Библиотека српске фантастике

Светислав Басара

Клаус фон Клосовски
Три димензије сањања

(фрагменти)

(...)

Већ током друге фазе мојих истраживања сна дошао сам до закључка да је Фројдова теорија у потпуности неодржива, нетачна, ако не и штетна. Наиме, оно што је др Фројд сматрао битним садржајем и симболиком сна, како сам установио након проучавања средњевековних списа, показало се као периферно, конфузно, кадро само да заведе, никако да укаже на јасан пут анализе. Отприлике као када бисмо трошне насеобине Периклове Атине подвргли истраживању занемарујући Акропољ и Пантеон. Јер та фаза, радије бих је назвао димензија сна, строго узев и није сан у правом смислу него његова површина, искривљено огледало у коме се одражавају мутни обриси дубљих слојева. Тако се др Фројд, следећи свој "емпиријски" метод нашао у положају оних људи из Платонове пећине који зуре у сенке на зиду.

У једном писму упућеном Фројду изнео сам му резултате мојих истраживања која су тада, истина, била у почетној фази, а уважени доктор их је, бираним речима, назвао песничким и фантастичним узлетима маште, неупотребљивим за иоле озбиљнији клинички рад. На томе се наша преписка завршила. Премда мало поколебан сумњичавошћу његовог ауторитета, ни тренутка нисам сумњао да идем исправним путем. Наставио сам са експериментима. Да бих утицај спољашњих збивања свео на минимум, избегавао сам изласке, а примања сасвим укинуо. Хипотеза, поткрепљена списом једне мало познате секте из средњег века, према којој је оно што лаици називају "сан" само капија за улазак у дубље (они су то назвали "више") регије сањања, неодољиво ме је привлачила и давала ми снагу да не одустанем.

Укратко речено, тезе списа Purgatorium somni (писаног ужасно исквареним латинским) тврде ово: Човек у будном стању не би могао издржати дуго; убрзо би се истрошио и умро.(То је познато и из клиничке праксе.) Елем, Бог је, кажу, зато и подарио сан да би човек обнављао духовне (самим тим и физичке) снаге. Али како мало ко од људи може поднети прелазак из физичког у духовни свет, уредио је тако да се то обавља одстрањењем свесности, временскопросторних предрасуда и логичког следа. Ово су, опет, правдали немогућношћу да жив човек види Бога, а не умре позивајући се на Другу књигу Мојсијеву (33,18): "Опет рече Мојсије: молим те, покажи ми славу своју. А Господ рече му: учинићу да прође све добро моје испред тебе и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем и пожалићу кога пожалим. И рече: али нећеш моћи видјети лица мојега, јер не може мене човјек видјети и остати жив. И рече Господ: ево мјесто код мене па стани на стијену. И кад стане пролазити слава моја метнућу те у расјелину камену и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју и видјећеш ме с леђа, а лице се моје не може видјети."

Разумљиво, анонимни писац (или више њих) тог списа, није ни помишљао да је сан одлазак на виђење Божије славе; свеједно, сматрао је да просечно људско биће не може (бар не без тешких последица) проћи "капију" и суочити се са сфером више стварности. Али сматрао је да посебно надарени и извежбани адепти могу проћи "капију" коју чувају најстрашније авети (друга димензија сањања од које ми видимо само одразе у огледалу прве) и винути се у астрални свет треће димензије сна.

Мутан, алегоријски, уз то језички нетачан стил списа онемогућавали су ме у настојањима да проникнем у технике којима су адепти савладавали пролазак кроз "капију". Морао сам се ослонити на интуицију и сопствене снаге. Убрзо сам схватио да се најпре морам дисциплиновати на јави. Саставио сам изузетно прецизан дневни распоред којег сам се придржавао до танчина. Мислио сам: онај ко не може собом да влада у свесном стању, у уобичајеним ситуацијама, тешко се може снаћи у потпуно неизвесним и непознатим просторима. Касније сам се уверио да сам био потпуно у праву. У једном спису Мајстера Екхарта кога сам читао тих дана наишао сам на мисао, отприлике овако формулисану: "Ако неко хоће да буде као Бог, онда мора бити спреман да поднесе све невоље (уосталом најефикаснији начин да се невоље скину са врата је да се једноставно поднесу) и да буде равнодушан на све што се око њега догађа." Тако сам и поступио.

Касније сам прешао на експерименте са првом димензијом сањања. Требало је, наиме, да не дозволим да ми шаренило садржаја сна одвуче пажњу, ошамути и тако несвесног однесе тамо где сам намеравао да дођем потпуно свестан. То шаренило и није ништа друго него средство хипнозе. У том смислу почео сам да планирам снове. На пример: ове ноћи ћу сањати како у предвечерје шетам поред Женевског језера носећи у руци Гетеовог "Фауста". Застаћу крај клупе где обично седим, отворити страну 137 и почети да читам.

Из почетка није ишло лако. Требало ми је много сугестије да бих уопште почео да сањам задату тему. Али једне ноћи усних да шетам обалом Женевског језера. Настојао сам да пажњу усредсредим само на кораке не осврћући се на сподобе које су промицале с лева и с десна. Те прве ноћи стигао сам до клупе, а онда сам угледао непознату жену поред воде и касније се све слило у најпрофаније сањарење.

После три пуна месеца увежбавања дошао сам до тога да седнем и отворим књигу. Да бих почео да читам тачно одређену страну (истоветност текста на јави и у сну учврстила ме је у уверењу да сам на исправном путу) утрошио сам још шест месеци. Убрзо сам потпуно овладао техникама сањања; могао сам уснити све што бих пожелео, али ми није полазило за руком оно што ми је био једини циљ: да пређем у трећу димензију сна. На крају, готово сасвим обесхрабрен (већ сам намеравао да дигнем руке од свега) случајно наиђох на чланак др Фројда о ефемерном случају једног његовог пацијента, извесног Ернеста М.

Догађа се да неистомишљеници нехотице помогну супарнику. То се догодило и са мном. Износећи анамнезу Ернеста М. Фројд на једном месту наводи да је пацијент умислио да припада некој секти "...чији се следбеници окупљају у сну". У Мајеровој свесци пронађени су стихови - Фројд је сматрао измишљени - иницијацијске песме поменуте секте. Доносим овде њихов препис:

Те су две строфе били фрагменти списа Purgatorium somni, управо они који су (између осталих) недостајали на оштећеном пергаменту. Није их било тешко дешифровати. "Кад заспиш, умри за свет" - кључни стих - сакривао је основни узрок моје заблуде; мислећи да је довољно овладати прву димензију сањања, очекивао сам да ће се ствари даље развијати саме од себе. Али у тој првој димензији још увек важе односи и логика јаве, истина нешто искривљени, али још увек довољно јаки.

Требало је, значи, у првој димензији поново заспати.

Наведени стих откривао је природу преласка из прве у другу димензију. Изаћи из свог леша, у езотерији то значи отиснути се на астрално путовање; леш је у тајном предању, као и код алхемичара, синоним за грубо физичко тело. Упозорење да не треба обраћати пажњу на привиђења односи се на припрему за сусрет са језивим, полуегзистентним креатурама, тзв. "чуварима прага"; те креатуре спречавају непосвећенима приступ у астрална пространства где би дисолуција њихових бића била фатална. Неке од њих описали су адепти црне магије, Елифас Леви и Алистер Кроули.

Ови се редови односе на природу напред поменутих створења; она су, наиме, пуке пројекције потиснутих садржаја психе. Али крајња би погрешка била сматрати их "привиђењима"; она заиста јесу непријатељски расположена. Свака реакција повезана са биографијом, логиком, емоцијама овог света која настане у евентуалној паници чини их у тим "просторима" стварнијим од адепта, па су у литератури чак забележени случајеви да су чудовишта настала из маште адепта успевала да га растргну на комаде.

Овај стих је опште место многих иницијалних култова, почев од шаманизма, све до западне магије. Исто важи и за другу строфу. Основно је било: заспати, потом заспати још једном - у сну. Имао сам путоказ, али требало је доста вежбе. У свом добро увежбаном ониричном миљеу, на оној клупи поред Женевског језера, сваке ноћи сам покушавао, већ спавајући да заспим поново. Без успеха. У једном тренутку ми је на ум пала једноставна идеја - sancta simplicitas - ако хоћу да заспим два пута - треба да будем изузетно уморан.

И тако сам почео да се изнурујем неспавањем и тешким физичким радом. И упалило је. Једне ноћи сам заспао мртав уморан, једва се довукао до клупе на обали, сео, по обичају отворио "Фауста" на страни 137, почео да читам и онда сам неосетно утонуо у сан. Ако се то може назвати сном. Изненада се све суновратило у некакав спирални бездан ношено неописивом стихијом. Већ на самом почетку осетио сам страх, али сам знао да се не смем одупрети у том тренутку. Одједном, са свих страна, нагрнула су на мене чудовишта налик на она са Бошових слика (мора да је и Хијеронимус имао слична онирична искуства), стала да ме штипкају, гризу (при чему сам осећао потпуно стваран бол). "Крени не обазирући се на привиђења" - понављао сам као мантру; осећао сам ужасан страх (ко не би), али исто сам тако знао да му се не смем препустити ма колико тај кошмар трајао.

И онда сам се нашао у трећој димензији сна.

Током каснијих експеримената систематизовао сам искуства из друге, најопасније димензије. Најпре, нико ко нема чврсту намеру не би смео да се упушта у авантуру уласка у ту зону ужаса. Ја сам успео јер сам све ставио на коцку и све уложио да се домогнем треће димензије. Само ми је то помогло да пребродим ужасе. Мантре и инкантације нису ту ни од какве помоћи.

Наиме, друга димензија сањања се састоји од седам сфера.

Прва сфера је испуњена потиснутим садржајима душе онога ко у њу ступа. Креатуре су формативне персонификације порока и греха самог сневача. Како је напред поменуто, како страх расте, пропорционално расте и егзистентност тих сподоба и оне дају све од себе не би ли га сасвим застрашиле и поробиле, ако се тако може рећи, ставиле под своју власт и након буђења.

Другу сферу настањују аветиње умрлих. Како више немају сопствену душу, а ипак опстају у том свету, разумљиво је да сневача салећу са још већом жестином и пакошћу; оне се тиме заправо и хране и само то их одржава у том наказном полупостојању.

Трећа сфера је сфера привидног блаженства (на то упозорава стих не везуј се ни болом ни радошћу за привиђења) Лаковерни се излажу опасности да заувек остану у тој сфери, испрва уживајући неописива задовољства, али убрзо се претварајући у сподобе мрачније од оних из прве две.

Четврта сфера је управо сфера оних који су преварени претходном. Осетивши велике ужитке, без могућности да их поново "доживе", те су авети љуће, свирепије и пакосније од претходних.

Пету сферу настањују астрална тела људи који нису веровали у загробни живот. Очекивало би се да она не буде тако страшна, али то је кобна заблуда за оне који верују у човека. Ослобођени моралних обзира, страха од закона и казне, ти духови су најподмуклији од свих досадашњих. (Нису ли на крају сви претходни само форме отпадака људске злобе?) Ти духови се јављају на спиритистичким сеансама и сеју забуну повећавајући пометњу на Земљи.

Шеста је сфера, као и седма, настањена палим анђелима и душама великих грешника. Парадоксално, њу је сразмерно лако проћи (више су заинтересовани за душе умрлих); када се и та препрека савлада, више ништа не стоји на путу уласка у трећу димензију сна.

Шта рећи о трећој димензији сна? Речи су потпуно неупотребљиве. По мом мишљењу, она и није сан (сан је само за нас), него Земља пре човековог пада. Просторно-временски односи не постоје. Грубо говорећи: увек је сада и увек је тамо где сневач хоће да буде. На једном од тих "путовања" сусрео сам Мајстора Екхарта. Знао сам да је то он; у трећој димензији сна све је кристално јасно, ништа није скривено. Све су ствари провидне и представљају само оно што јесу. Памтим да ме је Мајстор Екхарт упозорио да ништа од свега што видим не профанишем објављујући књиге или чланке. Али како ускратити људском роду сазнање да је један његов припадник видео сан цара Набуходоносора, сан цара Ирода, све знамените сне од настанка света како се непрестано одвијају као на бескрајној врпци у једној од регија треће димензије сна. Знао сам да морам написати књигу ма колико ме она извргла порузи одвратног соја научника.

Током једног од "путовања", лутајући "тамо" - "амо", нашао сам се унутар чудне грађевине, у лавиринту бесконачних ходника. Гоњен "радозналошћу" ишао сам (све време имајући чудан осећај да сам део неког текста), а онда у једном рукавцу угледах двојицу мушкараца како стоје испред неких слика великог формата. Један је био стар, јако стар. Други средњих година. До мене је допирао део њиховог разговора:

- Тихо - рекао је старији - Као што те читаоци могу чути, али не и видети, они те могу видети, али не и чути. Доста си зверао около. We have work to do.

- Зашто ми нисте рекли да смо у трећој димензији сна?

- Требало је да то сам закључиш. Да сам ти рекао, размишљао би о томе и ништа не бисмо учинили. Можда бисмо се изложили и опасности. Прелазак из једне у другу и трећу димензију сна је неприметан. То долази отуда што ми обраћамо пажњу искључиво на ефемерне феномене док нам, иако најочигледнија, суштина збивања измиче опажању.

Био је то мој први сусрет са другим људским бићима у трећој димензији сна. Схватио сам да се очигледно радило о адепту и његовом ученику. У том смис...

(На овом месту страница је нагорела. Остатак недостаје.)

Што се тиче неколико страница књиге "Три димензије сањања" нашег старог знанца Клосовског, стајало нас је муке да их се домогнемо. Само неколико дана након изласка књиге из штампе, Клаус фон Клосовски повукао је (ко зна из којих побуда) цео тираж из књижара и уништио га или сакрио. Продато је, колико се зна, четири примерка. Један од купаца био је Алфред Розенберг, доцнији идеолог нацизма. Ових неколико нагорелих страница које су приложене припадале су том примерку неповратно оштећеном приликом бомбардовања Берлина.

Никада се није сазнало ко су три преостала купца. Претпостављамо библиотеке Ватикана и Коминтерне. Не искључује се могућност (штавише, вероватно је) да је један од примерака откупила Масонска ложа из Буенос Ајреса, а да је касније, шездесетих година, користећи сазнања фон Клосовског, Карлос Кастанеда саставио низ књига, тобоже антрополошких, у којима је описе Клосовскијевих путовања по трећој димензији сна, комбиноване са магијом мексичких Индоса, представио као сопствена истраживања. Те су књиге изазвале огромно интересовање, посебно код младих, и извршиле огроман субверзивни утицај у смислу усмеравања ка негативној духовности.

Међутим, за роман је најважније то да се фон Клосовски заправо у њему налази без наше воље; последње реченице одломка недвосмислено сведоче да нас је уходио (или уходи) док смо разгледали слике Ненада Жилића. Чињеница да је умро поодавно само најнаивније може довести у недоумицу.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]