Biblioteka srpske fantastike

Rok Blenkuš

Sutrašnjica

Policajac sam i imam dvadesetdve godine. Gušter, ako bolje zvuči. Rođen sam u Rometownu, u Novoj Kaliforniji, petnaest godina posle zemljotresa u Sv Andresu. Uostalom znate, tada je potonula čitava zapadna obala. Moj otac je radio na imanju, na Obodu, tako da smo mama i ja uglavnom samovali. Slao nam je dosta novca. Ne sećam se više tačnog iznosa, ali mislim da je bilo oko dvadeset hiljada WT Franaka. Dovoljno. Kasnije je nastupila tibetanska kriza pa su Kinezi poslali svoje ljude na Obod. I mog oca nije bilo više. Odjednom. Njegovi prijatelji su nam doneli dva emo-stim diska. To je sve što je ostalo od njega. Priključili smo se i plakali smo.

Iznajmljivanje kuće u Rometownu je postalo preskupo pa smo se morali preseliti u New Tokyo. Sećam se da mi je neko odmah po dolasku u N.T. rekao da je New Tokyo kao mešanac nastao ukrštanjem Gotham cityja i starog New Yorka. Još je gori. Mama se zaposlila u Bio Tecu u proizvodnji veštačkih organa. Bila je genetski tehničar, ali ranije nikada nije morala raditi. Progurala me je kroz školu, a pre godinu dana sam našao ovaj posao. Nikada nisam želeo da zavisim od drugih.

Ne znam zašto baš ovaj poziv – policajac. Mislim, nekima bitange ubiju prijatelja ili roditelje, pa pristupe Policiji da bi se osvetili. Posvete se borbi protiv nasilja. Da... Neki još uvek veruju tim glupostima. Lično, na žalost ne živim za ta visoka načela. Možda to radim jer volim neizvesnost i opasnost. Nikada ne znaš hoćeš li dočekati sledeće jutro. Nikada nemaš vremena za razmišljanje. Nisam iskompleksiran, a ni ograničen. Život je ipak prljav i zato ne želim o njemu da razmišljam više nego što je potrebno i time se opterećujem. Budim se oko podneva, ubacim u usta ostatke iz frižidera i odlazim. U auto, na ulicu. U pakao.

Uveče padam u postelju i priključujem se na emo-stim. Previše toga vidim da bih ravnodušan zaspao. Ovako uradim Klik! i zaboravim na čitav svet. U početku sam mogao i bez emo-stima. Išlo je tako sve do problema vezanog za prijemne veznike. Znate već kako radi emo-stim. Lepo ti otvore lobanju, ugrade veznik, podese frekvencu na onu koju produkuju alfa talasi tvog mozga, zatvore i gotovo. Uživaš u potpunoj čulnoj predstavi.

Kada je došlo do tih promena radio sam u Policiji tek tri meseca. Bože, sećam se kada smo našli prvog. Šef me je upozorio na to da mi može pozliti. Povratio sam pola utrobe, a posle toga sam drhtao dva dana. Ležao je na podu bez glave. Zapravo glava je bila ono što je od njega ostalo. Barabe su mu ubrizgale NUV-karbo kiselinu, koja mu je rastopila kosti lobanje. Ono što je ostalo bilo je razbacano svuda unaokolo po pločniku. Nije problem u krvi. Toga u mom pozivu ima mnogo. Leševe nalazimo na sve strane. Radi se o tipu. Momak je imao jedanaest godina.

Kasnije smo saznali da je mali bio iz Ginze. Dakle, bogataš. Rastopili su ga zbog Sony emo-stim veznika, koji je imao ugrađen u glavi. Ubijeno je još sedmoro pre nego što smo našli mesare. Niko od njih nije bio stariji od petnaest godina i svi su bili bogataši. Banda je pucala visoko. Emo-stim veznici više klase kao što su Sony, Futura Labs i slični su teški bar po deset kila. Taj novac su mogli dobiti i pljačkama ali nisu hteli "laku lovu". Svinje.

Imali smo sreće. Ulovili smo ih posle dva meseca. Barabama su usađeni represori i poslati su na Mars na pet godina. I to je bilo to. Život je sranje. Noćima sam se posle ovoga budio sav preznojen i uplakan. Nakon toga psihoroid mi je dao emo-stim diskove. Sada više ne mogu bez njih.

Šef me je pohvalio i uvećao mi je platu tako da sada živim u vlastitom stanu. Nije Ginza, ali je moj. Jednostavnije je sada sa ženskim svetom. Mogu dovući koga hoću i niko mi neće zanovetati. Nemam stalnu žensku. Bio sam dva puta ozbiljno zaljubljen. U oba slučaja je veza propala. U oba slučaja sam se na kraju osećao kao gomila smeća. Prva je bila Jancy. Bila je skoro čista belkinja bez trunke japijevske krvi u sebi. Kada je otišla svemu sam želeo da kažem zbogom. Počeo sam uzimati omamljujuća sredstva. Klasika, počneš sa marih-pivom, iz fore, a kasnije je sve gore i gore. Na kraju sam uzimao po tri miligrama komorfa na dan. Nekada po više dana nisam znao šta se oko mene događa. Polako me je proždiralo. Fizički me uništavalo. Mislim, nije to kao sa emo-stimom, zavisiš, ali možeš i bez njega. Kada ga isključiš, opet si ti onaj stari, bez posledica. Komorf te uništava. Svakog dana sam bio sve manji i manji. Za moj devetnaesti rođendan uzeo sam preveliku dozu. To me je poklopilo. Ležao sam na podu čekajući da dođe kraj. Posle toga je došla Mariko, moja školska drugarica, i pronašla me takvog. Zajedno sa mamom su me odvukle do međustanice gde su mi pročistili krv i dali neuronsku terapiju. Tamo sam proveo tri nedelje, a Mariko je svaki dan sedela kraj mog uzglavlja. Ona je bila moja druga ljubav. Dok je trajalo bilo je izuzetno. Stalno smo bili zajedno, slagali smo se u krevetu i tako dalje. Trajalo je do trenutka mog potpunog ozdravljenja. Poslednjom neuronskom inplantacijom odnešena je sva moja ljubav. Napustio sam je i čitava dva meseca sam patio zbog toga.

To je bila moja poslednja ozbiljna veza. Usledila je hrpa bezimenih, drink, seks i ćao. Neke bolje neke lošije, pored emo-stima ionako nije bitno. Sve je moguće, Japinje, mulatkinje, azogenke. Baš me briga! Za Bio Tecov imunosistem dao sam imunotelašca. Ako nešto i zgrešim i odem do đavola nemam šta da izgubim. Jednom sam zbog toga morao da posetim službenog psihoroida, pa mi je rekao da pokušam sa muškarcima. I to sam počinio, ali se sve skupa pretvorilo u dar-mar, jer sam izraziti hetero. Sad bar to za sigurno znam. Psihoroidu ionako više ne verujem.

Te večeri je padala kiša. U jesen u New Tokyu stalno pada kiša. Pre ponoći sedeo sam u nekom zabitom baru u Haitownu, zapadnom delu N.T. Bio je to jedan od onih džabalebaroških barova u kojima uvek sretneš propale tipove. Par japovskih dilera, prostitutka sa crack-genom, koja za pola WT Franka uradi šta poželiš i gomila pijandura, naravno. Klasika.

Ne znam uopšte šta me je tamo navelo da svratim. Enterijer nije bar pola veka preuređen. Kvazi Hi-tec, sve prepuno hroma, neona i monohromatskih holograma. U uglu se vrtela ogromna crvena ruža, Crvena ruža, da. Tako se zvala ta rupa. Patetično. Projektor je bio pokvaren tako da je hologram svakih par sekundi poskakivao, a povremeno je gubio jednu od dimenzija. Šteta!

Sedeo sam za neverovatno neudobnim zvezdastim stolom između tri stuba u uglu i pio nešto braonkasto. Meni na stolu je imao neverovatno dotrajao motivator i kada me je petnaesti put upitao da li mi se piće dopada, tresnuo sam ga o zid. Piuknuo je i utihnuo. Barmen me je primetio u aktu ali nije reagovao. Na drugom kraju stajao je sto za Gen-o-roll osvetljen zelenim laserima. Oko stola su sedela tri tipa. Gen-o-roll je bio zabranjen posle problema u Bio Labovima. Tada je u genetski kod zapadne populacije ubačeno nekoliko vrlo loših dodataka. Ja sada nisam mogao da intervenišem. Ova stvar nije spadala u moje nadležnosti, a osim toga Haitown je ionako bio otpisan. Za te nesrećnike niko nije više brinuo.

Fora Gen-o-rolla je rekombinacija i dovod stranih tela u gene jedinke. Da bi računar imao direktnu vezu sa tvojom DNK, ruku učvrstiš u poseban otvor. Drugu ruku držiš na komandnoj tabli i oprezno posmatraš sto na kome se vrte hologramski delići nekog predmeta. Deliće pokušavaš uklopiti u celinu. A-la stara Rubikova kocka iz prošlog veka. Što više poena skupiš to bolje gene dobiješ. Poraženi dobija ostatke. Neki srećnici gube noseći sa sobom kombinacije ćelija raka. Takav slučaj je izlečiv jer ga leči svaki med-teh uz malu nadoknadu. Manje srećni, međutim... crkavaju pored šanka. Oni koji zakače crack-gen polako umiru. Sve počinje sa manjim promenama, kao što su sitne ranice. Na kraju se gadiš čak i tehovima.

Za stolom su sedela dva Japosa i neki crnja. Zanimljiva kombinacija. Posmatrao sam crnca, koji je gubio i počinjao da se znoji. Tada mi je prišla neka ženska u ljubičastom kompletu cenjene marke i zavukla mi šaku u pantalone. Na uho mi je šaputala neke reči na nepravilnom japanskom i trapavo se cerekala. Nisam sve razumeo. Japski je bio stranački proizvod Japanskog jezika pa se od njega znatno i razlikovao. Skoro svaka ulica je imala svoje konstrukcije. Odgurnuo sam je od sebe. Tako nisko nisam još pao. Nešto je promrmljala i pridružila se Japosima za stolom. Tada sam video koliko je zapravo bolesna. Imala je jednu nogu izrađenu od karbo plastike.

Bar mi se zgadio. Bacio sam novac barmenu i izašao na ulicu, na kišu. Krenuo sam ka autu. Čuo sam poziv sa mog satcoma. Sranje! Vazdušna patrola je primetila tuču u blizini Ruže. Pošto sam se tamo nalazio morao sam da krenem u akciju. Skokom sam se našao pored kola ali sam pri tom ugazio u baru na ulici. Voda mi je prodrla u cipele. Verujte, ponekad mi je zaista svega dosta. Seo sam u auto i krenuo. Turbine su se zavrtele.

Napadači su bili dvojica Japosa. U slepoj ulici tukli su neku žensku. Autom sam se dovezao do ugla i ukočio. Bila je to jedna od onih tipičnih ulica, uzana, stisnuta između dva nebodera u raspadu. Trojka je stajala ispod jedine neonke u ulici tako da sam video samo siluete. Manji Jap je držao žensku a drugi ju je hteo prepoloviti gvozdenom šipkom. Pucao sam u njega. To ga je odbacilo prema zidu i lagano je skliznuo na zemlju.

Drugi je odgurnuo žensku od sebe i pokušao da pobegne preko zida. Pogodio sam ga u letu tako da je pao na drugu stranu. Znao sam da je mrtav. Policijski pištolj standardnog kalibra dozvoljava manju nepreciznost pri ciljanju. Dovoljno je dobar da bi pogodio. Nimalo me nije grizla savest. Barabe u devedeset devet posto slučajeva zaslužuju ono što dobiju. Da ga nisam pogodio prepolovio bi nesrećnicu. Prišao sam lešu kraj zida. Na grudima je imao ogromnu ranu. Kao što sam i rekao naše oružje je jezivo precizno. Izbečio se i imao je širom otvorene oči. Okrenuo sam ga vrhom cipele i pretresao mu džepove. U novčaniku je imao nešto WT Franaka i dvesto Jena. Uzeo sam ih. Bio bih glup da nisam. Okrenuo sam se devojci. Sedela je na ivici pločnika. Plakala je i rukama skrivala lice. Kišne kapi su klizile niz njenu crnu kosu. Verovatno je bogata. Na sebi je imala dragocen taman kožni mantil. Skupe cipele isticale su njene tanke članke, a na ruci je imala tešku zlatnu narukvicu. Nije mogla imati više od trideset godina. Vitko telo bilo je bez greške. Duge noge, koje je mantil otkrivao bile su skladne. Ako je starija morala je imati vrsnog estetskog hirurga na usluzi. Imala je nežne šake koje su se završavale dugim negovanim noktima. Šta je ovakva devojka tražila ovde?

Osetila je da je posmatram pa je podigla glavu. Japanka bez trunke Japi krvi. Prelepa. Njene krupne oči su me prestrašeno posmatrale. Suze su se mešale sa kišnim kapima koje su joj milovale lice. Bila je znatno mlađa, devetnaest, dvadeset. Iza poluotvorenih usana pojavili su se pravilni potpuno beli zubi. Bio sam siguran da nisu keramički.

Odlučio sam. Uhvatio sam je za ruku i poveo ka automobilu. Znao sam šta radim. Ne smeš nikada i nikome verovati, tek tako. Bilo mi je svejedno. Svejedno da li će mi zabiti iglu u leđa. Nisam je želeo izgubiti. Pitao sam je da li bi krenula mojoj kući. Nemo je klimnula glavom u znak odobravanja. Na svetlosti, koju su bacali automobilski reflektori mogao sam videti zlatne tačkice raspoređene oko njenih tamnobraon dužica. Na svakoj beonjači imala je po jednu malu zlatnu zvezdicu. Goldorg! Devojka je imala najskuplje oči na tržištu.

Autom smo se dovezli kući. Uspeo sam doznati njeno ime, Mashi Soo. Bila je konkubina predsednika Bio Teca. To je objašnjavalo sve. Bio Tec je bila jedna od najjačih kompanija na zapadnoj strani. Jedna od onih koja je mogla da prekida i uzrokuje ratove svuda po svetu. I ona je spavala sa njenim predsednikom!

Ušli smo. Odložio sam njen mantil i prebacio moju jaknu preko vešalice. Sela je na kauč i zagledala se u neki stari film koji se vrteo na uključenom holoteku. Kratka haljina od crnog kašmira isticala je njeno skladno telo. Doneo sam piće i ponudio je čašom Walkera. U tišini ga je prihvatila. Kroz prozor je prodiralo svetlo sa reklame, koja je visila na zgradi preko puta. Reklama je prikazivala devojku sa bujnim grudima, koja na čistom američkom reklamira najnoviji model Toyote. Mashi Soo je polako ispijala hladnu tečnost i gledala napred. Na holosetu Marilyn Monroe je toplo ljubila ostarelog Rivera Phoenixa. Nikada me nisu oduševljavali kompjuterski oživljeni glumci. Bilo je sve previše izveštačeno. Puf! Film je prekinula reklama za Coca-Colu. Ugasio sam set. Najednom je počela da govori. Nisam se prevario, imala je devetnaest godina. Harland, predsednik Bio Teca kupio je kada je imala dvanaest godina. Kupio je od njenih roditelja, da kupio! Nisu bili siromašni ali nisu bili u mogućnosti da je školuju na zapadnoj obali, gde su živeli. Harland je obećao da će se o njoj starati i oni su je dali. Sa njim je otišla na zapad u New Tokyo u njegov raskošan stan u Ginzi. Najpre je bilo grozno, rekla je. Stalno je plakala i razmišljala o bekstvu kući. Za par meseci se navikla. Davao joj je sve što bi poželela. Odeću, igračke, nakit. Navikla se na raskoš tako da ni u pravim situacijama nije više mislila na bekstvo. Sa njim je prvi put spavala kada joj je bilo samo četrnaest godina. Zatvorila je oči i čekala. Pokušala je da misli na sve lepe stvari koje će dobiti. Nikada nije uživala u seksu sa Harlandom. Imao je najmanje sedamdeset godina. Njegovo telo je bilo celovito koliko je to hirurgija mogla da omogući. Pa ipak. Odavao je utisak ukrasne lutke. Na drugog nije ni smela pomisliti jer bi je ubio. Mashi nije znala šta je ljubav. Mislila je da je to cena koju moraš platiti da bi šetao sunčanim avenijama gledajući lepe izloge želeći lepe stvari. Najpre nije pristala na operaciju, ali ju je Harland ubedio. Goldorgove oči je dobila za osamnaesti rođendan. Večito je Harland vladao, kao i onda kada su joj ugradili prijemne vezove za emo-stim.

Uzeo sam praznu čašu iz njenih ruku i dao joj svoju netaknutu. Uzela je i željno je ispraznila. Čaša joj je iskliznula iz ruku i pala na tepih. Lagano sam je zagrlio i ona se privila uz mene. Pre dva dana joj je Harland rekao da mu je dosadila. Tada je njegovim Rollsom dovezena u Haitown i izbačena je na ulicu. Dva dana je lutala prljavim ulicama pokušavajući da pronađe Ginzu. To je svakako nemoguće učiniti. Projektanti New Tokya su svesno onemogućili dolazak ma koga u elitne četvrti grada. Ona to nije znala. Bilo je čudno da je uopšte ostala živa. Većinu ulica u tom kraju je čak i Policija zaobilazila. Poznavao sam ljude koji bi i za konzervu marih-piva ubili. Tada su je pronašli Japosi. Hteli su je ubiti. Jasno. Japosi su alergični na prave Japance, jer ih oni podsećaju na ono što bi morali biti. Zeznule su ih genske rekombinacije na početku ovoga veka. Tiho je disala i sve više se privijala uz mene. Nežno sam je pogladio po kosi. Bila je meka kao svila. Podigla je glavu i upitno me pogledala. One zlatne tačkice su nešto najlepše što sam ikada video. Bilo je jasno, zaljubio sam se. Usnama sam lagano dotakao njene. Nije se protivila. Razmakla je usne i jezikom sam skliznuo u njena usta. Prste je uplela u moju kosu i uzvratila poljubac. Nežno sam je podigao i odneo u postelju. Pritisla je dugme na leđnoj strani kaiša i haljina je mekano skliznula otkrivajući njeno prelepo telo. Povukla je pantljiku i skinula sa mene kombinezon. Svetlosna reklama je bacala svetlost na naša tela. Uključivao sam emo-stim kada sam osetio da mi dodiruje ruku i kaže – bez toga molim. Ugasio sam deck i privukao je bliže. Bilo je to prvi put da posle tri godine spavam sa ženskom bez emo-stima. Usnama sam skliznuo niz njenu glatku kožu na grudima. Izvila se jer joj je bilo prijatno. Navela me je pokretom ruku i lagano sam ušao u nju. Polako, nežno. Noktima je blago grebala po mojim leđima. Prestali smo uzdisati, u trenutku eksplozije osećanja i uživanja, i polako smo se smirili. Poljubio sam njena usta, koja su pozivala. Nasmešila se. Ludo sam je voleo. Vodili smo ljubav još jednom, a ovaj put još burnije i još duže. Na kraju smo oboje vrisnuli.

Zaspala je tesno priljubljena uz mene. Probudio sam se oko pet sati ujutro. Svitalo je. Postelja je bila prazna. Poželim da sam tada usnio i nikada se više nisam probudio. Pritiskao me je onaj osećaj da nešto nije u redu ali ne znate šta. Obukao sam veš i ustao. Tada sam na krevetu primetio elektronski Casio podsetnik. Draga igračka, satelitske veze, tahionski međuplanetarni link i slično. Bio Tec je bio jezivo bogat. Dohvatio sam aparat i pritisnuo play. Pojavio se njen hologram. Ovo mi se najdublje urezalo u sećanje. Moja mala Mashi govori mi sneno da je otišla do najbliže prodavnice da kupi nešto za jelo. Poruku je snimila u tri sata. Ne, ne! Obuzeo me je smrtni užas. Zgrabio sam pištolj i istrčao van. Noću su ulice jezive i opasne. U glavi mi je tutnjalo. Trčao sam niz ulicu stiskajući pištolj. Ovo nije bila Ginza! To je bilo jedino što ona nije znala. Ona je tamo odrasla i znala je da može u svako doba bezbedno da šeta ulicama i parkom jer je štite lebdeće naprave.

Ugledao sam je – ležala je na pločniku. Tada sam trebao da se okrenem i trčim nazad. Ali nisam. Otrčao sam do nje i uzeo je u naručje. Njene oči... Nije ih bilo. Ubili su je zbog očiju. Goldorgove oči vrede bar tristo kila. Oči devojke koju sam poznavao i zavoleo za samo jednu kratku noć. Jako sam je zagrlio i iz usana je pobegao jauk. Ne znam koliko dugo sam tako klečao grleći je. Ne znam šta se sa mnom posle događalo. Kada sam opet došao svesti ležao sam u krevetu sa flašom u rukama i plakao.

Život je sranje, to vam pouzdano mogu reći. Sada odlazim, negde imam još malo komorfa. Nadam se da je doza veća od tri miligrama. Policajac sam i imam dvadesetdve godine. Bože, koliko želim da to nisam!

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]