је ужасан.

Тако је, сине... Ужасно је, али неопходно. Очеве мисли биле су са њим, заједно са мислима свих осталих из Породице. Не размишљај много о томе. Биће времена за то. Сада је важно да учиниш оно што мораш. Он удахну дубоко, и скривен мраком клизну до улазних врата.

После покоља испод Куће, Породица је успела да га отме од готово сигурне смрти. Траварка лично запушила му је рану трулим лишћем које је слепила пљувачком и давала му је читавих четрдесет дана редовно да пије врућу зечју крв како би повратио снагу. Када је почео да се опоравља упознао је подробније организацију живота у Породици и схвати како Породица успева да опстане ту, изолована у подземљу. Показали су му све тунеле, пролазе и просторије у утроби Брда, и мало гробље где су сахрањене јадне жртве Тадићевог масакра. Али оно што је Слободану било истовремено и најзначајније и најтеже било је упознавање рођеног оца. Професор Сретеновић ретко се кретао даље од плитког пећинског басена у ком је обитавао. Један једини пут искобељао се на својим деформисаним удовима до површине где су неговали рањеног младића да би при првом контакту са грозничавим рањениковим умом схватио да је реч о плоду његових слабина, о детету о коме није ништа знао још од самог почетка заточеништва у Брду.

Био сам наиван, зелен и жељан славе, рекао је Слободану за време једног од њихових дугих немих разговора. Дошао сам у Стрњику из Универзитетског Центра и није требало дуго да Власта Тадић, који је тада већ неколико година поседовао електрану, ступи у контакт са мном и понуди ми да радим на пројекту новог изума. Испрва сам једва могао да поверујем од одушевљења. Радио сам као суманут... и дао му на крају оно што је желео.

Јеси ли знао како ће употребити твоје откриће? упитао га је Слободан тада.

И ја сам сада део Породице, сећаш се?

Док је обнављао снагу и учио како да буде користан за заједницу, Слободан је готово непрестано размишљао о Сандри. Због чега је учинила оно што је учинила? Због спознаје да је њен стриц тамо, напољу, нанео ужасну неправду свим тим људима? Или је њен пристанак на Ритуал био изнуђен? Било како било, и она је сада припадала њима; иако далеко, заточена у манастиру на литицама изнад реке, била је ту, са Породицом. Придружиће им се ускоро, када излазак Слободановог детета измењеног ритуалним напитком означи за Породицу ново доба - доба слободе.

Сада, док је из гркљана чувара управне зграде извлачио крвави нож, погнут иза пулта , Слободан се присећао детаљних упутстава која му је отац утиснуо у ум пре поласка.

"Радије бих се онда обрачунао са његовим братом", зашкргутао је тада мрачно Слободан, и распалио својом преосталом песницом по каменом своду пећине. Понекад је било добро прекинути споразумевање мислима и чути сопствени глас, пун гнева и мржње.

Сандра се трже и збуњено погледа око себе. Кроз узани прозор ћелије могла је да види мрачно небо осуто звездама. Већ мрак! помисли и устаде са тврдог лежаја да затвори одшкринуте капке. Стомак јој је био већ довољно велик да јој смета нормално да се креће. Дете унутра као да је тежило читаву тону. Помисао на дете подсети је на кошмар из ког се малочас тргла: сањала је да се порађа, али да дете не жели да изађе тамо где треба, већ јој упорно изнутра ногом пробија грудни кош одмах испод груди. Посматрала је како јој се тело надима на том месту, како ткиво прска а крв шикља из велике ране кроз коју се помаља ножица бебе. Оно што ју је тргло из тог омамљујућег поподневног сна био је шок када је уместо малог, нежног дечјег стопала угледала нешто налик на копито. Волела бих да видим Цицибанову рекламу за то, помисли она с језом.

Протрљала је себи мишице и огрнула се ћебетом. Баш је било хладно. У чкиљавом светлу свеће потражила је замотану салвету и села да поједе парче хлеба; није имала никакву жељу да сиђе у трпезарију и придружи се игуманији и аколиткама. Да ли си знао, обрати се она оцу у мислима, када си ме слао овамо, шта све аколитке умеју да изведу уз помоћ језика или свеће? Осмехнула се уморно. Желела је да се ово више заврши. Њен родни град лежао је сада тамо негде у мраку, као одбачена играчка. Дом, родитељи, пријатељи... Сети се одједном Анитине посете непосредно пред њено изгнанство - јадница, како је само силно желела да је орасположи, лажно весела и пуна ентузијазма. Гледај, говорила је усхићено док ју је Сандра гледала нетремице из кревета, без иједне речи. Знаш шта има у Кинотеци следеће недеље? Свако вече дупла представа, већ сам питала твоје, пустили би те! Еј, баш оно што волиш! Види програм: Чудовиште из Црне Лагуне, Човек који је чилео, Тарантула, Дошло је из свемира, Земља против летећих тањира, Кад се светови сударе... А на крају циклуса, у суботу, као врхунац Рокијева филмска хорор представа! Сви ћемо се обући као Трансилванијанци и ђускаћемо "Временско закривљење"! Није ли то сјајно? Сирота Анита. Како је могла да зна да је Сандри било више него довољно страве и ужаса за читав живот. Успела је да јој се осмехне док су се поздрављале са сузама у очима, а онда је сутрадан дошао комби да је довезе овамо, далеко од разуздане гомиле, далеко од љубопитљивих очију.

Слободан... Осећала је да ће вечерас доћи. Била је далеко од Породице, али не и недостижна. Да, доћи ће по њу. Знала је да је жив, понекад би осетила наговештаје његових мисли издалека. Добро да је одспавала. Мора бити одморна. Спремна за бекство.

Власта Тадић постајао је све нервознији. Сада се није јављао ни стражар кога је послао да испита шта се десило са везама, а ни портир није одговарао на позиве. Одједном је установио како покушава да поброји људе који се тренутно налазе у електрани. Постројења су била високо аутоматизована, и у сва четири блока на ноћном дежурству остајао је само по један надзорник. Дакле четворица, плус стражари... До ђавола, постао је сувише неопрезан! Шта ако се они мамлази из Мартиноваца одлуче да на јуриш заузму Доњи Вир и заврну срезу једину славину прихода? Не, то је ипак крајње невероватно... али чему ризик?

Тадић поче да окреће број телефона у блоку Један кад се огласи звонце изнад врата лифта. Пре него што је стигао било шта да учини врата се затворише и кабина се суноврати наниже. Гледао је пар секунди укочено у светло на дисплеју, а онда схвати да му рука у којој држи слушалицу дрхти. Бесно је залупи и хитрим корацима упути се ка металним вратима. Ако и наилази неки уљез, имао је лек за њега таман по мери. На помисао да ће снажна машинерија у просторији иза металних врата поново оживети Тадић осети нагло узбуђење. На лицу му се појави осмех. Што, па зар није то већ једном урадио?

Врата се отворише на додир његовог длана и он утрча унутра, притисну тастере на зиду и изнад улаза у просторију величине хале за хокеј упали се неонско светло. Даље позади, у средишту, стајала је мрачна, гломазна машина налик на хрид усред океана. Тадић брзо приђе командној табли у подножју и укључи довод енергије. Под испод његових ногу забруја од вибрација које стадоше да прожимају трансформатор материје. Иза контролне табле налазило се седиште, и Тадић сада седе тамо, покренувши ручицу за подешавање угла и висине. Из средине машинерије поче да се усправља издужени цилиндрични израштај и стаде тек када га Тадић поравна са улазом у просторију који је намерно остао широм отворен. Тако... Ко год то био, доживеће непријатно изненађење. А ако има и помагаче доле, Веља ће се већ побринути за њих. По лицу му избише крупне грашке зноја; није био свестан да се нервозно облизује.

Дуге секунде излише се у минуте, и Тадић већ помисли да се можда преварио, да је то само чувар можда дошао из обиласка и позвао лифт да би се попео до првог или другог нивоа управне зграде да тамо настави, кад у тишини поново одјекну звонце, удаљено и пригушено из апартмана. Овај пут грешке није било: лифт се зауставио уз дубоко шиштање пнеуматика. Тренутак касније отворила су се врата.

Кораци, спори и некако чудни, стадоше да се приближавају акустичном ходнику који је водио према спремишту трансформатора. Из сенке Тадић је зурио усредсређено у бели круг неона на улазу. Кораци застадоше непосредно иза отвора кроз који је Тадић могао да види сребрнасте зидове ходника. Прст му се згрчи изнад тастера за пуштање апаратуре у погон. И тада, наједном, неко напољу испусти животињски, крвожедан урлик и нека људска прилика излете пред јасно осветљена врата. Тадићев прст заби се у тастер из све снаге и машина послушно бљуну блесак заслепљујућег светла према улазу у просторију. Тек када се тргао и склонио прст, Тадић се усуди да подигне поглед. На улазу у просторију лежала је и пушила се безоблична гомила меса и костију.

Тадић остаде непомичан, ослушкујући. Није чуо ништа. Уљез је, дакле, био сам. Задржани дах оте му се из плућа уз шиштање. Тромо, он се подиже са седишта и крочи на углачани под, а онда крену према остацима несуђеног атентатора у жељи да види може ли по било чему да установи одакле је дошао. Када је пришао крваво-слузавој локви, Тадић клекну да погледа изблиза. И заиста, било је ту нешто што трансформатор материје није успео сасвим да изопачи: мала, округла, метална ствар. Тадић је узе у руку и окрену је на длану, и израз гађења на његовом лицу наједном се претвори у запањеност. Био је то беџ службе обезбеђења.

"Шта је сад ово, јеботе миш..." поче он и прекину нагло, усред реченице. Схватио је. Тада угледа ногавице бледих, искрзаних и прљавих фармерки и покуша да се усправи, али човек који је стајао притајен иза зида и употребио његовог рођеног чувара као варку да би га намамио овамо, даље од машине, ритну га тешком каубојском чизмом право у лице. Уз крик бола Тадић се претури на леђа и удари главом о под. Тренутак или два није ништа видео; нос му се претворио у грудву агоније и нешто топло цурило му је низ браду.

"Мења распоред молекула, зар не?" чуо је неки младалачки глас, подругљив и пун презира и мржње. "Сјебе органску материју начисто, је л' тако? Неорганску тек делимично... Зар не?"

Нови ударац са стране натера га да зарије главу право у смрдљиве остатке чувара. Он се некако искобеља одатле, поврати дах, и отпуза мало у страну. Изнад њега, висок као планина, стајао је младић дуге црне косе и рашчупане браде, младић чије су му очи однекуд биле познате.

"Ко... Ко си ти?"

Уместо одговора, младић му нагази чизмом на подлактицу, сагну се и широким замахом руке зари му нож у шаку. Тадић врисну и поче да се увија као црв, прикован за праг од богатог, луксузног махагонија. Гледао је запрепашћено како крв штрца око црне дршке која још дрхти. У међувремену, младић лагано, готово лењо подиже са пода поприличан део чуваревих остатака у искиданој блузи униформе; учинио је то спретно својом левом руком, и уз један уздах напора набацио тај шљискави, љигави терет Тадићу на прса.

"То би требало да обави пос'о", рече младић. Загледао се одозго у Тадића, прикованог за место, а онда осмехнуо.

"Ко си ти?" просикта Тадић. Страх му није дозвољавао да се преда слабости и онесвести се. "Шта хоћеш?"

Младић клекну и унесе му се у лице. "Зар заиста још не знаш?"

И тада, изложен немилосрдном погледу тих очију, Тадић схвати. Сети се онога што му је Веља испричао о пуцњави у утроби брда и о начину на који је "почистио оног малог сератора".

"Слободан... Слободан Сретеновић!"

"Браво, мајсторе! Једно позитивно бројање!" Младић се подругљиво насмеја.

"Ја... Драго ми је да си се извукао жив од оних нак..."

"Не сери", пресече га Слободан. "Овде сам да бих ти пренео поздраве мог оца... и читаве Породице." Тадић са растућим ужасом примети да тамо где је требало да буде мали патрљак младићеве десне руке неко незамисливо клупко поиграва испод грубе вунене тканине. Слободан га је гледао још пар тренутака, а онда се усправио и без журбе упутио према трансформатору. "Знаш, Тадићу, отац ми је све испричао. Преживео је."

"То... То је баш пријатно изненађење... Он и ја били смо стари сарадници... Требало је да ми се јави."

"Да, да", настави Слободан; стигао је до седишта и добро га осмотрио пре него што је заузео место. "Није стигао. Много заузет човек, мој матори... Али описао ми је до детаља ову стварчицу. Интересантна справа, је л' да да да? Ммммм... Различито дозирање снаге: вољ ти да убије, вољ да деформише. Само помериш, чини ми се, ову овде полугицу... и ето! Спремно за стварање којекаквих занимљивих облика. Шта кажеш ти на то, Тадићу?"

Тадић је цвилео на поду. Сплет изокренутих чуваревих црева склизнуо му је са груди и обавио му грло као шал из сна неког кобасичара. Једва је дисао од смрада.

"А уређај за самоуништење, шта ћемо са тим, а?" Слободан зајаха столицу и посегну руком испод контролне табле. Прсти му опипаше скривени прекидач. "Сто посто ово још ниси пробао, драги мој Тадићу. Клик! И колико? Пет минута? Да... Сасвим довољно да се човек безбедно удаљи." Младић трже руку и машина стаде да одбројава секунде продорним пискутавим звуцима.

"Ш-Шта ћеш да урадиш?" упита Тадић панично. Слободан се осмехну вучјим осмехом:

"Зар не можеш да погодиш?"

Веља Тадић био је прилично нерасположен. Није волео да вози овуда по оваквом времену, поготово ноћу. То ће и рећи Власти. Не може он тек тако да га цима усред вечере. Има своје гориле ако му је већ фрка од нечега. Ипак, ово и није баш личило на њега. Вероватно је имао дебео разлог да га позове.

Аутомобил зави иза кривине и шеф полиције угледа електрану осветљену ноћним светиљкама. Одавде је све изгледало у реду. Могао је да види упаљено светло на последњем спрату управне зграде.

Стражар на главној капији зауставио га је по пропису а онда подигао рампу да га пропусти у круг централе. Тадић се одвезе до управне зграде и угаси мотор. Изашао је са новим кратежом у руци; коштао га је ђаво и по, али после оне представе у подземљу није могао да дозволи да буде без тако доброг оружја.

Први знак да нешто заиста није у реду било је одсуство чувара у холу. Тадић покуша да позове апартман телефоном на пулту и виде да су жице искидане. Он завитла апарат на под и овај се распрсну са мелодичним динггг! Стегао је зубе и репетирао пушку, а онда проверио лифт. Добро је, био је ту.

Нешто касније, изашао је на претпоследњем спрату, а онда кабину послао горе празну. С пушком на готовс успео се мачје тихо уз степенице и нагло улетео у апартман спреман да пуца на све што се мрда, па био то и његов проклети брат. Осмотрио је празну просторију, а онда му пажњу привуче неко необично стењање из ходника. Опрезно, он се пришуња улазу у просторију у коју Власта није ни њему дозвољавао приступ. Изнутра, из мрака, допирало је некакво пиштање у правилним интервалима. После неколико секунди оклевања он удахну дубоко и крочи унутра, а онда одмах клизну у сенку. "Власто?" узвикну. "Власто, јеси ли ту?"

Из мрака нешто закркља, и испусти урлик таквог бола и безнађа да се Тадићу накостреши коса на глави.

"Власто?"

"Веее... Вееее... ееее... љо..."

Шеф полиције запипа по зиду поред себе тражећи прекидаче и прсти му налетеше на тврде пластичне плочице. Следећег трена неонске цеви затрепереше и у њиховом дрхтавом светлу Тадић угледа ужас у који се претворио његов брат. Реаговао је инстинктивно и испразнио читав магацин пушке пре него што је и схватио шта ради. Моћни трзаји сачмарице, севање пламена и распрскавање парчића те... ствари, стопише се са његовим избезумљеним Неееее! Тек када оружје зашкљоца у празно, он га спусти и избуљи се са неверицом у гадост која се трзала на умору у оделу његовог брата. Заглушујућу тишину у просторији нарушавало је само ритмично пиштање. Опчињено и бескрајно споро, Тадић подиже поглед према његовом извору и угледа огромну неразазнатљиву машинерију; тада заћута и оно.

Слободан се осврну да са узвисине погледа експлозију. Читав последњи спрат управне зграде електране Доњи Вир нестаде у блиставом наранџастом пламену који обоји ноћно небо. Гледао је тако неколико тренутака, а онда се окренуо и наставио да се вере, помажући се руком. Десни рамени зглоб неподношљиво га је сврбео, али знао је да ће и то проћи, када пипци сасвим израсту. Испод њега, комади бетонске конструкције падали су по блоковима електране исувише добро заштићеним да би им начинили било какву штету. Слободан се осмехну. Добри људи Стрњике имаће сутра доста посла.

Нешто касније, када се успео до врха узвисине, окренуо се да још једном погледа. Замишљено је посматрао узбуђену неколицину људи како се мува око разрушеног торња попут мрава из мравињака на који је неко добро нагазио; сад, када је све било готово, није осећао ништа. Само празнину и нешто мучнине. Шта сада? Пут до Манастира, порођај у Кући На Брду, нова генерација човека будућности. Послао је мисли Сандри кроз ноћ. Долазим, драга. Буди спремна. Живећемо срећно до краја живота - Једноруки Џек и Краљица Наказа. Стижем.

А онда поче да се спушта козјом стазом према крају колског пута где је стајао његов стари лендровер. Пре него што је сео за волан и увукао ногу у специјално конструисану омчу која му је омогућавала да уз нешто муке мења брзине, Слободан погледа у звезде бледе од одсјаја пожара. Није био сигуран, али учини му се да му се смеју. Подругљиво.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]