Библиотека српске фантастике

Весна Горше

Зак Одметник и Белзебуб Луткар, лоповски маг

Трнова круна силином шаке одбачена далеко. Одмотавам звецкавим златом обрубљен појас с трбуха, покривам њиме ране и ожиљке слободне лубање; чаролијом смирујем бијесног Чиновника чију сам драгану расплакао безразложним клетвама, и користећи забуну, трчим у ноћ.

Срцолики путокази по зеленој калдрми, кроз Вилински пролаз на Новом Пигалу у кварту за богате будале; занимљиве статуе у оклопима од воћа и пластике, приљубљене уз стакло, под надстрешницом од неона, омамљене од чекања и сјећања на самотне вечери и пропале прилике, одлутале далеко с принчевима и дирљивим чопором дјеце у недохват ној будућности. Плавуша слијепа од маскаре поправља шминку у ручном огледалу, бринета од досаде витла торбицом, рубом ока хвата боје моје богате одјеће: "Хеј, лијепи!"

Одмахујем, и оне, опет умирене, уз излоге настављају да чекају.

У кварту сиромашних, токе од коже и драгог камења и свила мог кафтана сјаје под уличном расвјетом; просјаци, гатаре, курве без дозволе, дилери, сакати ситни лопови, агенти за новајлије, слијепи свирачи, коцкари и пропали забављачи окружују ме попут злослутног облака – атмосфера друкчија, збијена, воњава. Стежу се око мене па крзмају, прате ме на одстојању као пипави губавци, зуј њихових понуда мрмљава молитва. Похотно прождиру моју одјећу, коврче од злата које звецкају с турбана, мале курве прљају моје појасе, мајке сводиље убједљиво шапућу. Не браним се рукама, на брзину замишљам потоп – вода већ тече из дебелих облака, шишти из вежа и шахтова, продире из пукотина – међу губавцима паника, трком бјеже да потраже суха склоништа.

Напокон сам, усред ноћи, у опасној четврти, у граду за забаву. Откидам златне коврче, смичем брошеве, прстење, све Белзебубове скупе поклоне; накит спремам у врећицу с новцем и скривам под најдоњим појасом. Мачем плитко зарезујем кожу надланице, налазим чип с вјечним сигналом и бацам га канализацији; кафтан и прслук остављам плочнику.

У кошуљи и хлачама чекам зору у драгстору на периферији. Шанкерица је крупна сељачка дјевојка која сања о козметкирургији – кратко, забављам се с њом, она то не примећује. Уморан од бјежања, желим кревет и уточиште, или дрогу и заборав, али дисциплинирано жвачем двопек и испијам црвени доручак, да останем прибран кад Компанијине лимузине закоче пред улазом и чета мишићавих гардиста с блокаторима на офарбаним главама и пријатељским осмјесима на оперираним женским лицима, запосједну локал да ме још једном врате Белзебубу, крадљивцу над крадљивцима.

Али јутро је споро, шанкерица упорно мисли на кћерку остављену камењару, код мајке сиротог Николе који сад у Медику продаје чини за срамотно ниску накнаду; болесна од чежње, изнова измаштава повратак с Николом – сценариј с грљењем, дугама смијеха, и суза од радости, гозбом и вриском дјетета, рашчињен практичним мислима о новцу и невјери, куповини одјеће и оно мало забаве касно поподне уз мемошах и холоигре и партије карата у заједничкој соби хотела за дјевојке.

Док испијам четврти доручак вирећи у њен ум пун простодушних фантазија, гледајући како трне улична расвјета, властите живе снимке враћају ме у свијет шума по којима сам гањао зечеве, скупљао гљиве и траве за Звркову тржницу, неспокојно одлажући кориштење дара, док није дозујао, лукавац у хеликару, да ме покупи у земљу бешумних возила и наопако дотјераних жена, Белзебубу, краљу крадљиваца.

"Почет ћемо с вјеверицом", рекао је Јули, мој брат, тутор и једини пријатељ, на хиљадитом првом сату домаће обуке (ни једног не доведосмо до краја); имао сам девет година, изузетно ситну грађу, комплекс због растурене обитељи и своје старе срамоте, и третман чудовишта, презир вршњака, и кашњење у обуци од три године.

"Нема ништа лакше?" питао сам дрвен од треме.

"Ништа лакше од вјеверице", рекао је Јули склапајући очи. И вјеверица је доскакала, с љешњаком у губици, гледајући нас слатким и глупим звјерињим погледом.

Никад то нећу моћи, мислио сам депресивно – малтретирају ме шестогодишњаци, сад кад се обрукам с вјеверицом и они млађи имат ће право да за мном добацују.

Јули, чији су бркови управо ницали и који је идућег мјесеца отварао велики заједнички Плес Гурмана с Гаилом, најслађом дјевојком сусједног села, њежно помилује вјеверицу и затрепта над њом и она збуњено испусти љешњак.

"Ловци су зли", нацери се, "кажу Жонглери и Покретачи. Кажу и Путници, Исцјелитељи, Гласници и Одгонетачи. Чак и Сањачи, наша браћа, и Кротитељи, наш властити род. Опаки су Ловци, кажу."

Знао сам што ће сада бити, стиснуо сам зубе смрзнувши се у ишчекивању.

"Гледај", рече Јули; вјеверица падне као покошена.

"Мртва", рекох тихо.

"Да. А сад ти."

Осјећао сам чист ужас. "Не могу."

"Не будали", рече Јули. А онда се смекша и загрли ме очински: "Причао сам ти, некад су ловили пушкама и то је стварно било одвратно, крв, болне ране, касапљење, споро умирање. Али ово није ништа, вјеверица уопће није била свјесна што јој се догодило, једноставно је престала постојати."

Кимнуо сам, гледајући у земљу.

"Мораш се присилити", рекао је Јули. "Ако нећеш Кокошарима." Брзо сам одмахнуо. "Хајде онда, крећи."

Али ја сам уздисао и правио гримасе и Јули је, хинећи стрпљење одраслог, одлучио још мало поштивати моје оклијевање: "Ако хоћеш јести мораш научити позивати. Вјеверице и птице и зечеве, за коју годину срне и вепрове и ондатре, као сви мајстори."

Уздахнуо сам још једном и храбро кимнуо – није било помоћи (демони петогодишњаци и вјештице од одрођених тетака и стрина и радозналих сусједа шпијунирали су из заклоњених дворишта). Затворио сам очи и одлутао, мало даље, у џбуње, па још даље, и онда горе, међу гране, њушкајући, брзо напипао једноставан мали дух забављен плодинама; и позвао. Вјеверица је дотрчала, стала пред мене, жене запљескале, раздрагано вриснуле: "Браво, Зак!"

"Хајде сад, убиј је", храбрио ме Јули.

"Да те видимо!" крештале су вјештице.

Вјеверица је чекала. И ја сам чекао а срце ми је лупало као да ће искочити. А онда сам је пустио и она је полетјела у слободу, а ја сам ударио у плач и брзо протрчао крај лица смркнутих над још једним мојим неуспјехом, и горе, у кућу, у сигурно уточиште кревета гдје сам остао све до идућег јутра, питајући се што је то са мном наопако што ме чини неспособним и меким, најгорим од свих шегрта, будућих ловаца позивача.

Шанкерица је дријемала на столици крај зрцала иза пулта, сретно сањајући Николу и себе у игри за двоје и декор с пламеним птицама и слатким временом које вјечно стоји – одједном, језиви црни монструм раскрили рајски џбун, гњевно заурла према њима; дјевојка скочи, тргне се, разбуђена, гледајући ме збуњено, а онда устане и мрзовољно гунђајући нестане у кухињи питајући се што ја још овдје радим након четвртог црвеног доручка и пуног тањура непоједених двопека.

Прогонитељи нису долазили. Због блокатора било их је немогуће умом нањушити али осим годинама одгајаног дара имао сам још нешто, непогрешиву интуицију, и због свега бијах сигуран – овога пута неће доћи, изгубили су ми траг; први пут након година бјежања, неспретних покушаја и брзог враћања у Замак, трикова с временом, малих сањачких лукавстава, наредби и прерушавања, имао сам шансу да стигнем у шуме, у зелени гето Ловаца Позивача, клекнем пред оне које сам давно напустио и замолим их за помоћ – напокон уништим демонско племе Замка; сањао сам о томе кад год би моји снови остали слободни – у сновима, лица мојих чувара трзала би се у агонији, блокатори радосно прскали на главама напуњеним кошмаром, а моја моћ, ослобођена, постајала би осветничка, крвожедна – монументалан систем ушушкан у три нивоа блиндираног подрума распадао се, саботирао, загонетно отказивао, фрцао искре и напокон бљувао на све стране; Белзебуб, ништица, т опио се наочиглед, за њим би остајала сићушна локва.

"Још нешто?" рекла је шанкерица непријатељски након шест сервираних црвених доручака с три надопуне од двопека, једном с мекокуханим јајима и два десерта с јагодама и врхњем и изванредном правом кавом. "Препустит ћу вас смјени", уздахнула је уморно. Али ја сам извадио своју картицу, Белзебубов давни доказ повјерења, причекао да наплати и рјешио је затим своје назочности.

Купио сам хелибус карту готовином, успут одсањао пар упута службеници ненавиклој на златнике и она заувијек заборави мој лик; имао сам шансу и морао сам је добро искористити – мој траг остат ће у Меду.

У хелибусу, смјестио сам се иза пара гугутавих бруцоша, испред мрких бораца за једнакост (у актовкама скривали су забрањене летке, у главама снове о новцу и моћи и шифру за улаз у чувену тајну Школину порнотеку). За супутнике прерушио сам се у први лик који ми је пао напамет – крупно, згодно тијело Николине супруге, додавши му вјеродостојност, image озбиљне, марљиве, скромне провинцијске дјевојке која се разочарана враћа из погрешно одабраног мјеста за одмор, града курви и ресторана прескупих за студентски џеп. Затим сам забравио излазе и спокојно потонуо Морфију, сањао безвремене бајке прекидане буђењем на станицама, пропадањем кроз олују, уздасима борца за једнакост осјетљивог желуца који је сво вријеме стењао на сједишту иза мојег.

"Рајска Грицкала донијела су жељени профит", рекао је Белзебуб (његово право име заборављено, остављено негдје у предграђу Хране заједно с анонимним годинама проведеним по творничким халама и јефтиним крчмама увечер, и вјечном тјескобом једноличности и сиромаштва). "Али ми морамо даље."

"Даље", унисоно прихвати Управни Одбор.

(Развукао сам уста и покушао кимнути али кацига није допуштала да помјерим главу.)

"Њушим могућност велике зараде", рече Белзебуб очију стиснутих у црту. Управни Одбор одушевљено запљешће. (У мом шљему пуном подрумских бубњева несносно је сврбило.)

"А рјешење је млад умјетник из Хране. Изузетно талентиран."

Подизао сам рамена чешући врат, вртећи се унутра у кациги.

"Зак, молим те", зацвили Белзебуб и окрене се реду глава које су чекале; раскрили руке у савршено кројеном кимону, у трену направи атмосферу како је само он знао, и страствено кликне: "Слава Компанији!"

"И бит ће нам опроштено што год чинили", запјева Одбор у полутрансу.

"Младић је творница идеја", рече Белзебуб.

Љубио сам га, поданички, понизно и с обожавањем, дао бих живот за њега и последњи атом снаге за сваки божански хир; али успркос свему осјећао сам да нешто није како треба.

"А ми имамо срећу да знамо када и гдје ће се појавити. Зак, молим те, престани се врпољити, видиш да говорим..."

Скаменио сам се истог часа.

"Доста нам је Веселе Воде, Дамског Залогаја и Меденог Сна", кликне Белзебуб. "Треба нам нешто ново и жестоко!"

"Месо", прихвати Одбор.

"Кобасице", шапнуо је Белзебуб с патосом; затим се окренуо к мени (унутра у кациги тржница с ћуповима зачина, стошцима брашна и соли, птицама у крлеткама, дабровим крзнима и балама шарене тканина; страхопоштовање, и жеља да угодим и поврх свега осјећај да је нешто криво): "Младић је ту у Меду. За сад то не зна нитко осим нас."

"И бит ће нам опроштено што год чинили" блејао је Одбор.

"Зак ће обавити што треба", рече Белзебуб спуштајући руку на моје раме. Затим ме брзо отпусти и похотно се обруши на нову точку која је обећавала још више.

Стриптиз клуб у кварту за сиромахе, забавиште теренских радника, пропалих Сањача и Одгонетача, студената на допусту и боема, бејаше последње мјесто које бих одабрао да сам којим случајем сам био успјешан биолог из Хране – али он је заиста сједио за столом у углу, у друштву пијанаца и Мохони жена и изгледало је, добро се забављао.

Крчио сам пут кроз гужву, на галерију, до осматрачнице (мој шљем замотан крзном и перјем није привлачио пажњу – други су носили цилиндре, скафандре с антенама, перјанице, напудране власуље, сомбрера с цвркутавим птицама и јелење рогове – у Меду би сватко разуздао машту до најслободнијих својих снова), борећи се лактовима и једноставним малим триковима Сањача – имао сам наредбу да отворим генијалчев ум и ништа ме у томе није могло спријечити – и напокон пронашао савршено мјесто, и одмах се обрушио доље, равно у срце идеја; колико планова и снова, комплекса, предрасуда и комплицираних блокада док нисам ишчачкао што ми је требало – под дебелим јастуком од жеља и кривњи, заборављен као неважан, драгоцјен дар креатора, и даље, мучно се концентрирајући, до кобасица; напокон радосно захватио пуну шаку формула савршених малих ремекдјела већ готових надахнутих наслова – Еденска Пјесма, Папрено Сладило, Јетрена Симфонија, Ватрени Пољубац, Ловачко Дивље Срце – преснимио сам све и, осјећајући силну радост због обављеног посла и предстојеће похвале Белзебубове, енергично устао и стао се пробијати натраг закрченом галеријом. Доље у дну степеница гужва гушћа, немирнија, жестока туча радника и макроа – али импулси у шљему снажно су ме вукли кући, Замку, Белзебубу; неустрашиво сам ступао према ерупцији вриске, избијених зуби. И онда се догодио мрак. А кад сам дошао к себи, моја глава чудновато гола, пецкава од рана, ослобођених ожиљака, а мој дух потресен изненадним растрежњењем – слијеп од муке, након двадесет година под шљемом, лаком за слободом, неспретан и брљав, дадох се у безглави бијег; чекали су ме на хелидрому.

Али памтио сам начин, под вјечну круну од импулса из Замка спремио сам банално рјешење – у гужву, под шаке; након сваке задаће обављене за господара, триком добро спремљеним у подсвијест тражио бих тучу, ишчупао псовку за каквог крупног манијака, увреду за драгану и заштитнички расположеног витеза, и спокојно чекао ослобођење; а затим бјежао. Сваки пут стизао бих даље, служећи се платинским жетоном и чаролијом дара, мијењао хотеле, ресторане, електротрицикле, наивно куповао хеликарте. А снагатори женских лица налазили би ме и у паклу, враћали под шљем, контроли Замка и лоповском краљу, да уходим за њега и изнова крадем скупоцјене идеје.

"Особље Хели Меда захваљује на повјерењу и путницима жели угодан боравак у Школи", рекао је аутомат.

Силазним тунелом до терминала, успут пажљиво кројећи нови лик, а затим у хелибус за Храну, ближе шумама, ближе ослобођењу.

Нарамак прућа, платнена врећа трава за сутрашњу тржницу Зврка Хобисте, бобице за џем његове жене и торба пуна вргања, лисичарки, смчака и благви, изврсних за јухе црних дана – мој данашњи улов.

Јули, презирач, већ годину дана папучар Кокошарки Гаили; без обитељи, без имања, без страсти за ловом, килаве грађе и сумњивог дара, Зак, кукавно штене с ружном старом срамотом, носи свој дневни улов у замјену за вечеру и мјесто за ноћ. А у селу узбуђење, граја, зујава жута мрља прецизно слијеће на ледину испред Главне Куће, до носе крзна, коже, сушено и свјеже месо, неки готове прслуке, столе, овратнике, шубаре, штитнике за уши, гријаче, накит од вепрових кљова, неки ћупове лоја и дебеле одреске спремне за ватру, за боље расположење трговца из града. Гурам се кроз редове немирних, погледом тражим Звркову жену а вез прућа распада се под стопалима, дјеца газе моје бобице и траве скачући да виде хеликар. Догађа се то само једном у мјесецу и не љутим се на изгубљени улов дана али сам сам, зима је близу а с њом и вукови и кров ми је нужан. Не видим је, хвата ме зебња; неко други – шесторо нас је сирочади у селу – наћи ће је прије мене, још једном ћу ноћити на голој земљи у кухињи Карла Помагача. Ја, њушкало, отварач, кварно штене, одлучујем се за још једну непристојност, затварам очи, умом тражим љубазан ум Зврковице, али тешко је кроз грају мисли, сви узбуђено збрајају вреће брашна, кутије чавала, сапун и каву, посљедњи пут критички процјењују крзна и месо за трампу.

Стари Зујало Лисац захтјева од трговца: "Врећу соли и врећу брашна и три вреће крумпира. Погледај", шири он кожу, "тражим ли превише?"

Мој ум скреће трговчевом (чиним то кад не треба, дрско кршим табу и роним у забрањен мрак, крадом, лако као да режем маслац, и сладим се, из обијести), слушам: Господе, каква будала, шест тисућа, Бог их благословио, сироте луде (Овај је гори од претходног, али нека, мислим с рањеним поносом и пакошћу годинама презираног, заслужили су.) Трговац вади вреће из спремника, суспрежући осмијех. "Хајде, стари, донеси."

"Срнетина", нуди Вучја Мама тешко гурајући бачву с маринираним месом. "За тоалетни комплет и пет малих врећа брашна."

"Да пробам", каже трговац; куша, мислећи: Какав божански тек. Преслано је", каже, "дат ћу ти четири."

Вучја Мама брзо пристаје мислећи како је добар посао направила јер свима им је ионако доста срнетине.

Ходало Сунце срамежљиво иступа с готовим боама: "Десет куна за шест вреће брашна и три вреће шећера и балу оне ружичасте тканине." Он њежно планира дар Мирти, недостижној књижаревој кћери.

Ово је заиста уносно, радује се трговац, похлепа га мијења у правог коцкара спремног на ризик: "Ако ми даш и овај кожух који имаш на себи."

"Ово?" Ходало је збуњен; кожух је тек изашао из Шафранове кројачнице, то је једина поштена ствар коју има. "То су зечји репови. Нема никакву вриједност."

Трговац слијеже раменима: "Онда бирај, брашно и шећер, или тканину."

Сунце мисли на гладуше своје обитељи, на цијели мјесец до поновне посјете хеликара, а онда опет мисли на Миртине бокове, па слијеже раменима, скида кожух и остаје у самој рупавој кошуљи; жељно креће према привлачној тканини и већ је дотиче али трговац спушта шапу: "Не могу ти дати цијелу", цери се. "Можда и други воле ружичасто."

"Стани!" вичем. "Станите!"

И све главе окрећу се к мени. Дабровица сумничаво гризе усне, гледа ме искоса; гледају и други.

"Вара вас", кажем мање храбро.

Дабровица хода унатрашке, њене руке као клетва. "Опет је то направио!" У очима јој луда пакост. Гомила се око нас, згранута, размиче. "Маза", кревељи се. "Звијери н еће да позива, а у људски ум тако, без милости, без срама."

"Тко је то?" радознало пита трговац.

"Лудо дерле", виче нетко да умири трговца. "Сироче без икога."

"Чудовиште", виче Птичарица. "Безобразник."

"Љенчина, паразит", вриште Грдинови близанци.

"Отпадник!" бијесно урла Вучја Мама.

"Младеж", резигнирано каже стари Зујало Лисац и врти главом.

Цијело село узбуђено мрмља, спремно је на линч.

"Дођи мало" љубазно каже трговац из града. (Ово би се од свега могло највише исплатити.) "Читаш мисли, је ли?" Спушта ми руку на раме. "Лијеп дечко." (Какво јадно килаво дериште.) "Немаш никога, зар не?" (Коначно да се и мени посрећи.)

Гомила је збуњена, радознало чека исход.

"Читаш мисли, је ли?" понавља трговац. (Сто тисућа код правог купца, повлачим се заувијек и узгајам перунике до краја живота. Чекај, до врага, па он и сада зна што мислим.) Мршти се, мучно, кашље, а ја слатко шутим; гомила је мирна.

"Реци, сине, да ли би волио са мном у град, да видиш сва она чудеса?"

"Волио бих", кажем спремно.

У дому сам купио зелену одјећу, брзострел и стрелице с омамљујућим средством и балон скупог жестоког пића од Белзебубове лиценце. Затим сам све пребрисао чаролијом, за посљедње златнике унајмио електротрицикл и кренуо старом крају.

Први пут стао сам у крчми уз цесту (оњушио трагове за собом – нитко ме није слиједио), појео обилан сељачки ручак и послије прошетао, да након двадесет година опет погледам гусјенице како ждеру лишће, шумске мраве и птичја гнијезда; позвао сам, мутним, давним, дрхтавим импулсом, и плава сјеница, збуњена, послушно је слетјела на моју руку. Позвао сам још једанпут; након дуге минуте обитељ кунића опколила ме као каквог краља звијери; посрамљен, изнутра, брзо отпустио друштво – љепенка, зов мог ума, једнако неприлична као прије хиљаду година кад су ме тјерали да убијам вјеверице да докажем како могу бити ловац.

Други пут стајем испред самог села, да начнем балон с пићем – треба ми храброст; а село ме чека измијењено, пластиком поплочаног главног трга, с неонски обојеним кућама, хидрантима бешћутно усађеним у стерилна дворишта и гљивастим свјетиљкама за ноћ – једино грмље глога, неошишано, још слободно расте уз мрежу стаза и путева, и радознале вјештице висе по пластичним оградама мрмљајући испод гласа, као некад.

"Електротрицикл!" виче за мном сеоска дјечурлија.

Прилазим занимљивој жутој кући на мјесту гдје је некад пропадала сиромашна колиба Карла Помагача.

"Је ли ово кућа Карла Помагача?"

Стара жена погледом испија ми душу (припада ли ово објешено лице, ове мренасте очи оној привлачној матрони која ме је некад тетошила као својег?); "Ми смо одавно промијенили имена."

Не препознаје ме, гледа ме нељубазно, отровно, градску наказу. "Карло је мртав", каже хладно. "А синови су у лову, заједно с осталима."

(У моје доба, мислим, ловили смо по пар сати једном или двапут тједно, остатак времена трошећи на многе узгредне послове и радости – није било пластичног трга, ни неонских боја ни уређених дворишта, али било је времена и слободе у изобиљу.)

"Тражим Поглавара", кажем.

Жена слијеже раменима, равнодушна, окреће се конопцима с рубљем.

Склонио сам електротрицикл од дебло с чеком на рубу села, сркнуо још мало из балона и полагано кренуо према Главној Кући (дјечурлија мази млазнице мог строја, одушевљено вири на контролну таблу, надмеће се знањем); без цвилежа паса, важних свађа одраслих мушкараца, препирки младих жена село је сабласно глухо – тек неколико старица збијених уз ограде мучно чува традицију прастарог бабињег заната.

Зак изненада чујем умом. Њушим те.

Не збуњујем се, распршујем дах свој уоколо.

Ја сам, Вук титра друкчије од бубњајућих наредби из Замка.

Јули? питам, вртећи се на шљунку.

Мирта; далек њежан вјетар.

Стој гдје си, долазимо, каже Јули издалека.

Али наставио сам корачати, сметен изненадном људском глазбом, јасним валом који одједном дозвољено плута – што је то могло промијенити законе, уништити светињу, охрабрити вјерно племе да одлучи тако лако мишљу освајати туђе душе као да су душе кунића за ражањ – чак ни ја, наредбодавац, чудовиште из града, нисам још слушао ништа до украдених мисли и синтетских импулса из Замка.

На првој стуби степеништа Главне Куће саплео сам се, спасио нос дочекавши се длановима.

Стој гдје си понављао је Јули. Долазимо.

Тад ме покрила сјена. "Хајде, Зак, устај", рекао је Мишко пружајући ми руку; забрљано женско лице с чекињавом брадом која издајнички клија, равнодушно, стрпљиво, на обријаној глави блокатор камуфлиран пластичним гнијездима с цвијећем. "Доста је лудовања, идемо кући."

Пробудио сам се у Замку, у Белзебубовој угодној соби за поподне, испуњен љубављу и кајањем; кацига је сједила на мојој глави.

"Зак је опет био неваљао", рекао је Белзебуб надносећи се над мене; опуштена кожа висјела је у засторима, неколико дугих длака циједило се с голе лубање.

"Не могу то објаснити", рекао сам очајно осјећајући како ми се сузе скупљају у грлу.

"Ах, Зак", уздахнуо је Белзебуб окрећући се клавиру. Несретан си овдје са мном."

"Не", рекох брзо; његова патња као хиљаду бодежа. "Дивно ми је."

Белзебуб траљаво типка кроматику (мени звучи предивно импресионистички). "Али зашто онда бјежиш?"

Мучим се. "Не могу то објаснити." (Сврбљиви мравци између мог обријаног тјенена и мреже електрода унутра у подстављеној кациги.) "Можда због кациге. Понекад као да ме нешто нагони да је скинем. Сврби."

"Не сврби", каже Белзебуб и удара оштар акорд. "То је само твоја уобразиља."

"Знам", кажем помирљиво. "Али понекад као да ме нешто тјера да је скинем."

"Не желиш је скинути. Кацига је твоја мила играчка."

"Да." Збуњен сам. "Био сам у селу а нисам видио Јулија."

Белзебуб спушта поклопац клавира, сједа крај мене да ме загрли. Умиран, наслањам главу у неспретној кациги на његово раме.

"Ићи ћемо заједно да га посјетимо", обећаје. "Једног дана."

Славимо десет година Лалова вјерног службовања; Белзебуб, на челу стола, Зак, љубимац, први здесна, насупрот мени слављеник, лијево од њега млади шегрти наредбодавци с кацигама за учење; мени здесна сива линија управног одбора и власуље гламурозних метреса умјесто прецвалих супруга склоњених на невидјело у Медик и исцјелитељска села. На супротном челу насмијешена Венера, скупа статуа с тијаром од прозирних рубина која изнутра држи пипке сасвим налик мојим – једанаеста краљица Замка смијеши се, трепће, клања се Зачетнику Иницијативе, додаје оцат курви Секретара, а онда, изненада грубо рушећи протокол, звецкаво одбацује виљушку, вукући дуги кеп за собом тетура саплићући се да промијени диск с глазбом, и лебди натраг у тротактним елипсама, уз коридор од власуља натопљених амбром и слатким мошусом и лица смркнутих од нелагоде, долази да помази Белзебуба (гледа у мене; журно гутам залогај, залијевам га разријеђеним вином), грли га попут њежне анаконде, намигује ми (у мом шљему збуњеност, мучнима, мутан осјећај да нешто важно плута негдје дубоко у мраку). Белзебуб позва гардисту женског лица: "Иди доље. Напила се."

(У мом шљему голе дјевојке у потоку, тржница с малим флашама лаванде и ружиног уља гостију Сањача и ражњићима сувог воћа.)

Једанаеста љупка робињица Замка трља моје раме (Белзебуб ме гледа доброћудно, Управни Одбор зборно спушта поглед у брљаве тањуре), води ме сагом исписаним тајновитим орнаментима, врти у такту валцера. Док ми њуши врат, шапће: "Напиј се. Узми мало златног праха, или седативе и кацига ће сама отпасти." Руке су јој тешке, глава јој већ тромо спава на мом рамену. Изненада, глазба стаје, нас двоје као диригиране играчке враћају к столу. Белзебуб се испричава, узима је испод руке да је отпрати у спаваону.

Користим његово одсуство, брзо празним своју чашу (мучно ми је због издаје али упорно мислим на нејасну посјету селу и изненадно буђење у Замку). Лал устаје да промијени диск, нитко ме не гледа. Кришом мијењам празну чашу за врхом пуну сусједа који већ радосно рони у крило своје драге. Крадем и Лалову и трусим је до дна.

У салону користим смјену гарде и изводим неколико трикова с коњаком – узбуђени жутокљунци, Лал омамљен слављем и одборници позаспали по деколтеима својих драга слаби су проматрачи.

Поновно с Белзебубом; трезвено се смијешим шутим, обарам цаклав поглед и пазим на покрета – он наивно долијева у моју чашу, тапше ме очински. Напокон, магла првог наслутка пијанства, слој по слој љуште се талози туђе воље, кацига спада, Белзебуб више није вриједан моје љубави, он је зао крадљив старац у чаробњачкој одјећи, мој злодух. А ја растем, сјећам се свега, предживота, добре Зврковице и њезиних пита с месом, трговца који ме повео у град да ме прода женском лицу, свог првог школског шљема и тужноликог младог наредбодавца који ме учио првим тајнама заната, и аудиције код Белзебуба.

Мој отпор, мито воћем и колачима, нестрпљиво мљацкање: "Што ми то доводиш? Иди доље, направи нешто."

Тужно менторово лице, преплашен ход унатрашке, одјек брзог тутња низ степенице. Ученичка капа сврби, боли; а онда љубав.

Даље шутим (у крилу под заром чувам благо, украдену женску торбицу), кацига је скоро празна љуштура а моје пијанство, срећом још увијек тајна. Испричавам се, опрезно устајем, оловним ногама газим замишљену црту прострту по сагу. За сваки случај до тоалета ме прати вјерни Мишко. Заклањајући га тијелом, у лавабо истресам садржај торбице – козметику, холо кристал с дневником и адресаром, Медикову табу с избором нешкодљивих стимуланса, и напокон, три драгоцјене капсуле седатива које гутам с мало преостале слине. С Мишком за петама, враћам се Белзебубу,, спреман, ходник око мене лагано лелуја.

Јули, увијек снажан попут младог вепра, сједио је сад за столом изгубљен, рањен, чекајући моју утјеху и моје оправдање а ја сам урлао, свом снагом својих гласница, јецао, сузио, молио, псовао, безумно и незаустављиво: "Кад ће доћи?"

"Неће доћи", рекао је кроз сузе. "Због тебе."

"Кад ће доћи?" вриштао сам, систематски разбијајући керамичке здјелице (било ми је тешко, али успркос томе могао сам препознати јединствену прилику). "Кад ће доћи?" јецао сам једнаком интонацијом која је нервирала.

"Вирио си у Лудин ум", плакао је Јули. Слегнуо сам раменима и на рачун туговања разбио још једну здјелицу.

"Луда и мама били су љубавници", објаснио је Јули. "Али коме говорим? Кад би црв као ти знао што..."

"Знам што је љубавник", лагао сам хинећи увријеђеност.

"Онда знаш и да се то никог другог није тицало", рекао је Јули. "У људски се ум не улази. Зато постоји табу."

"Табу?", поновио сам растресено, концентриран на здјелице.

"Забрана да ушљиви мали црви попут тебе улазе у људску душу као да је душа кунића и послије трубе около најтајније њене тајне."

"Зато је морала отићи?"

(Тада сам мислио да је љубавник нешто крадом храњено и мажено, као маче које сам још увијек сретно чувао у кутији на тавану; нисам могао замислити што би друга мајка могла чинити с Лудом који је изгледао тако питомо и безазлено и посвуда изазивао смијех.)

"Отишла је зато јер ју је отац отјерао", рекао је Јули. "А Бог зна колико ће и он издржати након ове двоструке срамоте."

"И он ће отићи?"

"Нетко чија жена спава са сеоском будалом и чији син у људске умове проваљује као да је градска наказа нема овдје будућности. Да слуша смијех и поругу до краја живота? Био би луђи од Луде да одлучи остати."

А онда је без разлога разбио посљедњу преосталу здјелицу; ништа га нисам питао. Отац се идуће недјеље попео у хеликар, полетио да се прода граду и да га никад више не видимо.

Пуних шест година поштовао сам табу. А онда нише није било никог кога бих могао осрамотити.

Осјећао сам Јулијеву близину, његов ум, Гаилин, Миртин, Ходалов, Вуков, Грдинових близанаца и још многих непознатих Ловаца и Гонича, надохват, нејасно ослобођену мисао Кротитеља и Позивача, моћне војске која ме слиједила до Замка, да ми помогне – с Мишком за леђима, облијепљен пијаном маглом, стао сам крај Лала и ишчупао кацигу с његове главе: "Брзо, побрини се за клинце."

"Доље!" вриштао је Белзебуб. Забринути гардисти растрчали се теписима попут распомамљених мрава ратника. "Неспретњаковићи, доље! Учините нешто!"

Жене се разбјежаше ходницима, растријежњени одборници прискочише господару бескорисним кретњама, Лал је марљиво скидао школске кациге. Нећаци и Гаила јављали су, храбрећи ме: "Долазимо. Чувај главног."

"До даске!" вриштао је Белзебуб стиснут уз шанк од махагонија, опкољен тријезним, ослобођеним главама покраденим за неколико година. "До даске", понављао је пискаво; али нитко од нас више није имао кациге.

Касније у селу, мало опијен крушковом ракијом и властитим бићем које најзад слободно куца, усрећен предоџбом новостеченог богатства (у мом духу још свјежа слика уплаканог Белзебуба како потписује документе дијелећи нам Компанијине акције, неопрезно мислећи на драгуље узидане доље у тајном скровишту који ће му упркос свега осигурати пристојну старост; слика радосног подрумског русваја, коначног обистињења мојих снова, дреке, дивљег батинања, централе, одузимања и посљедњег драгуља; слика големе ватре која Замак пржи до темеља; слика уклесана у вјечност господара на кољенима у плиткој бари крај горућег Замка, слијепог од ужаса, помиреног с повратком анонимности, јефтиним крчмама, једноличности тјескобе и сиромаштва), упитао сам Јулија зашто су одлучили престати поштовати табу.

"Оне су почеле", показао је Јули према групи жена у сусједном дворишту. "Помало, једна по један. Ако се волимо", афектирао је, "између нас не може бити тајни. А онда браћа између себе, па мајке и очеви с дјецом, и за час цијело село. Морао си добро пазити што мислиш."

"Јули!" викнула је Гаила из куће.

Јули, чудновато ријетке косе, с врећицама испод очију и дубоким борама на челу, уморно је уздахнуо: "Чекај да видим шта хоће."

"Живот је овдје морао постати прилично комплициран."

"Добра блокада и нитко не може к теби без твог пристанка", насмијеши се. "С временом, сви смо у томе постали вјешти."

"Овдје је све масно од твојих кунића", чули смо Гаилу из кухиње. "Зар никад не можеш завршити посао до краја?"

"Позивамо само у нужди", рекао је Јули крећући према кући. "Једино сасвим млади парови гугућу умом. Прве године."

"Јули, ја се овдје не могу помакнути!"

А кад су ме, хероја, мученика, широм Области славног побједника, три мјесеца касније убједљивом већином изабрали за Поглавара, прихватио сам; привлачним ми се чинило понекад позвати на ред због каквог ситног пропуста Птичарицу, Вучју Маму или Грдинове близанце – зачудо, моји стари мучитељи сви одреда још бијаху живи – придиковати им, без окрутности. Тек да виде.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]