Библиотека српске фантастике

Рок Бленкуш

Сутрашњица

Полицајац сам и имам двадесетдве године. Гуштер, ако боље звучи. Рођен сам у Rometownu, у Новој Калифорнији, петнаест година после земљотреса у Св Андресу. Уосталом знате, тада је потонула читава западна обала. Мој отац је радио на имању, на Ободу, тако да смо мама и ја углавном самовали. Слао нам је доста новца. Не сећам се више тачног износа, али мислим да је било око двадесет хиљада WТ Франака. Довољно. Касније је наступила тибетанска криза па су Кинези послали своје људе на Обод. И мог оца није било више. Одједном. Његови пријатељи су нам донели два емо-стим диска. То је све што је остало од њега. Прикључили смо се и плакали смо.

Изнајмљивање куће у Rometownu је постало прескупо па смо се морали преселити у New Tokyo. Сећам се да ми је неко одмах по доласку у Н.Т. рекао да је New Tokyo као мешанац настао укрштањем Gotham cityja и старог New Yorka. Још је гори. Мама се запослила у Bio Tecu у производњи вештачких органа. Била је генетски техничар, али раније никада није морала радити. Прогурала ме је кроз школу, а пре годину дана сам нашао овај посао. Никада нисам желео да зависим од других.

Не знам зашто баш овај позив – полицајац. Мислим, некима битанге убију пријатеља или родитеље, па приступе Полицији да би се осветили. Посвете се борби против насиља. Да... Неки још увек верују тим глупостима. Лично, на жалост не живим за та висока начела. Можда то радим јер волим неизвесност и опасност. Никада не знаш хоћеш ли дочекати следеће јутро. Никада немаш времена за размишљање. Нисам искомплексиран, а ни ограничен. Живот је ипак прљав и зато не желим о њему да размишљам више него што је потребно и тиме се оптерећујем. Будим се око поднева, убацим у уста остатке из фрижидера и одлазим. У ауто, на улицу. У пакао.

Увече падам у постељу и прикључујем се на емо-стим. Превише тога видим да бих равнодушан заспао. Овако урадим Клик! и заборавим на читав свет. У почетку сам могао и без емо-стима. Ишло је тако све до проблема везаног за пријемне везнике. Знате већ како ради емо-стим. Лепо ти отворе лобању, уграде везник, подесе фреквенцу на ону коју продукују алфа таласи твог мозга, затворе и готово. Уживаш у потпуној чулној представи.

Када је дошло до тих промена радио сам у Полицији тек три месеца. Боже, сећам се када смо нашли првог. Шеф ме је упозорио на то да ми може позлити. Повратио сам пола утробе, а после тога сам дрхтао два дана. Лежао је на поду без главе. Заправо глава је била оно што је од њега остало. Барабе су му убризгале НУВ-карбо киселину, која му је растопила кости лобање. Оно што је остало било је разбацано свуда унаоколо по плочнику. Није проблем у крви. Тога у мом позиву има много. Лешеве налазимо на све стране. Ради се о типу. Момак је имао једанаест година.

Касније смо сазнали да је мали био из Гинзе. Дакле, богаташ. Растопили су га због Сонy емо-стим везника, који је имао уграђен у глави. Убијено је још седморо пре него што смо нашли месаре. Нико од њих није био старији од петнаест година и сви су били богаташи. Банда је пуцала високо. Емо-стим везници више класе као што су Sony, Futura Labs и слични су тешки бар по десет кила. Тај новац су могли добити и пљачкама али нису хтели "лаку лову". Свиње.

Имали смо среће. Уловили смо их после два месеца. Барабама су усађени репресори и послати су на Марс на пет година. И то је било то. Живот је срање. Ноћима сам се после овога будио сав презнојен и уплакан. Након тога психороид ми је дао емо-стим дискове. Сада више не могу без њих.

Шеф ме је похвалио и увећао ми је плату тако да сада живим у властитом стану. Није Гинза, али је мој. Једноставније је сада са женским светом. Могу довући кога хоћу и нико ми неће зановетати. Немам сталну женску. Био сам два пута озбиљно заљубљен. У оба случаја је веза пропала. У оба случаја сам се на крају осећао као гомила смећа. Прва је била Јанцy. Била је скоро чиста белкиња без трунке јапијевске крви у себи. Када је отишла свему сам желео да кажем збогом. Почео сам узимати омамљујућа средства. Класика, почнеш са марих-пивом, из форе, а касније је све горе и горе. На крају сам узимао по три милиграма коморфа на дан. Некада по више дана нисам знао шта се око мене догађа. Полако ме је прождирало. Физички ме уништавало. Мислим, није то као са емо-стимом, зависиш, али можеш и без њега. Када га искључиш, опет си ти онај стари, без последица. Коморф те уништава. Сваког дана сам био све мањи и мањи. За мој деветнаести рођендан узео сам превелику дозу. То ме је поклопило. Лежао сам на поду чекајући да дође крај. После тога је дошла Марико, моја школска другарица, и пронашла ме таквог. Заједно са мамом су ме одвукле до међустанице где су ми прочистили крв и дали неуронску терапију. Тамо сам провео три недеље, а Марико је сваки дан седела крај мог узглавља. Она је била моја друга љубав. Док је трајало било је изузетно. Стално смо били заједно, слагали смо се у кревету и тако даље. Трајало је до тренутка мог потпуног оздрављења. Последњом неуронском инплантацијом однешена је сва моја љубав. Напустио сам је и читава два месеца сам патио због тога.

То је била моја последња озбиљна веза. Уследила је хрпа безимених, дринк, секс и ћао. Неке боље неке лошије, поред емо-стима ионако није битно. Све је могуће, Јапиње, мулаткиње, азогенке. Баш ме брига! За Био Тецов имуносистем дао сам имунотелашца. Ако нешто и згрешим и одем до ђавола немам шта да изгубим. Једном сам због тога морао да посетим службеног психороида, па ми је рекао да покушам са мушкарцима. И то сам починио, али се све скупа претворило у дар-мар, јер сам изразити хетеро. Сад бар то за сигурно знам. Психороиду ионако више не верујем.

Те вечери је падала киша. У јесен у New Tokyu стално пада киша. Пре поноћи седео сам у неком забитом бару у Хаитоwну, западном делу Н.Т. Био је то један од оних џабалебарошких барова у којима увек сретнеш пропале типове. Пар јаповских дилера, проститутка са crack-геном, која за пола WТ Франка уради шта пожелиш и гомила пијандура, наравно. Класика.

Не знам уопште шта ме је тамо навело да свратим. Ентеријер није бар пола века преуређен. Квази Хи-тец, све препуно хрома, неона и монохроматских холограма. У углу се вртела огромна црвена ружа, Црвена ружа, да. Тако се звала та рупа. Патетично. Пројектор је био покварен тако да је холограм сваких пар секунди поскакивао, а повремено је губио једну од димензија. Штета!

Седео сам за невероватно неудобним звездастим столом између три стуба у углу и пио нешто браонкасто. Мени на столу је имао невероватно дотрајао мотиватор и када ме је петнаести пут упитао да ли ми се пиће допада, треснуо сам га о зид. Пиукнуо је и утихнуо. Бармен ме је приметио у акту али није реаговао. На другом крају стајао је сто за Gen-o-roll осветљен зеленим ласерима. Око стола су седела три типа. Gen-o-roll је био забрањен после проблема у Био Лабовима. Тада је у генетски код западне популације убачено неколико врло лоших додатака. Ја сада нисам могао да интервенишем. Ова ствар није спадала у моје надлежности, а осим тога Haitown је ионако био отписан. За те несрећнике нико није више бринуо.

Фора Gen-o-rolla је рекомбинација и довод страних тела у гене јединке. Да би рачунар имао директну везу са твојом ДНК, руку учврстиш у посебан отвор. Другу руку држиш на командној табли и опрезно посматраш сто на коме се врте холограмски делићи неког предмета. Делиће покушаваш уклопити у целину. А-ла стара Рубикова коцка из прошлог века. Што више поена скупиш то боље гене добијеш. Поражени добија остатке. Неки срећници губе носећи са собом комбинације ћелија рака. Такав случај је излечив јер га лечи сваки мед-тех уз малу надокнаду. Мање срећни, међутим... цркавају поред шанка. Они који закаче crack-ген полако умиру. Све почиње са мањим променама, као што су ситне ранице. На крају се гадиш чак и теховима.

За столом су седела два Јапоса и неки црња. Занимљива комбинација. Посматрао сам црнца, који је губио и почињао да се зноји. Тада ми је пришла нека женска у љубичастом комплету цењене марке и завукла ми шаку у панталоне. На ухо ми је шапутала неке речи на неправилном јапанском и трапаво се церекала. Нисам све разумео. Јапски је био страначки производ Јапанског језика па се од њега знатно и разликовао. Скоро свака улица је имала своје конструкције. Одгурнуо сам је од себе. Тако ниско нисам још пао. Нешто је промрмљала и придружила се Јапосима за столом. Тада сам видео колико је заправо болесна. Имала је једну ногу израђену од карбо пластике.

Бар ми се згадио. Бацио сам новац бармену и изашао на улицу, на кишу. Кренуо сам ка ауту. Чуо сам позив са мог satcoma. Срање! Ваздушна патрола је приметила тучу у близини Руже. Пошто сам се тамо налазио морао сам да кренем у акцију. Скоком сам се нашао поред кола али сам при том угазио у бару на улици. Вода ми је продрла у ципеле. Верујте, понекад ми је заиста свега доста. Сео сам у ауто и кренуо. Турбине су се завртеле.

Нападачи су били двојица Јапоса. У слепој улици тукли су неку женску. Аутом сам се довезао до угла и укочио. Била је то једна од оних типичних улица, узана, стиснута између два небодера у распаду. Тројка је стајала испод једине неонке у улици тако да сам видео само силуете. Мањи Јап је држао женску а други ју је хтео преполовити гвозденом шипком. Пуцао сам у њега. То га је одбацило према зиду и лагано је склизнуо на земљу.

Други је одгурнуо женску од себе и покушао да побегне преко зида. Погодио сам га у лету тако да је пао на другу страну. Знао сам да је мртав. Полицијски пиштољ стандардног калибра дозвољава мању непрецизност при циљању. Довољно је добар да би погодио. Нимало ме није гризла савест. Барабе у деведесет девет посто случајева заслужују оно што добију. Да га нисам погодио преполовио би несрећницу. Пришао сам лешу крај зида. На грудима је имао огромну рану. Као што сам и рекао наше оружје је језиво прецизно. Избечио се и имао је широм отворене очи. Окренуо сам га врхом ципеле и претресао му џепове. У новчанику је имао нешто WТ Франака и двесто Јена. Узео сам их. Био бих глуп да нисам. Окренуо сам се девојци. Седела је на ивици плочника. Плакала је и рукама скривала лице. Кишне капи су клизиле низ њену црну косу. Вероватно је богата. На себи је имала драгоцен таман кожни мантил. Скупе ципеле истицале су њене танке чланке, а на руци је имала тешку златну наруквицу. Није могла имати више од тридесет година. Витко тело било је без грешке. Дуге ноге, које је мантил откривао биле су складне. Ако је старија морала је имати врсног естетског хирурга на услузи. Имала је нежне шаке које су се завршавале дугим негованим ноктима. Шта је оваква девојка тражила овде?

Осетила је да је посматрам па је подигла главу. Јапанка без трунке Јапи крви. Прелепа. Њене крупне очи су ме престрашено посматрале. Сузе су се мешале са кишним капима које су јој миловале лице. Била је знатно млађа, деветнаест, двадесет. Иза полуотворених усана појавили су се правилни потпуно бели зуби. Био сам сигуран да нису керамички.

Одлучио сам. Ухватио сам је за руку и повео ка аутомобилу. Знао сам шта радим. Не смеш никада и никоме веровати, тек тако. Било ми је свеједно. Свеједно да ли ће ми забити иглу у леђа. Нисам је желео изгубити. Питао сам је да ли би кренула мојој кући. Немо је климнула главом у знак одобравања. На светлости, коју су бацали аутомобилски рефлектори могао сам видети златне тачкице распоређене око њених тамнобраон дужица. На свакој беоњачи имала је по једну малу златну звездицу. Голдорг! Девојка је имала најскупље очи на тржишту.

Аутом смо се довезли кући. Успео сам дознати њено име, Масхи Соо. Била је конкубина председника Bio Teca. То је објашњавало све. Bio Tec је била једна од најјачих компанија на западној страни. Једна од оних која је могла да прекида и узрокује ратове свуда по свету. И она је спавала са њеним председником!

Ушли смо. Одложио сам њен мантил и пребацио моју јакну преко вешалице. Села је на кауч и загледала се у неки стари филм који се вртео на укљученом холотеку. Кратка хаљина од црног кашмира истицала је њено складно тело. Донео сам пиће и понудио је чашом Walkera. У тишини га је прихватила. Кроз прозор је продирало светло са рекламе, која је висила на згради преко пута. Реклама је приказивала девојку са бујним грудима, која на чистом америчком рекламира најновији модел Тоyоте. Mashi Soo је полако испијала хладну течност и гледала напред. На холосету Marilyn Monroe је топло љубила остарелог Rivera Phoenixa. Никада ме нису одушевљавали компјутерски оживљени глумци. Било је све превише извештачено. Пуф! Филм је прекинула реклама за Цоца-Цолу. Угасио сам сет. Наједном је почела да говори. Нисам се преварио, имала је деветнаест година. Харланд, председник Bio Teca купио је када је имала дванаест година. Купио је од њених родитеља, да купио! Нису били сиромашни али нису били у могућности да је школују на западној обали, где су живели. Харланд је обећао да ће се о њој старати и они су је дали. Са њим је отишла на запад у New Tokyo у његов раскошан стан у Гинзи. Најпре је било грозно, рекла је. Стално је плакала и размишљала о бекству кући. За пар месеци се навикла. Давао јој је све што би пожелела. Одећу, играчке, накит. Навикла се на раскош тако да ни у правим ситуацијама није више мислила на бекство. Са њим је први пут спавала када јој је било само четрнаест година. Затворила је очи и чекала. Покушала је да мисли на све лепе ствари које ће добити. Никада није уживала у сексу са Харландом. Имао је најмање седамдесет година. Његово тело је било целовито колико је то хирургија могла да омогући. Па ипак. Одавао је утисак украсне лутке. На другог није ни смела помислити јер би је убио. Mashi није знала шта је љубав. Мислила је да је то цена коју мораш платити да би шетао сунчаним авенијама гледајући лепе излоге желећи лепе ствари. Најпре није пристала на операцију, али ју је Харланд убедио. Голдоргове очи је добила за осамнаести рођендан. Вечито је Харланд владао, као и онда када су јој уградили пријемне везове за емо-стим.

Узео сам празну чашу из њених руку и дао јој своју нетакнуту. Узела је и жељно је испразнила. Чаша јој је исклизнула из руку и пала на тепих. Лагано сам је загрлио и она се привила уз мене. Пре два дана јој је Харланд рекао да му је досадила. Тада је његовим Роллсом довезена у Haitown и избачена је на улицу. Два дана је лутала прљавим улицама покушавајући да пронађе Гинзу. То је свакако немогуће учинити. Пројектанти New Tokya су свесно онемогућили долазак ма кога у елитне четврти града. Она то није знала. Било је чудно да је уопште остала жива. Већину улица у том крају је чак и Полиција заобилазила. Познавао сам људе који би и за конзерву марих-пива убили. Тада су је пронашли Јапоси. Хтели су је убити. Јасно. Јапоси су алергични на праве Јапанце, јер их они подсећају на оно што би морали бити. Зезнуле су их генске рекомбинације на почетку овога века. Тихо је дисала и све више се привијала уз мене. Нежно сам је погладио по коси. Била је мека као свила. Подигла је главу и упитно ме погледала. Оне златне тачкице су нешто најлепше што сам икада видео. Било је јасно, заљубио сам се. Уснама сам лагано дотакао њене. Није се противила. Размакла је усне и језиком сам склизнуо у њена уста. Прсте је уплела у моју косу и узвратила пољубац. Нежно сам је подигао и однео у постељу. Притисла је дугме на леђној страни каиша и хаљина је мекано склизнула откривајући њено прелепо тело. Повукла је пантљику и скинула са мене комбинезон. Светлосна реклама је бацала светлост на наша тела. Укључивао сам емо-стим када сам осетио да ми додирује руку и каже – без тога молим. Угасио сам deck и привукао је ближе. Било је то први пут да после три године спавам са женском без емо-стима. Уснама сам склизнуо низ њену глатку кожу на грудима. Извила се јер јој је било пријатно. Навела ме је покретом руку и лагано сам ушао у њу. Полако, нежно. Ноктима је благо гребала по мојим леђима. Престали смо уздисати, у тренутку експлозије осећања и уживања, и полако смо се смирили. Пољубио сам њена уста, која су позивала. Насмешила се. Лудо сам је волео. Водили смо љубав још једном, а овај пут још бурније и још дуже. На крају смо обоје вриснули.

Заспала је тесно приљубљена уз мене. Пробудио сам се око пет сати ујутро. Свитало је. Постеља је била празна. Пожелим да сам тада уснио и никада се више нисам пробудио. Притискао ме је онај осећај да нешто није у реду али не знате шта. Обукао сам веш и устао. Тада сам на кревету приметио електронски Casio подсетник. Драга играчка, сателитске везе, тахионски међупланетарни линк и слично. Bio Tec jе био језиво богат. Дохватио сам апарат и притиснуо play. Појавио се њен холограм. Ово ми се најдубље урезало у сећање. Моја мала Mashi говори ми снено да је отишла до најближе продавнице да купи нешто за јело. Поруку је снимила у три сата. Не, не! Обузео ме је смртни ужас. Зграбио сам пиштољ и истрчао ван. Ноћу су улице језиве и опасне. У глави ми је тутњало. Трчао сам низ улицу стискајући пиштољ. Ово није била Гинза! То је било једино што она није знала. Она је тамо одрасла и знала је да може у свако доба безбедно да шета улицама и парком јер је штите лебдеће направе.

Угледао сам је – лежала је на плочнику. Тада сам требао да се окренем и трчим назад. Али нисам. Отрчао сам до ње и узео је у наручје. Њене очи... Није их било. Убили су је због очију. Голдоргове очи вреде бар тристо кила. Очи девојке коју сам познавао и заволео за само једну кратку ноћ. Јако сам је загрлио и из усана је побегао јаук. Не знам колико дуго сам тако клечао грлећи је. Не знам шта се са мном после догађало. Када сам опет дошао свести лежао сам у кревету са флашом у рукама и плакао.

Живот је срање, то вам поуздано могу рећи. Сада одлазим, негде имам још мало коморфа. Надам се да је доза већа од три милиграма. Полицајац сам и имам двадесетдве године. Боже, колико желим да то нисам!

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]