Библиотека српске фантастике

Невен Јовановић

The Only Thing I Feel

Било је љето 2050. и Гардије Костањ је ишао Прилазом Арме (а то је улица у старом језгру Конглозагреба, ССЕР). Падао је пљусак.

Падао је пљусак и совмасе су се гурале, експреси и скороходи шишали су изнад мрких кровова, пловили су суперпоп-кишобрани у бојама актуелним у високим партијским круговима. Пљусак је вриштао као свињче (никога се то није нарочито дојмило). Гардије је ходао, вода му је цурила низ врат, био је гологлав и без посебних обавеза. На Прилаз су се ревно лили километри кубични кише, масзграде су се мрштиле, прозори су тонули у нездрави мистицизам. И грмјело је с времена на вријеме.

А онда (укратко):

Она је дошла другом страном улице.

И била прекрасна.

Хм. Наједном је однекуд искрснуо некакав неодговорни грм јоргована у пуном замаху... скупа с мокрим решеткама вртне ограде... вода је јуришала у шахт и носила са собом супер-поп амбалажу... појавиле су се и извјесне мисли: "то...", "е, па...", "чорт..."

Све у свему, Гардије је посегао за познакомшчиком, упалио га и нациљао, брзо и непогрешиво јер је био друштвена личност с пуно праксе.

Међутим – она није имала познакомшчик!

Невазможност! Гардије се разбије у комадиће и стане у мраку.

А на познакомшчику бипује ли бипује негативно (0). Гардије претрчи преко улице.

"Хало!" позове је. Она се окрене и посијече га погледом по рамену. А жилица – на сљепоочници...

"Чуј, твој пшчик..." почне Гардије шевељити. "Зди се, не работа... Зовем те, а добијам негативно – можда је сензор-рецептор... у принципу..."

"Пшчик?" упита она, а на видез зачуђено. А ошишана – до коже. А шминку јој, рецимо киша размазала. А Гардије – у Курск красни сконфужен.

"Ну, машина", каже он. "Познакомшчик. За упознавање с особама, помниш, комприкључак!"

"А...", рече она, не баш увјерљиво. "Немам ја то."

"Немаш познакомшчик!"

"Не", и насмије се. А смијала се, овај...

"Вл. Иљ!" зазове Гардије. "Па како то без пшчика? Како ти налазиш пријатеље?"

Флоп. М/Л, та дјевушка... то је оригинал!

Пролазници су их пролазећи марљиво гурали. Лупали су Гардија: по глави – кишобранима, по ребрима – служкомима, по бубрезима – торбицама. А у ноге су му се заплитали б/т шарпланинци и лајали простаклуке. Гардије је мислио како му се то никад није догодило (што се није односило на шарпланинце). Можда је она странац – турист из пријатељских земаља. Али онда би знала бар руски, а изгледа... (А изгледа тако добро, да...)

Све је то очењ ненатурално, закључи Гардије. Какав луди фиљм.

"Ово је као код Червенаје Траве", рече он. "Чрезвичајније годи."

Флоп.

"С четвртог албума", објасни Гардије. "Но, знаш."

Није знала.

"Соврок не слушаш?"

"Молим?"

"За име Волођино... у ком свијету ти живиш?"

"Преко", рече она једноставно. "Овдје сам чим мање могу."

Гардија, разумљиво, пнеуматски чекић у главу. Љето је око њих дивљало и већ си допуштало да маше гривом као водени бивол. Пљусак је скочио у ходу, промијенио корак и замарширао кроз Прилаз пјевајући из петних жила домовинске корачнице. Можда је на некој совјетској дроги, помисли Гардије. Набасао на 'вочку која ходи по небу, продала пшчик и отишла у крумпире.

"Гдје је то преко?" упита Гардије. "Преко улице." Али ја долазим одонуда."

Она се насмије. "Ма. Не то", рече. "Преко. Тамо гдје се све види. Тамо ти не можеш."

О сине Лењине.

"Дјевушка", рече Гардије пажљиво, "гдје ти станујеш?" Сиротица, Вл. Иљ, тако згодна а одштекала. И како их пуштају...

(А можда је и побјегла...)

"Ту близу", одговори она. "Изашла сам се мало прошетати. Да се одморим."

Аха.

"Видим ја. Ти мислиш да сам луда", рече она. "Знам; али нисам. Додуше, сад ти мислиш да и пијанци све увјеравају да нису пијани. Уосталом брига ме за тебе. За вас све."

Е, ово већ... Гардије је ресно искочио из трачница.

"Но. Шалила сам се", рече она и потапша га утјешно по рамену. "Хоћеш к мени на каву? Дај, не буди тако збуњен, Гардије!"

"Како... Откуд знаш како се зовем?"

"Тако", рече она кратко и насмијеши се загонетно и... помало кокетно? Али ово већ није фиљм, него самиздат-рок! Све се скрумпирало. До Фридриха. Предајем се помисли Гардије ојађено. Ово је стопроцентна свињарија.

"А како се ти зовеш?"

"Април."

Када је капетан Пјотр Турбинович Шчукин, ГОБ агент ступња Г, ушао у свој стан на Шоссе Ентузијастов, недалеко од Музеја ГОБ-а, дочекао га је мрак. Нешто се на домкому – луксузном Аљином Доммашинстрој кућном компјутеру – покварило и свјетло се више није хтјело само палити. Пјотр је отпухнуо, пронашао у фрижидеру 'Жар-птица' алкалоидни кефир и сјео пред ТВ. Телевизор се сам укључио (то је још радило), и то на Москвусуперпоп. Ишла је репортажа о нашим државним козмонаутима на путу до Марса, јединствени подвиг у повјести човјечанства. Пјотр је пио кефир и извукао ноге из својих изношених Волгобурлак шурферица. Репортажа је завршила и пустили су спот Червенаје Траве, '25 километара дубоко у Калахарију'. Шарик је био вани, Пјотру је то било драго, није расположен за дискусије са б/т шарпланинцима. Послије Червенаје Траве био је интервју Пионирске организације с директором вороњешке Творнице тешких механичких тијесака Василијем Јаковљевичем Головином. Пјотр је магловито мислио о томе како ће требати потражити мајстора за домком, или сивог или преко ГОБ-а. И о Аљи је мислио. О извјесном доктору за којег му је Кинезер причао да је јако добар.

"Што осјећате као директор велике творнице?" питала је једна пионирка Василија Јаковљевича.

"Отворено речено", одговарао је друг Головин, "немам времена да нешто осјећам. Непрестано радим, радим и још једном радим. Што се тиче осјећаја, њих никада не истражујем. Једино што осјећам јест да ли је закључак који сам прихватио правилан или није."

Пјотр је промијенио програм, пребацио се на уреднички коментар о мистериозној серији терористичких акција овог мјесеца, у Uppsali, Ougadougouu и Атени. Велика телетекст сензација. Пјотр се овлаш заинтересирао. Они из политичког су на сто мука. Некад је и добро радити у привредном сектору. Али и ја имам своје мистериозне нападе, поклопи онда кисело сам себе.

"Политбиро каже: незамисливо је какви гнусни контрареволуционарни мотиви могу уопће лежати у позадини ових подлих атака, другови и другарице. На све вриједности нашег друштва, хеј! И другови политруци су 100% у праву, да знате! Сина ми Лењина! Мислим, само погледајте слике ових манијачких разарања – агресије на мирне совмасе... Туце ножева у леђа револуције, каже упсалски телетекст! Али хумана човјечност владе нашег Савеза Совјетских Европских Република, увијек забринуте не само за опће добро него и за срећу сваког, јединственог и непоновљивог појединца – наше владе, тако ми Класика марксизма, народне и авангардне – довест ће, будите сигурни, врло брзо у суперпоп логоре оне..."

Пјотров служком забипује.

"Шчукин", јави се Пјотр. Био је мајор Попончиков, командант Пјотровог одјела.

"Шчукине", рече мајор Попончиков, "узбуна. Опет се десило."

У мајчину, помисли Пјотр.

"Ког кога?" упита.

"Шаљемо по тебе друга Жантедалшина", рече мајор Попончиков као да је пречуо питање. Пјотра – електрошок. То значи – "И ја ћу бити тамо", дода мајор. Наравно да ћеш бити, стоко, рече Пјотр у себи. Намјерно ми је ово приредио, хтио је видјети како ћу се усрати. У Минск! И секретар московског Горкома је крупна риба, али ово...

Надао се да није проблиједио.

"Тражили су цијелу екипу Б ступња", трубио је даље мајор Попончиков, с лица му је било немогуће прочитати је ли га Пјотрова реакција усрећила или не, био је нерањив и недохватљив као Вл. Иљич. "Али увјерили смо их да ће то и наш Одјел повољно ријешити, будући да већ радимо на сличним случајевима и с обзиром на наш висок ступањ стручности ... Распитивали су се какав је човјек који на томе ради", додао је онда као успут. "Рекао сам да си стопроцентно подобан, разумије се."

На ТВ је био спот Калашњикова. "Восмашининторг, џукела-киборг", пјевали си они весело. Пјотр је затворио очи. Ово је од важности, мислио је. Ово је кризна ситуација. Он лично... тај се ток мисли није усудио слиједити. Ни онај о томе што ће се догодити ако зајебе. Надам се само да ћу наћи некакав траг. Само то.

Натраг је обуо шурферице, опасао службену 'Шкоду' и служком, ставио шешир и изашао из стана.

За 140 секунди "Дзержински" ударни даљлет покупио га је с крова масзграде и надзвучном брзином појурио према југу изнад бескрајних свјетала Москве, престолнице наше Домовине.

Друг Youssouf Al-Ligament сједио је за столом у углу својег ресторана и пио чашу дефицитног вина. Била је лијепа плинско-зелена вечер, ресторан се звао 'Комуна' и кроз његове се прозоре видјела Сеина, боје неба и флегматична. Сумрак се таложио у зраку, квинтет Стјопе Тигрича свирао је метафизички поп (музику најновијег култживотног курса), шанкер је читао самиздат-кримић. Владало је уобичајено затишје, доба кад су заслужни другови који су били на ручку већ отишли, а заслужни другови који ће вечерати још нису дошли. Само је пар студената Ecole des Agitprops, синова и кћери политрука, с истакнутим фризурама из Лењинградске серије, полугласно обрађивало различиту тематику.

Друг Youssouf је био сретан човјек.

Послови су му добро ишли. Искористио је повољну прилику и изнајмио од државе овај локал, на нарочито згодној позицији, у Rue St. Andre-des-Arts, преуредио га у складу с најнапреднијим токовима и почео ни из чега стварати ексклузивни ресторан. И заиста: 'Комуна' је полако излазила на глас међу апаратчикима с оближњег Факултета политичких наука (тзв. Sorbonne) и већ споменуте Ecole des Agitprops (бив. Ecole des Beaux Arts); а знали су навраћати и з. другови из пријатељских земаља Исламизма-социјализма (јер је и Џамија била у близини).

Укратко, у бурном друштвено-политичком животу апаратчика, професора и знанственика факултета, градских партијских и синдикалних функционера, умјетника-пропагандиста итд. 'Комуна' је заузимала све истакнутију позицију; постала је 'подобно' мјесто, гдје се показује најновија шиксовтоалета, и троше се слине рубље, а све у циљу одржања доличног соцстатуса и праћења култживота политрука.

Друг Youssouf је то постигао захваљујући, у првом реду, зна се чему: факту да његов ресторан служи најквалитетнији и најдефицитнији прехрамбени артикл у ССЕР-у педесетих година.

Оригинал-месо гарантирано животињског поријекла.

Нарочито у посљедња два тједна, другови.

Наравно, испоставило се да је 'ту близу' на другом крају супермегалополиса. Не би било нормално да је нешто што се тиче ње нормално, мислио је Гардије већ помало отупјело. Прво су се возили градпојездом, онда скороходом, све до извјесног неботичника у Маркушевцу М17. Гужве, разумије се, неописиве. У лифту неботичника блудили су зраком мириси каве, сарме и самогона у мирољубивој коегзистенцији. Гардије је настојао да не изгледа преблесаво, али му је то слабо успијевало. Онда су дошли до њене квартире.

Унутра је Април ишчезла кроз некаква врата. Гардије је остао стајати (јер није имао гдје сјести) и конфузити се. Чудилни стројчек.

Соба је изгледала као напуштена творничка хала: сасвим празна и (ради тога?) огромна, а на поду се злослутно љескало паркетно језеро. У једном куту писпољни јапански кревет-мадрац, демоде, с хрпом тоалетног нереда уоколо (шминка & чарапе). Иначе – прозори до пода и хладнокрвни град и високопарно небо напокон у вашем стану! Марксо/Лењо, мислио је Гардије. Та 'вушка стопроцентно ни компјутер нема. И како све то испада – у једном трену су роле, добро, мало шљапаве али јасне: мужик и луда фрукт-сиротица. А сад... Није поштено, вот.

"Капућино?" јавио се глас из неизмјерне даљине.

"Прошу", замоли Гардије. Истог се трена Април укаже балансирајући полетно с двије шалице. Изгледа да барем домком има.

"Опс", прокоментира Гардије и прихвати своју шалицу. 'Caf‚ Xijuan – Зурицх 2' писало је на њој. Кава – врућа. И...

"Стоп, что ето? Та арома..."

"То је прави капућино", рече Април мирно. "Дефицитни. Оригинал кава, чоколада, млијеко, све. Без биотехнологије."

"Непоњатно. То... То је скупо до Молотова!"

"Cafe Xijuan служи само оригинал-артикле. Зато их је Политбиро одликовао."

Гардије зажмири. Мирис...

"Никад у животу нисам пио дефицитну каву."

"Можда је то разлог мог постојања на кугли земаљској", закључи Април.

"Величастно."

Е, другови...

"Април... Али веш што ми само фали?"

"Реци."

"Что-нибуд за сјести. Или ти то – на поду?..."

"Чекај ту", рече Април, нестане у истим вратима да би донијела двије барске столице.

"Је ли и ово из Cafea Xijuan?" упита заслужни државни хуморист.

"Не", одговори Април. "Мислим да је из нечијег стана."

Па су сјели на столице као двије птичице, све кавицу пијући.

"А зашто ти бријеш главу?"

"Не бријем, сама не расте. Коса, мислим."

"Ах... А соврок баш никако не слушаш?"

"Не."

"Ну, нисам мислио баш суперпоп – то је мени туди помојка, разумије се. Али самиздат-рок – Љусу Неурусу и њене Припаднике, Државну Елевацију?"

"Мене то не интересира."

"Вл. лљ, како сам ја заправо шљапаст – сједим ту и набијам као да смо обични пшчик-друзја, а у ствари у живљењу нисам срео дјевочку тако... Такву као ти. Али... претпостављам да се друкчије ни не може. Једино поштено би било да се сад распаднем на лицу мјеста, да одапнем или тако... Само је то врло непрактично. Људи нису направљени за дирљиве ситуације, то ти је факт."

Април се насмије.

"Ја видим да си ти збуњен, без бриге. Мијењаш боје нон-стоп."

"Рес?" Гардије протрља образе.

"Не ту. Преко ти мијењаш, у свом преко-дијелу, разумијеш? Тамо ти се... све види. Рецимо", дода она на крају донекле замишљено.

"Чорт! Какво је то преко, Лењо га помпао? И како ја имам негдје дио, а да ни не знам за њега? И како се иде тамо преко?"

"Тамо ти не можеш."

Флоп.

"Најбоље да мислиш да сам поремећена. Оно, знаш. Фикс-идеје и то."

"Прасица", рече Гардије. "Знаш добро да сад кад си то рекла не могу то мислити. Баш зато."

"Прошу?"

"Није важно."

Па су мало шутјели. Април је гризла жличицу и лукаво проматрала Гардија, њему је било неугодно и језио се, подсјећао се да је 'вочка душевни б. али није палило.

"Имаш какве музике?" упита напокон.

"Што?"

"Что-либо. Макар Червенају Траву."

"Океј", Април устане, изађе и врати се носећи датказету – и то задњи (и најскупљи: 25,4 динара у ГУМу) албум Ч.Т, 'Револуцја в твојих глазах'.

"За особу која не слуша соврок", рече Гардије, "имаш страхотне казете. А гдје ти је датфон?"

"А", рече Април. "Извини." Час касније појавила се – с хиперподобним Магнитогорск датфоном с магнетостриктивним звучницима и непоњатним биокомпонентама Гардију су очи испале. И она то добрих хиљаду рубаља вриједно чудо совтехнологије шевељи из собе у собу овако на рукама, умјесто да га држи крај Волођине слике као сви класно свјесни аудиофили!

"'Вочка, што си ти, ванбрачна кћер члана Политбироа?"

"Хајде среди ово, молим."

"Дјевочка, да работам по Магнитогорску требају ми бијеле рукавице и каранфил у запучку!"

Магнитогорск се к томе чинио нерабљен – станице на радију непрограмиране, бројач на нули, заштитни уложак у казетогону. А казета – нераспакирана; ни целофански омот није био скинут. Гардије пусти 'Главопотерјалнога'.

Кад се окренуо од Магнитогорска Април је стајала пред њим.

Са прозорског рама се мало љуштила боја.

"Хајде", рекла је Април меко.

Гардије је ухвати за мишице, сагне се до њеног лица и пољуби је. Усне су јој биле сухе и похлепне, брзо је дисала.

Април.

Вањка Жантедалшин, Његов лични пилот, превезао је Пјотра муњевито и без иједне ријечи преко огромног неосвијетљеног простора средњеруских Резерватских шума – гдје су се ту и тамо звијезде огледале у тихим равнима језера – до платформе крај Завидовске даче. Пјотр је био нервозан. Био је нервозан и док је слиједио собара – за којег је подозријевао да има уграђене биотехнолошке компоненте – кроз ходник освијетљен видео-радовима. Знао је да су шансе да сад однекуд случајно наиђе Он главом занемариве, али то му није јако помагало.

У соби гдје је, усред разног езотеричног намјештаја, на њемачком тепиху од мутиране вуне поносно стајала – јао! сада скоро празна – шкриња, чекали су га мајор Попончиков и друг Горемика.

Друг Горемика – никад именована, а увијек присутна фигура из телетекст репортажа о партијском врху – био је Његов особни секретар. Газећи својим безнадно трећеразредним Волгобурлакима по руком побољшаној јенској вуни, Пјотр се осјећао (најблаже речено) неумјесно.

Мајор Попончиков му кимне.

"Ово је капетан Шчукин", представио га је другу Горемики, због нечега – шапатом.

"Здраво, друже капетане", рекао је друг Горемика гласно – показујући да је шаптање сувишно – и пружио Пјотру руку.

"Надам се – односно, увјерен сам да ћете врло брзо доћи до позитивних резултата и санкционирања ове бесрамности. Сергеј Сергејевич... ми је лично скренуо пажњу на потребу да се то питање брзо и ефикасно регулира, разумијете."

"Објекат је овдје", обавијести мајор Попончиков Пјотра показујући шкрињу за замрзавање. Пјотр почне претрагу; остала двојица су скрстивши руке пратила његову једноставну процедуру.

И опет без трагова проваљивања. Шкриња је – занемаривши луксузну изведбу – била у основи исти модел као код друга Пиљкин-Шкиљкина, секретара Горкома; тај је модел (као и принципе рада и – тако рећи – филозофију шкриња за замрзавање) Пјотр, бавећи се случајем, добро упознао. Исти прозирни контејнер од вишеслојне на молекуларном нивоу побољшане пластике с изолатором – који власницима омогућава приказивање племенитог садржаја, током партијских домјенака, у пуном сјају – иста (недужна и тренутачно незанимљива) расхладна јединица, исти портик за прикључивање на домком, иста софистицирана брава. И, ето, опет исто одсуство трагова. А шкриња празна.

"Која је количина нестала?" упита Пјотр. Мајор Попончиков се намршти.

"10,5 килограма свињетине, 8,1 килограма телетине, једно пиле од # 2,4 килограма. Укупно, 21 килограм. Све оригинално, разумије се", одговори друг Горемика. "Крађу је открила кухарица вечерас у 20.05", дода. "Кад је ишла по месо за сутрашњи објед."

Пјотр узме свој служком. "Који је к“д домкома?" упита.

"МОИИ 31473", рече друг Горемика. "Наравно, приступ вам је унапријед одобрен."

"Хвала", промрмља Пјотр задубљен у посао. "Микробиолошка је већ била?"

"Јест", рече мајор Попончиков.

"Можда ћемо комбинирајући овај и претходне случајеве доћи до некаквог резултата... до довољно микротрагова за идентификацију путем Мреже", напомене Пјотр (на рачун мајора Попончикова; овај пут му неће моћи одбити Мрежни термин).

"О... видим да су инсталиране камере", рече Пјотр проучавајући податке из домкома. "Друг Пиљкин-Шкиљкин имао их је само на вратима и прозорима..." (По собама, наиме, само аудио-систем.)

Забипује служком друга Горемике.

"Требат ћу дозволу за приступ видео-материјалу", рече Пјотр замишљено. Можда је што снимљено. Иако провалник као овај неће дозволити да га ухвате на такву баналност... поготово ако је такав комстручњак какав се чини да јест.

"Извините", исприча се уљудно друг Горемика. "Хитан позив. Обавезе... Ви само наставите, друже капетане. Регулират ћу да вам се одобре сви потребни приступи. Здраво."

Чим је друг Горемика изашао, мајор Попончиков извуче свој служком.

"У материну, Шчукине", рече након кратке паузе. "Знаш зашто је он отишао? Терористи су поново напали. Бацили су бомбу на Минобрану у Бечу!"

"Аха... Хајде да погледамо тај видео", рече Пјотр.

Лежали су на поду једно крај другога и пушили Гардијеве синточке. Мрак је пао и по стану су се њихали мир и спокој. Мала срећа, офуцана на рубовима. Код доњих сусједа лајао је шарпланинац. Можда је она успорила вријеме, мислио је Гардије. Зато је све овако чаробно. Вјештица. М/Л – лежати тако до краја свијета, с главом на њеном трбуху, с ногом на нечему од б/т свиле, прслуку или сличном. Блуз.

Април се трзне.

"Чекај", рече и устане – и већ је није било. Баришња Нестајевна. А фигура првокласна, шевељио се Гардије. Факт. Звијезде су свијетлиле на небу. И спутњици.

На крају му је досадило лежање, а и синточку је попушио. Па је чучнуо крај Магнитогорска и почео прчкати по њему правећи се засл. друг Компетенције. Разумљиво, налетио је на суперпопстаницу.

"Беча гдје су (засада, Фридриха ми!) неидентифициране ГРУПАЦИЈЕ извеле гнусни терористички злочин! Огромне материјално-људске штете! Згражање совмаса! Да ми њима матер ТЕРОРИСТИЧКУ и заричемо се! Другови слушаоци, чак и Бон-Тонх, мрски вођа спонзориране опозиције ОГРАЂУЈЕ се! Процјеном броја жртава процјењује се # жртава на преко десет ТИСУЋА! Политбиро ССЕР – у сурадњи с Политбироом Домовине – спрема ИЗЈАВУ & МЈЕРЕ! Борба с ватреном стихијом од стране супериорних ватрогасних бригада – спремамо укључење! А с нама је генерал..."

Гардије шмркне и нађе неки мор. пол. подобни јездиџез. Бас-гитара се замишљено размазивала. Нешто је дуго нема, закључи Гардије (у погледу Април). Ноћ је била натоварена на све водоравне површине.

Онда се Април врати и тихо за собом затвори врата.

"Дођи амо", позове је Гардије испуњен осјећајима њежне нарави. Али она је стала у кут и скрстила руке, бијеле у мраку. Наговјештај некакве свињарије?

"Април..."

Без одговора. Гардије устане, пређе паркет и забринуто ухвати Април за зглавке.

"Дјевушка, што је? Што се згодило?"

Флоп. Она – поглед у под. Гардије пухне. (Нешто смрди по диму.)

"Април... Нешто смрди по диму."

Одсуство комуникације.

"Хм... Пожар љубави? Или... Вл. Иљ. – па то твоја мајица... Еј, гдје си била? У пушници? Или у паклу?"

Шљапа шљапави – с овом 'вочком никад не знаш; боље шути.

Све може бити истина. Марксо.

"Пусти ме", рече она, истргне се, окрене се, оде.

У Курск. Гардије је остао стајати стишћући шаке. Један трен је све било добро...

Кренуо је за њом и нашао је у арогантно освијетљеној купаони. Видјела га је у огледалу и брзо стрпала нешто у уста.

"Што је то?" упита Гардије и прогура се крај ње, орган реда и мира на задатку. Није се бунила. Наравно (зашто наравно?) – биле су 'Хиљаду Цвјетова' пилуле. Значи ипак.

"Што гледаш", рече Април зловољно. "То ми је из карантене у Бремену. Из суперпоплогора."

"..."

"Но, и родила сам се тамо."

"..."

"Да, да, да. Моји су дошли из Америке."

Гардије сједе на клозетску шкољку.

ТВ је била на првом кату. Пјотр је сјео у уникатни водени наслоњач, позвао преко служкома из центрмеморије надзорни филм #21, отпио гутљај '18. brumairea' (од оригинал-вотке) којим га је сусретљиво услужио самобуфетчик и духовно се припремио на прегледавање терабајта досадних информација.

Почео је од епске сцене јучер у 20.19, кад је према подацима домкома шкриња посљедњи пут отварана; од родољубно истетовиране бабе-кухарице која је откуцала приступни код (отисци прстију верифицирани) чешући се по врату, отворила шкрињу, извадила два смрзнута оригинал-пилета у полиетиленским врећицама, одвагнула их у рукама, затворила шкрињу и отишла за својим пословима. Још 23,5 сата. Мајор Попончиков је промрмљао нешто и изгубио се.

Пјотр се није усудио убрзати више од три пута; врхунском лопову-провалнику (под условом да се уопће дао снимити) није требало више од четири минуте да уђе, покупи материјал и нестане. Интимно, Пјотр је нагађао да су у питању најмање двојица: комексперт који је провалио у домком – без трагова! – и провалник који се ушуљао у дачу (можда сивом пласткирургијом маскиран у којег укућана) и однио плијен.

Бивши војни стручњаци? Или из ГОБ-а?

Минута за минутом непромјењиве шкриње у вјечно истом миљеу; Пјотру су мисли мало одлутале. Ишчезла је чак и способност да се диви велелепној и најмање (процјењивао је) 10.000 рубаља вриједној гомили оригинал-прехр. артикала, симболу највишег друштвеног статуса – остварењу најдивљијих снова ситних политрука, апаратчика и обичних совљуди.

Окористио се другом чашом Брумаиреа и почео мислити о Аљи и о томе што би било кад би успио повољно ријешити овај случај. Добио би не само оног Кинезеровог доктора – можда и неког из конзилија Политбироа лично! А и лијекови... Онда је почео мислити о томе како је добра резолуција на овом екрану.

Онда је екраном нешто промакло.

Пјотр је зграбио служком и вратио снимак.

И угледао невјеројатан призор.

Било је 1845; из зрака се – дословно из зрака; ниоткуда – материјализирао крај шкриње високи мршави субјект рашчупане ријетке косе – штрчала је на све стране као паперје; а можда је то била нека самиздат-фризура – у психотичној европској соврок-одјећи (доста ексклузивног модела, колико се Пјотр у то – по дужности – разумио), с тетовираним помодним амблемом на образу. Очи неприродно избуљене, поглед укочен и некако... суманут. Контрареволуционаран, помисли Пјотр. Субјект је посегнуо објема рукама у шкрињу, не дижући поклопац. Не дижући поклопац.

Пјотр замрзне слику и укључи максимално повећање. Субјект је био нагнут над шкрињом; негдје у висини мишица – десетак центиметара над непробојном мол. поб. пластиком поклопца – његове руке су нестајале.

Настављајући се – од мишица надоље – у шкрињи, десетак центиметара испод поклопца.

Пјотр пусти снимку даље.

Субјект се усправио с рукама препуним пакетића смрзнутог меса и некако их гурнуо некамо – руке су поново нестале до мишица, гротескна слика богаља – и оданде их извукао, без пакетића. И тако све док се шкриња није испразнила.

Срање, мислио је Пјотр.

Онда је субјект – учинио нешто...

Окренуо се према камери – према камери! – насмијешио се (а поглед свеједно укочено-суманут) и показао Пјотру стиснуту шаку с испруженим средњим прстом.

Геста позната из политичке наставе. Stiff-middle-finger.

"Јебемти", рече Пјотр. "Американац!"

Американац-екстрашчик.

У 'Комуни' је владало узбуђење. Усред уобичајене вечерње појачане активности – баш некако трен прије него што ће конобари из ноћног тима, прва гарнитура ресторанског особља, изнијети на столове под меко свјетло стилских голих жаруља заносне једпроизводе-специјалитете совјетске, француске и (тренутачно актуалне) конгоанске кухиње, све наравно оригинал-квалитете – стигла је вијест о терористичкој контрареволуционарној акцији у Бечу. Засл. другови и засл. другарице узнемирено су коментирали, у извјесном броју сепареа спуштене су изолир-завјесе због обављања хитних служком-разговора (понегдје и, мора се признати, из пуке сујете). Друг Youssouf Ал-Лигамент, појавивши се из свог уреда да присутношћу подвуче како је правилно оцијенио тежину и значај догађаја, управо је расправљао с уваженим другом Регенерадосом, шефом Одјела Проучавања Теоријске Проблематике Дијалектичког Материјализма на Политграмотфаку (Сорб.) о достигнућима совјетских ватрогасних јединица кад је међу гостима угледао небохода-кријумчара.

Брзо се испричао уваженом другу шефу Одјела и отишао до споменутог појединца. Овај – скрумпиран стопроцентно, очи рибље – не само да није свјестан текуће друштвено-економске проблематике; ничега тај није свјестан. (Осим да му фали доза.)

"Стопут сам нагласио да не улазиш на ова врата", сикне друг Youssouf као љута змија.

"Друже, имам материјала!"

"Но...", тренутак одмјеравања. "То те свеједно не оправдава. Такву неодговорност убудуће нећемо трпјети, разумијеш?"

"21 К, друже!"

Хоп-стоп. Друг Youssouf махне главом према вратима уреда.

"Хајде онда. Само брзо."

У уреду, друг Youssouf заузме мјесто насупрот нервозном мршавом организму у некоћ црвено-бијелом мундиру Муслија (небоход је наиме био студент-стипендист тог великог биопрехрамбеног труста, студирао је ваљда некакву молекуларну биологију, тко зна како Мусли још није открио да му је пропала инвестиција) и помисли, занима ме на којој је тај сад варијанти.

И самог га је зачудила таква идеја. Знао је да је небоход овисан о Шч-комплексу, групи совјетских композитних дрога које су – с истим основним састојцима, али у свакој варијанти у друкчијем омјеру – у стању изазвати читав спектар ефеката, дјелујући на једном крају као депресори, на другом као ексцитатори, на трећем као халуциногени; а због сродног кемијског састава стицала се овисност само о цијелом комплексу, тако да је сваки небоход могао према личном нахођењу мијењати варијанте, овисно о учинку жељеном у даном тренутку. Дрога расположења, звали су зато Шч-комплекс, некад и 'умјетничка дрога'; у задње вријеме била је изузетно популарна у Граду Совсвјетлости.

Крумпирење је ипак исто као и код свега другог, закључи друг Youssouf цинично. Негативне тенденције; све је то он своједобно испробао. С рубљама које та шљапа зарађује од мене – успркос свим, ехе-хе, попустима – могао би живјети не само као добростојећи совмасовик, него као мањи апаратчик. А овако...

А материјал му је увијек А-квалитете, Вл. Иљ. зна гдје га набавља, ђаво пролетерски.

Ипак: на којој је он сад варијанти? Тј. право је питање – како се он сад осјећа – што би хтио осјећати? Не баш сад, разумије се, сад не осјећа ништа осим крумпира (нека га, нек се врти, снизит ћу му цијену) – него иначе, кад није у кризи? Да знам на којој је варијанти – повијест, редослијед мијењања његових варијанти – знао бих о њему више него што ће он сам икада знати. Његову емотивну биографију.

Како тај човјек заправо живи? Како му изгледа стан, гдје станује? С ким?

И ово је зачудило друга Youssoufа. Какве су то непродуктивне мисли.

Нека га: имам доста на магнитки да си и то могу дозволити. Бит ћеш рафиниранији и сензибилнији према култживотним токовима, друже.

"Колико?" упита друг Youssouf сухо небохода.

Небоход се накашље. "21 К. Свињетина, телетина, пиле".

"Откуд толико? Да није то нека мол. поб. соја из самотанка?" упита друг Youssouf (реда ради) сумњичаво.

"У Братск, друже, откуда? Па знате да је код мене увијек прворазредно!"

"Нарочито кад покрумпириш", примијети друг Youssouf сурово.

"Гдје је материјал?"

"Доље, закључан на бициклу."

"Донеси", нареди друг Youssouf. "На ова врата", нагласи показујући улаз за послугу.

Требало му је осам минута.

Материјал је, збиља као и увијек, био прворазредан. Не А-квалитете, мислио је друг Youssouf пипајући, миришући и изводећи служкомом прелиминарне пробе; политрук-квалитете. Не знам – и боље, и не занима ме – откуд он то набавља, али...

"Харашо", рече напокон, извади своју оловку и свој блок папира, откине један лист, напише на њему цифру и гурне прстом преко стола небоходу.

Након дуље борбе са самим собом небоход рече: "Идет."

"Дај магнитку", рече друг Youssouf, прихвати пружену картицу (небоходове су руке биле пуне мрља на кожи), стави је у свој служком и пребаци одговарајући износ на небоходов рачун.

"Ето."

"Но, здраво..." рече небоход и изгуби се не чекајући одздрав заслужног прегаоца-угоститеља.

Друг Youssouf позове Леон-Леона, свог главног кухара.

"Друже", извијести га задовољно, "стигао свјеж материјал. Помозите да смјестимо то у фрижидер."

Друг Youssouf Al-Ligament његовао је у свом ресторану здраве међуљудске односе.

"Ово је превише за мене", каже Гардије обесхрабрено. "Прво – луђакиња; друго – небоход; треће – Американка; четврто – чорт знајет; у Курск Марксов!"

Април шути и клизи низ плочице на под. 'Хиљаду цвјетова' почињу дјеловати, очито.

"И гдје си била? У каквом диму? Не. Најбоље би било отићи и све ово послати у питерину."

"Ех", промендра Април пијано. "Ја увијек правим исту грешку."

И слегне раменима. "Не издржим, и то је. Па се петљам с вама. Оуч."

Образ – трагичан.

"Што ти знаш? Обични..."

Она штуцне.

"Цијели живот. Сама. Тамо преко. И опет. Сам мислила – и данас опет – можда, можда... А ништа. Увијек." Гардије подигне поглед са клозетске даске и види да Април сузе цуре низ лице.

"Уф", каже она и шмрче. "Гардије..." и даље нешто на страном језику. И пружа руке према њему.

Море, помисли Гардије. Мислит ћу послије.

И оде до ње и подигне је и загрли је. Намочила му је раме.

"Мир, мир", говорио је Гардије и гладио је по ћелавој глави.

Москва, Лењболница 34. Пјотр је имао пар слободних сати до свог Мрежног термина и отишао је погледати Аљу. У болничкој соби били су навучени застори скривајући ужарено небо и данас нарочито активни фотосмог вани. Зујао је клима-уређај, владао је изнурени полумрак. Пјотр је стајао крај Аљиног кревета. Аља га је, некако сасвим мала од болести, држала за руку. Уоколо су лежали други болесници и гледали у строп. На терминалу болничког домкома стајале су чаша, четка за косу и три оригинал-јабуке које је Пјотр успио набавити у ГОБ синдикалној трговини. Аљина рука била је хладна и уска. Некаква колица котрљала су се ходником.

Пјотр узме с јастука навлажени рупчић и обрише Аљи испуцале усне. Тешко је дисала. Сједне крај ње на кревет. Нетко у соби почне кашљати.

"Пећа", рече Аља и прогута слину, једва је се чуло. "Како... посао?"

"Тако", одговори Пјотр. "Обично. Знаш, ревимо." Грло му се стегло.

"Звала... сам те јучер. Навечер."

"Морао сам хитно ићи. На терен."

"Ах. Како Шарик?"

"Простачи", покуша Пјотр шалу. "Ја му нисам доста добро друштво за конверзацију."

"Јеси ли што јео? Јеси ли гладан?"

"Ма не... Без бриге..."

Пјотр се нагне према Аљи. Макне јој прамен косе с чела. Дотакне јој образ вршцима прстију. Мутне очи.

"Аља... је ли боли?"

"Чуј", рече Аља, "не знам точно. Футрају ме аналгетицима, па сам... мало одсутна. Као да се све то дешава неком другом. Гледам се... с небеса. А они се шевеље на визити."

Вода је свјетлуцала у чаши.

"Аља, слушај... Ако добро завршим овај посао – а завршит ћу сигурно, имам кључни траг – добит ћемо све могуће, разумијеш? Прворазредно. И докторе, и... све... И онда..."

"Пјотр."

"Реци."

"Волим те."

Пјотр се нагне и пољуби испуцале усне. Аља се загрцне.

"Но, гледаш као Шарик, хеј..."

Пјотр је гужвао у руци крај плахте.

"Хм, Шчукина", рекао је доктор касније, нервозан јер му је служком биповао на три канала. Пјотр га је ухватио на ходнику.

"44Љ8, Ца. плућа, да-да... Ту вам је стање на жалост врло неповољно. Тумор расте, зрачимо... Немамо неких цитостатика – можда би ви сами некако набавили, сестра ће вам дати називе, цитостатици би донекле помогли да се то санира... Операција нема смисла... Чујте, рећи ћу вам отворено: мислим да ћемо је негдје идућег тједна морати прикључити на умјетна плућа, а онда..."

"А трансплант?"

"Трансплант", рече доктор одсутно. "Која је она на листи приоритета?"

"3004. у републици."

"Но да, видите и сами, друже... На жалост таква је ситуација... Сложена... Плућа за трансплант нисмо у овој установи имали већ тко зна колико... Толико пацијената којима би требало..."

"Све је то од радијације", рече онда доктор видећи како се Пјотр смрачио, можда у жељи да га на неки перверзни начин утјеши. "Од Трагичне грешке – то је страшно, кажем вам. Више од тридесет година прошло, а малигне промјене искрсавају као гљиве послије кише... Одатле и несташица органа и све... То..." доктор је завртио главом, истргнуо се Пјотру и побјегао иза угла.

Пјотр се окренуо и отишао.

Проблематичном студенту-небоходу-кријумчару било је име Векер Иртенбекер, а становао је у Cite Universitaire, на 22. кату Maison de Proletariat Internationale, масстамбеног блока одмах иза Maison Internationale, а званог и Пролеткулт, прочеља украшеног грандиозном паролом од мол. поб. бетона:

МИ СМО МЛАДА ГАРДА РАДНИКА И СЕЉАКА.

Векер Иртенбекер ушао је у своју квартиру, педесет осам метара изнад грандиозне пароле и скљокао се на под у дневној соби, нафутран Шч-комплексом до очију. На ТВ је ишао седми дан нон-стоп серијала 'Iszciuszkovi'.

На којој је варијанти Шч-комплекса био Векер Иртенбекер? На 'Субатомској физици', названој тако, као што је познато, према популарној самиздат-рок мелодији.

Из зрака близу суперпоп Трапезоидне столице изрони Gewsch, Векеров сусјед из прекопутне квартире.

"... а!" изјави Gewsch, обрише руке у блузон и сједне на столицу. Био је испијен као и студент-небоход и висок и одјевен (Берјоска шурферице, АЗЛК комсомолке, смогблузон ОС, дисконтинуитет-очке) према захтјевима најнапреднијих самиздат-токова, али и с изнимном индивидуалном нотом. И с 'Додекаедар и Црвеноармејац' квазитетоважом на образу, коју му је истетовирао сам Векер једне давне нафутране вечери.

"Заварен си?" рече Gewsch. "Позитивно."

Друг Ladno-Kutuzow, зет старог Iszciuszka и политкомесар биовоћног комбината 'Октобар' у Gliwicama управо је помпао своју супругу другарицу Машинку Ladno-Kutuzow на њиховом суперпоп-екстрасовшик 'Огањ' кревету с биокомпонентама.

"Чуј", рече Векер, "види ове фруктове у тим нон-стопкама... Јеси ли се икада питао – јесу ли они уопће људи? 'мајеш, не знам како то људи уопће могу издржати. Јер, како то снимају – затворе цијело друштво у студио, сваком по три самокамере, и удри! шест мјесеци ударнички! А ако су људи, 'мајеш... Они све то раде за право, видиш? И једу, и кењају, и помпају, и млате се... Цијела серија је за право... Само не знам је ли умиру... А Вл. Иљ. зна... Али штос је у томе да они то морају, 'мајеш? Морају јести, и све, не, иначе би флопнули, не? Па се питам, како то људи издрже, како могу? Бити нетко сасвим десети, тако дуго, 'мајеш?"

"Можда су програмирани", рече Gewsch. "Нису баш машине, али су преуређени. Трансформаторске дроге, као код Специјалних снага. Направе од њих те, Iszciuszkoве."

"Gewsch... А ако је све то стварно? Ако ми гледамо директан пријенос шевељења политрука по Глиwицама?"

Gewsch се насмијеши.

Какав учинак има 'Субатомска физика'? Њен доминантан састојак је ексцитатор амфетаминског типа, који стимулира десну (обично мање активну) полутку мозга, изазивајући шизофренији слично стање: појаву посве нове личности, карактера – и самих психичких процеса – понекад чак дијаметрално опречних првотној (лијевом мозгполутком вођеној). Тако да је нафутрани Векер Иртенбекер био сасвим друкчија особа од скрумпираног студента-небохода који се бавио сумњивим операцијама с другом Youssoufом.

У ложницу брачног пара Л-К упао је – у ОС ударној јединици – X.Ф. Дивадлов, агент привредне полиције, опремљен феромондетектором у облику косилице за траву (косилице су, према Партијском билтену, биле неопходни модни детаљ сезоне). Ф детектор Дивадлову је требало да докаже како другарица Машинка Л-К има у тијело на стратешким точкама уграђене феромонемитере, које је дала уградити не би ли привукла младог политрука из Katowica Натурала Плинског (не слутећи, јао! да је он хомосексуално оријентиран). Но проблем није у томе, него си је другарица Л-К емитере дала уградити у сивој, нелегалној биотехнолошкој клиници за којом трага Дивадлов. Док он унезвјереном другу Л-К открива све те појединости, Векер каже:

"Још један проблем у том нон-стоп чепухарењу. Никад не знаш гледаш ли праву ствар, 'мајеш? Сад гледамо тог фрукта из Пепеа – а што раде Wu-Tang, Гњилоба, стари Iszciuszko? Они су изабрали да гледамо пепејца, али јесу ли добро изабрали?"

"Износиш сумподставове?"

"Ма, 'мајеш, све је за озбиљно – они сви играју у овом трену, не? Све иде – Натурал Пински лови згодне апаратчике, и што ја знам. А ми гледамо само оно што нам је режисер изабрао. Прикраћени смо, Класика ми! Изневјерава се дух нон-стопке!"

"Онда би требало гледати десет ствари наједанпут", примијети Gewsch.

"То ти је као пренос Олимпијаде. Гледаш некакву шљапу који баца спомпану куглу, а на другом крају оборе свјетски рекорд на сто метара. Не, 'мајеш, адјино рјешење је да преносе нон-стоп све радње. Сваку на једном програму".

"И да се сви програми гледају. Да сватко има око хиљаду телевизора."

"У Минск, Gewsch! То је то – и то онда постаје свијет! И људи виде све – постајемо као богови! А-уф!"

"Осим глумаца, не заборави."

"М/Л! Централноје телевиденије омогућава људима обоготворење! Центртел – искупитељ човјечанства!"

"Морамо јавити Политбироу."

"Сматрам да је то херојски од Партије. Замисли – жртвује се за људе и води нас у властиту негацију."

Стари Iszciuszko, родоначелник, свлачио се прије спавања. Мирисао је гаће да установи јесу ли још довољно чисте. Крај њега је на туркменском тепиху лежао пудл-миљеник; стари Iszciuszko је мислио да је пудл оригинал, али се гадно варао; Iszciuszkova дјеца потурила су му б/т киберпудла јер је старац доживљавао тешке кризе кад би који од његових кућних љубимаца угинуо.

"Кад би то била истина", рече Gewsch.

"Прошу?"

"Све. Људи нису богови. Совмасе. Биљке. Сједе пред ТВ-ом, слушају суперпоп, иду на партијске домјенке, вегетирају. Машине 100%. Немају појма зашто раде било што. Инерција. Сватко их гура камо хоће. А што је најгоре – они који их гурају су исто машине."

"Опет ти."

"Бесловесни строј који води сам себе."

"Ја то не бих слушао."

"А и ти си исти као и сви они."

Векер погледа Gewschа некако смушено.

"Молотов га умлатио", промрмља. "А чему онда све, прошу? Зашто ми носиш материјал и пушташ да га продајем, кад сам исти... као они?"

"Баш ради тога. Јер си исти као други, док се не нафутраш. Јер те не могу поднијети док ниси на 'Субатомској'. И..." Пауза. "Мени се понекад... Уосталом то те се не тиче. Месо је ту и изволи. А и свиђа ми се... да апаратчики ждеру баш то."

На ТВ је другарица Машинка Л-К, побјегавши од свог друга супруга и бескомпромисног пепејца, тражила помоћ код сестре, партгрупорга у Политичкој редакцији гливичког Телевиденија; сестра јој није хтјела помоћи.

"Па ми смо род!" ридала је хистерично другарица Машинка. "Не осјећаш? Крв!"

"Једино што осјећам", одговарала је сестра-партгрупорг, "је да ниси у праву."

Антологијска сцена.

Чим је Гардије ушао у радионицу 36АБ на петнаестом кату Центруправе Индоксека (Централне управе Секретаријата за индоктринацију ССЕР-а), са сједиштем на Горњем тргу Народа/Народности у Босанском Броду, заскочили су га људоморно расположени Мужчине. У питерину, данас је Милетин дан да пушта казете, сјетио се Гардије док га је батерија тракторгитара тукла равно у њушку. Милета је био из Панкосмичког Малошишта и одштекавао је на напредни плотрок; Гардије је од тога трапио као рад. класа у оковима капитализма, али иначе му је Милета био симпатичан.

"Здраво стручњак!" заурла речени Милета кроз анархоидну електробаражу 'Дјевојачке плоти' или сличног достигнућа. Гардије тргне служком за појасом и стиша датфон 50%.

"У Курск красни", исприча се уљудно. "Опремљен сам нагоном за самоодржање."

"Владимир Говњич", прогунђа Милета, "на најподобнијем делу!"

"Что твоја работа?" упита га Гардије сједајући за свој радни стол.

"Јао... Крпим оног усраног Хармс-робота од прошле недјеље. Ако мене питаш – те суперпоп ТВ Хармсијаде су помојка и ђубре. Демолишу барем десет комада по јебеном випуску. Е па онда – ако баш треба десет киберспикера да се сјебе, онда их фрљи после на депонију, а не мене овде у здрав орган. Сплотим цео програмски савет. Их напомпам."

"Наводно ће увести Хармсијаде у политпоппрограм."

"У три класика. Онда ће политруци да чупају ноге и гркљане једни другима. А ја ћу да најебем, разуме се", брбљао је Милета и провјеравао истовремено логометром хармс-роботове интегриршчике, брзо и акуратно. Успркос својој неизмјерној простоти и оном што су ДСЗ-референти у својим мјесечним рапортима језгровито називали 'испољавање ставова сумњиве подобности' (скр. сумподставова), Милета је био првокласан кибертроничар, тако да су га увијек будни органи за сада трпјели, све док у вјечној дијалектичкој борби ефикасности и подобности не превагне опет ова посљедња. У идућој чистки – оде он у суперпоплогор, мислио је Гардије узгредно, провјеравајући листу дневних радзадатака.

Три водокотлића у алармантном стању. Гардије је уздахнуо и активирао ВИС диригирку (диригирани микромодул водоинсталатерског смјера). Диригирка је испузала из свог лежишта и кренула канализацијским цијевима до најближег неисправног котлића. Гардије је у Индоксеку савјесно и одговорно вршио послове и радзадатке водоинсталатерског кибернетичара.

"Мисли что вчера случилос", рече Гардије (цитирајући суперпоп-хит) док је диригирка хитала свом одредишту.

"Шта?" упита Милета не дижући главу.

"Срео сам 'вушку. На Прилазу Арме."

"Је л' било помпања?"

"Деривату, не идет о томе. Није имала пшчик."

"Види оригинала."

"А то је тек почетак."

Милета се окрене према Гардијеу, покаже знак 'чекај' и посегне руком испод стола. Гардије је знао да бива укључен импровизирани ђубрегенератор за ометање ДСЗ и државних монитора; њиме би се служили кад год би требало разговарати о потенцијалним сумподтемама. Да се органи не напињу улудо, говорио је Милета.

"Она је небоход. На Цвјетовима", рече Гардије кад је прорадио ЂГ.

"Хм."

"И на тренутке – као мало... фрукт, веш. Али опет... можда је то од дроге."

"Хех."

"Највјеројатније краде."

"Ој-јој."

"И Американка је."

"Јебем му Иљича!" узвикне Милета и тресне логометар о стол.

"Човече, ти обараш рекорде! Знао сам да си шљапа, али баш толики... Гигантски! Американка! Дај да те сместимо у Музеј Револуције, мајке му га набијем!"

"Има супер фигуру", рече Гардије.

"Ти си померио, одштекао и скрозирао. Не знам шта још чекам – треба да идем по Гајгеров бројач! У Фридриха!"

"Ма, није... Она се само родила у суперпоплогору, веш... Тамо су је и навикли на Цвјетове, дејствитељно..."

"Идем да пустим Патетическог", рече Милета, оде до датфона и стварно пусти Патетическог. И то 'Три године и ни дана мање'.

"Заправо не знам зашто ти то причам", рече Гардије интроспективно. "Не могу је ухватити ни за главу ни за реп, па то ти је. А свеједно..."

"Тебе ће референти жива да одеру", рече Милета.

"Иначе", дода мало касније, "тешка је свињарија то шта су урадили Америци."

"Терористи су криви", рече аутоматски Гардије. "Ултра-анархисти. Незапамћени злочин."

"Јесте, кад су разјебали Washington бојголовком, па су Амери думали... Али онда кад је избила Трагична грешка – и кад се испоставило да је советски штит 95,4% непропустан..."

"Да је било друкчије змендрао би и цијели ССЕР."

"Не кажем. Него – је ли било нужно узвратити ударац? И кад је већ Америка попушила – је ли било нужно изоловати? Блокада?"

"Контаминација, избјеглице. Безбразлози."

"Ех..." рече Милета. "Питам се само... како би данас свет изгледао? Да није Совјетски Савез доминантна велесила и култура и та говна. Би ли било још одштеканије?"

Гардије није коментирао. ВИС диригирка је стигла на циљ и извлачила своја високо специјализирана микрооруђа, прилијепљена уз унутрашњу стијенку котлића. Тихо је бипнуло кад је Милета искључио Ђ-генератор, сматрајући разговор завршеним. С њим је из свега испадала суперпопполитика.

Гардије је анализирао оштећени вентил, открио болесно мјесто и активирао бртвилице. Онда се окренуо да узме служком и...

"Ххх", простењао је Гардије, Април га је шчепала за руку и без ријечи га (дерући му кожу ноктима) повукла за собом.

#БАНГ!кош<180>мар/вр[луд]тлог:
1000пута*преекспонирана**фот?див!
љографија&једшпрекодругогћно
д е л и р ! <<онепознатјелествари>>*И:
СА/СВИХххх(Г!)СТРАНА/ОДЈЕДНОМ!!!
страхстрахстрахстрахстрахстрАХХХ*
СВА*МЈЕСТА*ИСТОВРЕМЕНО!!*

... и онда су одједном Април и Гардије негдје на Сави међу привлокалима на чамцима и држдрвећем.

Бљесак.

И гром прејак да би га се чуло.

"Друже капетане", рече мајор Попончиков Пјотру, "ово је друг потпуковник Корзикадзе из Мрежне службе ОС. Он је командант Одјела за садејства с ГОБ-ом. А ово је инжењер-капетан Точкин, он ће водити операцију." Били су у Команди Мреже ОС у Маврину.

"Здраво", рече Пјотр.

"Припремили смо ваш материјал, друже капетане", рече потпуковник Корзикадзе док су се спуштали лифтом у подземље, у Центрмреж-комплекс. Интересантно је питање – каквим точно екстра-способностима располаже ваш субјекат."

"Имамо двије идеје, онако чисто спекулативно", дода Точкин.

"Или је телекинетичар – што је, природно, повезано с исцјелитељским моћима – који из настраних разлога (психопатологија) материјализира дијелове себе на дистанци и тако манипулира објектима, умјесто да помоћу екстра-моћи премјешта објекте непосредно. Или је способан да се креће кроз хипотетску четврту димензију."

"У сваком случају", рече потпуковник, "ниједан ек страшчик с таквим способностима није досад откривен. Чак ни око најврућих точака у Америци. Мутација је јединствена."

Пјотр погледа мајора Попончикова. Нагађао је камо друг потпуковник смјера.

"И не сумњам да вам је јасан стратешки потенцијал субјекта с таквим екстра- способностима, у свјетлу достигнућа наше биотехнологије, друже капетане", рече потпуковник. Пјотр закима главом. Ето, војска се заинтересирала. Од важности за обрану земље – и оде његов случај. Здраво друже капетане. А свиња Попончиков се само смјешка. Њему све иде у плус, такав му је положај.

"Јесте ли већ радили с Мрежом, друже капетане?" упита Точкин Пјотра; сасвим реда ради, с обзиром на Пјотров ранг.

"Нисам", одговори Пјотр кратко.

Били су пропуштени кроз мо. поб. блиндирана врата и нашли се у Центрмрежкомплексу; у дугачкој сали гдје су пред батеријом терминала сједили оператори с техником на главама. Око оператора врзмали су се инжењери и техничари с чиновима на радним мантилима и потихо се договарали. Служкоми су непрекидно биповали, магнитштампачи зујали.

"А код нас је, ето, радно", прокоментира потпуковник Корзикадзе. "Точкине, који имамо терминал?"

"# 35, друже потпуковниче", одговори Точкин. "Ево га овдје."

"А сада је, друже капетане", рече он обраћајући се Пјотру, "неопходан прецизно дефинирати циљ операције. Што, специфично, треба сазнати?"

Оператор за терминалом 35 окренуо се на својој обртној столици према групи официра (није могао заузети став мирно ради апаратуре на глави). Види оригинала, помисли Пјотр. Тај поглед... Било је чак безобразно како је тај човјек буљио. Пјотр се сјети погледа екстрашчика из завидовске даче. "Тражим идентификацију особе из 1346 минуте видео-материјала 7ГРРР28/9МОИИ", рече Пјотр. "У првом реду – име и тренутачно мјесто боравка".

"Изврши", нареди Точкин. Оператор се без ријечи окрене натраг према терминалу. И ништа више.

"Оператор... он ништа не ради", рече Пјотр у недоумици.

"Какав оператор? У заблуди сте", дочека Точкин тријумфално.

"Нема оператора; све што видите – то је терминал".

"Пред вама је ХБТИ, хетерогени биотехнолошки инструмент, друже капетане; таква је Мрежа. Дијелове задатака – који траже велику брзину и прецизност – код нас обављају машине, али тзв. софтверске задатке – жива сила, чија је умна моћ, захваљујући стројном дијелу, повећана и до пар хиљада пута. Мозгови – преко којих комуницирамо с Мрежом, итд. – су прикључени у систем непосредно путем б/т адаптера – то је ова техника на њиховим главама. На жалост, нисте стручњак..."

"Како бирате те... оператере?" упита Пјотр.

"То су умно заостале особе, које захваљујући својој корисној функцији имају шансу да дјелују као здрава људска бића", одговори Точкин. "Њихови су родитељи драге воље пристали да им дјеца на тај начин служе Домовини."

Фамозни војни идиоте, помисли Пјотр. Суперспецијалне јединице. Или барем један вид њихове употребе.

"У вези с текућим задатком... Постоји извјесна могућност негативног исхода, у принципу. Ако се тражени субјект налази на подручју бивших Сједињених Америчких Држава. Подаци којима Мрежа тамо располаже доста су, рецимо, непотпуни. Ради – опћените ситуације, разумијете."

Монитор терминала 35 се освијетли; инг. капетан Точкин се нагне да би боље видио.

"Чини се стопроцентни успјех, друже капетане", рече. "Честитам. Субјект је – Oneheart, Бланкфранк Т, итд-итд... рођен 2028... Налази се у Суперпопуларном карантенском логору Nantes, 4118, барака Ж."

"Друже мајоре," обрати се Пјотр службеним гласом мајору Попончикову, "тражим дозволу да наредим привођење траженог субјекта."

"Нема потребе, друже капетане", умијеша се потпуковник Корзикадзе. "Већ смо упрограмирали Перманентну наредбу за провођење – по препоруци, разумије се, ваших ГОБ-старјешина."

Пјотр се (мало кисело) насмијеши.

"Требало је само у Мрежном термину открити личне податке тог гада."

"Па, почашћен сам што сте ми..."

"Примите и моје честитке, капетане Шчукин", рече мајор Попончиков. Ух, помисли Пјотр.

"Рапорт о привођењу требао би стићи сваког часа", рече инг. капетан Точкин.

Чекали су.

Рапорт стигне.

с-пкл 1219/ссер
веза: повнарбр. 4160/50-перм.
* субј. ОБЕХЕАРТ, б.т. #рт13422956
НИЈЕ присутан на територији с-пкл
1219?ссер* у циљу привођ.субј.
изврш. операција претреса шир.
спектра/извбр. 019-23инт * рез.
НЕГАТИВАН * истрага у току *
16/08/50/0912 ссервр.
пук. ФРУНСКИН, а.в.
К-дант с-пкл 1219/ссер

"То није могуће", рече запрепаштено инг. капетан Точкин. Нитко није на њега обратио пажњу; остали су официри гледали на други крај сале, гдје је око скупине терминала завладала изненадна појачана активност. Биповање скужкома повисило се за неколико октава. Појавили су се официри у бијелим смог-блузонима – ГОБ-агенти ступња Б и В за комбинирана садејства путем Мреже.

Свима је, наравно, било јасно што се десило; зна се ради чега избијају узбуне у Центрмрежкомплексу.

Само су се питали: гдје?

"Другарице потпоручник", заустави потпуковник Корзикадзе једну узрујану жену-техничара. "Што се догодило?"

"Друже потпуковниче – терористи су уништили зграду европског Индоксека у Босанском Броду!"

Димна печурка се полако дизала над градом. У даљини су затулиле сирене.

На Сави, одузете совмасе гледале су печурку како полако расте у небо. Онда се на њих срушио вјетар од ударног вала, и од тог вјетра распрсла се на комадиће глупо замрзнута слика. Вода је закипјела међу чамцима-кафићима, полетјела су оброк-паковања са столова, гомила је потрчала према оближњој станици експреса рушећи уличне киоске и газећи беспомоћне робосметларчике. Однекуд се појавио војни самолет у ниском лету и вриснуо у смјеру печурке. Прснуло је разбијено стакло.

Април и Гардије обрели су се у некаквом пролазу пуном празних кутија суперпоп-сојбургера 'Радост колективизма', по страни од успаничених совмаса. Гардије је гледао Април разрогаченим очима. Она се наслонила на зид, тешко је дисала.

"То је био он", продахтала је.

"Април – Вл. Иљ. – Што..."

"Он", рече Април. "Ставио је бомбу код тебе у Индоксек. Случајно сам гледала тамо – и видјела – јер је бомба била сва преко, разумијеш – а то се одмах види – и тебе – и..."

"Април – оно – то је Индоксек?"

Април климне.

"О у питерину", рече Гардије и окрене се од ње, према шареној хрпи 'Радости колективизма'. Мислио је о Милети. Мислио је о амблему Заготзерна на кутијама.

"И – сви су мртви?"

"Да", одговори Април. Гардије зажмири. (Црно и без одговорности.)

"Откуд ми овдје, Лењо га помпао."

"Ишли смо преко. Ја сам те пренијела."

Април удахне. "Био си тамо, видио си. Тамо – се види све наједанпут. И одатле се може на било које мјесто на свијету. Директно. Мислим да је то четврта димензија."

"В. Иљ.", рече Гардије. Руке су му се почеле трести.

"Ето. Вјеројатно ми је то ради Америке. Јер је моја мајка била озрачена док је била трудна."

"Ја видим све. И гдје год било сакривено. И могу узети што год хоћу. И... видим оне дијелове вас који постоје преко, оне којих ви нисте свјесни. Гдје се види што мислите. И све."

"Једино..."

Гардије је био превише пометен да би разумио све што Април прича, и тек га је промјена у тону натјерала да се окрене. "Човјече", рече Април, "ти немаш појма како је. Тамо. Све је надохват руке, а безвриједно – јер је обично, од ове стране, разумијеш? А тамо нема никога. У суперпоплогору – ти немаш појма, тко није био не може то ни замислити – тамо сам почала јести Цвјетове да видим ону страну, да будем иста као сви, разумијеш? Могла сам отићи оданде кад год сам хтјела – али све је било тамо, сви које сам познавала, све! Блесаво дијете, ето. Па и сад, некад..."

Гардије је узме за руку. Почеле су га пећи огреботине. Април се тресла. Дошла је по мене, помислио је изненада. "А он", рече Април, "постоји. Исти као ја. Само никако га не могу пронаћи, никако! Видио си како је преко. Каос је то. Има толико мјеста да су шансе..."

То је био он, рекла је, сјети се Гардије.

"Сине Лењине", зазове Гардије престрашено. "Април – он је подметнуо бомбу!"

"Да", рече Април. "И прије оне у Упсали, Бечу и у оном смијешном граду. Тако сам и сазнала за њега. ВИДЈЕЛА САМ ИХ."

Гардије јој пусти руку.

Из зида изађе човјек.

Опет сам на почетку, мислио је Пјотр потиштено, изгубљен усред збрке у Центрмрежкомплексу. Осим што знам кога тражим.

Али знам такођер и да је неухватљив. Барем је интерес Армије рапидно опао, пробао се утјешити.

"Очито", закључи инг. капетан Точкин, "били смо нереални мислећи да ће тај Онехеарт – уз своје екстра-моћи – остати у суперпоплогору."

Потпуковник Корзикадзе и мајор Попончков напустили су двојицу нижих официра и умијешали се у групу заузету Б. Бродским нападом.

Остало је још једно, помисли Пјотр. Хазард.

"Друже капетане", обрати се он Точкину, "могу ли тражити од Мреже још једну информацију?"

Точкин га погледа. "Можете, друже капетане. Само пожурите – ускоро ће антитерористичке операције заузети и овај терминал."

Идиот-терминал поново окрене према Пјотру своје рибље очи. "Који су ресторани (и слични објекти) на подручју Мреже забиљежили у посљедња два тједна пораст прихода захваљујући продаји јела од оригиналног меса?" Ето – блесава идеја која подразумијева да Oneheart из неког болесног разлога није драгоцјене оригинал-артикле сам употријебио (али тко би сам појео преко 100 кг меса, макар и оригиналног? За два тједна? Али можда има и саучеснике. Или пуни шкрињу.) него га продао неком од оних суперподобних ресторана специјализираних за оригинал-јела, који су међу апартчикима мјерило соцстатуса (иако – уз такве екстра-моћи, њему рубље неће требати). И још – да је власник тог фиктивног суперпод. ресторана довољно похлепан да сву количину одмах пусти у оптицај (али опет, власници јесу у принципу похлепни, Пјотр је радио у сектору и познавао тип људи; а муштерија је увијек било; доћи само на листу чекања за суперпод. ресторан био је подвиг). Погледао је Точкина и видио да је и њему отприлике јасан тај лов у мутном. Инг. капетан се смијешио. Ех.

Одговор стигне.

ВП6788/08/50/1052/гхРт=3
* кишлак&кизјак, амстердам/ССЕР
* легер лиефхет волк, ереван/СССР
* no habla cafe, нанкинг/КНР
* комуна, париз/ССЕР
* задр. ресторан бр. 9, пномпен/ДРВ
* оториноларингологија 1 и 2, улан батор/НРМ

"Дај испис с комплетним подацима", нареди Пјотр терминалу. Послије се јавио мајору Попончикову.

"Друже мајоре", рече, "дозволите да наставим с истрагом у вези с проблематичним случајем."

"Свакако, свакако", одговори мајор Попончиков. Мисли да идем обављати формалности, расписати генералну ГОБ-потјерницу и те ствари, знао је Пјотр. "Само напријед, друже капетане." Очаран је што се нашао усред велике ствари, макар и случајно.

Узбудљиви живот ГОБ-агената. Инг. капетан Точкин пратио је Пјотра до излаза.

"Знате ли, друже капетане", рече он у лифту, "да је сасвим могуће да ове терористичке акције изводи управо ваш екстрашчик?"

"То би објашњавало неуспјехе Мреже и ГОБ-специјалних екипа и државних екстрашчика и система осигурања, разумијете."

"Хвала на гостопримству, друже капетане, и здраво", рече Пјотр, капија Команде Мреже ОС – Маврино се отвори и он изађе на плочник Авеније домовинских корачница.

Крене замишљен према станици градпојездметроа. Сад још и ово. Ако тај инг. капетан буде брбљав, и то дође неком генералу до ушију...

Боље провјеравај оне ресторане, рече сам себи. Оде дупе ако не упали.

А што ако Oneheart јест тај манијак-терориста, и ја вршим контрареволуционарни чин не извјештавајући надлежне?

Пјотров служком забипује на грађанском каналу. Пјотр стане и нађе се у незавидној ситуацији, бујици совмаса на путу. Псовали су га и тиме и не знајући (јер је био у цивилу) вршили минорни суперпопполитички пријеступ. Олабавите, мислио је раздражено Пјотр. Не може човјек стати на улици.

"Шчукин", јави се он.

"Друже Шчукин". рече служком, "овдје Лењболница 34, Одјел за канцерозна обољења. Дужност нам је да вас извијестимо да је данашњег дана у 0850 код ваше супруге, Шчукине Аље Пјеровне, #44Љ8, дошло до наглог погоршања здравственог стања. Због престанка рада оба плућна крила (изазваног малигним тумором) ваша је другарица супруга сместа прикључена на пулмосупститутор, међутим, наступило је дубоко коматозно стање и у 1107 регистриран је престанак рада њезиног мозга. Више пута поновљена реанимацијска процедура није дала задовољавајући резултат. Желите ли одобрити искључење система за умјетно одржавање животних функција?"

"Мајко моја", рече Пјотр.

"Разумијемо вашу тугу, друже", настављао је служком, "но наша је немила обавеза да вас упозоримо да тренутачно још најмање четири пацијента чека на ред за систем за одржавање ЖФ, те – разумије се, без притиска на вас и ваше најинтимније осјећаје – свака минута, у духу Хипократове заклетве..."

"Искључите", рече Пјотр и угаси служком.

Аља.

Пролазници су га срдито заобилазили, ударали служкомима, суперпоп женским торбицама, омладинским познакомшчикима; б/т шарпланинци су му се заплетали у ноге уз увријеђени лавеж, бакице пензионерке су га крволочно одмјеравале, апаратчики су му чепили ножне прсте.

_____ како баш сада толико је мало требало да да сам ријешио овај случај све би се средило залихе Политбироа знам како је то у болници изгледало ти њихови ЖФ системи ја сам крив сигурно је чекала на умјетна плућа сигурно а кад сам је задњи пут а само сат касније ______

Ја сам им рекао да је искључе.

Технички, ја сам је убио.

Аља.

Човјек који је изашао из зида био је висок и страшно мршав и носио је маљевичке и Хертзов Црвени сако и Ударничкије одраз-наочале. И имао је ријетку косу и фујрок- тетоважу на образу.

"Април", рекао је и скинуо наочале, "ја сам Gewsch."

Април је кренула према њему. Гардије се следио од Gewschовог погледа. Април, Април, звао ју је у себи. Она се није обазирала.

Gewsch испружи руку.

Април.

"Been looking for you", рече Април.

"Знам", одговори Gewsch.

Април прихвати његову руку.

Слиједећи трен више их није било.

'Радости колективизма' су се самозадовољно излежавале око Гардија.

Април.

Rue St. Andre-des-Arts.

"Хајдемо", рече Пјотр Французу Patibulaireу, агенту ступња W којег му паришка ГОБ-префектура додијелила као водича/преводиоца. Patibulaireу Пјотр није био баш симпатичан. Пјотр је у заходу експреса Амстердам-Париз попио сто педест грама синт-вотке с двије таблете 'Мирових бригада', купљене на црно, и осјећао се врло анестезирано и било му је свеједно што Патибулаире мисли о њему.

Два агента уђу у ресторан 'Комуна'.

'Комуна' је, као и сви добростојећи локали, била намјештена у ретроколхозном стилу, великом хиту текуће се зоне у култживоту политрука (а тиме и апаратчика, разумије се). Све што треба било је ту: прљави стољњаци хигијенски замусани прстима признатих умјетника-пропагандиста, гола рукотворена жаруља која виси са стропа на оригиналном гајтану, Сеико кибермухе-зунзаре, уникатне штампане пароле на зидовима ( ЦИЈЕЛА ЗЕМЉА УЧИ ОД АРМИЈЕ, ПОШТУЈ РАД ЧИСТАЧИЦЕ, УНОСИ У ОРГАНИЗАМ ВРУЋУ ХРАНУ И РАЗНЕ ЗАКУСКЕ ), напредна м/п импро музика. Врло ексклузивно, у току и укратко подобно. Као и у Еревану и Амстердаму.

Иначе, зна се, стандардно: шанк, самовар, ракије, синдикални орган реда и мира, конобар (у шик радник-ударник комплету). И пар гостију заслужног изгледа у сепареима. Оригинал-артикли, дакле, у оптицају.

Све то Пјотр механички сними погледом и дрвено, шкрип-шкрап, откорача до шанка. Могао се трудити да буде неупадљив али баш га брига.

"Друже", рече и покаже исправе, "тражимо власника овог локала." Усне су му се укочиле по путу.

Конобар није трепнуо.

"Онуда", рече он изврсним руским (наравно) и покаже им на која врата требају ићи. Пјотр одшкрипута, Француз за њим. У канцеларији украшеној дивпортретима друга Василија Јаковљевича Головина чекао их је носати субјекат склон гојазности с марксистички бујном брадом, и пушио оригинал-цигарете. "Друг Ал-Лигамент?" упита Пјотр.

"Ја сам", одговори брадоња руски.

"Ми смо из ГОБ-а" – исправе – "Дошли смо вам поставити извјесна питања. Друже Патибулаире", рече Пјотр француском агенту, "припремите ињекцију."

Patibulaire рашири по столу прибор и почне уобичајену процедуру. Власник је гњечио цигарету у пепељари. Пјотр је зурио кроз прозор. Сунце је залазило, небо је било зелено по рубовима (фотосмог).

"Нема разлога за узрујавање", говорио је Patibulaire." Ово је једноставни тест за присуство антидота на супстанцу Ч у вашој крви. Рутина, разумијете..."

"Је ли тај – серум истине... стварно неопходан?" питао је власник док му је Patibulaire скидао индикатор с коже лакта. "Потребно је да будемо максимално сигурни да говорите истину", објасни Patibulaire. "А овим путем то постижемо уз најмање неугодности по вас, разумијете..."

И убризга му супстанцу Ч.

"Пуно дискутирате са субјектима", рече Пјотр док су чекали три минуте да супстанца почне дјеловати.

Patibulaire је шутио.

"Од кога си набављао оригинал-месо у посљедња два тједна?" упита Пјотр омлохавјелог власника. "Свињетину, телетину, пилетину, но?"

"D'un ... etudiant-nebohodimiy", одговори брадоња.

"Од једног студента-небохода", преведе Patibulaire.

"Толико разумијем и сам", рече Пјотр. "Како се зове?"

"Je ne sais pas."

"Опет разумијем", рече Пјотр. "Како си му плаћао? Готовином? У натури?"

"Non, non, avec ma carte magnetique!" одговори власник. Види аматера.

"Нису ме обавијестили да знате француски", рече Patibulaire увријеђено.

"Дај број картице."

"C'est dans ma slouzhokomme.."

Пјотр пошаље добивени податак локалној ГОБ-информбанци. Идентификација је обављена за тридесет секунди.

"Није он", рече Пјотр. "Иртенбекер, Векер, студент биотехнологије, стипендист Муслија, регистрирани наркоман. Maison de Proleteriat Internationale 790F/22, Citе Universitaire. Водите ме тамо. Друже."

Оставили су омамљеног власника да се њише на столици.

"То је релативно неподобан кварт", рече Patibulaire. "Антисоцијални елементи, деликвентно-анархоидна омладина..." Испред 'Комуне' чекала су их двојица у сивим апаратчик-одјелима.

"Капетане Шчукин", обрати се један од њих Пјотру, "ми смо – А и Б из Специјалних јединица ОС. Наређено нам је да вам пружимо помоћ у истрази."

И затим (за Пјотра сасвим сувишно) дода:

"На највишем мјесту сматрају да постоји могућност да субјект Oneheart, Бланкфранк Т. има везе с текућом серијом терористичких акција."

"Унутра је", потврди специјалац Б искључивши екран-наочале. "Друга соба лијево. Спава. У друштву женског субјекта." Он, Пјотр и специјалац А стајали су у мраку у ходнику, пред вратима стана Gewsch-Onehearta. Patibulaire је чекао доље у самолету и пратио операцију преко видеа, спреман да у случају потребе узбуни расположиве паришке органе реда и мира. Довде – и до Oneheartovog лажног имена – их је врло брзо довео кратки информативни разговор (уз примјену средстава још ефикаснијих од супстанце Ч) с несретним студентом – небоходом преко пута. И управо се показало да су апаратчик-одјела изнутра пуна суперсофистицираног наоружања и обавјештајне опреме.

"То је стопостотно он?" упита Пјотр.

"Потврђено."

"Врата су спремна", јави А. Он је помоћу спецкома продро у сигурносни систем масзграде и успоставио контролу над вратарским потпрограмом Gewsch-Oneheartovog стана. Тамо су унутра управо све браве прешле у положај 'отворено'.

Три агента припреме своје оружје: Пјотр црну службену Шкоду, специјалци Чакове с аутономним фиксирањем мете. А отвори врата. Пјотр клизне унутра, специјалци за њим. Мрак, ходник, без намјештаја, некакво украсно биље се мигољи у дну. Друга врата лијево; Пјотр за трен затвори очи. Један, два, три. Лежали су на кревету, загрљени, заспали. Неред. Жена је имала фантастично тијело и дуге ноге и била ошишана до коже. Gewsch-Oneheartov образ се црнио од тетоваже. Док их је Пјотр гледао, жена се окрене на бок.

Специјалци опале из својих Чакова. Флоп флоп. Имали су пригушиваче.

Тијела на кревету се кратко згрче и све је било готово.

"Материну", рече Пјотр.

А упали свјетло. Б оде до кревета вадећи успут из одијела двије вреће мо. поб. пластике. Није уопће било крви.

"Напријед с хладњачом", заповиједи А некоме преко спецкома. Пјотр је стајао и бленуо. Специјалци почну пакирати тијела у вреће, брзо и ефикасно.

"Зашто?..." упита Пјотр и спусти руку у којој је држао Шкоду.

Одједном му је била јако тешка. Бољеле су га ноге.

"Друже капетане", рече А, "нама су на највишем мјесту наредили: смјеста елиминирати."

"На највишем су мјесту закључили", рече Б, "да је субјект ради својих екстра-моћи, прво – практички неухватљив, друго – преопасан да би био на слободи. Ако стоји иза оних акција, схваћате..." А пријекорно погледа Б-а.

"А чему... вреће?"

"Б/т", одговори кратко Б, наједном врло запослен.

Тако, помисли Пјотр. Нова врста војних екстрашчика.

Ишло му се кући.

Осјећао се глупо и као да би могао мирне душе подићи Шкоду до своје сљепоочнице и окинути. Гледао је како глава Gewsch-Oheheartа нестаје у врећи и сјетио се како му је тај човјек показао просту амерички гесту, некако му је било блесаво око срца. Неке су се ствари негдје комешале. Гледао је жену коју никад раније није видио, а која је испала тек онако, некако успут. А имала је такво тијело и ћелаву главу и какво име може имати таква женска? И откуд она у кревету с Gewschом? И хиљаде питања у ноћи. Хиљаде уличних свјетиљки свијетле на улицама којима нитко не пролази.

Звук два патент-затварача.

Ето.

Гардије Костањ никад више није видио Април.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]