Библиотека српске фантастике

Вероника Санто

Трагови

У зраку смо тек десетак минута, а пред нама се већ отварају планине чији се од времена истрошени врхови спајају око града као круна. Обрушавамо се према кланцу, његови зидови се вртоглаво спуштају у дубину, бијело-сиве стијене вапненца стапају се са сивилом зоре. У подножју се виде тамне маље шуме, дугачки стрми обронак што се спушта према језеру чији се валови лагано набиру стварајући одавде слику храпавог, необрађеног метала.

Летимо право према обронку. Тамо доље се комеша нешто тамно.

"Вукови", чујем тихи глас у ушима и схваћам да по први пут чујем Капетана. "Припремите мреже".

Сад већ видим дугачка црна леђа која се упињу да се ишчупају из стијене. Њихов јаук се одбија све до врха кланца. Притискам дланове о управљачке сензоре онако како су ми показали, зоља избацује свој жалац, не видим га, али осјећам лагано подрхтавање у репу. Точно смо изнад њих. Мреже се бешумно шире падајући на тијела која се очајно боре за живот који им не припада. Струја правичасто пуцкета претварајући их само у гомиле меса.

Лиска слијеће, Дора и ја је слиједимо.

"Два према шуми", виче Дора, "два према шуми!"

Видим их. Покушавају побијећи, али умјесто да лете репови им се само вуку за њима, вјеројатно су им ноге озлијеђене.

Искачем из зоље.

"За њима", каже ми Лиска.

Почињем трчати вадећи у кораку соларни пиштољ. Срце ми туче као лудо, толико сам узбуђена да уопће не осјећам ноге.

Они трче, они заправо пузе. Долазим точно изнад њих, главе им се окрећу, очи су им ужагрене, језици црвени као јагоде расипају слину по накостријешеном крзну. Тренутак стојим као парализирана, а онда грчевито притискам обарач.

Соларни пиштољ им разара ткиво, оно пада около у танким крпицама, онда брзо блиједи и нестаје. Иза мене бљеска свјетлост. То Лиска и Дора на сличан начин уклањају трупла усмрћена мрежом.

"Спора си", Лиска је одједном иза мене. "Да су имали ноге раздерали би те док си извлачила пиштољ".

Дрхтим. Пиштољ ми испада из руке. Једва чујан мирис загоретине мијеша се с мирисом земље и влажног јутра. Над језером се спушта прозирни вео воденог облака и полако напредује према нама као да нас жели прекрити.

Падам на кољена осјећајући како ми се грчи желудац. Зло ми је, зло као никад у животу.

"Ај, ај," вриснула је Лиска и њен се глас чисто одбија о планинске косе враћајући јеку.

Као кроз маглу видим како Дора прави салто на оној истој чистини гдје су се до малоприје увијали вукови.

"Ај, ај", чујем опет њен врисак.

Цијело поподне размишљам о вуковима, о њиховим дугим, сјајним језицима. Све преживљавам поново, сваки тренутак данашњег јутра је тако жив да ми се чини како се поново прелива у стварност.

Још једном се будим, чујем продоран писак, звук сличи јауку пригњеченог кристала и ја трепћем у таму не схватајући одмах што се збива.

Са Дориног и Лискиног кревета већ лете прекривачи, око њих још прште комади сна као кад пас отреса мокру длаку, али лица су им будна и безизражајна.

У трену схваћам да сам примљена у чету, чула сам Капетанов позив којим покреће тролисте, даје им знак да се тамо негдје у Земљиној утроби, на некој од многобројних точкова врења, нешто миче и буди. Ово ће бити мој први задатак.

Док ја налазим своју одјећу, оне су већ потпуно обучене. Дора ме гледа како неспретно улазим у свој комбинезон, али ми не помаже. То је једно од правила, никад не очекуј од другог оно што не можеш направити сам. Кодекс правила је било прво чему су ме научиле кад сам прије мјесец дана додијељена њиховој кући. Кодекс такођер каже, чета је увијек с тобом, али ма колико се трудила у овој противречности не налазим неки смисао.

Лиска стоји мирно, колико знам то је тренутак примања наређења, глас који она чује не допире до мене, за почетак је вјеројатно довољно што чујем позив.

Њих двије нестају кроз врата наше спаваонице, ја их слиједим аутоматски радећи све оно чему су ме научиле. Причвршћујемо напртњаче на леђа и улазимо у просторију са зољама. Мале и мрачне мирују у свом овалном спремишту, само им куполе свјетлуцају под хладном фосфоресценцијом жуте маховине којом је обложена цијела унутрашњост куће. Зоље се о себи старају саме, послије цијелог дана проведеног на сунчаној паши ћелије су им пуне, набијене енергијом до максимума и преко њега, чује се тихи зуј који се прелива преко њихових оклопа и пуни просторију потмулим вибрацијама.

"Спремне за полет", каже Лиска. У њеном је гласу радост пред покрет, у мени је само отужна, механичка напетост.

Куполе се одижу, ми клизимо на сједишта, магнетни појасеви шкљоцају, врата на кући тролиста се отварају и ми зујимо у прве сиве наговјештаје зоре.

Сјећање прави још један корак уназад. Опет је јутро, нагињем се дубоко кроз прозор учионице, као да ме на то нешто тјера, и у школском дворишту видим црне куполе зоља како слијепо гледају према сунцу. Све до тада виђала сам их издалека, ријетко, зовем своје пријатеље, сад се кроз прозоре нагиње нас десетак, узбуђено шапћемо, нетко се нервозно смије. Сат касније окупљају нас у гимнастичкој дворани и представљају нам тролист, мушки тролист који тражи кандидате за чету. Цијело јутро радимо тестове, онда нас изводе на двориште и ми редом полажемо дланове на зољине длачице. Сјећам се удара, изненађења због фине струје, струје која ме је протресла све до корјена косе. Испитивачи нестају на кратко, ми и даље стојимо на дворишту, двоје по двоје, сувише узбуђени да би причали. Послије неког времена се враћају, један од њих показује на мене. Иступам из реда гурана очима цијеле школе. Остали још чекају, али прст се више није дигао ниједном. Могу одахнути.

Сви знамо шта је чета, али она је ипак нешто различито, не баш претјерано познато и зато изазива нелагодност. И ја се још увијек међу њима осјећам као случајно наплављени комад дрвета, осјећам се непријатно пред Лиском и Дором, пред њиховим очима које као да се стално питају да ли ћу уистину постати дио њиховог тролиста или сам тек полууспио покушај генетике који је грешком доспио у њихову кућу.

Бојим се зоље. Чак и онда када се моји дланови чврсто упиру о њене жућкасте длачице. Она јесте и није жива, она је хомеостат, реагира на околину, а управљачке длачице су од неке врсте стакла што подсјећа на растопљени шећер. У њој има поузданости машине и неповјерења животиње. Стално се питам што ће бити не свиди ли јој се нека моја реакција? Хоће ли се једноставно искренути и стрести ме из сједишта?

Бојим се земљиних створења. Вукови у мени изазивају сажаљење и одвратност.

Лиска и Дора не дозвољавају да превише времена проводим у празном размишљању. Вјежбамо. Послије ручка Лиска чита уломке из Геолошких кроника, једне од књига која спада у моју обуку. Зауставља се на причи о Меденом језеру које је настало у терцијару негдје на подручју континента којег су касније називали Америком. На великом дијелу његове средишње територије скрућивали су се милијуни тона глине и претварали у нафтни шкриљевац. Са обода ових црних битуминозних наслага циједиле су се јаме асфалта. Једна од њих се пробила ка површини и пукла као чир у средишту густе прашуме. Која је животиња упала прва? Можда мала дивља свиња, неопрезни, радознали биљождер? За њим је дотрчала његова мама, можда је за њом дојурило преостало потомство, обитељ, рођаци? Чули су их месождери, полакомили су се сабљастозуби тигрови, а Медено језеро их је све без разлике примало, без радости, без пакости.

Лиска набраја остале врсте смрти, као да моли, сјећа се свих оних створења што их је Земља прекрила камењем, загушила прашином, спржила лавом, потопила водом, покопала ледом. Та и само та створења се буде, то су они који константно уништавају стратешки распоређене чете. Сви остали који су икад по њеној сферичној површини ходали, трчали, пузали, скакали, гмизали па услијед међусобне борбе или властите истрошености нестали и даље мирно почивају развијани у зрнцима прашине широм планете.

Лиска чита страсно. Глас јој звонко пуца као бич којим раздире завјесе над сликама из прошлости, али јаче и од тога је моје властито сјећање, црвени језици вукова и њихова мрка тијела у грчу преживљавања. Тко је баш нас именовао да будемо тим створењима суци и крвници?

Касно поподне, први пут у ових мјесец дана, питам Лиску за дозволу да посјетим своје родитеље. На моје изненађење она нема ништа против.

"Врати се прије вечерњих вјежби", каже, "и немој скидати униформу". Њено лице је сјајно, плоснато, без бора. Ријечи су јој љубазне, али нема сумње што ми хоће рећи. Твоја је кућа сад овдје и што прије прихватиш све своје обавезе то ће бити боље.

"Оне су хладнокрвне кучке", кажем мами то поподне. Наши су односи увијек били врло отворени. Нисмо се дуго видјеле и сад се помно гледамо тражећи једна на другој могуће промјене.

"Лијепо ти стоји униформа", каже на то мама, што значи да јој се не свиђа оно што кажем. Гледа ме опрезно, као да није сигурна да ли ме је добро разумјела. Овако је изгледала и кад бих понекад донила кући лошу оцјену.

"Желим назад у школу", говорим желећи бити потпуно јасна, "хоћу својој кући, ти не знаш како то изгледа, то је крвопролиће, они су убојице".

"Не знаш шта говориш", одговара она и нагло се диже тако да столица од биљних влакана што ју је направио тата лети у страну. Веома је блиједа. "Не могу вјеровати да из твојих уста излазе такве ствари", каже.

"Ти ме више не волиш", гледам је запањено.

"То нема везе с тим", она ме гледа преплашена као птица. "Морам спремити вечеру", каже и бјежи према кухињи.

"Не за мене", вичем за њом, "не мораш ме више хранити! Они се чак и не жене. Не мораш размишљати о мојој удаји, не мораш ми више плаћати школарину!"

Мама се нагло враћа, нагиње се према мени и удара ми звучну пљуску. По изразу њеног лица видим да ће ускоро почети плакати.

"Нећу остати на вечери", кажем на изглед хладнокрвно и дижем се са столице. Међу зубима осјећам крв.

Она ме не зауставља, али примијећујем да излази на врата и гледа за мном док се удаљавам улицом обрубљеном уредним кућним зеленилима. Људи ми се склањају с пута гледајући с поштовањем моју униформу. Ово ме растужује још више.

Навечер сам мртва уморна и одмах се послије вечере сваљујем у кревет. И оне долазе у спаваоницу, гледам их жмурећи кроз трепавице. Мислим како ћу их ухватити како воде љубав или нешто слично иако би то било тешко замислити. Чини ми се да живе у потпуној аскези, досад нисам видјела ни најмањи наговјештај њиховог пола, понашају се незаинтересовано као амебе.

Леже на својим креветима, главе су им наслоњене на зид, очи отворене у празно.

"Што видиш?" пита тихо Дора.

"Пећину", одговара Лиска. Очи јој се не помичу, изгледа као да је слијепа. "Тло је од црвене глине. Кости су у трећем слоју одоздо. Мамут, соб, велики лопатар. Разбијени су и помијешани као да их је ту донијела вода.

Ћулим уши да бих је боље чула. Чини ми се као да чита неки одломак из Геолошких кроника.

"Јесу ли на нашем подручју?" пита Дора.

"Да", каже несигурно Лиска. "Не, не знам".

"Мислиш ли да ће се пробудити?" шишти ми одједном Дорин глас поред уха.

"Сви се они буде".

"Чујеш ли је", шапће ми Дора у ухо влажећи га својим дахом, "чујеш ли како је добра? Она види наслаге, кости здробљене водом и потресима. Гледала сам те јутрос, никад нећеш бити тако добра".

"Пусти је", каже Лиска. "Прошла је тестове".

И даље држим чврсто затворене очи. Осјећам како се топлина Дориног даха одмиче. Жмурим и даље, оне се више не чују, коначно ме обара умор и ја тонем у сан.

Летимо у леденој свјетлости јутра која се као вилица забада у узмичућу ноћ. Циљ нам је Мамилина котлина која се пред нама отвара као дугачко пазухо обложено маховином борова. Око ње су разбацана излетишта, одозго видим цесту по којој крајем тједна журе соларна возила.

Гунгула је међу ниским разбацаним грмљем које се заједно са тамном позадином земље стапа у леопардово крзно чије су мрље свијетлозелене боје.

Неколико чврстих, стамених животиња ниче из тла. Чини се да имају четири ноге, чупају их с мучком одлучношћу да се што прије ослободе. Дивље се оглашавају пратећи своје поновно рођење страхом и паником. Ова створења нису сама, ту су и неке бијеле мрље, нејасна обличја која већ трче, бјесомучно врлудају саплићући се кроз грмље.

"Људи су се ослободили", чујем глас у уху. "Будите брзе". Моје се бојазни потврђују. Оно доље су људи.

Зоље из жалца избацују бијелу пјену. Она пада на замршене смеђе гриве, запјењене сапи, копита у покрету. Све три зоље се истовремено спуштају на тло. Дора и Лиска већ јуре са соларним пиштољима у руци. И ја сам вани, грчевито петљам око опасача, а онда трчим кроз грмље. Створење је свијесно да је нетко иза њега, веома је брзо, а ја осјећам како ми сваки корак постаје све тежи.

Заостајем. На мене пада роса, чује се само бат Лискиних и Дориних корака како тријумфално газе кроз траву нагоријелу пјеном. Не чује се чак ни птица, као да је све замрло гледајући нас, убојице.

Опет трчим. И мимо моје воље чула су ми потпуно изоштрена, дахтање прогоњене људске животиње сажеже ми месо, крв, кости. Чини ми се да га осјећам цијелим тијелом и то што осјећам веома боли. Не видим га, али знам да је склизнуо у једну од пукотина међу стијенама које су разбацане по тлу као разбијени зуби.

Онда опет стајем, и полако, као да сваки мишић посебно покрећем својом вољом, окрећем леђа звуку. Полако се враћам ужаснута реакцијом властитог тијела. Оно још дрхти од жеље да се баци на пропуштени плијен.

"Полет", вришти Лиска, а онда нагло заостаје. "Не, чекај. Нетко је остао".

Брзо корача међу оштром травом погнуте главе као ловачки пас. Дора је послушно слиједи, али некако знам да је она слабија, да не види колико Лиска, па чак ни колико ја. Забадам нокте у дланове и крећем за њима. Једна жртва више или мање, што ће то промијенити на ствари? Али ја ипак желим да човјек остане сакривен тамо, међу сивим сјенкама камења.

Лиска одједном заостаје. Доима се несигурном.

"Можда сам се преварила", каже.

"Ти си била на овој страни", гледа ме Дора. "Морала си видјети".

"Нисам видјела ништа", одмахујем главом бојећи се да ће ме издати дрхтање гласа. Не могу вјеровати да га Лиска не може тамо осјетити.

Лиска још увијек стоји, напето, ослушкујући, можда чека Капетанове инструкције?

Ја не чујем ништа, али она се нагло покреће и иде према зољи. Лице јој је као равна плоча, али ноге јој бијесно шибају. Дора још тренутак шени, а онда се истовремено са мном убацује у своју зољу. Нема вриске, нема двоструког салта.

Зоља се меко диже са земље, котлина изгледа чиста, за нама остаје само слаби мирис, као од нагорјелог млијека, али ја знам да се тамо, међу пукотинама стијене, скрива један човјек. Дрхтим, што од радости, што од страха.

Дан полако иде својим током. Пуштамо зоље на пашу, прегледавамо напртњаче и оружје. Дора спрема свјеже на боје отровне пјене које ћемо касније убацити у зоље. Данас је њен ред да спрема ручак, док је она заокупљена тиме Лиска и ја почињемо игру трагања, зове се "Лов на благо".

Игра се на макети, вишедимензионалном рељефу који се прије почетка сваке игре самомоделира према захтијеваном програму. Лиска се често враћа на ледено доба.

"Плеистоцен", каже, "тада се мијењала геомагнетна ос."

Игра опуштено, професионално, ја сам напета и немирна. Што сам направила тиме што сам спасила једно људско биће које ионако не може тако, голо као црв, преживјети избацивање у њему потпуно страно доба?

Пред нашим очима се на макети топе планине као да су од шећера, нестају језера, прескају стијене.

"Они данас били су погинули из једног усова", каже одједном Лиска и тиме ми показује да није ништа заборавила. "Не тако претјерано давно, Капетан би могао рећи точно стољеће".

Преко рељефа се сад помичу ледењаци, све је одједном бијела плоча, испод се назиру токови воде као плаве жиле испод коже.

"Видјела си процес", каже Лиска. "Сад тражи. Гдје је највећа концентрација мртвих, испод којег брда је згурала, сакрила већину тијела?" Лице јој је чисто, лијепо, чини се у заносу, као горе, у планинама.

Вјежба се састоји у тражењу точака врења, иако је Капетан тај који нас води, Лиска каже да самом својом спремношћу помажемо његова бдијења. Клизим по рељефу, по стијенама које сад имају другачији поларитет него што су га имале прије катаклизме. Призивам у сјећање раније структуру тла, правац помака ледењака. Увијек има трагова.

Рука ми полази сама од себе и ја показујем на један набор старијих планинских стијена које опкорачују младо, тек рођено горје.

"Није лоше", каже Лиска, чини се изненађеном као што сам и ја сама. Она ми се чак смијеши. "Забави се до вечерњих вјежби", каже вјеројатно мислећи да опет желим видјети родитеље.

"Мало бих вјежбала са зољом", кажем понизно. "Још ме не слуша најбоље."

Опет се чини изненађеном, али не каже ништа, пушта ме да зољу повучем са паше, њене ћелије хране се сунцем и током лета.

Летим право према Мамилиној котлини, она је сад пресвучена блиставом скрамом сунца, препуштам се изнад ње зрачним струјама, лебдим ношена вјетром као сјеме јеле памучарке.

Човјек је још увијек ту, хода међу дрвећем и повремено се сагиба, вјеројатно тражи јестиве шишарке. Зољина сјенка пада преко њега, он нагло диже главу, а онда почиње да трчи.

То је мушкарац средњих година, одозго му видим проријеђену косу, још увијек је гол, тијело му је бијело и обрасло длаком. Сваких неколико тренутака диже главу очито у страху пред црним зољиним тијелом.

Полако га усмјеравам према ужем крају котлине која има облик искошене боце и тако покушавам остварити замисао која ми је пала на памет на путу овамо. С друге стране пријевоја је једно од насеља викендица, родитељи једног мог школског друга имају ту своју колибу.

Човјек испод мене већ помало посустаје, стискам зубе и спуштам зољу мало ниже тјерајући га даље. Увјеравам себе да не могу учинити ништа друго, све ово радим само зато да га спасим.

На обронку се појављује прва кућа, чини се да ју је и он видио јер нагло застаје, а онда убрзава као да је добио нову наду.

Нагло покрећем зољу и спуштам је испред њега. Он престрашено заостаје, а онда опет убрзава покушавајући нас обићи укосо.

Истрчавам из зоље, и овај сам пут брза, уистину брза док се бацам на њега и обарам га на земљу. Грчевито се бори, али ја му већ јашим на леђима чврсто притискајући нерве на врату. Човјек је у несвјести.

И даље сједим на голом знојавом тијелу осјећајући како ме тресе грозница. Струк му је обложен салом, али ноге су му танке и чврсте. Табани су му окренути према вани, пуни су посјекотина, земља већ упија танки конац крви. За ово сам ја крива, опет осјећам мучнину, исту као оног јутра док сам комадала слинава, наказна тијела вукова.

Нагло се дижем, а онда опет трчим према викендицама. Црна купола зоље као да се помјера гледајући за мном.

Кућице су разбацане, има их само десетак, до сваке води стаза која се спаја са цестом. Кућа Антонових родитеља је по страни, коси смеђи кров спушта се скоро до земље, на прозору су бијеле набране завјесе, на зеленој тратини стол са клупама. Све ми је ово добро познато, овдје сам често проводила празнике, али сад ми све изгледа као да потјече из неког другог свијета.

Кућа је, како сам и мислила, празна. Данас је обичан радни дан, Антон је у школи, његови родитељи на послу.

Враћам се трчећи назад. Мушкарац још увијек лежи непомично, један мрав му гмиже преко леђа. Обухватам га испод пазуха и вучем га према кући док му ноге поскакују преко бусенова траве. Док стижем пред улазна врата викендице руке су ми као од гуме. Спуштам га на стазу, извлачим пиштољ и разваљујем врата.

Дижем га некако преко степеница, а онда га увлачим у ходник. Унутра је пријатна хладовина. Његово тијело клизи сад сасвим лако преко глатког пода. Глава му се миче, не знам да ли је то од трешње или се буди. Уста му се развлаче. Видим му жуте очњаке, натекао језик.

Брзо га увлачим у купатило, а онда закључавам извана врата. На супротној страни зида је тешка комода за планинарску опрему и ципеле. Полако је гурам према вратима купатила. Можда ипак неће сувише наваљивати кад схвати да је затворен. За сваки случај стављам одозго још пар столица што сам их донијела их кухиње иако се од њих не може очекивати да ће бити од неке користи. Лагане су, од биљних влакана, Антонови су их купили од мог тате.

Надам се да ће потрајати још неко вријеме прије него што потпуно дође свијести, вјеројатно је и превише измучен да би се могао кретати.

Улазим у зољу и полажем дланове на њене осетљиве длачице. На тренутак се не догађа ништа, њена купола је још увијек окренута према кући. Осјећам хладноћу на потиљку, свијет око мене нагло блиједи надјачан страхом. Што ако она сад одбије да се покрене?

Чудо се ипак дешава, она ме слуша, енергија почиње да ми пецка дланове, жута крила пењу се кроз зрак. Ипак, она је оклијевала, питам се да ли је способна да пренесе оно што је видјела осталим зољама и да ли оне ту информацију могу даље предати својим власницама?

Ти слушаш само мене, утискујем своје дланове у њу и гризем уста од боли. Кажем: "Машино, животињо, не допуштам ти да ме издаш!" Да ли ме чује? Да ли ме разумије?

Град је већ на дохвату, имам још сасвим мало времена прије вечерашњих вјежби, морам га искористити како би пронашла Антона. У ово доба дана требао би бити кући, зато се устремљујем равно према његовом кварту.

Паркирам зољу праћена радозналим погледима пролазника. Имам срећу. Антон ми отвара врата.

"Мој боже", каже он благо бленући у мене. Мршаве ноге вире му из широких ногавица шорца. Око врата му је ручник. Изгледа да се управо спрема на купање. "Па гдје си ти? Држе ли те затвореном, што?"

"Мораш ми помоћи, Антон", проваљује из мене без увода. Одједном сам очајна, сломљена, жељна да ме нетко заштити.

"Што се десило?" пита он забринуто. Са чежњом удишем мирис млијека и лосиона за бријање, мирис нормалности.

"У твојој је колиби један човјек", кажем му.

"У мојој колиби?" гледа ме с невјерицом, зачуђено. "Ти си неког тамо довела?"

"Да", потврђујем снажно, желећи га увјерити у оно што говорим. "Требаш отићи тамо, нахранити га и пазити да не побјегне."

Он се чеше по краткој плавој коси гледајући ме у недоумици.

"Немам времена да ти причам", кажем очајно. "Иди у колибу и чекај ме. Доћи ћу сутра и све ћу ти објаснити."

"Тко је тај човјек?"

"Молим те", хватам га за руку. "Сутра, све ћеш чути сутра."

"Добро", каже он кратко. "Могу ли те сад пољубити, или се то не ради на улици, кад си у униформи?"

Ја затварам очи и пружам му образ.

Знала сам да ће ми помоћи он, мој пријатељ Антон. Тко други него он, пјесник?

Навечер Лиска опет чита из Геолошких кроника. Лежимо свака на свом кревету, чини ми се да се не могу ни помакнути од умора.

"Ниједан злочин не остаје без трага", каже у једном тренутку Дора и ја осјећам на потиљку исту ону хладноћу као поподне док сам покушавала покренути зољу.

"Толико костију", каже Лиска замишљено, глас јој је пјевуцкав као да рецитира. "Толико костију, битуминизирани крикови, душе у грчу."

"И све је то оставила нама", каже Дора. Глас јој је нека чудна мјешавина сажаљења и мржње. "Све је то оставила нама."

Хвата ме очај што сам тако млада. Бојим се да то није просто квалитет мојих година, то је стање душе које се спокојно одупире времену. Моји вршњаци су у много чему искуснији од мене, крећем се у истом окружењу као и они, видим исте ствари, зашто сам онда одувијек тако безнадно различита? Била сам као новорођенче у коме се саплићу све могућности, а оно их само равнодушно проматра не одлучујући се ни за једну. Не, то је лаж. Нисам равнодушна. Желим видјети, дотакнути, окусити ствари.

Све док нисам дошла у чету пуно сам читала. Цијеле сам дане проводила у библиотеци роварећи по микрофилмовима, хранећи се прошлим људским догађањима, свијесна сам зашто то радим, покушавам властито неискуство надомјестити туђим искуством. Сјећам се стихова неког старог јуначког спјева:

Груди су ти широке, али дух ти је скучен; ти не мислиш.

Што ја видим, ти не видиш, што ја знам, ти не знаш...

Храбар си, али непромишљен.

Ето, то сам ја. Али трудим се да разумијем и трудим се да радим исправно.

Гледам Лиску и Дору. Њихова тијела, глатка од зноја, напрежу се на гимнастичким справама. Узалуд покушавам продријети у њихову унутрашњост, моја мисао клизи преко њих као преко добро изглачаног камена неког споменика. Остатак чете видјела сам досад само неколико пута на заједничким вјежбама, и они ми се чине туђи и далеки. Не, ја посве сигурно нисам дио чете мада се чини да ме Лиска и Дора више толико не презиру откако сам се показала добра у игри моделирања. Несумњиво је да посједујем ту квалитету која ме чини њима употребљивом. Али то је само моје и одлучујем да ћу се тиме користити како ја хоћу, онако како ја то сматрам исправним.

Груди су ми широке и настојим да ми дух не буде скучен па док саопћавам Лиски да ћу и ово поподне вјежбати са зољом размишљам о мами и тати и о свим другим добрим људима који мирно спавају док се чета ломи по сивим литицама праскозорја. Увјеравам себе да они заправо не знају шта се догађа. То је вјеројатно точно. Људи ван чете знају само оно научено, ни мени није позлило од самог читања Геолошких кроника.

Мислим о свему овоме веома страсно тако да ме готово вријеђа Антонова прилика која мирно сједи на прагу колибе и гледа моје спуштање.

"Гдје је човјек?" вичем већ издалека.

"Вјеројатно је ту негдје", он сталожено показује руком по осталим викендицама.

"Побјегао ти је?" питам грозничаво. "Како си могао допустити да ти побјегне?"

Антон ме гледа изненађено. Очито му је несхватљива моја узрујаност.

"Слушај Цврчак", брани се, "нитко мени није побјегао. Никога није ни било у кући. Нашао сам разбијена врата и преваљен ормар за ципеле. Мислим да је ту негдје, јер ако боље погледаш врата на оној тамо колиби су отворена, а колико ја знам..."

Не слушам га даље, јурим према викендици коју ми је показао. Трчим тако брзо да осјећам како ми око ушију зуји топло планинско поподне.

И овдје су врата изваљена. У човјеку је очито више снаге него што сам мислила. Ово ме на тренутак колеба, али онда ипак опрезно улазим у кућу. Ја сам одговорна за њега. Кућа нема ходник, одмах почиње великом дневном просторијом која се граничи с кухињом. Врата свих ормара су отворена, али њега нема. Онда ми сине, мора да тражи храну, није је нашао у Антоновој кућици, није је нашао овдје, пошао је даље.

Излазим вани осјећајући како ми се оштре чула. Набирем нос увлачећи у себе зрачне струје.

"Тамо!" виче Антон предухитрујући ме. Гледам у показаном правцу, стакло свјетлуца на сунцу, завјесе живих боја се клобуче на слабом вјетру. На кућици која лежи десетак метара ниже у удолини разбијен је прозор.

Опет трчим, Антон неодлучно цупка за мном. У трку се присјећам да он заправо још ништа не зна и да му се моје понашање мора чинити ван памети. Истовремено схваћам да се човјек понаша заправо безазлено. Креће се около без неке примисли и покушава напунити желудац.

Уништавам браву соларним пиштољем, а онда опрезно отварам врата. Антон ме проматра с пристојне удаљености. Улазим у кућу, предња просторија је празна. Сва врата су поотварана, а на расклопном кухињском столићу лежи распарана амбалажа тетрапака. Врхови су ижвакани као да их је нетко кидао зубима.

Налазим се у малој спаваћој соби с косим дрвеним стропом. Лежи на кревету, окренут је на стомак и тихо хрче. На себи има превелику фланелску кошуљу и нечије хлаче.

Срце ми од олакшања игра у дивљој радости. Сад тек схваћам колико сам се досад бојала да испред себе имам само обличје које подсјећа на човјека. Сад сам рјешена недоумице. Зар не би могла дефиниција цивилизираног мушкарца бити та да је то онај који носи кошуљу и хлаче?

"Хоћеш ли ми сад објаснити о чему се ту ради?" пита одједном иза мојих леђа Антон. По његовом тону знам да му се ништа од оног што му морам рећи неће свидјети. Али сада више нема узмака.

"Ово се догађа", показујем на уснулог човјека. Не трудим се говорити тихо јер га заправо желим пробудити, желим га не само видјети него и чути. Он је нешто у чега вјерујем, нетко тко ће ми дати циљ због којег ћу се моћи осјећати добро. Он и ја ћемо направити револуцију.

Антон улази у собу и тихо обилази око кревета.

"Што је то с њим?" пита испод гласа, несигурно. "Спава?"

"Точно", кажем горљиво, "момак спава. Има на себи кошуљу и хлаче, мало је јео, можда се отуширао и сад је легао да спава. Обичан момак, никаква наказа. Антон, изабрали су ме за чету и ја сам пошла. Али они су убојице, Антон. Овај човјек је још јучер био звијер коју треба сатрти".

Човјек диже главу и трепће према мени очима које бјеже у страну. Осим тога једно му је око плаво, друго смеђе. То ме доводи у благу хистерију, ово је уистину повијесни примјерак. Антон га гледа ужаснуто. У његовом лицу нема ни капи крви.

"Све је у реду", кажем умирујуће се обраћајући човјеку и тјерајући своје укочене мишиће да се покрену у осмијех. "Све је у реду".

"Он те не разумије", каже Антон који одједном одлучује да се покаже одраслим и дораслим ситуацији. То ми баш одговара и ја у себи благосливљам мушки понос.

Као потврда Антонове примједбе преко човјекових уста се слива цијела бујица неразумљивих ријечи. Гледа ме упитно, али ја одмахујем главом. Наравно да га не разумијем. Уста су му дебела, месната, скривају жуте очњаке који су се издајнички пробијали вани док је био у несвијести.

"Нахранит ћу те", кажем и показујем прстом своја отворена уста. Не могу ништа боље смислити, али он ми изгледа разумије и спремно се диже са кревета. Прилази ми ближе и мене на час хвата паника. Кожа му снажно мирише, ипак се није отуширао.

Излазимо кроз врата собе, ја, човјек, Антон на пристојној удаљености, и ја помало бјежим од средине ове поворке, јест, ово је прилично чудан осјећај.

"Он је из геолошких слојева?" пита Антон док излазимо из куће. Глас му је зачудо миран, али ја се ипак осјећам подбодена.

"Па што? Зар не видиш да је човјек? Имаш кућу једва који километар од подручја врења, а не знаш шта се збива."

"Чете брину за то", каже Антон и ми идемо даље. Ја још увијек напријед, њих два по дијагонали иза мене. Дан је диван, птице пјевају, јеле и борови објесно стреме у небо, али ја сам мрачна, Антон збуњен, а бог зна што мисли овај човјек у средини. Још увијек не знам точно што ћу и успијевам доћи само до једног закључка. Антон ми мора помоћи, моје вријеме полако истиче, морам се вратити у град драгој Дори и Лиски.

"Он нас се не боји", кажем напола за себе. "Све што је досад видио то су зоље, не зна тко смо, али изгледа вјерује људима."

Антон продужује корак и стиже ме, човјек је сад мало иза нас, творимо правилан трокут.

"Јеси ли сигурна да знаш што радиш?" пита ме Антон.

"Молим те, молим те...", притискам рукама главу. "Ти си једини коме се могу обратити." Не знам ни сама у којој мјери глумим, а у којој мјери сам искрена.

"Шта хоћеш од мене?" пита он збуњено. "Што уопће ти хоћеш?"

"Знаш ли што је рекла једна из чете? Ниједан злочин не остаје без трага, то је рекла. А што је ово што ми радимо? Хоће ли то негдје оставити трагове?" Опет сам узрујана, сад зато што ми се чини да нећу успјети пробити његову тврду љуску несхваћања.

Дошли смо до стазе која се одваја према Антоновој кућици. Човјек нас слиједи послушан као псето.

"Требао би остати с њим до сутра", усуђујем се рећи. "Мислим да би се он требао мало опоравити. Онда..."

"Онда?..."

Онда ду га одвести у град и показати. Јавно ћу, пред свијетом, раскринкати њихове злочине. Али то сад не желим рећи Антону.

"Нека то буде изненађење", кажем.

"Добро", одговара он мирно. "Али ако нешто покуша ја ћу га убити. Имам оружје, тако да знаш".

"Бит ће све у реду", кажем Антону. Још не могу вјеровати да је пристао. "Можеш му сад покушати дати нешто за јело. Ја ћу пробати ове кућице у којима је био колико-толико довести у ред, а онда морам ићи." Обраћам му се повјерљиво, он је сад мој саучесник. Ако сам успјела убиједити једнога убиједит ћу и друге.

Разилазимо се свак на своју страну.

Ходам, трчим, летим. Не завидим више јелама и боровима. Дотакнут ћу небо.

"Ако те она пушта свако поподне то не значи да мораш и ићи", каже ми Дора то вече док сређујемо суђе.

"Зашто?" питам. "Зар то није протусловље?"

"Превише се правиш паметна", одговара она. И њено је лице глатко као и Лискино. Знам да су доста старије од мене, али ми је немогуће одредити им године. Доимају се као они предмети што послије сваког лаштења опет изгледају као нови. Ипак, међу њима има разлике. Дора је на неки начин овисна о Лиски, Лиска је боље повезана с четом, Дорине могућности су мале, мислим да је на самој граници посједовања оних способности које су приступница за ово друштво. То ми говори двије ствари, они обдарени су вјеројатно ријеђи и зато драгоцјени, друго, Дора је несигурнија у себе и зато је њена одбрана оног чему припада јача.

" Ти ме не подносиш", кажем и одмах се гризем за уста.

"Хоћеш ли лилихип?" она се реско смије.

Непријатна се атмосфера наставља и навечер.

"Никад у овом тролисту није било мање јединства", поново почиње Дора.

Лиска је задубљена у себе, или да кажем заљубљена у себе? Код ње се стално измијењује стање тоталне расијаности с ефикасношћу као код машине. Њен деодоранс мирише на метал и цвијеће. Она је увијек тамо гдје се не надаш. Ево и сад. Погледала ме и насмијешила се. Не свиђа ми се тај осмијех, као да хоће рећи, ја те познајем боље него што мислиш.

"Она осјећа боље него ти, Дора", каже Лиска немилосрдно. Гледам је изненађено, али не, она није свијесна да је повриједила Дору, или ако и јесте, не придаје томе важности, опет је далеко, вјеројатно негдје у палеолиту. Опет гријешим, гледа ме, има још нешто да ми каже. "Сутра идеш код Капетана", каже. Њежно.

Грло ми се нагло сужава. Гледам их тражећи могуће знакове издаје. Дорино лице је још увијек угасло, не показује тријумф или жељу за свађом.

"Зашто?" питам.

"Обичај је да се Капетан сретне са сваким новајлијом", објашњава ми она љубазно. "Касније то више није потребно".

Осјећам да њене ријечи морају имати неко скривено значење. Зашто је потребно да сад видим Капетана, а касније не? Могућност тог посјета ме уопће не радује, чак осјећам нелагодност иако сам вјеројатно требала претпоставити да ћу прије или послије срести Капетана. Он је за мене нешто као митска личност, иако знам да се капетани регрутују на исти начин као и чланови чете, генетском лутријом. Он је човјек који води свих двадесет тролиста колико их је у нашем округу, човјек који шаље сигнале за узбуну, онај који педантно распоређује клопке и пази да сви зупчаници улазе један у други. Ја сам каменчић у прецизном механизму. Још мало и печат ће све да шкрипи. Размишљам о његовим способностима, претпостављам да створења најбоље осјећа док су још у земљи и непосредно по њиховом одвајању. Кад се њихова индивидуалност отцијепи од земље, кад се прекине пупчана врпца, он постаје немоћан. Претпостављам, пуно тога само претпостављам.

Покушавам спавати, али онда ми на памет долазе мама и тата и схваћам да ми нимало не недостају. Онда мислим на Антона, питам се да ли спава. Мислим на једно смеђе и друго плаво око. Видим их како ходају, свако на својој нози. Све је безнадно измијешано. Вјеројатно сањам.

Идуће јутро пролази без икаквог позива. Дора је мрзовољна, можда је још увијек под дојмом синоћње вечери, Лиска је, као и увијек у ово доба дана, хладно ефикасна.

Чекам да спомене моју посјету Капетану, али она шути. Па добро, нећу показати своје нестрпљење које одаје узнемиреност. Јака сам и моје намјере су јасно одређене. Све је под контролом. Негдје око десет сати Лиска нас води у Велику вјежбаоницу, издвојени дио у склопу градског спортског центра којим се служи чета. Као и све друго што се тиче тролиста и ово је истовремено унутра и ван уобичајеног живота. Све се зна и питам се да ли због тога нитко заправо не зна пуно о чети?

У гардероби је гужва, присутни су сви тролисти овог окружја. Има пуно смијеха и довикивања. И мушки и женски тролисти се свлаче истовремено и нитко не изгледа нарочито узнемирен присуством супротног пола. Као да чврсти, глатки мишићи бришу међусобне разлике. Њихов сексуални живот ми је још увијек тајна.

Облачимо лагане комбинезоне, с лажемо униформе, процедура ми је позната, већ сам неколико пута била овдје.

Врата велике дворане клизе у страну и сви истовремено утрчавамо унутра. Цијела дворана је претворена у велику макету, посебни системи огледала чине простор још већим него што јесте. Пред нама као да је цијели ланац стрмих камених брежуљака, одозго удара рефлектор као велико сунце.

"Тражи", одјекује ми глас у ушима и сви се покрећемо истовремено.

Тролисти се распршују у имагинарном пејзажу. Лако се може замислити да је ово цијели свијет, да не постоји ништа изузев котрљања камења под чизмама, напрегнутих чула, војника чија се тијела под јарким свјетлом чине као да су изрезана од картона.

Ово је свјежи рељеф квартара, избрушен вјетром, оглодан водом, испечен сунцем. Што можебити испод, чије су кости у најгорњем слоју?

У тренутку кад хоћу кренути према једној расјелини, тло испод ногу ми се помјера. Читава сала се надима и пулсира као да се бори за још веће мјесто у истом простору. Свјетски сат откуцава уназад. Испред мене експлодира купа једног спљоштеног брда, потоци лаве се мигоље на обронку. Стојим на мјесту покушавајући у себи бројати, а истовремено пазим на правце помјерања тла.

Лава ми сад већ пузи око ногу, али њена искричава унутрашњост је хладна. Ми смо у средишту Капетановог сна. То ми је још увијек необично као и онда кад сам, у истој овој просторији, била у њему први пут.

"То је као пјесма", рекла је Лиска покушавајући ми тада објаснити. "Не очекуј неку систематичност. Видјет ћеш Плиоцен поред Триаса, Еоцен поред Силура. Он сања исто онако како чини Земља и тако мора бити јер иначе никад не би могли доскочити њеним ноћним морама. Пушта нас у своје снове да би могли бити што бољи, учи нас да будемо као он. Али то наравно не могу сви".

То извана су само слике, холограми, али Капетан нас истовремено плави утисцима изнутра, и зато иако је лава хладна тешко је отети се њеној реалности.

Вулкан расте претварајући се под притиском лаве у брдо, камење се хлади и пуца, мрви се у прашину, претвара у плодну земљу. Биљке нагло бујају на његовој падини и, ево, већ смо у густој шуми.

Гдје су жртве уништене у потоцима лаве?

Чује се урлање гмазова. Иако знам да је то све само слика осјећам како ми се зноје дланови, а гваља у грлу постаје све тежа.

Пејзаж се опет нагло мијења, лудило посвемашњег кретања чини да се осјећам као у средишту кошмара.

Одједном се све смирује, послије бјесомучног вртуљка над околином лебди меланхоличан мир. Зауставили смо се, бар на изглед, у неком питомијем времену. Око нас је шума, мрак пробија само слабо блиједозелено свјетло. Чује се тихо пуцкетање гранчица, као ломљење танких костију. То се слика устаљује, шума слеже и све теже ме притиска својом управо установљеном реалношћу.

Јасно чујем како се негдје раствара тло. Неће нас пустити да тражимо потенцијална лежишта, бацит ће нам неку жртву право пред ноге.

Осјећам свеопће заустављање даха, мишића у успореном покрету, чета се претвара у чопор грабљивица.

"Аииии...", ломи се нечији ледени поклич. То је сигнал за покретање жртве.

Негдје десно од мене чујем кршење грања. Спремам се на скок претпостављајући да плијен лети право на мене. И заиста из густиша искаче нешто бијело. Али умјесто да га пресретнем ја се неспретно повлачим неколико корака уназад. Иако је свјетло нејасно, знам да је то човјек, на грудима му се помјера нешто тамно, вјеројатно брада.

Још увијек стојим на мјесту, али један мој дио се покреће, бјежим заједно с њим. Осјећам његов страх, осјећам његове мишиће који се око њега стежу као оклоп. Падам на тло потпуно обезнањена. У једном дијелу главе осјећам страх и бол жртве, у другом дивљи тријумф гонилаца. У моју љуштуру је забоден нож и ја сам сад рањива попут отворене шкољке. Нека свјетлост снажно освјетљава таму и залеђује све око себе у непомичну слику. Схваћам да је то зрак нечијег соларног пиштоља.

Одједном је потпуни мир. Зеленог свјетла нестаје, мрак се полако претвара у бисерно сивило, шума ишчезава, мириси се топе.

Лежим склупчана на пластичном поду гимнастичке сале. Осјећам се веома слабо, али се ипак полако придижем јер знам да ми нитко неће помоћи. Тролисти помало напуштају дворану, нитко се нарочито не занима за мене. Што ли оно каже Кодекс? Чета је увијек с тобом.

Ипак, у свлачионици сусрећем презрив Дорин поглед. И Лиска ме гледа, али то је некако другачије. Она је замишљена. Постајем несигурна, да ли је ово неки тест који нисам прошла? Шуњам се око њених леђа одлучна да нешто сазнам.

"Она је осјетљива", каже Лиска одједном као да ми чита мисли, "веома осјетљива. То може бити позитивно и негативно, зависи од ње".

"Сад знам што је с њом", каже Дора. "Она је кукавица".

"То можда није точно", одговара друга. Свлачионица се полако празни, а оне расправљају о мени као да нисам присутна. На неки начин ми то одговара, још увијек сам слаба и не уплиће ми се у расправе. "Још није готово", каже она за себе, а онда се окреће према мени и тако признаје моје постојање.

Правим се заузета навлачењем униформе. Сад ја њих игнорирам. Схваћам да постоји велика шанса да ме избаце из чете и зато морам спровести свој план што брже. Развој ситуације ми заправо одговара. Што им прија будем могла окренути леђа, то боље.

Из свлачионице излазимо посљедње. Претпостављам да сам сад слободна и да ћу моћи брзо до Антона.

Међутим, заборављам на ручак. Данас имамо готова јела, али све се ипак одвија неподношљиво споро. Жваћем храну механички готово и не осјећајући што имам у устима.

"Вријеме је да идеш код Капетана", каже одједном Лиска. Са запрепашћењем схватам да сам у својој нестрпљивости заборавила и на овај посјет. Сад је касно поподне, то значи да нећу моћи до Антона све до сутра, још двадесет и четири сата.

"Како ћу ићи?" питам надајући се да ћу ако будем сама моћи украсти мало времена.

"Сјести ћеш у зољу и нечеш радити ништа. Она ће летјети без твоје помоћи."

"Зоља ће ме водити?"

"Не, Капетан ће водити зољу".

Игра судбине, зла срећа, украсти ће ми цијели један дан. Осјећам да је ово лош знак, али у једном дијелу себе још увијек имам наду да ће све бити онако како сам испланирала.

Зоља чека на мене, сита и сјајна. Пушта ме у себе, ја махинално притишћем дланове на њене длачице, а онда их опет пуштам, она лети без икаквог мог потицаја и ја никако не могу потиснути нелагодност. Сједим на уском сједишту, појасеви ми чврсто држе тијело, али ја не знам што ћу с рукама, чине ми се празне и беспомоћне, осјећам се као заробљеник.

Летимо према планинама изван града, ово је познати правац, води према нашем сектору. Знам све врхове, котлине, скривене и надземне рјечице, напамет. Испод нас је сад шума, онда обронак, то је граница сектора. Онда опет борови, дугачки су и витки попут црних копаља. Изненада се раздвајају и ја сам пред слапом који се руши доље као дугачка бијела застава. Њени крајеви се набиру на тлу и творе црно око језера. У цијелом призору има нечег промишљеног, финог, али истовремено потпуно дивљег. Радо бих овдје мало застала, али зоља лети даље, право према стијени са које непромијењено тече вода. Тијело ми замире, сад ћемо се разбити и ја ћу међу крхотинама зоље скончати на крају овог бијелог стијега. Не, између воде и зида је простор, зоља улази у тунел и ми ронимо кроз свјетло слапа густо и бијело попут кристала.

Грабимо напријед и већ слиједећег тренутка приземљујемо на сухо тло пећине. Полако излазим осврћући се око себе. Зидови су високи, при врху заобљени, прекривени су истом онаквом врстом маховине којом облажемо куће. Широки хол је потпуно празан, једино ја и зоља нарушавамо симетрију пода и зидова. При крају се нагло сужава, највјеројатније умјетно, у уску црну пукотину која се забада у жуто месо зида као трн.

"Пођи напријед", каже ми глас у ушима. Звук одјекује тако јасно да се збуњено осврћем тражећи његов извор.

Док напредујем према пукотини прате ме само слијепе очи зоље. Пружам руке напријед и тонем у таму. Мој страх, зачудо, ишчезава иако остајем без свјетла, слиједећим кораком опет излазим на дан, али то је тако нагло да брзо стискам очи.

Нетко се пригушено смије и ја трепћем према извору тог неочекиваног звука.

Очекујем црнило, таму, строге очи, шибу преко леђа.

Очекујем све осим овог што видим. Насред просторије, без икакве одјеће на себи, овдје је веома топло, сједи једна дјевојка, не, схваћам брзо, то је дјечак, младић?

Његове широм отворене очи ми се смијеше. Црна коса му је повезана у реп и пада све до пода преко крхких леђа.

Гледам га запрепашћено осјећајући како ми образи постају све врелији.

"Ти си тако лијеп", чујем сопствени глас, "још никад нисам видјела нешто тако лијепо као што си ти".

Она, Земља, је наравно веома стара, зачеће јој сеже у доба стварања Сунчевог сустава, у вријеме кад је електромагнетна сила витлала честицама свемирске прашине и давала коначну ријеч стварању планета. Њена животна доба се мјере милијардама година. У почетку је било потпуно црнило, каос, боја која одговара првом ступњу алкемијског поступка при стварању Lapisa philosophoruma, Камена мудраца.

Алкемија? Lapis philosophorum? Капетан ме гледа упитно, али ја знам што то значи, године проведене у читању микрофилмова нису биле узалудне.

Преживјела је младост Азоика и прешла у недефинирану бијелу боју Палеозоика. Мртвило прелази у живот, планета се буди, душа се сједињује са труплом и свечана парада почиње, сунцу се показују водоземци, рибе бескичмењаци. У Мезозоику она већ наслућује своје могућности, настају нотхосаурси, диносауруси и први сисавци, она је у процесу жућења, дијели је још само корак од Кенозоика, боја прелази у црвено, Земља је напокон нашла човјека. Њен живот је веома буран, сваку фазу прати безброј жртава преко којих она олако прелази јер мора се ићи напријед, увијек и само напријед. Али она је сад на врху и цеста даље води само према доље, она то још не зна, не зна да је сад још чека само блијеђење, лагано умирање, снови о ономе што је било, сјећања која јој испадају као предмети сенилном старцу затурени негдје у наборима огртача.

Размишљам о свему овоме док слиједећи дан летим, заједно са свим осталим тролистима, над правом праисторијском шумом пуном папрати и цикада.

Велике биљке расту пред нашим очима брзо. Некад су овдје биле наслаге битуминизираног угљена, њој су довољни и комадићи што су јој негдје дубоко остали забодени у месо да би призвала своја сјећања. Шума је извана зелена, али све док расте њена је унутрашњост од угљена, крхког и меког као што су графити за оловке. Оног тренутка кад стане, бит ће већ касно, у њеној унутрашњости неће бити угљен, бити ће права целулозна влакна, требали би нам дани да је срушимо.

Између зоља се напињу танке челичне сајле. Залећемо се према дрвећу које се руши као дворци од соли. Падају дебла, папрат се ломи, доље се гомилају покидани удови. Осјећам прскање биљних тетива, лагано капање зелених сокова.

Доље се активирају соларни топови, жута свјетлост прави селективну ломачу. Ускоро је све готово, крајолик је исти као и увијек.

"Одморите се", шапће нам Капетан у ухо.

Полако понирем са зољом према доље. Све што радим, радим савршено и точно, сензори мог тијела творе прецизан математички модел и реакције су ми без грешке. Глава као да је одвојена од свега тога, она мисли, мисли, тик-так, неуморна је као сат. Мислим на Антона и човјека још увијек саме не тако далеко одавде – тик, мислим на Капетана – так. Моја крв као да струји у двама обрнутим крвотоци ма.

Не могу се отрести слике, Капетан и ја у пећини, сједимо једно насупрот другоме и дуго шутимо, али у томе нема никакве нелагоде. Поражена сам његовом љепотом и необичношћу.

"Још никад нисам видјела неког тако различитог", рекла сам му напокон.

"Чета је различита", одговорио ми је. "И ти си различита." Глас му је неуједначен, час дјевојачки њежан, час као у дјечака што мутира. Онда је зашутио и опет ме гледао. Очи су му као зелена језера и чини ми се да ме зове запливати по њима. "Говорит ћу ти о бојама", рекао је њежно, али у тој њежности је било беспоговора.

Онда је говорио о Земљи, говорио је о Азоику, Палеозоику, Мезозоику и Кенозоику, али не онако како сам учила у школи. Говорио је о томе као о сјећању које га прогања, али истовремено као о нечему што кад би и могао не би хтио заборавити.

"Ја мислим као она и заправо је разумијем."

"Није ли то тешко?" усудих се упитати мислећи на његову савјест.

Није се зачудио.

"О, да", рекао је, "веома је тешко."

Тако, био је то прилично кратак разговор, или ми се то само тако чинило, али како би било да сам још увијек сабјеседник јучерашњем дану.

Спуштамо се на један пропланак, свих шездесет зоља, преко росне траве шири се цијели рој. Земљин сан већ бјежи од нас, она сања увијек на оним точкама које пролазе кроз прво јутро, он се одвија заједно с вртњом њене оси, обмотава се лагано око ње као свилена трака.

Још увијек сједим у зољи сапета нитима својих мисли. Сви су веома живахни и ја присиљавам себе на покрет. Боровина мирише слатко, храстови спуштају гране до земље, многи нестају у шуми, као да су пукле споне, униформе тумарају међу дрвећем као невезани пси.

"Што сад да радим?" питам неког у пролазу.

"Ради што хоћеш", чујем лаконски одговор. "Зар ниси чула Капетана?"

Очито још увијек има обичаја које не познајем. Још увијек неодлучно стојим осврћући се око себе не би ли негдје угледала Лиску или Дору. Можда је уобичајено да се праве овакви заједнички пикници кад су сви скупа на задатку? Оклијевам питајући се да ли би примијетили ако бих сад отишла?

Пропланак је већ пуст. Долазим до првих стабала проничући очима испред себе. Трава је овдје незнатно свијетлија, бокори су велики и зелени. Око мене је тишина, али ипак чујем како све некако притајено, узбуђено дише.

Моји инстинкти се буде, али прије него што је адреналин досегнуо критичну точку која ће ме бацити у потрагу за тајном, очи ми се саплићу о једну униформу. Лежи преко свјежег зеленила немарно као одбачена змијска кошуљица.

Устукнух корак схватајући у трену. То је дакле била та њихова аскеза, њихова равнодушност која ме је збуњивала.

Окренух се у хипу назад и потрчах према зољама. Сад сам могла бити сигурна да моје отсуство неће нитко примјетити.

Осјећам како ми било убрзано туче. Не, нисам равнодушна на оно што сад они тамо у шуми раде. Како то иде? Један са један, два са један, три и два, пет и шест, тридесет и тридесет? Осјећам у себи такву нелагодност и гађење да почињем о томе мислити у трећем лицу.

Цврчак је одувијек била осјетљива на питање љубави, толико осјетљива да су је њени вршњаци често немилосрдно дражили подсмјехујући се и покушавајући је навући на ову тему. Замишљала је нага тијела тих младића што су је задиркивали, гледала их како парадирају њима љети на језеру, како истичу своја вјежбом извајана, кржљава или просто просјечна тијала и никад није осјетила нешто као ватру жудње, жељу, нешто од оног о чему су они тако често говорили. То мора почети изнутра, мислила је она, негдје у оној точци испод пупка истовремено с потврдом тога у глави. И зато је Цврчак још увијек била дјевица.

Зоља се лагано одваја од тла и ми већ лебдимо изнад шуме. Али умјесто да мислим на Антона и геолошког човјека, ја мислим на Капетана.

Мислим на његово њежно тијело које подсјећа на стаклену фигурицу, на дугу тешку косу која је као млаз катрана, на љупке мекане усне. Он никад не би могао водити љубав, мислим. Он стално сања са Земљом, чинио је то чак и онда кад смо разговарали, његово тијело је заправо закржљало зато што му је физичко кретање ограничено на мали простор пећине која се око њега склапа као седефаста шкољка. Његово тијело никад не би поднијело тај напор, преломио би се управо онако како сам рекла, као крхка фигурица од стакла.

Са мном као да се нешто збива, тијело ми постаје растегљиво као да сам изложена изненадном нападу тајанствених вируса. Осјећам како ми је вруће међу слабинама, дрхтим, у очају притискам дланове о стеклене длачице док свијет око мене неједнолико осцилира тонећи према сивој боји.

Хоћу ли пасти у несвијест? Што би тада урадила зоља, да ли би је инстинкт самоодржања натјерао да се спусти на прво безбједно мјесто?

Пред собом видим лице Капетана, нешто ми њежно шапуће, мислим да ме умирује. Само тренутак након тога кроз мене се зарива муња, јасно видим своје тијело, предамном је до посљедње жилице, видим мозак, крв, лимфу, цријева, структуру коштане сржи, робусност мојих властитих длачица. Муња се спаја са Земљом, тонем кроз геолошке слојеве, кроз мене путују њене сребрне и златне жиле, видим све оно најбоље, блиставе боје дијаманата испод небрушене коре, тонем кроз згуснуто жељезо и магнезијеве силикате, муња ме сабија право до средишње језгре, до ужарене густоће њене магме, право до црвеног коктела жељеза и никла који пулсира као уморно срце.

Вриштим у дивљем ужасу, у страховитом задовољству које расте заједно с мојом проширеном свијести и експандирајућим тијелом.

Онда мрак.

Мрак.

Опрезно помичем моје слијепљене трепавице. Мокре су као да сам плакала. На тренутак не знам тко сам, потпуно сам чиста, нова, црнило полако прелази у бљештаву бијелу боју, а онда ми се под капке увлаче жути зраци излазећег сунца.

Сједим у зољи, опуштена као млитава крпа. Нешто међу ногама ми ствара нелагодност, кукови су ми тешки, тијело мокро. Као да осјећам неки млаки поток што ми лелуја низ бедра.

Преко мене прелети нека сјенка, затим ме опет умири свјетло, па сјенка. Схватам да сам на тлу и да нешто кружи око зоље, осјећам њене еластичне зглобове прилагођене неравном терену.

Сателит је изузетно упоран, облеће као мољац око ватре и ја напокон невољко усмјеравам своју пажњу.

Антон маше рукама брзо, тако брзо да готово не могу да га пратим, уистину личи на великог мољца.

"Изађи", одједном се укључује и мој слушни орган и ја га чујем како надвикује лепет властитих крила. "Покушај изаћи, не могу ти прићи".

Схваћам да се нечег боји, онда ми свиће да се вјеројатно боји зоље и то ми је одједном невјеројатно смијешно. Полако се окрећем желећи сазнати узрок његове панике. Искра радозналости ме гура и вуче кроз врата.

"Сједиш у том створењу више од пола сата", каже Антон, "и уопће се не мичеш". Веома је блијед, чини се као да је уистину забринут, али мене то некако не дотиче.

"То није створење", кажем смијуљећи се. Ноге ми се несигурно клате док му се приближавам јер се он још увијек држи на пристојној удаљености.

"Онда машина", каже он запиљивши се изненада у моје ноге.

"Није ни машина", смијем се. Све ми је одједном лако и смијешљиво. Свијет око мене се купа у веселим јутарњим бојама.

"Ти крвариш", каже запрепашћено Антон непристојно упирући прстом према доље.

Стварно, кроз чврсту тканину хлача пробија се мрвица крви. Рањена сам у ово красно јутро.

"Мислим да то није ништа", кажем одједном прилично трезвено. "Само би се требала отуширати".

Он шутке креће испред мене. Вјеројатно је као и ја дошао до закључка да сам добила мјесечницу.

Ускоро сам у купатилу. Свлачим униформу и бацам је на под, лежи исто онако празно, без облика, као змијске кошуљице што сам их оставила иза себе у шуми.

Крв на бутинама ми је још свијежа, полако је спирам млазовима млаке воде. Цијело тијело ме боли, наслућујем сјенку ужарене оси која ми је допирала до корјена косе. У мени се јавља нека неукротива сумња.

Ипак, ја јој брзо стављам узде разума, излазим из каде и брзо се бришем. Не, не желим провјерити, то је немогуће, то је бесмислено. Навлачим на себе униформу на којој је још увијек издајничка мрља крви. И њу бришем влажним ручником, она блиједи и јајолико се шири по тканини.

Глава ми је потпуно бистра, одјекује као кристал на бијелом свјетлу зоре, свијест се преко очног живца устремљује на околину и реже је попут оштрог ножа. Постајем свјесна властите свијесности. Знам да геолошког човјека нема у кући и знам да то знам од уласка у кућу.

Излазим вани, Антон сједи на прагу, кошуља му је од фланела, коцкаста, у глави јој брзо разлажем боје, очи ме пеку и ја схватам да ми се у зољи нешто десило. Ово није моје уобичајено стање.

"Гдје је човјек?" питам и у свом гласу наслућујем први трачак бијеса који ме нагони да одахнем. Ово јест нормална реакција. Ја сам на Антона бијесна.

"Отишао је", каже он на изглед потпуно равнодушно, али вјеројатно исто толико срачунато. "Три сам дана, усред радног тједна, у викендици. Лажем родитеље, лажем школу. Не мислиш ли да си мало претјерала?"

"Како мислиш отишао?" питам док ми адреналин расте у злокобним количинама. Заборављам Капетана, заборављам све оно што се десило у летјелици. Опет ми је најважнији човјек, моја велика идеја о разбијању те банде лицемјера која управо оргија по шуми мора бити остварена.

"Можда му се нисам свидио", говори Антон и даље мирно. "Можда се нисам успио довољно сродити с идејом о његовом постојању, филозофира даље. "Вјеројатно то ниси ни очекивала од мене, или јеси?" гледа ме упитно.

"То је човјек", кажем једва се савлађујући. "Видио си".

"Што сам видио? Двије руке, ноге, главу, на изглед функционира, али да ли је то тако? Учили смо да су сви они који долазе на тај начин мање или више дефектни. Снови су пуни грешака, знам то из властитог искуства. На примјер моји снови о односима међу људима, рецимо о пријатељству. Јесмо ли ми још увијек пријатељи, Цврчак?"

Тон му је такав да се на њега не могу обрушити онако како би хтјела.

"Што хоћеш тиме рећи?" питам га само.

"Хоћу рећи да си се промијенила, само то хоћу рећи, али немој мислити да ти то ја узимам за зло", рече он дижући руку како би предухитрио мој просвјед. "Наше је друштво отворено, сви знамо да се стално врши статистички точно прорачуната рекомбинација гена како би се у свакој генерацији добио потребан потенцијал за чете. Немој", диже он руку још једном, "пусти ме да завршим..."

"Знаш што си ти Антон", не могу се више суздржати, "ти си напросто једна кукавица. Нећеш ми помоћи, у реду, али онда не тражи изговоре и не тражи да ја повјерујем у њих." Пуна сам праведног бијеса. "Немам више времена за тебе", кажем окрећући му леђа.

"Он ће се прије или послије вратити овдје", каже Антон мирно као да га оно што сам рекла није нарочито дотакло. Сад се чак дигао са степеница и слиједи ме док се удаљавам према зољи. "Слажем се да га мораш ухватити", говори он за мном, "била је лудост кад си допустила да једна таква ствар шета около."

"Онда, зашто си га пустио?" вичем окрећући се и уносећи му се у лице. "Зар не видиш да говориш бесмислице?"

Коначно се чини да сам га дотакла. Нагло се зауставља, његове очи су пуне свјетлуцавих трнаца.

"У реду, признајем, бојао сам га се. Па што? Није моје да се носим с таквим стварима. Нисам ја тај који је предодређен за чету".

Овај пут га коначно напуштам, улазим у зољу и она се нагло одбацује са тла као да је перо на кријести зрачне струје. Антон је доље, и ја налазим неко мрачно задовољство да га гледам овако одозго. Дланови ми се утискују на длачице све до бола. Онда опет нагло скрећем зољу и она се покретана мојим бијесом устремљује према шуми гдје сам оставила чету. Прошло је већ одвише времена, вјеројатно су већ потрошили своја ситна задовољства.

Вратити ћу се у овај крај што будем могла брже. И онда ћу наћи геолошког човјека. Он не може бити далеко. И онда ћу направити оно што сам наумила. Осјећам како ми стакло клизи кроз кожу, али то је само ситан бол, то је само једна једина капљица крви.

Од цијелог роја зоља на чистини су остале само двије. Лиска и Дора се излежавају на трави и очигледно ме чекају. На трен ме хвата паника како ћу оправдати своје одсуство, али је истог трена замијењује бијес. Нека ми само покушају нешто пребацити.

"Баш на вријеме", каже Лиска, "скоро смо заспале". Она се окреће према мени и ја у чуду гледам њене очи, изгледају некако друкчије, као да су се утопиле у боју траве.

"Нетко ми је рекао да је одмор", кажем иако у њеном гласу нема ни љутње ни пребацивања. Одмах се и кајем, зар нисам одлучила да се нећу нитком испричавати?

"Идемо", каже Дора и растеже се попут лијене мачкасте животиње. И њене очи су чудновато зелене. Гледа ме чак љупко, ни трага нетрпељивости. Лице јој је такво као да је управо слизала пуну чашу врхња.

Збуњена сам њиховом добродушношћу. Онда ми пада на памет да су управо сагорјеле велики дио своје негативне енергије у шуми предајући се својим раскалашеним играма. Можда би за мене чак било добро да то раде чешће.

Улазимо у зоље и ускоро све три лебдимо кроз метално плаво небо као вјетром ношени кадифасти црни цвјетови. Рељеф испод нас је распрострт у јарким, свијетлим бојама. Моја појачана перцепција опет надире као плима. Видим дрвеће, јеле, арише, кестене, смреку, лијеску, планинско цвијеће, набрајам га тридесет и двије врсте, очи су ми као дурбин, отпадају са црног цвијета попут пелуда и лијепе се за сваку различитост рељефа. Разазнајем чак и црвене, мекане главе малина, глава ми је опет у неком чудном стању супербудног пијанства.

Један дио мене чучи у неком скровитом кутку свијести и пита се што се то са мном збива. Чак покушава анализирати ситуацију враћајући се до оног момента у зољи кад ме блистава муња халуцинације сабијала све до Земљиног ужареног крвавог дна. Други дио је потпуно срећан и не пита ништа, дивља по детаљима крајолика испод себе напасајући се свим непотребним информацијама до којих може доћи.

Сад смо већ изнад града. Лиска и Дора скрећу заобилазећи нашу кућу тролиста. Неколико минута затим њишем се за њима према тлу тарући се на глатком конопу гравитације. Препознајем овај крај града, куће су извана украшене прозирним громадама кристала и маховином. То је донедавно био и мој крај, овдје негдје је и кућа мојих родитеља.

Мама и тата су на вратима, чини се као да нас чекају. Изгледају свечано, мама има нову хаљину, то је тешки жути материјал који она тка као повремену разбибригу, чини ми се мало неприкладном за ово доба дана. Моје се очи радознало каче за ткање одвајајући готово успут нити потке и основе.

"Хтјели смо те изненадити", каже ми Лиска, "па смо све договорили без тебе. Обичај је да нас твоји родитељи упознају и да се то на неки начин прослави".

Улазимо у кућу. На сред благоваонице је стол с богатим доручком. Злобно мислим како је њима двјема уистину потребно надокнадити енергију. Али одједном спознајем да сам и сама ужасно гладна.

Тата ме грли и води за стол. Сиједа му је коса сабијена у фризуру тако да личи на кацигу. Чини ми се ужасно поносан, као онда кад сам била прва на натјечају из ботанике. Измиче ли ми штогод?

Сједамо за стол и ја заборављам на све док се устремљујем на припремљену храну. Трпам је у себе без реда, мама ме гледа забринуто, али кад су нам се очи среле она скреће поглед. Лиска и Дора једу полако, готово би се рекло елегантно. Храна у мене тече у потоцима, одједном застајем, ти потоци су обрнули смјер кретања и сад опет хоће вани. Трчим у купатило и за неколико минута се олакшана и срећна враћам за стол.

Тата и мама ме гледају с малом нелагодношћу.

"Све остаје у породици", накашљава се тата. Примијећујем да му се фризура сјајно одражава на глаткој тканини мамине хаљине и размишљам да ли да му на ово скренем пажњу.

"То је све за њу веома напорно", каже одједном Лиска. "Бити ће најбоље да сад идемо. Захваљујемо вам се на доручку. Она ће вас већ опет посјетити."

С негодовањем гледам како ме одвлаче од хране. Тата и мама ме уопће не занимају, чине ми се тоталним странцима, сјенкама из моје прошлости.

Поподне проводим лежећи на кревету у нашој кући тролиста. Не тјерају ме учити, читати или вјежбати. Свјесна сам да бих требала кренути у потрагу за несталим геолошким човјеком, али у овом тренутку ми се то чини превеликим напором. Живим у некој празнини у којој се руковођене Хајзенберговим принципом неодређености каотично сударају мисли. Ипак, једна мисао се у мојој глави постепено кристализира. Дајем јој облик питања. Гледам је, пратим је осјећајући како јој помицање казаљки повећава тежину.

Једва чекам вечер, тренутак кад Лиска и Дора улазе у собу и смјештају се на своје кревете.

"С ким сте данас водиле љубав?" питам на препад док, већ се унапријед бојећи одговора, крвнички забијам нокте у дланове.

Дора ме гледа чудно, застаје у пола покрета. Лиска ми прилази и нагиње се над кревет. Њено округло лице блиста као Мјесец.

"С Капетаном, наравно", каже, а онда се нагиње и љуби ме у уста.

Полако ходам уз планину, прво, зато што ми се чини да имам времена, друго, зато што ме оптерећују будућа сјећања. Идем према ономе што морам учинити, знам да је то издаја и то ништа не мијења на ствари. Ја сад знам. Јучерашње пијанство је прошло и остала ми је само потпуна бистрина духа.

Пролазим стазом густо омеђаном јелама памучаркама, опне њихових шишарки већ пуцају и цијели је крај прекривен бијелим меканим тепихом њиховог сјемена. Животиње га хрпимице односе у своје јазбине, одозго се залијећу птице, влаже танке нити пљувачком а онда груду односе међу раширеним кљуном. Покушавам не мислити.

Гледам све ове животиње које живе на крају трага сопствене врсте, залијећем се по тим траговима као тврдоглави пас. Да, ја сам баш то. Пас трагач, селективно узгојен, унапријед намијењен иако намјена зна понекад и оманути. Успјех сатистичке рекомбинације гена никад није потпун, кандидати за чету се зато увијек помно испитују, равнотежа коју ваља постићи је врло осјетљива, вага тоне на једну или другу страну под квалитетима не јачим од реакције једног нерва. Осјетљивост често клизи у неуравнотеженост, бол у кукавичлук. Размишљам о свим тим стварима које ме одређују и пуна сам презира сама према себи. Пуна сам бола.

Од јучер осјећам све моје усађене способности још јаче и то чини ствар још гором. Ходам планинском стазом полако, баш зато што знам да све могу учинити брзо. Бројим кораке, склапам и расклапам велике шеме биљног и животињског свијета. Клизим унатраг кроз кољена, с лакоћом их даље дијелим у разреде, разреде у редове, редове у породице, породице у редове.

Редове у врсте.

Стаза води право до срубљеног врха једне падине, прекривена је оштром чекињавом травом испод које вире бијеле трошне стијене вапненца. Одавде се види дио Мамилине котлине, види се сребрно око језера и тамни пазух црногоричне шуме. Даље, иза пријевоја, назиру се коси кровови викендица. Зрак слатко мирише на смолу, траве и сунце. Тренутак застајем и шарам крајоликом својим чулима, удишем гомилу информација нимало се не трудећи да их филтрирам, она права пробит ће се сама, запливат ће лагано попут бијелог леда на мрзлој води.

Да, баш тако, мисли су ми мрзле, размишљам о њој, Земљи, и покушавам их угријати. Наравно, тражим оправдања. Гледам у птице далеко на бијелом небу и прелазим цијело стабло животиња крећући од бескраљешњака преко свитковаца до краљешњака. Развој врста звони гомилом нескладних тонова који одјекују свуда око мене као лоше изливени гонг. Размишљам, можда никад не би било човјека да није нестало гмазова, можда, можда... Цијеле врсте нестају у каосу подивљалих сила, под наслагама пијеска, шљунка, муља. Ледене планине достојанствено клизе претварајући се у надгробне споменике, ријеке мијењају ток, селе се магнетни полови, лава се излива преко леда, испод пловућца, базалта, туфа, гранита, остају гомиле бића без права на учешће у насљеђу.

Сад га видим, тамо је међу оним шумарком јела што клизи низ благо нагнуту косину. Малодушност ме свезује у чвор, застајем, спуштам се у чучањ и безвољно пратим напредовање нејасног облика међу високим младим стаблима.

Тијело ми је у ставу напетости, нос ми се шири, уши се отварају према вјетру. Чујем пуцање шишарки, вјетар ми доноси мирис траве, камење звони као стакло угибајући се промјенама температуре, његове ноге, тамо дубоко доље, газе по меканој наслази сјемена јеле памучарке.

Клизим доље низ падину забадајући ноге у њене меке, влажне бокове. Синоћ је падала кића, влага је још увијек присутна међу бусеновима траве.

Сјенка у шумарку се зауставља, заустављам се и ја. Сад ми већ и дисање постаје брже. Имам осјећај да ме сви гледају, крајолик око мене се претворио у арену. Нарочито су радознале биљке. Одвајам поглед од шумарка, опет правим паузу и брзо прелећем очима по околним четињачама, двосупницама и једносупницама. Моја осјетљива унутрашњост одмах иде даље према њиховим прецима, слиједим трагове крито– и голосјемењача, препознајем маховине, папратњаче, спуштам се све до стељњача и древних прабиљака. Налазим времена да се осмијехнем једној јетрењачи и да јој предочим да сад не би била таква и таква да није било те и те катастрофе, оне и оне катаклизме.

Чини ми се да ми биљке одобравају, виде моју тјескобу и потребу за подршком. Оне воле Земљу, хране се на њеним леђима, за давно уморене претке осјећају тихо саучешће, а за своју хранитељицу, Земљу, утаманитељку читавих генерација, благо сажаљење. Искупљују је њене ноћне море, она не може заборавити, она се каје.

Покушавам уздахнути од олакшања зато што ме разумију, али оно што излази из мојих груди тешко је и мрачно. Зашто им говорим о њеним грешкама и налазим јој оправдања, зашто не говорим о ономе што ме тишти, о себи?

Сад више не могу издржати тјескобу, почињем ходати брже. Из неке скривене пукотине, чини ми се да је то једна дупља обрасла маховином, извија се према мени танак прамен сјећања. То из аудиторијума стиже благонаклони покушај охрабрења.

Предочује ми се једна од битки између чете и Земљиних створења, једна од оних што су се одиграле прије мог доласка. Схватам да је по сриједи, вјеројатно, једно од рјеђих догађања. По околишу препознајем да се битка одвија сјеверно од града, у правцу супротном од овог на коме се сад налазим.

Цијела чета је ту, црни рој зоља трепери изнад тла на којем се, бар на изглед, још ништа не догађа. Чује се само неки потмули звук налик на удаљену грмљавину. Слика се преклапа са стварношћу у којој се сад налазим, али моје ноге и даље газе сигурно, а очи прецизно одвајају збивања на једном и другом нивоу.

Видим како се на филму из сјећања почиње надимати земља, како расте попримајући димензије омањег брда, а онда једнолико пуца растварајући се као јаје. Из пукотине се помаља огромни меснати пипак, и ја застајем, тражим човјека испред себе, а онда се фасцинирана усредоточујем на збивања којим ми се очито нешто жели рећи.

Из рупе се помаља глава, смеђа је огромна, у разјапљеној чељусти се види ред оштрих зуба. Схваћам да је пипак заправо реп, испреплетан је са још нечим, још једним репом који је зелен и љускав. Рупа се нагло шири, унутра је цијело клупко гмазова, чак и овако, кроз сјећање, до мене допире оштар мирис мезозоика.

Зоље су већ у покрету, сунчани топови кидају месо које одоздо наново навире као да га прави нека машина. Између глава и репова се помаља једро, то је леђна пераја од коже и коштаних шипки неког од ових чудовишта. Неколико секунди плови по тамној узаврелој маси, а онда га опет потискују према доље. Долином се разлежу чудни звуци, кричање, урлици, промукло крекетање. Главе се истежу према зољама које лебде опасно близу овог живог кратера. Нека од ових чудовишта насрћу једна на друго, около лете читаве планине меса одваљене што оштрим зубима, што сунчаним топовима.

Ипак, чета, као и увијек, полако побјеђује, усмјерена свјетлост сунца разара старо ткиво, све се смирује, зоље се нагињу над јаму уносећи уништење дубоко унутра, наносе се над њу као над уста љубавника, јер Земљу треба осјетити баш тако, тијело уз тијело, кожа о кожу, језик на рану. И тада, из мрачне дупље се устремљује дугачки, витки пипак, зрак пуца од наглог оштрог ударца и једна од зоља се суноврће у јаму. Енергија и даље несмиљено лије према доље. Пипак нестаје, дугачка рана на површини брзо зацељује, над планином је мир, као да се ништа није догодило, само је сад једна зоља мање.

Ја наравно знам да се у чети гине, али ово је први пут да то, макар и овако посредно, видим. Тко је нестао у оној мрачној рупи, можда баш онај на чијем сам мјесту сад била ја?

Помало ми се врти у глави, али ја ипак настављам даље. Правим се равнодушна не желећи дати од себе никаквог знака да ме је ово збивање нарочито потресло.

Трчим, мишићи ми командују елегантним покретима ногу које се извијају као да су у њима еластичне опруге. Тјерам из главе сваку мисао, бацам поклоњено сјећање на само дно регистра.

Посве сам му близу. Он је још увијек у шумици, на густом тепиху сјемења. Спуштам се на тло, бојим се да ће побјећи кад ме види и зато сад пужем напријед помјерајући се рукама и ногама, тврдим покретима трбушних мишића, као змија.

Он сједи на меком бијелом прекривачу, набацао је памучасте нити на хрпу и направио неку врсту лежаја. Лице је окренуо према сунцу, разнобојне очи му жмиркају безазлено као зецу.

Жестоки осјећај стида ме баца на ноге, дижем се са земље из притајеног положаја пса трагача.

Он отвара очи и гледа ме, очито обрадован, пун повјерења, онако како то никад не би могао учинити прави човјек, он је грешка.

Вадим соларни пиштољ и свјетлост га гута у два залогаја. Посљедње му нестају очи, још увијек ме гледају с повјерењем.

Туш. Крешендо. Требам ли чути аплауз? Учинила сам оно чему су се надали од тренутка када сам га пустила под сунце.

Падина, планина, шума, све је још увијек тихо, гледају ме, још увијек суздржавају дах.

Моја ледена кошуља која ме је чувала неколико послиједњих минута, нагло пуца. Падам на земљу тешко дишући, велике кришке бола што ми излазе из груди гурају се кроз душник и грло.

Чета се покреће, осјећам је као велику нематеријалну птицу, као топао јастук, као охрабрење што сам надвладала саму себе. Чета није само тијело, она је дух који од самог почетка бдије надамном, дух који ми је одузео невиност.

Из грла ми излазе дуги суви јецаји, толико сам тога изгубила одједном. Још увијек видим пред собом човјекове очи, тако живе, тако пуне повјерења, знам да ће ме пратити и прогонити још годинама, знам да ће искакати из потаје ноћних кошмара. Земљини створови морају се уништавати свјежи, још мокри од сна, лишени свјесности која се задобива задржавањем у стварности.

Осјећам своју грешку као дубоку рану, као ожиљак из којег још увијек излази крв, осјећам је као губитак свих илузија, губитак младости.

Осјећам како се скупљају око мене, како ме грију. Чета је увијек с тобом.

Осјећам изнад себе њежан Капетанов дах. Говори нешто о успоменама које остају иза нас као сребрни трагови пужева на мјесечини.

Али ја и даље плачем.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]