Biblioteka srpske fantastike

Svetislav Basara

Klaus fon Klosovski
Tri dimenzije sanjanja

(fragmenti)

(...)

Već tokom druge faze mojih istraživanja sna došao sam do zaključka da je Frojdova teorija u potpunosti neodrživa, netačna, ako ne i štetna. Naime, ono što je dr Frojd smatrao bitnim sadržajem i simbolikom sna, kako sam ustanovio nakon proučavanja srednjevekovnih spisa, pokazalo se kao periferno, konfuzno, kadro samo da zavede, nikako da ukaže na jasan put analize. Otprilike kao kada bismo trošne naseobine Periklove Atine podvrgli istraživanju zanemarujući Akropolj i Panteon. Jer ta faza, radije bih je nazvao dimenzija sna, strogo uzev i nije san u pravom smislu nego njegova površina, iskrivljeno ogledalo u kome se odražavaju mutni obrisi dubljih slojeva. Tako se dr Frojd, sledeći svoj "empirijski" metod našao u položaju onih ljudi iz Platonove pećine koji zure u senke na zidu.

U jednom pismu upućenom Frojdu izneo sam mu rezultate mojih istraživanja koja su tada, istina, bila u početnoj fazi, a uvaženi doktor ih je, biranim rečima, nazvao pesničkim i fantastičnim uzletima mašte, neupotrebljivim za iole ozbiljniji klinički rad. Na tome se naša prepiska završila. Premda malo pokoleban sumnjičavošću njegovog autoriteta, ni trenutka nisam sumnjao da idem ispravnim putem. Nastavio sam sa eksperimentima. Da bih uticaj spoljašnjih zbivanja sveo na minimum, izbegavao sam izlaske, a primanja sasvim ukinuo. Hipoteza, potkrepljena spisom jedne malo poznate sekte iz srednjeg veka, prema kojoj je ono što laici nazivaju "san" samo kapija za ulazak u dublje (oni su to nazvali "više") regije sanjanja, neodoljivo me je privlačila i davala mi snagu da ne odustanem.

Ukratko rečeno, teze spisa Purgatorium somni (pisanog užasno iskvarenim latinskim) tvrde ovo: Čovek u budnom stanju ne bi mogao izdržati dugo; ubrzo bi se istrošio i umro.(To je poznato i iz kliničke prakse.) Elem, Bog je, kažu, zato i podario san da bi čovek obnavljao duhovne (samim tim i fizičke) snage. Ali kako malo ko od ljudi može podneti prelazak iz fizičkog u duhovni svet, uredio je tako da se to obavlja odstranjenjem svesnosti, vremenskoprostornih predrasuda i logičkog sleda. Ovo su, opet, pravdali nemogućnošću da živ čovek vidi Boga, a ne umre pozivajući se na Drugu knjigu Mojsijevu (33,18): "Opet reče Mojsije: molim te, pokaži mi slavu svoju. A Gospod reče mu: učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe i povikaću po imenu: Gospod pred tobom. Smilovaću se kome se smilujem i požaliću koga požalim. I reče: ali nećeš moći vidjeti lica mojega, jer ne može mene čovjek vidjeti i ostati živ. I reče Gospod: evo mjesto kod mene pa stani na stijenu. I kad stane prolaziti slava moja metnuću te u rasjelinu kamenu i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. Potom ću dignuti ruku svoju i vidjećeš me s leđa, a lice se moje ne može vidjeti."

Razumljivo, anonimni pisac (ili više njih) tog spisa, nije ni pomišljao da je san odlazak na viđenje Božije slave; svejedno, smatrao je da prosečno ljudsko biće ne može (bar ne bez teških posledica) proći "kapiju" i suočiti se sa sferom više stvarnosti. Ali smatrao je da posebno nadareni i izvežbani adepti mogu proći "kapiju" koju čuvaju najstrašnije aveti (druga dimenzija sanjanja od koje mi vidimo samo odraze u ogledalu prve) i vinuti se u astralni svet treće dimenzije sna.

Mutan, alegorijski, uz to jezički netačan stil spisa onemogućavali su me u nastojanjima da proniknem u tehnike kojima su adepti savladavali prolazak kroz "kapiju". Morao sam se osloniti na intuiciju i sopstvene snage. Ubrzo sam shvatio da se najpre moram disciplinovati na javi. Sastavio sam izuzetno precizan dnevni raspored kojeg sam se pridržavao do tančina. Mislio sam: onaj ko ne može sobom da vlada u svesnom stanju, u uobičajenim situacijama, teško se može snaći u potpuno neizvesnim i nepoznatim prostorima. Kasnije sam se uverio da sam bio potpuno u pravu. U jednom spisu Majstera Ekharta koga sam čitao tih dana naišao sam na misao, otprilike ovako formulisanu: "Ako neko hoće da bude kao Bog, onda mora biti spreman da podnese sve nevolje (uostalom najefikasniji način da se nevolje skinu sa vrata je da se jednostavno podnesu) i da bude ravnodušan na sve što se oko njega događa." Tako sam i postupio.

Kasnije sam prešao na eksperimente sa prvom dimenzijom sanjanja. Trebalo je, naime, da ne dozvolim da mi šarenilo sadržaja sna odvuče pažnju, ošamuti i tako nesvesnog odnese tamo gde sam nameravao da dođem potpuno svestan. To šarenilo i nije ništa drugo nego sredstvo hipnoze. U tom smislu počeo sam da planiram snove. Na primer: ove noći ću sanjati kako u predvečerje šetam pored Ženevskog jezera noseći u ruci Geteovog "Fausta". Zastaću kraj klupe gde obično sedim, otvoriti stranu 137 i početi da čitam.

Iz početka nije išlo lako. Trebalo mi je mnogo sugestije da bih uopšte počeo da sanjam zadatu temu. Ali jedne noći usnih da šetam obalom Ženevskog jezera. Nastojao sam da pažnju usredsredim samo na korake ne osvrćući se na spodobe koje su promicale s leva i s desna. Te prve noći stigao sam do klupe, a onda sam ugledao nepoznatu ženu pored vode i kasnije se sve slilo u najprofanije sanjarenje.

Posle tri puna meseca uvežbavanja došao sam do toga da sednem i otvorim knjigu. Da bih počeo da čitam tačno određenu stranu (istovetnost teksta na javi i u snu učvrstila me je u uverenju da sam na ispravnom putu) utrošio sam još šest meseci. Ubrzo sam potpuno ovladao tehnikama sanjanja; mogao sam usniti sve što bih poželeo, ali mi nije polazilo za rukom ono što mi je bio jedini cilj: da pređem u treću dimenziju sna. Na kraju, gotovo sasvim obeshrabren (već sam nameravao da dignem ruke od svega) slučajno naiđoh na članak dr Frojda o efemernom slučaju jednog njegovog pacijenta, izvesnog Ernesta M.

Događa se da neistomišljenici nehotice pomognu suparniku. To se dogodilo i sa mnom. Iznoseći anamnezu Ernesta M. Frojd na jednom mestu navodi da je pacijent umislio da pripada nekoj sekti "...čiji se sledbenici okupljaju u snu". U Majerovoj svesci pronađeni su stihovi - Frojd je smatrao izmišljeni - inicijacijske pesme pomenute sekte. Donosim ovde njihov prepis:

Te su dve strofe bili fragmenti spisa Purgatorium somni, upravo oni koji su (između ostalih) nedostajali na oštećenom pergamentu. Nije ih bilo teško dešifrovati. "Kad zaspiš, umri za svet" - ključni stih - sakrivao je osnovni uzrok moje zablude; misleći da je dovoljno ovladati prvu dimenziju sanjanja, očekivao sam da će se stvari dalje razvijati same od sebe. Ali u toj prvoj dimenziji još uvek važe odnosi i logika jave, istina nešto iskrivljeni, ali još uvek dovoljno jaki.

Trebalo je, znači, u prvoj dimenziji ponovo zaspati.

Navedeni stih otkrivao je prirodu prelaska iz prve u drugu dimenziju. Izaći iz svog leša, u ezoteriji to znači otisnuti se na astralno putovanje; leš je u tajnom predanju, kao i kod alhemičara, sinonim za grubo fizičko telo. Upozorenje da ne treba obraćati pažnju na priviđenja odnosi se na pripremu za susret sa jezivim, poluegzistentnim kreaturama, tzv. "čuvarima praga"; te kreature sprečavaju neposvećenima pristup u astralna prostranstva gde bi disolucija njihovih bića bila fatalna. Neke od njih opisali su adepti crne magije, Elifas Levi i Alister Krouli.

Ovi se redovi odnose na prirodu napred pomenutih stvorenja; ona su, naime, puke projekcije potisnutih sadržaja psihe. Ali krajnja bi pogreška bila smatrati ih "priviđenjima"; ona zaista jesu neprijateljski raspoložena. Svaka reakcija povezana sa biografijom, logikom, emocijama ovog sveta koja nastane u eventualnoj panici čini ih u tim "prostorima" stvarnijim od adepta, pa su u literaturi čak zabeleženi slučajevi da su čudovišta nastala iz mašte adepta uspevala da ga rastrgnu na komade.

Ovaj stih je opšte mesto mnogih inicijalnih kultova, počev od šamanizma, sve do zapadne magije. Isto važi i za drugu strofu. Osnovno je bilo: zaspati, potom zaspati još jednom - u snu. Imao sam putokaz, ali trebalo je dosta vežbe. U svom dobro uvežbanom oniričnom miljeu, na onoj klupi pored Ženevskog jezera, svake noći sam pokušavao, već spavajući da zaspim ponovo. Bez uspeha. U jednom trenutku mi je na um pala jednostavna ideja - sancta simplicitas - ako hoću da zaspim dva puta - treba da budem izuzetno umoran.

I tako sam počeo da se iznurujem nespavanjem i teškim fizičkim radom. I upalilo je. Jedne noći sam zaspao mrtav umoran, jedva se dovukao do klupe na obali, seo, po običaju otvorio "Fausta" na strani 137, počeo da čitam i onda sam neosetno utonuo u san. Ako se to može nazvati snom. Iznenada se sve sunovratilo u nekakav spiralni bezdan nošeno neopisivom stihijom. Već na samom početku osetio sam strah, ali sam znao da se ne smem odupreti u tom trenutku. Odjednom, sa svih strana, nagrnula su na mene čudovišta nalik na ona sa Bošovih slika (mora da je i Hijeronimus imao slična onirična iskustva), stala da me štipkaju, grizu (pri čemu sam osećao potpuno stvaran bol). "Kreni ne obazirući se na priviđenja" - ponavljao sam kao mantru; osećao sam užasan strah (ko ne bi), ali isto sam tako znao da mu se ne smem prepustiti ma koliko taj košmar trajao.

I onda sam se našao u trećoj dimenziji sna.

Tokom kasnijih eksperimenata sistematizovao sam iskustva iz druge, najopasnije dimenzije. Najpre, niko ko nema čvrstu nameru ne bi smeo da se upušta u avanturu ulaska u tu zonu užasa. Ja sam uspeo jer sam sve stavio na kocku i sve uložio da se domognem treće dimenzije. Samo mi je to pomoglo da prebrodim užase. Mantre i inkantacije nisu tu ni od kakve pomoći.

Naime, druga dimenzija sanjanja se sastoji od sedam sfera.

Prva sfera je ispunjena potisnutim sadržajima duše onoga ko u nju stupa. Kreature su formativne personifikacije poroka i greha samog snevača. Kako je napred pomenuto, kako strah raste, proporcionalno raste i egzistentnost tih spodoba i one daju sve od sebe ne bi li ga sasvim zastrašile i porobile, ako se tako može reći, stavile pod svoju vlast i nakon buđenja.

Drugu sferu nastanjuju avetinje umrlih. Kako više nemaju sopstvenu dušu, a ipak opstaju u tom svetu, razumljivo je da snevača saleću sa još većom žestinom i pakošću; one se time zapravo i hrane i samo to ih održava u tom nakaznom polupostojanju.

Treća sfera je sfera prividnog blaženstva (na to upozorava stih ne vezuj se ni bolom ni radošću za priviđenja) Lakoverni se izlažu opasnosti da zauvek ostanu u toj sferi, isprva uživajući neopisiva zadovoljstva, ali ubrzo se pretvarajući u spodobe mračnije od onih iz prve dve.

Četvrta sfera je upravo sfera onih koji su prevareni prethodnom. Osetivši velike užitke, bez mogućnosti da ih ponovo "dožive", te su aveti ljuće, svirepije i pakosnije od prethodnih.

Petu sferu nastanjuju astralna tela ljudi koji nisu verovali u zagrobni život. Očekivalo bi se da ona ne bude tako strašna, ali to je kobna zabluda za one koji veruju u čoveka. Oslobođeni moralnih obzira, straha od zakona i kazne, ti duhovi su najpodmukliji od svih dosadašnjih. (Nisu li na kraju svi prethodni samo forme otpadaka ljudske zlobe?) Ti duhovi se javljaju na spiritističkim seansama i seju zabunu povećavajući pometnju na Zemlji.

Šesta je sfera, kao i sedma, nastanjena palim anđelima i dušama velikih grešnika. Paradoksalno, nju je srazmerno lako proći (više su zainteresovani za duše umrlih); kada se i ta prepreka savlada, više ništa ne stoji na putu ulaska u treću dimenziju sna.

Šta reći o trećoj dimenziji sna? Reči su potpuno neupotrebljive. Po mom mišljenju, ona i nije san (san je samo za nas), nego Zemlja pre čovekovog pada. Prostorno-vremenski odnosi ne postoje. Grubo govoreći: uvek je sada i uvek je tamo gde snevač hoće da bude. Na jednom od tih "putovanja" susreo sam Majstora Ekharta. Znao sam da je to on; u trećoj dimenziji sna sve je kristalno jasno, ništa nije skriveno. Sve su stvari providne i predstavljaju samo ono što jesu. Pamtim da me je Majstor Ekhart upozorio da ništa od svega što vidim ne profanišem objavljujući knjige ili članke. Ali kako uskratiti ljudskom rodu saznanje da je jedan njegov pripadnik video san cara Nabuhodonosora, san cara Iroda, sve znamenite sne od nastanka sveta kako se neprestano odvijaju kao na beskrajnoj vrpci u jednoj od regija treće dimenzije sna. Znao sam da moram napisati knjigu ma koliko me ona izvrgla poruzi odvratnog soja naučnika.

Tokom jednog od "putovanja", lutajući "tamo" - "amo", našao sam se unutar čudne građevine, u lavirintu beskonačnih hodnika. Gonjen "radoznalošću" išao sam (sve vreme imajući čudan osećaj da sam deo nekog teksta), a onda u jednom rukavcu ugledah dvojicu muškaraca kako stoje ispred nekih slika velikog formata. Jedan je bio star, jako star. Drugi srednjih godina. Do mene je dopirao deo njihovog razgovora:

- Tiho - rekao je stariji - Kao što te čitaoci mogu čuti, ali ne i videti, oni te mogu videti, ali ne i čuti. Dosta si zverao okolo. We have work to do.

- Zašto mi niste rekli da smo u trećoj dimenziji sna?

- Trebalo je da to sam zaključiš. Da sam ti rekao, razmišljao bi o tome i ništa ne bismo učinili. Možda bismo se izložili i opasnosti. Prelazak iz jedne u drugu i treću dimenziju sna je neprimetan. To dolazi otuda što mi obraćamo pažnju isključivo na efemerne fenomene dok nam, iako najočiglednija, suština zbivanja izmiče opažanju.

Bio je to moj prvi susret sa drugim ljudskim bićima u trećoj dimenziji sna. Shvatio sam da se očigledno radilo o adeptu i njegovom učeniku. U tom smis...

(Na ovom mestu stranica je nagorela. Ostatak nedostaje.)

Što se tiče nekoliko stranica knjige "Tri dimenzije sanjanja" našeg starog znanca Klosovskog, stajalo nas je muke da ih se domognemo. Samo nekoliko dana nakon izlaska knjige iz štampe, Klaus fon Klosovski povukao je (ko zna iz kojih pobuda) ceo tiraž iz knjižara i uništio ga ili sakrio. Prodato je, koliko se zna, četiri primerka. Jedan od kupaca bio je Alfred Rozenberg, docniji ideolog nacizma. Ovih nekoliko nagorelih stranica koje su priložene pripadale su tom primerku nepovratno oštećenom prilikom bombardovanja Berlina.

Nikada se nije saznalo ko su tri preostala kupca. Pretpostavljamo biblioteke Vatikana i Kominterne. Ne isključuje se mogućnost (štaviše, verovatno je) da je jedan od primeraka otkupila Masonska loža iz Buenos Ajresa, a da je kasnije, šezdesetih godina, koristeći saznanja fon Klosovskog, Karlos Kastaneda sastavio niz knjiga, tobože antropoloških, u kojima je opise Klosovskijevih putovanja po trećoj dimenziji sna, kombinovane sa magijom meksičkih Indosa, predstavio kao sopstvena istraživanja. Te su knjige izazvale ogromno interesovanje, posebno kod mladih, i izvršile ogroman subverzivni uticaj u smislu usmeravanja ka negativnoj duhovnosti.

Međutim, za roman je najvažnije to da se fon Klosovski zapravo u njemu nalazi bez naše volje; poslednje rečenice odlomka nedvosmisleno svedoče da nas je uhodio (ili uhodi) dok smo razgledali slike Nenada Žilića. Činjenica da je umro poodavno samo najnaivnije može dovesti u nedoumicu.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]