Biblioteka srpske fantastike

Zoran Jakšić

Jeka

U cik zore knez Velibor zaputi se bedemom na najvišu tačku vučitrnske tvrđave, Dragoševu kulu. Noć tek što je počela da se povlači i nebom oko grada još su šarali reflektori, prsti od svetlosti uprti u visine. Knez je išao polako i kao da mu je svaki korak stepeništem predstavljao napor. Tih dana sve je za njega izgubilo slast, sve stvari izbledele i pretvorile se u sopstvene senke. Osećaj osujećenosti proždirao mu je sate; svet se pretvorio u klopku iz koje nema uzmaka.

Ratna vremena pritisla su Vučitrn. Iz dana u dan radio je javljao da su vazdušni brodovi osvajačkih legija sultana al-Madžida napali neki grad na jugu, spalili ga napalmom i masakrirali stanovništvo. Runjes, Lura, Dukađini nestali su pod naletima neprijatelja. Kralj u Sentandreji sakupljao je vojsku za obračun sa novim Osmanlijama, ali u međuvremenu naselja iz pograničnih krajeva bila su izložena stalnim napadima, a njihov živalj desetkovan. Velibor je organizovao odbranu grada najbolje što je umeo, ali pred silom osvajača sve barikade delovale su slabašno.

Tog jutra istočni vetar bio je mnogo jači nego prethodnih dana, udarao je iznad zidina utvrde i dizao prašinu po naselju, hladan i sa nagoveštajem da će se uskoro pretvoriti u oluju. Velibor je zbog toga osećao izvesno olakšanje; znao je da se al-Madžid, čije su trupe bile na jugu, neće tako lako usuditi da pošalje vazdušne brodove pri bočnom vetru koji je mogao da im pocepa oplatu ili da ih baci na bliske planinske vrhove.

Pitao se zbog čega onda od samog praskozorja oseća teskobu koja mu nije dala da se usredsredi, sve jaču kako se svanuće bližilo. Prvi put za mnogo godina dolaženje jutra učini mu se zlokobno i preteće, kao da će svetlost sa sobom doneti neslućene užase. Istočnik je postajao sve jači, a Veliboru se, besmisleno, učini da sa sobom donosi mirise barutnog dima.

Uspeo se do vrha utvrde i zagledao u široko nebo nad Vučitrnom. Prvi oblaci dovlačili su se sa istoka, tamni i preteći, tako niski kao da samo što ne dodirnu krošnje drveća; tu i tamo kroz njih se probijao narandžasti odsjaj sunca na izlasku. Velibor pomisli na Jelenu, koja se u tom trenutku spremala za polazak zbega iz grada. Dva dirižabla natovarena ženama i decom iz naselja trebalo je da se zapute prema Kragujevcu, što dalje od al-Madžida i rata, čim vetar bude nešto oslabio ili promenio pravac. Velibor je dugo oklevao sa donošenjem te odluke, previše nalik na priznanje konačnog poraza, ali najzad više nije mogao da je odlaže. Nije se zavaravao da će grad moći da se suprotstavlja sultanovim legijama duže od nekoliko dana. Bilo je veliko pitanje hoće li vojska iz Sentandreje, kada i ako konačno stigne, imati šta da spasava.

Knez priđe mangalu na središtu kule i pripali vatru; posle izvesnog vremena plamenovi zaigraše na vetru. On sačeka nekoliko trenutaka, kao da okleva da počne prizivanje, iako je istu stvar činio već mnogo puta. Dovođenje Glasova među ljude uvek mu se činilo neodređeno pogrešno, poput buđenja zloduha iz prošlosti. Nerado je dovodio toliku silu na svetlo dana.

Kneževu pažnju na trenutak skrenu nekakvo komešanje negde dole, među kamenim kućicama Vučitrna. Kolona ljudi i žena sa bakljama natovarena stvarima polazila je prema sidrištu vazdušnih brodova. Neobično osvetljenje pred oluju činilo ih je nalik skupini zaverenika koji se šunjaju kroz prolaze usnulog grada. Udar vetra na trenutak donese do Velibora odlomke njihovih glasova, psovke i plač beba i njemu se učini da je među čitavom tom zbrkom razabrao Jelenin glas. To je možda i bilo istina, jer Veliborova žena bila je u prvoj grupi vučitrnskih izbeglica i nalazila se u koloni, ali Velibor je verovao da će pre biti da su ga uši obmanule i da je čuo nekog drugog. On na kratko oseti želju da siđe među izbeglice i da je još jednom zagrli, ali se suzdrža. Nije želeo da ponavlja jutrošnje prizore opraštanja.

Ponovo se okrenuo mangalu i nastavio prizivanje Glasova. "Danijele. Natanijele", rekao je plamenovima koji su plesali pred njime. Bio je to deo dovođenja sila kome ga je učio otac, a ovoga pak deda. Ko zna zašto su se Glasovi odazivali na ta imena? Nisu imali telo, ličnost, bili su zvuk i ništa više, ali su svejedno voleli da se sa njima saobraća kao sa živim ljudima. Bili su praznina, a ipak tašti.

Oblaci na istoku povećali su se i čitav predeo počeo je da poprima zamućen izgled, kao kada se posmatra kroz zamagljeno staklo. Zraci tek rođenog sunca potpuno su nestali u nadolazećoj tmini sa istoka i najednom je izgledalo kao da se noć predomislila i odlučila da se vrati na Vučitrn. U svitanju koje se naprasno preobrazilo u suton, vetar najednom oslabi, dođe nekakvo zatišje dok su samo oblaci sve hitrije promicali preko neba. U tom trenutku Velibor začu zvukove.

Najpre je to bio nerazumljiv šapat i nešto nalik na tihi smeh: kao da se kolo gorskih vila plete negde na samoj granici čujnosti. Do Velibora dopreše odlomci pesme i kikota; razliveni, dolazili su i nestajali. Čuo je šum talasa, dah dalekog mora. Onda zvuci stadoše da se pribiraju oko njega, da mrmore, prelivaju jedan u drugi poput kameleonskih boja: negde u daljini prikupljala se nepostojeća gomila, žagorila sve jačim glasom, izgovarala reči bez ikakvog redosleda i smisla. Zvuk je plesao oko kneza, poigravao se, na trenutak plamenovi bi zapucketali ljudskim glasom, onda bi se vetar najednom zakikotao gotovo opipljivim prisustvom. Velibor je osećao pokraj sebe prisustvo neizmerne snage koja je činila da se oseti sitnim, beznačajnim. Potom pevuckavi zvuk razgovetno reče iz neposredne blizine: "Pitaj, pitaj."

Bio je to glas Danijela. Ponekad se Veliboru činilo da gotovo poznaje ličnosti skrivene iza Glasova. Bilo je dovoljno sklopiti oči i zamisliti nepostojeće telo; svaki glas imao je karakter, crte, posebnost. Ali sada je Velibor namerno držao oči otvorene i gledao u sivilo nadolazeće zore.

"Turci", reče on. "Da li su odlučili da pokrenu trupe prema Vučitrnu? Ti si prijatelj vetra, Danijele. Ti znaš."

Kikot se pojača. "Arapin na crnom krilatom konju sasvim ti se primakao", reče Glas. "Sultan dolazi da te uništi i mnogo je bliži nego što misliš. Poslušaj!"

Onda Danijelovog glasa najednom nestade i tišina popade po vrhu tvrđave. Potom dođoše drugačiji zvuci. Knez je najpre mislio da mu se samo učinilo da ih čuje: žustro došaptavanje grlenih glasova koje namah prestade, škripanje zategnute užadi, zveckanje metala. Čekao je, napregnut, a čitav svet oko njega kao da se sledio. Tišina je bila gotovo potpuna. Onda sasvim razgovetno začu reči: "Evet, Ibrahim... Dikkat! Yavas..."

Jedan trenutak stajao je kao ošamućen udarcem. Onda skoči i potrča bedemom. Vetar se smesta vrati dvostrukom snagom, stade da šiba iznad grada toliko jako da se Velibor gotovo zanese. Mirisao je suvo i oštro, na pesak i prašinu. "Na uzbunu!" povika on. "Turci dolaze!"

Stražar na bedemu, još dečak, krmeljivih očiju i bubuljičavog lica, pogleda ga otvorenih usta. "Daj znak za uzbunu!" dreknu Velibor. "Sultan je stigao." Onda odgurne dečaka i priđe velikom topu za uzbunjivanje. Dok se petljao oko zatvarača, unezvereno se osvrtao oko sebe. Kako je moguće, mislio je besno, kuda li su se provukli? Nebo je bilo potpuno prazno i samo su se crni oblaci kovitlali sve bliže gradskim bedemima. Ali Glasovi nikada nisu lagali: sultanovi vazdušni brodovi nekako su promakli vučitrnskim stražama i sada su se primicali gradu koji ništa nije slutio.

Golobradi borac je stajao na nekoliko metara od njega i nije se usuđivao da priđe. Velibor ga oštro zapita: "Gde je zapovednik straže?" Dečak tankim glasom odgovori: "U stražari, kneže."

Velibor najzad namesti zatvarač i okrete se stražaru. "Okreni se na drugu stranu i otvori usta", reče on, a zatim, ne čekajući ni časa, povuče ručicu.

Gromki tresak topovskog udara manje je čuo, a više osetio čitavim telom: nešto mu je najednom izbilo sav vazduh iz pluća. Kamena terasa naizgled poskoči pod njegovim nogama i umiri se. Dok mu je u ušima zviždalo, gledao je kako se dole po ulicama pojavljuju neispavana lica. Vučitrn se trkom preobražavao u ratnu mašinu: vojnici su žurili na položaje, stanovnici se sklanjali u skloništa.

Komandir straže istrča sav razbarušen i izgužvan. "Ko to uradi? Sunce li ti žarko! Obrade, jesi li to ti?" Gegao se prema topu sav besan što su mu omeli san, lica zajapurenog. Velibor ga presrete, uhvati za revere i odiže od zemlje. Komandiru sva krv nestade iz lica kada shvati sa kim ima posla. "A - a", reče on samo.

"Tako li radiš svoj posao?" reče Velibor. "Trebalo bi te razapeti, budalo! Idi, zovi ljude na uzbunu. Neprijatelj je stigao!"

"Gde, gde?" unezvereno upita debeljuškasti komandir.

Velibor ga zgađeno tresnu o ogradu bedema i, dok je ovaj soptao i pokušavao da se uspravi, trkom se uputi prema štapskim prostorijama pored sidrišta.

Oko njega po gradu vojnici su spremali oružje, tobdžije su pogledima pretraživale nebo. Na sve strane galama, psovke, dečiji plač. Puške su se dizale prema oblacima, ruke su nervozno stezale oružje. Ali grad je bio opomenut.

Velibor je do sidrišta stigao posle par minuta. Srce mu je tuklo u grudima kao da će iskočiti. On prisili sebe da zastane i da se obazre. Na grad se polako spuštala zloslutna tišina, knez je još samo čuo gnevno uzvikivanje komandi i lavež pasa. Čovek je mogao zamisliti da je svaka aktivnost zamrla i da se grad vratio na počinak.

Vučitrnski vazdušni brodovi njihali su se nad poletištem, ukotvljeni kukama i kudeljnom užadi. Njihova platnena tela nabirala su se i mreškala na vetru i činilo se kao da će se svakog trenutka otkinuti i poleteti sa vetrom prema severozapadu i sigurnosti. Velibor vide da je prvi dirižabl zbega ukrcan i spreman da otpusti kotvu. Veliki crveni krst na boku jasno mu se ocrtavao i pored tmine koja je ponovo zahvatila grad. Mahnuo je prema gondoli u nadi da će ga Jelena videti i umesto njenog spazio na prozoru bledo lice nekog deteta.

Sultanovih letelica nije bilo na vidiku. Koliko nam to ostavlja vremena? upita se Velibor. Četvrt sata, najmanje. Osim ako Danijel nije pogrešio. Ali, jasno sam čuo glas napadača, pomisli on. Da nije to bio razgovor njihovih izviđača koji su nabasali u okolinu grada? A opet, tada bi ih čule i straže i zaustavile ih, razmišljao je. Možda se radilo o anomalnom prenošenju zvuka; tokom putovanja dirižablima Velibor je naučio kako akustika ponekad ume da bude varljiva, tako da izvor zvuka deluje mnogo bliže ili dalje nego što stvarno jeste. Šta ako su Turci još bili u logoru kada ih je začuo, ko zna koliko kilometara daleko? Ali utoliko bolje, pomisli. Imaćemo vremena da...

U tom trenutku nad njim se pojavi prvi osmanlijski ratni dirižabl.

Bez glasa raspolovio je oblake na visini od pet ili šest stotina metara i oborio se prema gradu poput kamena. Gondola mu je bila načičkana oružnim cevima koje su groteskno podsećale na nožice insekta. Velike elise bile su mu potpuno nepomične, a upravljačke površine uvučene, pa ipak je brisao nad gradom kao da ga đavoli gone.

Odjeknu pucanj, za njim još jedan. Protivnička letelica spusti se sasvim nisko, zatim izbaci kotvu i zakači jedan kameni krov. Zaustavila se gotovo u mestu i uz trzaj okrenula oko sebe, a oružne cevi najednom su bile okrenute prema srcu tvrđave.

Velibor užasnuto shvati šta su osvajači učinili. Prethodnih dana namerno su napravili veliki krug prema istoku i pri tom najverovatnije teglili vazdušne brodove konjima sa zemlje. Onda su pošli iz smera vetra, ušli u oblake da bi bili nevidljivi sa tla, a zatim naprosto pogasili motore i pustili da ih sve jači istočnik donese pravo iznad cilja.

Taktika je bila napola samoubilačka, jer je let pri tako jakom vetru bio više nego opasan, ali istovremeno veoma delotvorna. Da ih Danijel nije otkrio, bili bismo sasvim zatečeni, pomisli Velibor. On produži opreznije prema zgradi štaba, trudeći se da se drži zaklona što je bolje moguće.

I druge letelice počeše da se pojavljuju iz oblaka. Na desetine su iskrsavale iz velova koji su zaklanjali nebo i obrušavale se prema vučitrnskim krovovima. Negde između zgrada liznu vatra i plameni oblaci podigoše se visoko u nebo. Odjeknu još nekoliko pucnjeva, a iz neposredne blizine grmnu top. Neprijatelji su se i dalje pojavljivali iz oblaka, kao da osvajačkoj armadi nema kraja, roj crnih ajkula koje su izranjale iz naopakog mora.

Sada se oglasiše motori osmanlijskih dirižabla, vazduh se najednom ispuni brektanjem i zujanjem. Vazdušni brodovi počeše da se okreću nasuprot vetru, kotve su padale između zgrada, a sa gondola poče da prašti kiša vatre i olova. Nekoliko krovova raspršta se u oblacima vatre i kamene parčadi. Jedna letelica u brišućem letu promače kroz vazduh na manje od desetak metara iznad Velibora, gotovo očeša bedeme i na trenutak izduženi, riboliki aerostat ispuni čitav Veliborov vidik. On ugleda lica vojnika na prozorima, a zatim dirižabla nestade.

Zar je moguće da ih je toliko mnogo, ošamućeno je mislio Velibor. Sada je trčao kao bez duše i ubrzo je ugledao zgradu štaba, svih prozora zaklonjenih mrežama za zamračivanje. Radio je javljao o napadima u kojima je učestvovalo deset, najviše petnaest vazdušnih brodova, pomisli on. Ovo su proklete dve stotine, možda i više: pet hiljada ratnika. Branioci nemaju nikakve šanse.

Jedan deo napadača okrenuo se prema sidrištu. Pod punim pogonom kliznuli su prema ukotvljenim dirižablima i počeli da otvaraju vatru. Hici velikog kalibra zapljuštaše po zgradi štaba, a sa krova poče da im odgovara teški mitraljez. Velibor se povuče u zaklon bedema. Kamenim tlom ispod vučitrnskih letelica plesale su plavo bele iskre, a nekoliko sekundi kasnije jedan dirižabl nekako sporo buknu i plamenovi stadoše da ga obuhvataju sa svih strana. Izvesno vreme držao se u vazduhu, sve više se pretvarajući u buktinju, a onda je poput spaljene krpe spuznuo na tlo.

Pilot dirižabla sa ženama i decom odluči da pokuša da umakne. Velibor vide kako su se istovremeno pokrenule obe velike elise, brujanje motora na trenutak je nadjačalo halabuku turskog napada, a onda se kotve uz prasak otkačiše i užad se strmoglavi prema tlu. Dirižabl stade da zaokreće opasno se naherivši, elise su mu se nekoliko trenutaka borile protiv istočnika i činilo se kao da je prikovan u mestu nevidljivim vezovima, a onda se letelica prope i stade da klizi iznad sidrišta.

Nešto sevnu i jedna eksplozija raznese krov u neposrednoj blizini spasilačkog dirižabla. Velibor se okrete upravo na vreme da vidi kako se riblje telo napadačke letelice okreće na vazdušni brod sa crvenim krstom. Plamenovi eksplozija osvetliše crtež zlatom opervaženog zelenog handžara na trupu napadača - znak Armin Paše, zloglasnog vojskovođe al-Madžida - a onda se oružne cevi usmeriše prema letelici sa ženama i decom.

"Ne!" uzalud povika Velibor. "Vidite krst, nije vojni brod, stanite!" Imao je nestvarni osećaj oživljavanja more dok je pružao ruke prema prizoru na olujnom nebu kao da želi da ga zaustavi i jednovremeno znao da ne postoji način na koji može da spreči ono što će se dogoditi.

Plamen sukne na oba boka spasilačke letelice. Usijani vodonik bljunu u obliku vatrene fontane visoko u nebo i gotovo zakači i samog napadača. "Jelena!" vrisne Velibor glasom koji kao da nije njegov, dok je belo usijanje zahvatalo gondolu sa zbegom. Dirižabl se naheri usred vazduha u fontani plamenova, a napadač slavobitno napravi polukrug i sasu novu rundu metaka u lomaču.

Veliborovo grlo sledi se u vrisku. Pred očima mu je bila blistava vrelina što guta Jeleninu kosu, rastače joj lice. On pokuša da prizove u misli njene crte i video je samo belo usijanje.

Spasilački dirižabl svali se u usijanu gomilu na tlu iz koje su plamenovi šikljali poput gejzira. Velibor pokuša da priđe bliže, ali jara ga zaustavi već na stotinu metara. Nemoćno je gledao kako se metalni okviri tope i raspadaju u stubu narandžastog ognja. Učini mu se da iz vatre čuje glasove, nejasni mrmor nalik blebetanju ludaka, a onda huka stihije sve prekri.

Stajao je podno zida kontrolne kule sidrišta nesposoban da jeca, očiju punih belog bleska.

Dirižabl sa znakom zelenog handžara lagano stade da se spušta. Strelaste repne površine su mu se dimile. U trenucima pred oluju, okružen odbleskom plamenova i tmastim oblacima činilo se kao da je iskočio pravo iz pakla.

Jedva da je dotakao tlo, odskočivši meko, razmazano, a iz njega počeše da iskaču vojnici u sivom. Čim bi doskočili na zemlju potrčali bi preko stovarišnog dela sidrišta, pognuti da izbegnu vatru branilaca. Razvili su se u strelce između velikih sanduka sa električnim kablovima i trafoima i počeli da se približavaju. Velibor tek tada shvati da su se zaputili pravo prema njemu.

Stajao je tamo gde se zatekao, teško dišući, kao iznuren dugim trkom. Čuo je povike na turskom, zveket oružja, repetiranje pušaka. Znaju ko sam, prođe mu kroz glavu. Neko me je video iz vazdušnog broda i prepoznao. Mora biti da svi imaju moj opis. Bol mu se vezao pod grlom u nerazrešiv čvor, grabio ga ledenim prstima, gušio. Zar ti još nije jasno, pomisli. Došli su u tolikom broju jer žele tebe. Žele Glasove. Trebalo je da znaš da će tako biti. Nema bega od starog prokletstva.

Polako se bol prikupljao u nešto ledeno, čvrsto poput oštrice čelika. Negde iza njega, pogrebna lomača spasilačkog dirižabla lagano je dogorevala: ali belina na mestu Jeleninog lica opstajala je. Stade da pipa oko sebe poput slepca dok su mu Osmanlije polako prilazile. Na sebi je osećao desetinu pogleda, ždrela brojnih puščanih cevi bila su okrenuta prema njemu. U očima vojnika video je rešenost da naređenje izvedu do kraja - i još nešto. Strah?

U pokretima starešine turskih vojnika opažalo se jedva vidljivo oklevanje. On priđe Veliboru i reče:

"U ime presvetlog Armin paše, koji je desna ruka pobratima Sunčevog, al-Madžida, sluge Svečevog, pođi sa nama, Vel'bor pašo."

"Odbij", reče Velibor gotovo šapatom. Oči su mu bile tamne, kao slepe.

"Pokori se, predaj grad i ništa ti se neće dogoditi."

"Danijele", reče Velibor. "Natanijele."

Turci neodlučno zastadoše. Vetar se promeškolji oko njih poput velike zveri i stade. Nešto tamno prikupljalo se u vazduhu, sila prema kojoj su vojske al-Madžida delovale beznačajno.

Nemoj to učiniti, reče Velibor sebi. Nemoj sada prizivati Glasove. Pesmi apokalipse nije mesto među ljudima. Seti se zaveta, za boga miloga. Ali belo usijanje u njegovim očima samo promuklo prošapta: "Smrt, Natanijele. Smrt."

U gotovo istoj sekundi u neposrednoj blizini magnezijumski blesnu munja i zaori se grom, zvuka metalno zvonkog, zaglušujućeg. Onda se tutnjava i zvon, umesto da zamru, razliše po okolnim zdanjima, kao da se umnožavaju i u njihovom krkljavom basu nepogrešivo su se razaznavale reči:

"Smrt - smrt - da - da - DAJ!!"

Glas groma se prelomi, udvostruči, razdvoji na jednu duboku i jednu piskavu komponentu, zatim se udvoji opet, pa opet, na trenutak kao da se mnoštvo demona zacenjivalo od smeha nad Vučitrnom. Onda se sve rasprši između zgrada, iščeze poput jata nepokornih seni i ostavi iznenada zamukli grad u kome je svaka pucnjava najednom prestala i samo su još plamenovi mnogih požara huktali nad krovovima.

Osmanlijski komandir gledao je u nebo razjapljenih usta, najednom zaboravivši oružje u rukama. Na licu mu se mešao izraz neverice i sujevernog straha, kao da je najednom shvatio da su mnoge priče koje je slušao o gospodaru vučitrnske utvrde zapravo istina.

Zvuk ponovo dođe: zvižduk topovskog đuleta, vrisak risa, rika grmljavine. Sakupio se u kovitlac, stao da pojačava, da se širi prema dubokim i visokim tonovima, pretvorio u nepodnošljivo pištanje u kome su se razaznavale sve brže izgovorene reči: "Smrt - da - da - DA!" Turski zapovednik baci pušku i uhvati se obema rukama za uši.

"Nemoj!" povika Velibor, ali ništa se nije menjalo. Silni talasi zvuka nastavljali su da udaraju nesmanjenom žestinom; uskoro je prema njima grmljavina topa za uzbunu delovala kao olakšanje, prodorni pisak peo se prema nečujnom i rastao, umnožavao se.

Kao da je telo ispleteno od grmljavine obgrlilo turskog zapovednika. Glava mu se zabacila, usta otvorila u nečujnom vrisku. Nekoliko kapi krvi sklizne mu između prstiju na ušima, počne da curi iz nozdrva. Čovek stade da se bacaka, ali ga je sve jači vrtlog zvuka i ultrazvuka držao kao prikovanog.

"Odlazi!" reče Velibor. "Natanijele, odlazi!"

Na te reči, umesto da iščezne, zvuk se udesetostruči, ustostruči. Ono što je do tada bilo šapat, postade rika. Ali najveći deo zvuka bio je usredsređen na zapovednika koji se bacakao, otimao dok mu je krv sada prskala između prstiju, odvajala se u vidu tankih niti i brizgala oko njega. Sitne crvene kapi stadoše da se pojavljuju na čovekovim porama po rukama, licu, vratu, krvav znoj vlažio mu je uniformu.

Bezglasni Turčinov urlik prekide se. Glas ga odbaci poput slomljene igračke, a truplo mu se prostre po kamenom tlu kao da su mu sve kosti smoždene. Vihor zvuka oko njega zujao je kao roj milijarde osa, ječao poput legija prokletnika iz limba. Onda prestade.

Zaori se jedan pucanj, zatim još jedan, sitničavo tih i slab posle Natanijelove pesme. Velibor oseti kako ga je nešto ošinulo po butini i ispunilo mu nogu vrelinom.

"Kendisini canli olarak tutunuz!" zaori se povik. Živog! Hvataj ga živog!

Jedan trenutak vojnici kao da su raspravljali sa sobom da li da poslušaju ili da se okrenu i pobegnu glavom bez obzira. Onda nagrnuše na Velibora. Oborili su se na njega kundacima pušaka i golim rukama, strah na licima smenila je fanatična rešenost. Velibor stade da se otima, da udara gde stigne, ali je znao da je osuđen.

Mora da se negde u okolini spustio još jedan dirižabl, jer ubrzo sve oko kneza zavrve od vojnika. Čuo je kako se dovikuju i repetiraju oružje, udario je najbližeg napadača glavom posred lica, negde iz okoline ponovo se zaori pevuckavi kikot Natanijela, kao pijan od krvi. Knez je grizao ruke koje su se pružale prema njemu, ritao se i udarao. Kao da niko nije želeo da pokuša da ga uhvati i pribije na zemlju, da ga učini bespomoćnim; svi su se trudili da dodir s knezom skrate na najmanju moguću meru; udarali su, ali ne grabili; gurali su, ali ne hvatali. Niko se nije usuđivao da golim rukama zadrži gospodara Glasova.

Puška opali neposredno pokraj kneževe glave i oprlji mu obraz barutom; desetina ruku gurala ga je, bacala sa jedne na drugu stranu; lovili su ga kao što bi lovili risa, pokušavali da između sebe i njega održe što veće rastojanje. Opirao se kao u magli, dok su novi i novi udarci isterivali sve veće delove svesti iz njega.

Negde pozadi, Natanijel ponovo zavrišta punom silinom. Napad turskih vojnika pokoleba se, knez začu kako je neko otegnuto vrisnuo kada ga je pomahnitali zvuk zahvatio i stao da ga razdire. Kao da mu je nova krv davala snagu, Natanijel-vihor nanovo se obori među napadače, narastao preko svake mere, urlao je i odbijao se između robe u stovarištu, bio je zvuk oluje, lavine, ciklona, plimskog talasa, grmeo je, nezamislivo moćan, drobio meso i kosti, razarao pluća, kidao lobanje čistom mehaničkom snagom zvučnog udara. Velibor je sve to primao kao kroz polusan, svestan da se živi zvuk pomamljen krvlju ne da zaustaviti. Obojica su se borili u bici čiji su razlog zaboravili, čija su pravila nestala. Sve vreme knez nije ispuštao ni glasa, ali je zato Natanijel vrištao, kreštao, urlao. Zadah utroba umirućih preplavio je vazduh sidrišta.

Bol prostreli Veliborovu mišicu i on posrnu. Uhvatio se za povređeno mesto i pod prstima napipao široku posekotinu od lakta do polovine mišice. Drugi udarac zahvati ga po nozi i on pade na kolena usred gomile napadača. Udarci su mu pljuštali po leđima, glavi, usta mu ispuni plameni ukus bola, nozdrve su mu bile oblivene krvlju. Natanijel je najednom bio negde daleko, nije mu mogao pomoći, bili su tu samo pripadnici sivih legija i agonija. Velibor oseti kako na njega nabacuju vezove, drže ga podalje od sebe štapovima i omčama kao da je kužan, a onda ga povukoše i pod kišom udaraca poteraše prema dirižablu sa zelenim handžarom.

Teturao je preko požarom osvetljenog stovarišta, a njegove vezove vuklo je i guralo po nekoliko napadača sa svake strane. Natanijele, prošapta, posrnu i pade, a tada se u okolini zaori eksplozija.

Umesto da se prekine, eksplozija je trajala i trajala. Zaglušujuća, besomučna, na granici bola. Dizala se, pojačavala, zov miliona zveri od koga se tlo treslo, koji je cepao nebesa i drobio kamen. Natanijel nikada nije bio tako pomamljen. Knezu se na trenutak učini da će ogluveti, iako je polje delovanja zvuka bilo oštro ograničeno i do njega je dopirao samo sićušan deo. Neprijatelji nisu bili te sreće. Zvučni zid, gotovo materijalan, zakači jednog Turčina i odbaci ga u oblaku rasprsnute parčadi, obori se na drugoga, a ovaj puče poput mehura ispunjenog krvlju. Velibor ostade zapljusnut nečim tamnim, sluzavim, zvuk nad njime bio je grabljivica što je po vazduhu oko njega udarala i razdirala sve čega se dotakne. Velibor vide da na njemu počiva otkinuta ruka koja se još trza i pokušava da se pokrene, a onda se, bez snage, svali na krvlju umazane ploče tla.

Kao u polusnu pokuša da pobegne, da otpuzi sa pozornice Natanijelovog besa. Živi zvuk obori se za beguncima i malo oslabi, ali nikako nije prestajao, kao da Natanijel uživa u novopronađenom ukusu ljudskog bola i krvi, potpuno pomahnitao kada ga je osetio ponovo, posle ko zna koliko godina. Nije trebalo da ga prizivaš, reče Velibor sebi dok je snaga isticala iz njega.

Sukob se nastavljao u blizini. Činilo se da su se sada u njega umešali i drugi ljudi, jer pored rike veštačke oluje knez razabra povike, pucnjavu pušaka, možda automata, a zatim neko u njegovoj neposrednoj blizini urliknu dugim, poluljudskim krikom. Izgledalo je da se glavnina okršaja sada prenela prema štapskoj zgradi. Veliboru se činilo da sve oko sebe vidi kroz koprenu, titravi veo slabosti koji je zatamnjivao i udaljavao čitav prizor.

Činilo se da je haos došao do vrhunca. Natanijel je i dalje mahnitao, pomamljeniji nego ikad; vrisak čistog ludila, jeka gromova i baraža eksplozija, bacao se čas na jednu, čas na drugu stranu, rušio i razbijao sve bez razlike. Krovovi su leteli visoko u vazduh, dirižabli su se pretvarali u zaslepljujuće cvetove eksplozija. Onda iz pravca vučitrnske fabrike vodonika odjeknu gromoglasna detonacija i vatreni stub bljunu visoko u nebo; kao da se čitavo obzorje provalilo, vatreni zid obuhvatao ga je, gutao, gotovo beo, peo se u vazduh i kovitlao. Natanijel nije gledao koga ubija, harao je po gradu poput orkana, razdirao i cepao sve pred sobom.

"Odlazi, Glasu. Odlazi", šaptao je Velibor bez snage, kao da ni sam ne veruje da će ga živi zvuk poslušati. Oseti kako se na trenutak siloviti bes zvuka okrenuo prema njemu, kao da hoće da smoždi i njega, a onda, posle nečega što se činilo kao beskrajno dugo vreme, Glas sporo, nevoljko stade da se smanjuje, da se odvaja od plena i slabi. Onda kneza dohvatiše ruke, on pokuša da se odupre, ali mu ove blago pomogoše da se osovi na noge i on prepozna lice Raduna, svog najvernijeg oficira. Pokuša da mu nešto kaže, crnilo mu je u naletima ispunjavalo oči. Natanijelova pesma polako se smirivala, nestajala u talasima nalik moru što se zapućuje prema pučini, svesno svoje iskonske siline i nepobedivosti.

Kroz zamiruće odlomke živog zvuka i pucnjavu koja je sada postajala sve žešća Radunovi ljudi gotovo ponesoše kneza i on vide da ga vode prema vojnom dirižablu koji se tu spustio tokom boja protiv Armin pašinih ljudi. U hitnji ga unesoše na letelicu i, dok je okolo i dalje praštalo na sve strane, položiše ga na ležaj i razmestiše se na mesta. Još dok su to činili, motori dirižabla jače zabrektaše i letelica se trže, prope, a zatim stade da klizi naviše, brzo dobijajući u visini. Velibor oseti kako se ljulja sa jedne na drugu stranu, kao u brodu na olujnim talasima; u ušima mu je pucketalo, a zvuci paljbe postajali su sve udaljeniji. Natanijelovi zvuci potpuno su nestali, pobegli negde pod zemlju i knez je ponovo bio u stanju da čuje vetar. Njihanje letelice postajalo je sve sporije. On ugleda Raduna kako, u pratnji lekara, polako napreduje prema njegovom ležaju, držeći se za ručke postavljene svuda duž zidova. Činilo se da se dirižabl vrti oko ose dok je dobijao visinu, jer Velibor oseti snažnu vrtoglavicu i gotovo napad mučnine. Osvetljeno odbleskom plamena sa tla, Radunovo lice kao da se smešilo - ali bila je to zapravo grimasa bola. Kako li je samo loša vest koju treba da mi saopšti, pomisli knez. Kao da nisam već čuo sve loše vesti sveta. Velibor sklopi oči kada lekar poče da mu previja mnogobrojne rane. Vetar je nosio vazdušni brod sve dalje od Vučitrna, ali čak i na mestu gde se aerostat trenutno nalazio mogao je da se oseti zadah paljevine. Na trenutak Veliboru se učini da čuje jauk žrtvi iz grada utvrde, ali bio je to samo vetar koji je zviždao između užadi dirižabla.

"Moj kneže, gone nas", začu kao iz daljine Radunov glas. "Grad je pao. Na radiju javljaju da je Armin paša preživeo i organizovao poteru za nama. Izgleda da mu je mnogo stalo da dođe do tebe." On zastade dok se aerostat njihao kao zahvaćen nebeskim vrtlogom koji ga je odvlačio u bezdane dubine. "Čitava turska flota diže se i kreće za našim brodom. Možda nećemo daleko stići."

Nebo je okean, a vetrovi su mu tople i hladne struje, plime i oseke. Brodari koji plove njime sa kraja na kraj sveta to dobro znaju. Čitavo nebo pravilno se okreće poput ogromnog i beskrajno složenog mehanizma. Poseduje svoja mora, ponekad topla, češće hladna i surova. Ponekad je mirno i spokojno i u tim prilikama preko njega lako se jedri, u drugim prilikama pak namrgođeno je i besno. Ponekad pomahnita i tada pred njime nema nikakve zaštite. Nebeski lađari poznaju ga i izbegavaju njegove ćudi ako to ikako mogu.

Zapovednik Radun Vidović stajao je sam za upravljačem bojnog aerostata i osećao kako letelica škripi i cvili pod udarima olujnog istočnika. Oblaci iznad i oko njega bili su silovite nakupine, gotovo materijalne crne gromade što su ga opkoljavale, tu i tamo probijene sevanjem. Za vreme oluje u planinama, nebo i zemlja se sastavljaju.

Kada je oko osam časova izjutra vetar neznatno promenio smer i počeo da duva olujnom jačinom, begunci pred Armin pašom nalazili su se u jednom od retkih zapadnih prolaza na Prokletijama i bes vazdušnog okeana zahvatio ih je punom snagom. Najednom se činilo da je oko njih pala noć. Radunov vazdušni brod propinjao se poput neukroćenog konja, okretao kao iverak na brzim talasima, a posada je, vezana na svojim mestima, sa strahom slušala škripanje metalnih okvira letelice i snažni lepet kada bi tkanina opterećena do same granice prskanja šibnula pod naglom promenom vetra. Mnogi od njih znali su za priče o aerostatima koji su uleteli u kumulonimbuse da odatle nikada ne izađe komad duži od pedlja. Oblaci su ključali, mahnito se kovitlali, raspadali u bezglasnim erupcijama i eksplozijama. Zapovednik je ulagao svu veštinu i poznavanje malobrojnih prolaza kroz severne Prokletije samo da izbegne kamene gromade koje su iskrsavale pred brodom i pretile da ga jednim udarcem raspore od pramca do krme, ali na odredište nije mogao da utiče ništa više od članova posade koji su bespomoćno pratili napredovanje aerostata.

Zvuci su ga pratili čitavim putem. Istočnik je u nedrima donosio mucavo blebetanje i kikot idiota, plamsaji munja skrivali su stenjanje i kašalj, a tkanina oplate lepetala je ljudskim glasovima. Aerostat je strmoglavce jurio kroz lavirint glasova, ljudskih i poluljudskih, životinjskih i demonskih.

Sile koje je knez probudio još su ih pratile, odbijajući da se smire, opake, divljačne. Planina se orila dok je đavolji kikot Glasova izbijao iz nedara Zemlje.

Oni su plivači po magmi, seti se Radun reči starog kneza Pavla, Veliborovog oca. Oni jure po utrobi planina i ispod dna okeana. Glasovi izlaze na površinu tek ponekad i tada ih se treba čuvati. Ni po koju cenu ne treba dopustiti da okuse krv. Kneževa veza sa žiteljima podzemnih krajeva uvek je u zapovedniku Radunu izazivala strah.

Bila je jeziva zamisao da se tamo dole, duboko pod nogama ljudi, u talasima večne vatre kupaju bića sačinjena od čistog zvuka, oživele mehaničke vibracije koje odjekuju po bezdanim dubinama Zemlje. Velibor ih je nazivao akustičkim sablastima. Bili su to talasi zvuka koji su putovali kroz zemljinu kuglu kao što misli putuju kroz čovekov mozak. Oni su misao sveta, govorio je on, pesma u mozgu od magme. Sačinjeni su od onoga što su naučnici nekada nazivali solitonima, od vibracija koje se prostiru bez gubitaka. Veštački su stvoreni da podražavaju ljudske misli, da budu njihovi mehanički zapisi u moru vatre. Beskrajno složen sistem, govorio je, ali prostranstvo pod našim nogama ogromno je, Radune, dovoljno široko da primi bilo šta.

Prostor oko aerostata najednom se razmazao, a vetar kao da je izgubio deo snage. Čitava okolina postala je jednolično siva i kao da se skupila oko dirižabla. Počinjala je kiša.

Kapi su tukle oplatu letelice kao da pokušavaju da je zderu sa metalnog kostura. Kroz njenu huku čuo se zvuk nalik na smeh hiljada dece, pritajen, podrugljiv. Veliborovi Glasovi su se veselili u šumu kiše, poigravali i progonili jedan drugog. Danijel, pomisli zapovednik. Osećao je kako mu kontrola nad kretanjem još više popušta. Aerostat se okretao oko sebe kao uhvaćen u đavolji ringišpil. Stene su iskrsavale iz sive tmine i promicale po okolini nadohvat ruke. Onda letelica na trenutak izađe iz snažne uzlazne struje koja ih je pratila tokom čitavog prolaska kroz oblake i poče da pada poput kamena. Snažni Mercedesovi motori dirižabla urlali su opterećeni do kraja, ali se pad svejedno nastavljao. Prestao je iznenada, kao što je i počeo, i letelica ponovo poče da dobija visinu. Radun oseti kako se znoji. Oko njega, Danijel se zacenjivao od dečijeg smeha.

Glasovi su prvobitno stvoreni kao novo, inteligentno oružje i pušteni u utrobu Zemlje. Pesma iz dubina trebalo je da ima sposobnost da prostom silom mehaničkog udara napadne odozdo i u trenutku zbriše čitave armije. Bila je savršeno oruđe gospodara rata: pred njom nije bilo bega niti odbrane. Kako možeš povrediti zvuk, mislio je Radun. Kako da ubiješ mrtvog protivnika?

Kiša je počela da se povlači naglo kao što je i došla, ali je smeh ostao. Onda je počeo da se menja, pretvarao se u metalni zvon koji se progonio vetrometinama Prokletija. Vidljivost se nešto poboljšala i Radun je bio u stanju da sigurnije upravlja letelicom, ali oluja je i dalje trajala.

Priče i zapisi iz starine govorili su da se solitonska pesma već prilikom prve probe otrgla kontroli.

Preživeli su govorili da je najednom izgledalo kao da se čitav kraj u kome su stajali pretvorio u uzburkano more. Brda su zavrištala, a zemlja počela da se talasa. Živi zvuk je udario na jednu, pa na drugu stranu, zaurlao kao čopor miliona zveri i zatim pojurio svetom.

San Francisko je eksplodirao kao Krakatau, udari jači od hiljada vulkana zbrisali su Ženevu, Lenjingrad.

Silni stub vatre digao je polovinu Sibira u vazduh i napravio novo more, Sibirsko more.

Ploče kontinenata prskale su i letele u vazduh kao sante na polarnom moru. Cunami usijane lave progutao je Nebrasku, Oregon, osušio Ontario, probio dno Pacifika.

Pesnica oslobođene pesme rascepila je koru Zemlje kao papir i riknula put zvezda.

Dva meseca bila je noć na čitavom svetu, a kada se završilo, više ništa nije bilo kao pre.

Život je mnogo otporniji nego što se veruje. Kada je živi zvuk zaronio u dubine zemlje da se progoni i odjekuje po vatrenim ponorima, mnoge vrste bile su zauvek iskorenjene, a glad je zavladala u svim delovima sveta. Ali čovečanstvo je opstalo i počelo da se oporavlja. Izmenjeni svet produžio je da se kreće dalje.

Zapovednik zavrte glavom kao da stresa veo sna. Brod je prošao opasne prolaze severozapadnih Prokletija i najednom se našao nad prostranim travnatim ravnicama Đurđevika. Radun ugleda u daljini reku Skadrunu koja je vijugala svojim putem prema jugu. Stare knjige govorile su da je taj kraj nekada bio planinski, seti se zapovednik. Pre nego što su Glasovi stvorili novu geografiju. Ispod oblaka koji su se komešali kao živi, vetar je nosio dirižabl pravo prema Jadranu.

Kako se knežev predak upoznao sa svojim podzemnim prijateljima? To niko nije znao. Radunu je bilo poznato da se tajna o održavanju veze sa Glasovima prenosi u kneževoj porodici sa kolena na koleno. Znao je takođe da je od svih onih desetina hiljada glasova koji žive pod zemljom kontakt uspostavljen samo sa trojicom: Danijelom, Natanijelom i Belialom. Danijela je knez rado pozivao, bio je to Glas pesme sirena, zvuk vode i talasa, donosio je vesti iz dalekih krajeva, pripovedao priče iz davnina, pevao i šalio se. Natanijela je zvao ređe: tamo gde je Danijel pevao, Natanijel je vrištao. Bio je zvuk vetra, urlik oluje. Sve do danas Radun nije video da je nekome naneo zlo, ali nikada nije sumnjao da je u stanju da to učini.

Treći je bio Belial, a taj Glas knez je najradije ostavljao na miru. Jednom je rekao Radunu da veruje kako je Belial bio među onima koji su stvorili Sibirsko more i progutali Nebrasku. Belial je bio zvuk ludila, vrisak vatre iz srca Zemlje. Knez je verovao da on spada među najmoćnije Glasove i Radun je više nego jednom video da pred njegovim prizivanjem i on sam pokazuje nervozu, čak strah.

Nad ravnicom istočnik se naprosto pomamio. Dostizao je nemoguću brzinu, urlao kao da je i sam posednut glasovima. Radun je spustio aerostat nešto niže i sada je sekao prostor nad ustalasanim morem trave, udari vetra bacali su ga čas na jednu, čas na drugu stranu. Kažu da su nekada oluje stizale sa zapadne strane, pomisli zapovednik. Nekada, pre buđenja živog zvuka i šezdesetodnevne noći. On se usredsredi na upravljanje. Gromovi su praštali gotovo neprekidno, a dirižabl se dizao i spuštao kroz uskomešani vazduh.

Nagli prasak odjeknu nad Radunovom glavom, a dirižabl se zanese i iskosi poput broda što tone. Kobilica mu zaroni nekoliko desetina metara i više se ne podiže, a metalna konstrukcija zacvile pod novim opterećenjem. Jedan od nosećih balona dirižabla pukao je pod udarima vetra i vodonik je šikljao u atmosferu. Radun se nekoliko trenutaka nije usuđivao ni da diše, dok je rep letelice tonuo sve niže, a bujica zapaljivog gasa kuljala iz razderotine. Letelica se spusti sasvim nisko, zakači krmom zemlju i odbi poput lopte. Zapovednik oseti kako mu je udar prodrmao utrobu, zatim još jedan, ali znao je da je sav vodonik istekao i da su ostali baloni nosači izdržali. Onda benzinski motor kojim se punio balonet zabrekta dvostrukom snagom i letelica stade da se ispravlja dok se rezervni prostor popunjavao nosećim gasom. Dirižabl se zaleluja poput čamca na bujici i ponovo diže u visinu.

U svim normalnim prilikama Radun bi naredio hitno napuštanje aerostata i nastavak puta peške. Kada bi izbor uopšte postojao. Dva člana posade odvezala su zaštitne pojaseve i otišli da provere oštećenja. Vratili su se nekoliko desetina minuta kasnije sa dobrim vestima: konstrukcija je izdržala.

Činilo se da se besomučna jurnjava skupa sa olujnim oblacima nastavlja u beskonačnost. Oko deset časova Radun u daljini nazre poznate obrise Lovćena: Jadran je bio nadomak ruke. Mora da ih je vetar nosio brzinom od gotovo stotinu kilometara na sat.

Predeo je brisao pod dirižablom kao omađijan. Vetar je i dalje duvao punom snagom, ali oblaci su se razbijali i slabili. Nedugo potom letelica stiže u blizinu Kotora, a sećanja stadoše da se roje u Radunovoj glavi. Zapovednik je poticao iz stare bokeljske porodice i čitavo detinjstvo proveo je u ovim krajevima. Poslednjih desetak godina put ga nijednom nije naneo do zaliva; ličilo je na igru sudbine što su vetrovi izabrali da ga dovedu do doma baš u ovakvoj prilici, da odsutnu bitku života povede na kućnom pragu. Ali istočnik je nemilice terao dalje i uskoro vazdušni brod izbi na obalu.

Jadran je bio prazan i bez vode dokle god oko dopire: siva pustara obrasla makijom postepeno se spuštala sve niže, prekrivena kamenim gromadama i davno sasušenim humkama morske vegetacije. Nigde nije bilo ni potočića, kao da je nešto upilo u sebe svaku kap vlage. U daljini s desne strane nazirala su se nekadašnja ostrvca, kameni bregovi vrhova obraslih oskudnom travom, a pravo ispred njih bezvodne padine Jadrana stepenasto su silazile prema jugu i istoku, kao da je dirižabl naišao na sam kraj sveta.

Radunu se učini da oseća kako mu prašina jadranskog dna ispunjava nozdrve i golica grlo. Letelica je brisala nad neravnim predelom po kome su se još opažale pukotine i raseline izazvane udarom Glasova. On ponovo poče da se spušta, kao da pokušava da se sakrije među kamenim prolazima i usecima. Dirižabl je sada išao sporije i zapovednik je mogao da obrati više pažnje manevrisanju.

Oblaci su se i dalje kovitlali nad letelicom, ali viši i manje mračni. Izgledalo je da se i kvalitet svetlosti promenio, nekadašnje morsko dno poprimilo je sedefnu nijansu i kao da je odisalo sopstvenim sjajem. Grmljavina se izgubila u daljini i samo su još Glasovi mrmorili negde po okolini, odlazili i ponovo se vraćali, jurcali poput radoznalih kučića, progonili se između humki i nekadašnjih ostrvaca, kliktali i kikotali se. Onda Radun primeti poteru.

Crni dirižabli visili su nad obzorjem predela njegove mladosti poput zaostataka oluje koju je doneo istočnik. Bili su daleko, jedva vidljivi, a Radun vide da ih je oluja prepolovila. Ali i dalje ih je bilo više nego dovoljno: nebo se crnilo od bojnih aerostata. Zapovednik stisnu zube. Verovao je da će oluja osujetiti Turke, da će mu ih skinuti sa traga ili ih bar zadržati. Ali pašini vojnici sledili su ga uporno poput pasa goniča i činilo se da su spremni da ga prate čak i u sam pakao.

Žele tebe, moj kneže, pomisli on. Gospodar Vučitrna bio je vezan u ležaju u prednjem delu aerostata, usnuo pod jakom dozom sredstava za umirenje bola. Paša želi Beliala za sebe. Spreman je da satre polovinu sopstvene vojske da bi ga se domogao.

Radun spusti dirižabl još niže i uputi se prema stenjaku Brankovog dola. Bila je to raselina na nekadašnjem dnu koja se račvala i zrakasto pružala produžetke prema jugozapadu i jugu da bi se potom ovi pretvorili u haos isprepletanih procepa i pukotina. Nedugo potom ušao je u prvi južni ogranak i zaronio između surih, okomitih zidova. Zahvaljujući inverziji vetra nad Jadranskom pustarom, udari vetra u procepu bili su znatno slabiji nego na većoj visini. Zapovednik se isceri. Turci su sada na izboru imali dve mogućnosti: da puste da ih istočnik odnese punom brzinom prema zapadu ili da uđu u opasni procep koji je Radun poznavao kao sopstveni džep.

Zapovednik okrenu punu pažnju prolazu; oštri vrhovi stena virili su na sve strane i pretili da raspore letelicu, a u tome im je pomagao vetar koji je udarao na mahove, šibao sad na jednu, sad na drugu stranu. Radun naiđe na jedno račvanje i skrenu, zatim to ponovo učini. Birao je sve uže ogranke raseline, brod se jedva provlačio, nekoliko puta platnena oplata opasno je zastrugala po stenju.

Radun se nadao da će zahvaljujući tom manevru izgubiti bar dve trećine progonitelja. Ukoliko mu sreća bude naklonjena, možda će uski prolazi čak potpuno zaustaviti poteru. Brod zaplovi u široku i relativno pravu raselinu u kojoj ga je vetar potpomagao i kao tane se spusti između sivih zidova. Kada je stigao do polovine, Radun vide kako u ulaz raseline uplovljava jedan, zatim drugi crni dirižabl.

Besno je poterao letelicu još brže, preopterećeni motori se pobuniše. Kako su uspeli da mu se za kratko vreme toliko približe? Kada je stigao blizu kraja useka, naglo je usporio, sve dok se nije činilo da će ga gonitelji stići za nekoliko sekundi. Sada je u procepu bilo bar desetak osmanlijskih letelica, hitale su na raznim visinama u koloni po jedan. Radun okrete komande do kraja ulevo, motori zaurlaše, a dirižabl se okrete prema uskom useku čiji su krajevi štrčali sa obe strane poput zubate čeljusti. Na trenutak mu se usek činio nemoguće uskim, znao je da neće moći da prodre u njega, u mladosti je tuda često prolazio, ali nikada sa tako velikim plovilom. Onda se tama stenovitih padina sklopi za njim.

Jednom rukom obrisao je znoj sa čela i nastavio da manevriše kroz duboku i mračnu pukotinu. Zvuk motora višestruko je odjekivao sa kamenih padina, a traka neba iznad broda činila se uska i daleka.

Narandžasti blesak najednom osvetli usek i baci duge senke po zidovima, a nekoliko sekundi potom zvuk na pola puta između eksplozije i silovite huke zaori se za njima. Posle izvesnog vremena sve to se ponovi. Zapovednik se široko nasmeši. Nije morao da se osvrće da bi znao šta se dogodilo. Predvodnik goniča naleteo je na stenu, a iskra koja je nastala u sudaru upalila je vodonik u balonima. Druga detonacija značila je da je potom neko naleteo na njega. Požar na ulazu dobrano će zadržati ostale.

Prolaz se pružao pred Radunom, čas uži, čas širi, i on na čas gotovo zaboravi na progonitelje dok se probijao teskobnim usekom na dnu Jadrana. Neko vreme ponovo je bio u mladosti, kada su se na dvosedim aerostatima proganjali Brankovim dolom, presretali jedan drugoga, dizali se iz opasnih tesnaca i ponovo spuštali. Negde napred čekale su ih planine Palagruže i zloglasni Bunar iz koga se danju i noću orila pesma Glasova i za koga su govorili da se proteže do srca Zemlje. Radunovi pokreti postali su gotovo automatski, ruke su mu izvodile kretnje uvežbane nekada davno, provlačio se između opakih šiljaka kao kroz ušice igle, napredovao sve dublje kroz lavirint procepa na licu Jadrana. Možda su prolazili minuti, možda sati, on je išao napred, kao opijen čarolijom Brankovog dola, dirižabl mu je poslušno sledio komande i pored rascepkanih udara vetra, plovio je kroz beskonačne vazdušne kanale i činilo mu se da bi tako mogao da nastavi zauvek.

Kraj useka došao je naglo, sivi kameni zid koji je zatvarao prolaz, a Radun uključi punjenje glavnih balona, svih šest odjednom, i dirižabl naglo poče da se diže. Izbio je na vrh zida malo se ljuljajući i brzo uspostavio ravnotežu. Istočnik ga zahvati i ponese preko pustošnog predela.

Radun je napeto gledao za sobom. Prođe minut, dva, letelica je klizila nad stenjakom poput duha, onda iz procepa za njima izlete prvi crni aerostat. Bio je udaljeniji nego u vreme kada su ušli u usek, a njegov položaj govorio je da mu je najmanje jedan segment nosača oštećen. Potom se pojavio drugi, pa treći. Možda čitavih pola minuta nije bilo nijednog, a zatim, jedna za drugom, iz useka izroni četiri nove letelice. Radun je čekao dok su dirižabli hitali nad Jadranskom nizijom, ali turski brodovi se više nisu pojavljivali. On priguši uzdah olakšanja. Bilo je lako moguće da su se neprijatelji ukotvili pokraj samog ulaza u Dol i da čekaju da bi se jedan po jedan uputili usekom, ali u manevrisanju će izgubiti dragoceno vreme: za njih je potera bila okončana.

Kneževi Glasovi utišali su se, povukli negde u dubine zemlje. Pred beguncima se pružalo ravno, prašinom prekriveno prostranstvo Spasovine na kojoj nadaleko nije bilo mesta za skrivanje. Pitanje je, pomisli Radun, da li ovde možemo išta da učinimo protiv preostalih progonitelja. Nije mnogo važno da li je protivnik od tebe jači sedam ili sedamdeset sedam puta.

Naredio je nišandžijama da pripreme top, a zatim usporio. Neprijatelji su počeli lagano da se približavaju, i dalje u koloni po jedan. Radun je pažljivo pratio predvodnika, znajući da će se ovaj uskoro naći na dometu. Sa druge strane, ukoliko su Turci zaista toliko želeli tajnu Glasova, oni nisu smeli da uzvraćaju vatru.

Moj kneže, pomisli i u mislima se ponovo okrete usnulom gospodaru. Vidiš li šta se sve odigrava oko tebe? Ti si stožer, središte čitave ove borbe, a da čak nisi ni svestan toga. Imaš moć koja bi mogla da zbriše sve tvoje protivnike, ali je nikako ne smeš upotrebiti. Jači si od svih, a slab kao dete.

Radun još malo uspori dirižabl. Voleo je gospodara Vučitrna kao što otac voli dete, bio ponosan na njega i osećao potrebu da ga zaštiti. Služio je još i njegovog oca i gledao kako se mladi knez razvija, bio je prisutan kada ga je otac posvetio u strašnu porodičnu tajnu. Osećao je bezgraničnu odanost prema mladom gospodaru i znao da bi za njega dao život. Što, pomisli, možda i nije tako daleko. Misli mu se vratiše osmanlijskim progoniteljima. Nikada, dok mu je glave na ramenima, neće dopustiti da se dokopaju kneza. Voleo ga je kao oči svoje, ali radije bi ga zaklao sopstvenim rukama nego što bi dopustio da ga Armin paša dodirne.

Predvodnik Osmanlija uplovi u domet i nastavi da se približava. Radun naredi nišandžijama da budu spremni. Crni dirižabl sekao je vazduh pramcem prema beguncima. Radun blago skrenu i na trenutak se pred njegovim očima ukaza bok turske letelice. Pomorska taktika usred pustinje, pomisli zapovednik i bledo se nasmeši.

Top grmnu, a dirižabl se prope i pored mehanizma za ublažavanje trzaja. Posle izvesnog vremena na tlu iza protivnika u vazduh se diže perjanica prašine. Poslužitelji su grozničavo punili top. Turski pilot se pokoleba, uspori i pokuša da okrene, a u tom manevru otkri još veći deo boka. Onda top ponovo grmnu.

Središnji deo protivničkog dirižabla, odmah ispod hrbata, rascepi se po širini kada ga je zahvatio karteč, a letelica smesta poče da ponire. Nekim čudom, vodonik se nije zapalio i turski aerostat usporeno se spuštao dok su komadi rastrgane tkanine leteli oko njega.

Jedno vreme, ostalih šest letelica povuklo se dalje i nastavilo da sledi Raduna na bezbednom rastojanju. Onda se dva aerostata odvojiše i pođoše na suprotne strane. Pokušavaju da nam priđu iz dva pravca, pomisli zapovednik. Nove Osmanlije primicale su se gotovo paralelno, njihovi vretenasti, izduženi dirižabli napredovali su neobičnom brzinom i Radun se na trenutak upita kako je moguće da su im pogonske grupe toliko snažne. Razume se, veća pokretljivost turskih vojnih letelica i bila je razlog njihovim ratnim uspesima.

"Pucaj!" povika Radun i plamen u gotovo istom trenutku suknu iz topovske cevi. Karteč se rasu bezopasno iza protivnika sa leve strane.

Jedna turska letelica poče da se diže, druga da ponire. I još su se približavale, Radun je sada već mogao da razazna lica

vojnika pokraj otvorenih vrata gondole, spremnih da bace kuke na lovinu. Razdvajalo ih je možda još stotinak metara, a tada karteč raznese čitav pramčani deo donje letelice. Plamena lopta bljunu u vazduh, a baloni nosači jedan po jedan počeše da se pale i rascvetavaju u seriji eksplozija. Čitava usijana masa, u kojoj su se usred plamena još samo ocrtavali okviri noseće konstrukcije, zaroni i rasu se po tlu Spasovine.

Drugi dirižabl gotovo se popeo na hrbat Radunovog broda. Zapovednik poče da okreće letelicu čas na jednu, čas na drugu stranu, ali neprijatelj ga je sa lakoćom sledio. Onda Radun isključi jedan motor i naglo okrenu drugi: letelica napravi oštri polukrug dok joj se konstrukcija bunila protiv opterećenja, a onda se potpuno naže na bok. Nišandžije su shvatile manevar, jer u istom trenutku kada se top našao na najvišoj tački odjeknu eksplozija i karteč se zari pravo u utrobu goniča. Nekoliko trenutaka oko begunaca padala je prava kiša upaljenih komada tkanine, nešto od toga pade im na kobilicu i Radun vide da je oplata počela da se puši. Onda ih motori, ponovo na maksimumu, izvukoše iz opasne zone.

Ostali gonitelji iskoristili su priliku da se još približe. Sada su se razdvojili na četiri strane i nastavili da se primiču. Radun opet aktivira motore punom snagom, ali Turci su i dalje bili brži. Branitelji okrenuše top na najbližeg protivnika, nanišaniše - i ništa se ne dogodi. Top nije mogao da opali. Turske letelice nastavljale su da se primiču sa četiri različite strane, dve na bokovima, po jedna iznad i ispod. Nemoćno, Radun je gledao kako crni dirižabli postaju sve veći. Onda prva kotva pade na njegov brod.

Bačena sa dirižabla sa leve strane, gvozdena kuka zakačila je vrata gondole i izvalila ih zajedno sa okvirom, da bi sve skupa palo u prašnjave dubine Spasovine. Druga kuka poletela je sa druge strane, probila prozor i zakačila se između sedišta. Dva Radunova čoveka smesta skočiše i počeše da seku uže kojim je bila vezana za turski brod.

Sada su se primakla sva četiri goniča i kuke počeše da padaju kao kiša. Prva letelica već je bila čvrsto vezana za lovinu, a nova i nova užad spajala je dirižable. Radunov brod sve je više ličio na paukovu žrtvu koja se upetljava u lepljive niti. Branitelji su se rasporedili po gondoli i čekali, sa bodežima i bajonetima u rukama. Prvi turski vojnik koji je preskočio na napadnuti dirižabl dobio je udarac sečivom posred lica i uz krik se sunovratio prema tlu. Druga dvojica ili trojica zauzeše njegovo mesto i gušanje započe. Radun vide da ni turski vojnici ne nose vatreno oružje - niko se nije usuđivao da rizikuje eksploziju vodonika - a onda ostavi upravljač i pohita prema kneževoj postelji.

Dirižabl se sada orio od borbenih pokliča i jauka. Borba se širila po čitavoj letelici, urlici su se gušili u krkljanju i stenjanju. Radun stiže do kneza, Veliborovo lice bilo je oznojeno i veoma bledo. Gospodar Vučitrna nešto je mrmljao u snu: Bog zna da je posle pada utvrde imao dovoljno razloga za more. Učinili su da izgubiš sve što si imao, pomisli Radun gledajući gospodara. Naterali su te da prekršiš zavet koji si dao pre toliko godina. On na trenutak zastade, osluškujući zvuke neravnopravne borbe iza sebe. Ali neka, prekrši ga opet, moj kneže, pomislio je. Neka svi nestanu u paklu koji toliko žele.

Uhvatio je kneza ispod kolena i ruku i podigao ga poput deteta. Metalni pod mu se blago ljuljao pod nogama, vetar je, izgleda, još jačao. Zvuci bitke nisu ni za trenutak zamirali, ali zapovednik je znao da je rezultat već određen. U jednom trenutku okliznu se po metalnoj prečagi, a tada vide da je ova vlažna od krvi.

Spuštao je kneza u donji kraj gondole. Velibor se promeškolji i ponovo nešto promrmlja u snu, činilo se da je dejstvo sredstava za umirenje sve slabije. Da li je kleo Glasove? Radun se spusti u skladišni deo i poče da se osvrće po zamašćenim mašinskim delovima koji su ležali na sve strane oko njega. Kroz rešetke ispod njegovih nogu videlo se, duboko dole, jednolično sivilo Spasovine. Zvuci bitke postali su prigušeni kada je spustio poklopac za sobom, onda je prišao kovčegu u samom uglu i počeo da izvlači jedan od rezervnih balona aerostata.

Pitao se hoće li imati vremena da ostvari naum do kraja. Bitka se ponovo bližila; nekoliko trenutka činilo se da se vojnici gušaju ravno iznad njegove glave, a onda se zvuci ponovo udaljiše. Privezao je kneza, stavio mu masku za disanje na lice, a onda otvorio ventil boce sa komprimovanim vodonikom i stao da puni balon. Dok je gas pod pritiskom šištao i izlazio iz boce, Radun otvori tovarni poklopac na boku i izbaci kraj balona napolje. Bela tkanina poče da lepeće na istočniku dok se balon lagano punio gasom.

Poklopac nad Radunom sa treskom se otvori i u otvoru se pojavi par čizama. Osmanlija, pomisli zapovednik, a tada čovek teško skoči pred njega. U rukama je držao podmazani bajonet poškropljen krvlju i ni na trenutak nije skidao oka sa Raduna. Svetlo dana koje je dopiralo kroz podne rešetke obasjavalo mu je rošavo, kao boginjavo lice i krupne šake, a ostatak se gubio u polutami. Turčin je odmeravao bespomoćnog kneza i starog zapovednika, a onda se isceri i pođe polako na Raduna.

Nije čak ni pokušao da me pozove na predaju, pomisli zapovednik. U ovom sukobu nema zarobljenika. On gurnu ruku u nedra i napipa pištolj sa devet metaka, relikviju još iz vremena od pre šezdesetodnevne noći. Uhvatio ga je obema rukama i uperio prema Turčinu.

Rošavko pogleda oko sebe, a onda se još šire nasmeši. Nećeš se ti ovde usuditi da pucaš, govorile su mu oči. Rezervni balon nadimao se između njih poput mehura kakve ogromne, prepotopske ribe, kraj isturen van gondole sada se već podizao u visinu, a svuda oko njih osećao se oštri zadah nečistoća u gasu, svojstven industrijskom punjenju vodonika. Turčin sigurnim pokretom kroči ka Radunu, a onda pištolj prasnu.

Tane je uletelo u Turčinovu glavu nešto ispod oka i probilo mu lobanju na potiljku. Čovek napravi još jedan korak i onda samo sede na rešetke.

Imaš sreće, kneže, pomisli stari zapovednik. Nekim čudom, vodonik se nije upalio. Radun odvoji ventil i poče rukama da izbacuje balon, metar po metar tkanine izlazili su napolje i vijorili na vetru. Uskoro je još samo užad veza držala improvizovanu letelicu da se ne odvoji od dirižabla i ode u visinu.

Na otvoru iznad Raduna pojavi se još jedno lice, zatim drugo - mora biti da je gore sve vrvelo od turskih vojnika. Začu se nekoliko oštrih, nerazumljivih povika, a onda jedan protivnik prinese obrazu nešto što je ličilo na mali samostrel i odape prema zapovedniku.

Pakleni bol prostreli Radunov bok. On spusti pogled i vide da mu je sečivo izbačeno iz Turčinovog oružja proseklo uniformu, kožu i mišiće trbuha; pritisnuo je strašnu ranu rukom, ali mu je krv liptala između prstiju. Poslednjim ostacima snage otkačio je kotvu koja je držala balon, njen kotur naglo poče da se odmotava dok je improvizovana letelica dobijala na visini. Onda kneza povuče užad kojima ga je Radun privezao za balon, telo poče da mu klizi preko rešetkastog poda i poput lutke ispade napolje. Letelica je bila popunjena gasom samo do trećine, ali to je bilo dovoljno da digne kneza sa lakoćom i ponese ga u visinu. Mora da je neko od Turaka primetio šta se dogodilo, jer se iz neposredne blizine začuše strašna galama i strka, motori jednog dirižabla zabrektaše, ali veze sa Radunovim brodom bile su previše brojne i dok su se još protivnici borili sa kotvama, belo platno kneževog balona izgubilo se u daljini.

Moj kneže, pomisli zapovednik, učinio sam što sam mogao. Bol se prekinuo naglo kao što je i došao, Radun je samo osećao kako mu prsti trnu od hladnoće, digao je ruku da je zagreje dahom i tek tada primetio da su mu usta puna krvi. Ležao je na boku, dahćući, u lokvi sopstvene krvi. Kada su mu dvojica novih Osmanlija oprezno prišla, dignutih bajoneta, samo se smešio.

Melodija, bistra poput planinskog potoka, preliva svet. Razliva se, umnožava, u slapovima i vodopadima, brzacima i kaskadama: vazduh žubori pesmom. Njene note dovode u sećanje slike gorskih kladenaca, suncem ugrejanog stenja i četinara. Glasovi dozivaju iz daljine, kao sa drugog sveta: "Kneže. Kneže!"

Polako, uz napor, Velibor otvori oči. Svet oko njega okretao se poput čigre. Udisao je grcavo, teško, sa svakim dahom grudi su mu prožimali talasi bola. Na licu mu je, nespretno nameštena, stajala maska za disanje. Shvati da je gotovo prazna, poče da petlja oko nje i skide je, a ona iskliznu i pade u dubinu pod njim.

Visio je nad bezdanom, na visini od možda tri kilometra, vezan za improvizovani balon, a pod njim se pružala sušna ploča Jadranske nizije, crne i smeđe humke sve do obzorja. Nejasne ispred njega, u smeru vetra, sivele su se kupole udaljenih bregova. Pokuša da se udobnije namesti u vezovima koji su ga držali za balon i oseti da mu je leva ruka potpuno utrnula. Zavoje na podlaktici probila je krv i sasušila se u rđastim mrljama.

"Kneže, breže", šaptao mu je Glas, obletao ga poput jata ptica i on prepozna Danijela. Ko zna koliko je leteo sa Veliborom po vetrometnim visinama, pokušavao da ga probudi, verno ga pratio.

"Tvoji drugovi su mrtvi", šumio je Glas. "Krilati Turčin ih je uhvatio i sve pobio. Kneže, breže, sada si sam."

Osećao je u sebi prazninu dok je slušao žubor živog zvuka, jeku bezdana nalik onom koji je okruživao balon. Radun je mrtav, pomislio je i na to se ništa u njemu nije pomerilo, kao da je i sam negde uz put preminuo. Polako su mu se u sećanje vraćali poslednji događaji, zadah zgarišta Vučitrna, pogrebne lomače njegovog života. Pomislio je kako mu moć vezana sa Glasovima nikada nije donela ništa osim gubitaka, kao da su sila i patnja na terazijama koje uvek moraju biti uravnotežene. Ambis se okretao oko njega, vetar je gonio prašinu nepreglednim nizijama Jadrana i njemu se učini da je to prah njegovog života, ostaci onih koje je voleo i izgubio zbog veze sa podzemnom pesmom.

"Koliko ih je?" upita hrapavim glasom. Danijelov Glas pulsirao mu je u ušima, klokotao, bubrio i narastao.

"Četiri lađe su ti na tragu, četiri crna jahača: kuga, rat, glad, smrt. Čuvaj ih se, kneže."

Istočnik je gonio balon prema brdima Palagruže, bacao ga po matici vazdušnog toka. Neravni predeo Kamenika promicao je ispod njega. Moram se što pre spustiti, pomislio je Velibor. Moram se dobro sakriti. Ovako sam lako vidljiv, ranjiv. Osmanlije neće odustati dok me se ne dokopaju. Ali... samo četiri aerostata? Šta je to Radun učinio, kakvom čarolijom se otresao ostalih? On poteže uzicu povezanu sa ventilom balona i gas siktavo poče da izlazi napolje.

Bregovi su mi jedina nada, pomisli on. Između Severnog Kamika i Male Palagruže prostirao se Bunar, odakle su po legendi dolazili glasovi. Možda se Turci neće usuditi da ga slede do mesta na kome bi moć nad Glasovima trebalo da mu je najveća.

Tlo Kamenika bilo je sve bliže, puderasti prah nekadašnjih nanosa mulja razmazao se pod kneževim nogama. Balon se dužio, mreškao i Velibor je već video mesto u koje će udariti, potez kržljave trave posut morskim zvezdama i školjkama, stenje ga je probijalo tu i tamo poput retkih, krnjavih zuba. Skupio se u loptu i pripremio za pad, tlo mu se sasvim primaklo, zakotrljao se po prašini, udar mu je isterao sav vazduh iz pluća. Pridigao se na noge, vetar je za njim kotrljao poluispražnjen balon, pokušavao da odvuče i njega. Dok se teturao za platnenim mehurom stao je da pipa po pojasu, izvadio nož i počeo da preseca užad, jedno po jedno. Najzad vetar odnese spuvani mehur. Gledao je za balonom dok ga je vetar okretao i kotrljao sivim predelom. Platno je lepetalo na istočniku poput zastave. Neka ode što dalje odavde, pomislio je, neka odvede Osmanlije na pogrešan trag.

Zakoračio je pustarom Jadrana i tada primeti da mu je rana na levoj podlaktici ponovo prokrvarila; sitne kapi slivale su se ispod zavoja i padale u prašinu. Bol se vraćao, sve jači kako je dejstvo sredstava za umirenje čililo. Imaš li ikakve šanse, pomisli, jedan ranjenik protiv stotinu vojnika? Promuklo je opsovao i započeo hod preko pustare.

Zašto ne pozoveš Natanijela, upita sebe. Sasušeni riblji kosturi krckali su mu pod nogama. Da, Natanijel bi izašao na kraj sa poterom, razbio progonitelje i doneo izbavljenje. Kneže, zašto ne pozoveš pesmu?

Umesto odgovora, samo je gazio pustarom i prkosno vrteo glavom.

Toliko bola, pomišljao je. Da li već i puka činjenica da oružje postoji mora značiti da će pre ili kasnije biti upotrebljeno? Vrteo je glavom, a oči su mu gorele, ne od suza, jer suza nije bilo u njegovim očima, one su presahle u trenutku kada ih je ispunilo belo usijanje, oči su mu plamtele od nemoćnog besa. Zavet si dao, nikada ga nisi ispunio, šaptao je sebi. Sećao se kako je nekada govorio ženi: nikada neću okrenuti glasove na čoveka. Nikoga neću ubiti pesmom. Ali Jelena je otišla, Jelica, Jela, ostala je jeka. Da li se patnja mora vraćati ponovo i ponovo, da li beskrajna moć znači beskrajni bol?

Sapleo se i pao, nekoliko sekundi ostao je da leži, teško dišući, lica zarivenog u prašinu. Bol u izubijanom telu dostigao je stepen kada se pretvara u sveopštu otupelost, obamrlost koja se razliva telom, opterećuje poput tegova vezanih za ruke i noge. Pokušao je da se pokrene i nije mogao, samo je ležao na boku i dahtao od iscrpljenosti. Nešto ispred njega iz pustare dizala se stenovita gromada, rascepljena pri vrhu kao udarcem sekire. Talasi nesvestice saletali su ga poput dalekih odjeka pravog bola, onog oštrog, koji će tek stići. Uspentrao se na noge i oteturao do stene, uvukao se između stenovitih odlomaka, poput životinje koja traži sklonište, glavu je oslonio na nakupinu sasušenih grančica vresa.

Učini mu se da čuje kliktaj galeba i on diže glavu prema sedefnom nebu. Ali, ptice više ne žive ovde, pomisli, a tada ga ugleda.

Vazdušni brod Armin paše, ne više crn poput noći, već posiveo od jadranske prašine, iskrsnuo je na nebu neposredno iznad procepa u steni, ogroman. Do Velibora dopre zvuk motora, čudnovato tih, poput predenja. Gledao je dok je platneno telo uz blago ljuljuškanje promicalo nad njim, poput čamca u sporoj matici reke. Priljubio se uz stenu, u nadi da ga Osmanlije neće primetiti. Onda primeti leševe.

Tela zarobljenih Radunovih ljudi bila su obešena po gondoli zapovedničkog dirižabla. Iz Veliborovog grla izbi zvuk nalik skičanju i brzo se prekide. Po truplima pribijenim poput trofeja video je tragove užasnog mučenja. Na trenutak na kobilici ugleda Radunov leš, udova neprirodno savijenih. Između ostalog, vide da je zapovedniku iščupana donja vilica, gondola oko njega bila je isprskana krvlju. Natanijele, pomisli knez i sklopi oči, ali mu nikakav zvuk ne napusti usne. Armin pašina letelica promakla je nad pukotinom i nestala u vetru.

I dalje je ležao u procepu, drhteći. Istočnik je zavijao nad stenom, mešao se sa Danijelovim mrmorom. Nije se usuđivao da se pomeri, u strahu da će se nad procepom pojaviti drugi dirižabl. Prolazili su minuti. Nebeski psi tragači gonili su se pustarom, pokušavali da mu namirišu trag, a on je samo čekao u procepu, nemoćan da zaustavi ceptenje čitavog tela.

Mnogo kasnije, poče da ga hvata groznica. Pred očima mu se uskomešaše prizori koje je nedavno gledao i drugi, kakve je samo usnio. Glasovi su se progonili predelima njegovog uma, vojske novih Osmanlija jurile su na krilatim konjima i palile grad za gradom. Istorija se vraćala. Carstvo srpsko i osmanlijsko sukobljavali su se ponovo, jurišali jedno na drugo, makar i na nebu, makar i posle apokalipse, a sve to bilo je istrgnuto negde iz davnina, kao da se prošlost mora vraćati opet i opet. U um su mu se probijali vatra i jauci, svet se orio od njiske konja i gromoglasnog rušenja zgrada. Isti sukobi ponavljali su se od pamtiveka, sve dok svaka razlika između pojedinih perioda ne nestane. Zar ova zemlja nije sita napadača i poraženih, pomišljao je knez. Sve se vraća opet i opet, sve je u večnom krugu, a niko to i ne primećuje. Prava jeka nisu Glasovi, već mi.

Nedugo potom, usnuo je izmučenim snom, senke bez lica progonile su ga, dozivale po imenu. Često se trzao, ubeđen da su Turci došli i opkolili ga, da bi kroz samo napola budno stanje zapao u drugi period sna. Kada se ponovo probudio, bilo je kasno popodne. Nebo se delimično razvedrilo i sada je bilo ispunjeno stadom malih, vunastih oblaka između kojih su se probijali kosi zraci sunca. Knez se izvukao iz pukotine cvokoćući, kao da mu se krv pretvorila u led. Osećao je gotovo mučninu od gladi, ali nigde u okolini nije bilo čak ni grmlja sa jestivim bobicama. Kada je pokušao da se pomokri, osetio je oštar bol, a nekoliko kapi mokraće koje su izašle bile su krvave. Napravio je par nesigurnih koraka, gotovo da nije osećao sopstvene udove, a onda se zateturao prema zapadu.

Stenje oko njega postajalo je više i češće. Koračao je saplićući se o parčad kamena i razbijene morske školjke. Neprekidno se držao delova koje je bilo teško osmatrati odozgo, klonio se širokih otvorenih prostora. Vetar je veoma oslabio, jedva da se osećao po prolazima između gromada i knez to primi kao veoma lošu vest. Da je istočnik nastavio da duva, Osmanlijama bi bilo mnogo teže da nastave poteru.

Knez je koračao ka Brdima poput razdešenog mehanizma, ohlađene povrede pasje su ga bolele. U daljini, između dve stene, opazi nešto belo. Prigušeno je opsovao kada shvati da je to kupola njegovog balona koju je vetar zaglavio među gromadama. Armin paša svakako ju je primetio i shvatio da mu lovina sada ne može daleko odmaći.

Mnogo kasnije, Veliboru se učini da iz daljine čuje nerazumljivi govor. Stao je i priljubio se uz stenu, nesiguran da li se radi o Glasovima ili goniteljima. Posle nalaženja praznog balona, Osmanlije su se sigurno spustile i počele da tragaju peške, raštrkane tako da pokriju što veću površinu. Ali zvuk se nije ponovio i posle nekoliko minuta knez odluči da pođe dalje.

U tom trenutku čuo je bat koraka.

Povuče se u udubinu stene i priljubi glavu uz kamen. Koraci su bili sve bliži. Čuo je kotrljanje kamenčića i zveket oružja. Neko se nakašlja u neposrednoj blizini, a zatim otpoče prigušeni razgovor i knez shvati da su se gonitelji zaustavili na jedva nekoliko desetina metara od njega.

Osvrtao se kao zver uhvaćena u klopku. Znoj mu se slivao sa čela dok je očima odmeravao sve moguće odstupnice, ali nije bilo ničega što je mogao učiniti. Bio je stešnjen u uglu i mogao je samo da čeka trenutak kada će Osmanlije rešiti da nastave traganje i naleteti pravo na njega. Želja da pozove Natanijela vrati se, jača nego ikada. Živi zvuk razderao bi mučitelje, osvetio se Armin paši. Onda je sklopio oči i počeo da grize usne. Seti se zaveta, mislio je. Želja da upotrebi moć tukla mu je u slepoočnicama, gorela u grudima po ko zna koji put, a on je bolje nego ikad znao koliko je pogrešna. Jednom je popustio, samo na trenutak, i polovina Vučitrna našla se u ruševinama. Nema stvari toliko opasne kao što je oslobođena pesma.

A drugi glas šaptao je: "Pa šta? Pa šta?"

Prošlo je još nekoliko trenutaka. Turci su ponovo pošli i sada su se kretali pravo prema njemu. Stisnuo je zube, znajući da će ga svaki čas ugledati, a tada začu svoj glas.

Jedva čujan zbog daljine, njegov sopstveni, Veliborov smeh dopirao je sa druge strane prolaza. Nešto što je neodoljivo podsećalo na zvuk njegovih nogu lako je grabilo preko sitnog kamenja, veselo izmicalo progoniteljima. Razrogačio je oči, ništa ne shvatajući, a osmanlijski gonitelji koji su mu do tog trenutka toliko prišli da je gotovo mogao da im čuje disanje naglo se okrenuše i potrčaše za zvucima koji su nestajali u daljini.

Danijel, shvati knez najzad. Preuzeo je na sebe ton Veliborovog glasa da bi odmamio progonitelje. Još samo sekundu i bilo bi prekasno. Taj Glas upravo mi je spasao život, prođe knezu kroz glavu.

Zvuci gonitelja i nepostojećeg progonjenog ubrzo uminuše, ali se knez i dalje nije usuđivao da produži. Ostalih stotinu ratnika bilo je negde u blizini, prečešljavali su svaki pedalj ne bi li našli gospodara Glasova i iscedili mu tajnu. Kako bi bilo lako zavući se u neku pukotinu i sačekati da glavni talas prođe. Ali vojnici koje je odmamio Danijel shvatiće da su prevareni i vratiće se odakle su pošli.

Sada se Glas promenio. Počeo je da reži poput vukova, da laje poput čopora pasa, odbijao se između stena i pištao, skičao, pretvoren u jata kraguja, horde pobesnelih risova. Činilo se kao da dopire sa svih strana, povlačio se i vraćao. Veliboru se činilo da stoji na dnu vihora zverinjih glasova. Svi smerovi najednom su delovali varljivo, svaka gromada živo. Predeo kao da je počeo da urla, žedan krvi, da peva pesmu smrti. Nekada, Danijel je tako radio tokom kneževih hajki na divljač po Kosmetu, dizao je graju, galamio hiljadama nepostojećih grla sve dok se lovina ne bi potpuno izbezumila i uletala pravo hajkačima u ruke.

Sada sam ja divljač, pomisli Velibor, a Glas mi i dalje pomaže. Ometa Turke, okreće ih na pogrešan trag, zavodi poput poja sirena u uhu goniča: pesma nas je održala, njojzi hvala.

Oprezno je pošao napred kroz halabuku Danijelovog prisustva, trudeći se da korača što je moguće tiše. Bol mu je ispleo čauru oko čitavog tela, pulsirao u nozi okrznutoj tanetom, plamteo u isečenoj ruci, potmulo udarao po desetinama uboja i povreda. Sa svakim trenutkom, ono što ga je okruživalo činilo mu se manje i manje stvarno. Bol mu je bio jedini prijatelj, ispunjavao je svaki delić postojanja, povećavao se sa svakim novim korakom.

Glasovi oko njega jačali su i ponovo se utišavali. Po njihovoj jačini zaključivao je koliko su Turci daleko, pritajio bi se svaki put kada graja postane prebučna. U jednom trenutku zverinji glasovi sasvim mu se primakoše i on shvati da su progonitelji bliži nego ikada, da samo što ga ne dohvate. Pokušao je da potrči, a telo mu se pobuni dvostrukim naletom bola. Osetio je kako mu se svest otima, pokušava da mu se istrgne poput sapete životinje. Mučnina ga je preplavljala u talasima, ali je svejedno napredovao, hodao iz čistog prkosa prema onima koji su želeli da ga unište, nem, dok su povrede iz njega čupale pesmu agonije.

Nije znao koliko je tako napredovao: u bolu, svaki trenutak je večnost. Ronio je kroz mora patnje, a za njim su plivala jata zaludnosti i osujećenja. I još je odbijao da vrisne, kao da je sve jauke poklonio Glasovima. Danijel ga je pratio u stopu. potera mu je disala za vrat, svakog trenutka očekivao je da začuje repetiranje oružja i da trci dođe kraj. Mnogo puta padalo mu je na pamet da odustane, da legne i da se preda. Umesto toga i dalje je koračao, na granici gubljenja svesti, a uvek sa pogrešne strane, dok su ga saletala nova i nova sazvučja neopisivog.

Neznano koliko potom, zvuci oslabiše, povukoše se u pozadinu i tamo zadržaše: potera je izgubila trag. Nije to ni primetio, samo je i dalje koračao, obuzet željom da se negde sklupča, da utone u more zaborava koje ga je toliko uporno prizivalo.

Veče se lagano spuštalo. Predeo je ispredao pesmu u susret sutonu, podvriskivao prvim zvezdama, pleo zvučnu mrežu koja će zadržati Osmanlije. Mesec ispliva, gotovo pun i prosu po predelu tovar srebrne ikre.

Mnogo kasnije, usred vilinski osvetljenog predela ugleda crnu gromadu koja se uzdizala u visinu. Na trenutak je samo zbunjeno posmatrao nizove okruglih prozora na crnom boku gromade, odmeravao zaobljeni trup u lokvi mesečine, a onda shvati šta gleda. Bio je to brod, velika prekomorska lađa zaostala iz vremena od pre šezdesetodnevne tmine. Sile iz davnine rascepile su gvozdene ploče oplate poput papira; delovi brodske mašinerije i opreme bili su rasuti na sve strane. Velibor je prilazio olupini sporo, nesigurno. Nekada davno, to zarđalo korito plovilo je pučinom netragom usahlog mora, seklo talase tamo gde su se sada progonili oblaci. Nespretno se uvukao kroz razderanu oplatu, osećao je kako mu se rđa kruni pod prstima. Saplićući se po raznesenoj mašineriji stupio je u potpuni mrak unutrašnjosti plovila.

Ruke su mu prelazile preko izvitoperenih mašinskih delova i blokova neobičnih naprava. Nailazio je na metalna stepeništa i lavirintske prolaze, sve prekriveno slojem rđe i prašine. Nekoliko puta srušio se preko gvozdenih predmeta davno zaboravljene namene, svaki put nekako nalazeći snage da se digne i nastavi da se uvlači još dublje u utrobu davno umrlog golijata. Najzad pred sobom napipa zid koji mu je zatvarao dalji prolaz. Kao da se tek tu osetio dovoljno sigurno, uvukao se između dva kiklopska mašinska bloka i sklupčao kao da hoće da se sakrije u sopstvenoj utrobi. Negde daleko iznad njega metal je kuckao i pevušio samotnom pesmom. Veliboru se najednom učini kao da se sakrio u trupu potonule lađe na dnu pravog mora, prekrivenom algama i koralima, dok mu iznad glave plivaju beskrajna jata riba. Sklopio je oči i utonuo u san brzinom kamena bačenog u mračne dubine.

U svom snu leteo je nad svetom, moćan poput vetra. Ispod njega promicale su suncem obasjane ravnice, proplanci i šume jarkih boja. Video je tragove puteva i obrađenih polja, sve se kupalo u suncu, presijavalo blistavije od života. Kretao se nad poljima i barama poput duha, hitao nezamislivom brzinom. Podizao se sve više i više, u daljini je nazreo belasanje zgrada i zelenilom obrasle ostatke nekadašnjeg aerodroma, a onda je shvatio da nema tela.

Na palisadama pred njime vile su se turske zastave dok je brisao kroz suncem okupan vazduh, obarao se na grad u nameri da ga razori, da razbaca zdanja i preore ulice. Bio je Glas i bio je sila. Mržnja koju je osećao na trenutak ga prestraši. Pokuša da zastane, da ustukne i shvati da ne može, bio je smrt koja se obarala sa neba na stanovnike koji ništa nisu slutili.

Trgao se iz sna zadihano, zatreptao prema tmini napuštenog korita. U grudima ga je bolno stezalo, nije mogao da suspregne drhtavicu koja mu je obuzimala udove i gušila ga. Grlo mu se treslo od besplodnih pokušaja da zajeca.

Šta bi bilo da sam ih pozvao u snu? pomisli. Šta bi bilo da sam sanjao Beliala i izgovorio mu ime? Da sam mu rekao jasno i glasno: "Uništi!" Knez na trenutak zamisli luciferske legije zvučnih zveri nad Evropom, nad svetom, preoravale su ravnice i planine u potrazi za poslednjim preživelim ljudima, komadale i kasapile sve dok ne raznesu sve što se miče. Lica su nestajala u belom usijanju, lica žena, dece koja su sva nekako ličila na Jelenu. Da li to zapravo želiš, upita sebe. Da li bi hteo da postaneš kao oni, da razaraš oko sebe dok ima ičega što se može uništiti?

Posle izvesnog vremena zapao je u nekakvu vrstu grozničavog polusna, u kome su se mešale uspomene i stvarnost. Krvava tama pred njegovim očima rastakala se, razdvajala i pretvarala u slike. Njegov deda, stari knez, lica namreškanog i izjedenog bolešću. Očev brižni pogled, tamno popodne dok je napolju lilo kao iz kabla.

"Pakao je snimak", govorio mu je otac i Velibor shvati da je ponovo dete, da sluša posvećenje u strašnu porodičnu tajnu saobraćanja sa živim zvukom. Otac ga je vodio kroz hodnike i odaje vučitrnske tvrđave i najzad mu u ruke gurnuo mutnu i izbledelu dagerotipiju sa dedinim likom: na njoj, stari knez bio je nasmešen, mlad i brkat, u uniformi sentandrejske vojske.

"Kao što dagerotipije uskladište lik minulih dana", govorio je otac, "tako su nekada ljudi našli način da snime i sačuvaju misli. Dobro gledaj ovu sliku: na način u suštini ne mnogo različit od ovog u prošlosti su snimali umove. Za sva čovekova sećanja i osećanja potrebno je mnogo prostora. Zato su izabrali da zapise ostave u lavi ispod zemljine kore, u ponoru vatre koji je do tada bio neiskorišćen. Nazivali su to trodimenzionalnim snimkom misli, zvučnom holografijom, solitonskim zapisom. Koristili su stojeće talase zvuka sa potpunom informacijom o svim moždanim procesima. Ljudska sećanja urezali su u mozgu od lave. Glasovi su živi, Veljko, nekada su bili kao ti i ja. Bez tela su, a imaju moć bogova. Živi zvuk, to su ljudi."

Velibor se sećao da je držao dedinu sliku u rukama oprezno, kao da će lik izroniti iz fotografije ili mu bar namignuti. Napolju je lilo dok je kiša pokušavala da spere tvrđavu sa lica sveta. Otac polako skide zlatni medaljon preko glave i stavi ga sinu oko vrata.

"Čuvaj ovo kao oči svoje", govorio je otac. "To je brava za pristup Glasovima. Dok ga imaš oko vrata, živi zvuk će te čuti i razgovarati sa tobom. Ali moraš se zavetovati. Da, moraš se zavetovati da mu nikada nećeš dati da okusi krv..."

Tamno popodne obavilo se oko Velibora, nadjačavalo krvavu tminu bola u izgubljenom koritu. On pokuša da jekne i nije mogao, opsena ga je čvrsto držala.

"Da li je Danijel nekada bio devojčica zlatne kose koju je pokosio rak? Baka dobrih očiju, na smrt bolesna? Uzimali su samo bolesnike i osuđene, Veljko. Poklanjali su im ovakve medaljone i puštali da sićušne naprave skrivene u njima snime svaku pojedinačnu misao. Kada dođe smrt tela, um je odlazio u podzemlje i sticao besmrtnost."

Velibor se igrao sa medaljonom, gledao zlatne odsjaje na graviranoj površini. Onda najednom podiže pogled, očiju okruglih od naglog shvatanja: "Ali, ako mi držimo medaljon, onda i ti... i ja..."

Otac ga je samo ozbiljno gledao.

"Ali ja to ne želim", rekao je Velibor. "Ne želim da budem Glas. Oče, ne želim večni život." Osećao je da će se zaplakati, a otac ga je sve vreme samo gledao.

Kasnije se mladi knez navikao na pomisao, srodio sa idejom da će trenutak njegove smrti značiti odlazak u more ognja. Često je mislio na deset hiljada duša pretvorenih u pesmu i zatočenih u vatrenom ponoru. Pitao se o gluposti vojskovođa koja je dovela do šezdesetodnevne noći. Kako je nekome moglo pasti na pamet da upotrebi Glasove kao oružje? Kako je mislio da ih primora - pa zar nisu već bili osuđeni na besmrtnost?

Pred očima bile su mu očeve ruke, ponovo i ponovo su mu pružale medaljon, propusnicu za vrata pakla. On se seti da je već tada shvatio kako posednik tog imetka nije gospodar, već ključar. Nije znao da li da se raduje izgledu večnog života ili da ga se užasava. Vremenom, naučio je oboje.

Groznica se pojačavala. Dodir mašinerije na dnu gvozdene utrobe palio mu je kožu, terao ga da nekontrolisano cvokoće i da se previja u potocima znoja. Još kasnije, nemiran san mu ponovo dođe na oči, Glasovi su ga zvali, tražili da pođe sa njima, da im se pridruži. Opirao se ječeći, bežao iz njihovog bestelesnog stiska. Deset hiljada besmrtnika vrištalo je u memoriji od magme i tražilo da izađe van. Pesma sirena, pesma oluje, pesma vatre: bili su jači od njega i pohodili su ga čitave noći.

Probudio se sporo, izmrcvareno i otkrio da leži na stomaku. Napušteno brodsko korito sada je bilo puno zvukova. Nekakav oštri komad opreme upio mu se u obraz, a usta su mu bila puna ukusa rđe. Okrete se na bok i vide da su mu ruke čvrsto vezane oko zglobova. Čuo je korake gvožđem okovanih cokula, prigušeni smeh.

Turci, pomisli Velibor očajno. Plamen baklji buktao je i osvetljavao unutrašnjost gvozdenog korita; duge senke raširile su se po parnim kotlovima, cevima, igrale su po brojčanicima bezbrojnih manometara. Video je vojnike sa automatima, lica kao voštanih, bezizražajnih, gvozdeni pod odjekivao je od njihovih koraka.

Košulja na Veliborovim grudima bila je rascepana, a od medaljona nije bilo ni traga. Armin paša tačno je znao za čim traga. Knez nemoćno diže vezane zglavke i ponovo ih spusti. Posle svih muka, pokupili su me kao dete, pomisli. Kako to da me Danijel nije upozorio, upita se i odmah shvati odgovor: ko kaže da nije? U stanju polusvesti koje ga je držalo poslednjih sati, knez je lako mogao prenebregnuti topovsku pucnjavu.

Zategao je mišice, probao da raskine veze koje su ga sputavale, ali mu napor samo odasla plimu bola kroz izubijane udove. Nemoćno je klonuo, kašljući od iznurenosti. Disao je kratko, plitko, da bi što više smanjio blistave odseve koji su ga probijali pri svakom udisaju. Kako su me našli, upita se. Onda krajičkom oka uhvati mrlje na podu, tamnije od sveprisutne rđe: sasušena krv. Nije je bilo mnogo: jedna kap ovde, druga tamo, nešto veća mrlja na mestu gde je izabrao da provede noć. Ali činile su trag koji je vodio pravo prema skloništu među mašinskim blokovima. Mora da sam ga ostavljao čitavim putem, pomisli knez. Na stenju Kamenika mrlje od krvi bile su jasno vidljive - poput natpisa: "Ovde sam - uzmite me."

Mora biti da je neki stražar primetio da se knez probudio, jer nedugo potom priđoše dva vojnika, potegoše ga za vezove i povukoše za sobom. Zastenja dok mu se plamen bola poput rastopljenog olova razlivao udovima i gotovo pade, ali ga nove Osmanlije povukoše i, napola ga trzajući, a napola noseći, izvedoše na pepeljavo svetlo dana. Potom ga bez mnogo milosti baciše na tlo.

Vetar je mirisao na prašinu i hladnoću. Velibor se ošamućeno osovi na laktove vezanih ruku, vide široke trupove dirižabla privezane u podnožju olupine broda, istočnik ih je blago njihao i škriputao užadima. Prepoznao je letelicu Armin paše, gondola je i dalje bila ukaljana mrljama krvi, iako su tela žrtava uklonjena. Sklopio je oči i osetio kao da plovi negde iznad sopstvenog tela. Neko mu je prilazio, čuo je povlačenje nogu po kamenjaru; zvuk se zaustavio negde u neposrednoj blizini. Učini mu se da mu u uvo šapuće glas njegovog oca i napreže se da bi razumeo reči...

Udar ga zakači naglo i svet se okrete naglavce.

Velibor polete u vazduh i ponovo pade, a nešto ga dočepa stiskom koji lomi kosti. Trenutak ili dva igralo se sa njime kao lutkom, onda ga iskrenu u položaju neprirodnom i bolnom. Pokuša da se iskoprca, ali se stisak samo pojačavao. Pred očima mu prolete slika divovskog surog medveda sa Prokletija koji grabi žrtvu da bi je ubrzo bacio smoždenu i rastrganu na tlo. Onda preko svojih grudi ugleda masivnu ruku prstiju prekrivenih prstenovima.

Ko je to, upita se kroz izmaglicu bola. Ko je to? I kako je moguće da sme da me dodirne?

Raspinjući pritisak se nastavljao. Činilo se da iz sekunde u sekundu postaje jači. Onda knez začuje glas.

"Mržnja je kao redak lek, Jusufe", reče neko. "Sa jedne strane muti rasuđivanje i goni čoveka na očigledne greške. Ali upravo ona čoveku daje snagu demona. Zato je koristi štedljivo, u trenucima najveće potrebe." Samouveren glas, kao da je pripadao čoveku sposobnom da zauzda sopstvene reči i upotrebi ih kao oružje.

Druga šaka sa prstenovima jednim trzajem okrene kneževu glavu i on ugleda govornika. Tamnoput i mršav poput smrti, sedeo je na kamenu nekoliko metara udaljen od Velibora u uniformi zapovednika sultanove vojske. A njegovo lice...

Govornikove oči blistale su bez treptaja, odmeravale reptilski, oči naviknute da teraju ljude da se povinuju ili nestanu. Oči ubice ili sveca. Možda oboje pomalo.

Armin paša, shvati knez odjednom. Malaksalost se talasala u njemu, saletala ga i ponovo se skrivala negde blizu površine.

"Šta preostaje bez mržnje?" upita paša. "Možda poštovanje. Poštovanje prema protivniku koji je u stanju da se otrese gonioca i da izmakne nekoliko puta kada se već činilo da je gotova lovina. Najdublje saosećanje sa borcem koji nastavlja da se opire dugo pošto bi trebalo da su mu istrošene sve rezerve snage."

Ali sultanov vojskovođa je još davno potrebu da saoseća sa tuđim bolom zamenio svirepošću dovoljno velikom da bude opevana u pesmama, pomisli knez. Handžar paša, tako su ga zvali, seti se on. Sultanov krvožder. Neke ljude, razmišljao je on, kao da tek ratovi dovode u prirodno stanje, izbacuju ih na površinu, pojavljuju se niotkuda u vreme velikih nesreća, najednom moćni, nezaustavljivi. Oni kao da se hrane patnjom, uživaju u mirisu prolivene krvi, braća rata, sinovi bede.

"Najzad se srećemo, Vel'bor pašo", reče Turčin. A sjaj u njegovim očima govorio je: ti imaš svoju pesmu, kneže. Ja imam svoju. "Veliko je to zadovoljstvo za mene, čast takođe. Tim pre što nas je stajalo mnogo muka da dođemo do tebe. Rečeno je da borci sede u raju odmah pored Alaha. Jusufe, pusti ga."

Začuje se groktav zvuk i pritiska nestane; Velibor se nauznak sruči na tlo. On digne glavu i ugleda masivnog čoveka nad sobom, sveg u prevojima sala. Manje ljudsko biće, više bivo, imao je mongolske crte, ruke-šunke i natekle kapke bez obrva. Zadriglo lice smešilo se idiotskim, bezubim smeškom.

"Upoznaj Jusufa, sultanovog evnuha", reče Handžar paša. "Bio je dvorski mučitelj pre nego što mi ga je sultan poklonio. Njegova spremnost da izaziva bol beskrajna je, baš kao i uživanje koje pri tome oseća."

Oko vrata Armin paše nešto je zlatno svetlucalo: Veliborov medaljon. Turčin opazi kuda knez gleda i jedva primetno klimne.

"Bez medaljona ne možeš da pozoveš svoje demone, zar ne? Evet, to je cela istina. Bez njega si čovek kao i svi mi. Sada smemo da te dodirnemo, a tvoje sluge nas ipak ne mogu naći."

Jusuf se roktavo zakikota. Gledajući ga u oči, čovek bi pomislio da u njemu nema ni zrnca inteligencije.

"Legenda kaže da onaj ko drži medaljon moći zapoveda nad tri vojvode: belim, crvenim i crnim", govorio je paša. "Beli vojvoda ne može da pomeri ni perce; on jedino ume da peva, ali glas mu je toliko zanosan da bi začarao i slavuja na grani; crveni vojvoda pokreće oluje i jaše na leđima groma. Crni ima moć da valja čitave planine; onaj na čijoj se strani bori gotovo je nepobediv. Ko zna ime sve trojice, taj je gospodar rata."

Paša se okrete Veliboru, gotovo mu se unese u lice.

"Ti znaš šta želim, zar ne? Otkrij mi ime crnog vojvode."

Velibor samo steže zube. Ključar, ne zapovednik: kako da objasni osvajaču pravu prirodu Pesme?

"Ništa ne govoriš? No, dobro..."

Nešto zgrabi kneza sa leđa i odiže ga u vazduh. Za trenutak on se zakoprca, okrenut gotovo naglavce, a onda tresne o stenje.

Udar istera Veliboru sav vazduh iz pluća. On se zabatrga, pokuša da se okrene na bok, a snažne ruke ponovo ga dograbe i bace kao krpenu lutku. Ovoga puta pao je na ruku i rame, krv iz ranjene mišice razmaže mu se po steni. Na trenutak video je Jusufovo lice, oznojeno i masno, a onda ga sultanov evnuh ponovo baci. Knezu se od bola zacrni pred očima. Pokušavao je da udahne, nije mogao, usta mu je ispunjavalo nešto slano, zejtinjavo.

"Dosta!" vikne paša. "Dosta, kažem! Allah korusun, ubićeš ga." Grdosija zastane iznad Velibora, bikovski dahćući. "Zar ti nisam govorio, Jusufe, postoje toliki putevi da se ostvari cilj." On se okrete na drugu stranu. "Ti si sveti čovek, Vel'bor pašo, to je svakom vidljivo", reče on. "Ali čak i svetost mora da nauči da mi se uklanja sa puta." Onda se okrete Jusufu i naredi: "Donesi je." Kastrat je samo gledao u kneza. "Donesi tilsum-vode."

Sklupčan na kamenjaru, knez je gledao kako se bivolja figura gega do mosta komandnog dirižabla i nestaje u njegovoj unutrašnjosti. Tilsum voda, učiteljica života, pomisli on. Gde sam za to čuo?

Turski zapovednik ponovo se okrene Veliboru.

"Znaš, Vel'bor pašo, moju legiju nazivali su sultanovim samoubicama", reče on. "Niko nije verovao da ti možemo oduzeti medaljon moći i oboriti te na kolena. Ne sa demonima na tvojoj strani. Ali hrabrost je jača od svega. Svi moji ljudi znali su za tri vojvode i svejedno su se dobrovoljno prijavili za pohod na Vučitrn. Znali su da borce čeka raj."

Jedno vreme paša je koračao kamenjarom, naizgled izgubljen u mislima. Onda nastavi:

"Nameravali smo da ti otmemo medaljon pre nego što stvarno budeš u prilici da ga upotrebiš. Nisam očekivao da ćeš razuzdati vojvode u sopstvenom gradu. Očigledno si smatrao da je medaljon vredan žrtava, a to samo potvrđuje moje mišljenje."

Osmanlija zastane i okrene se Veliboru.

"Jusuf ima preveliko poverenje u telesne patnje", reče on, "Ali kada bi ti popustio pred njima? Ne zaman, ne zaman? Vojvode su tvoja snaga i tvoje srce; sudbina Vučitrna to jasno pokazuje. Ne bi me čudilo da bi radije izabrao smrt nego da njih predaš. Ali postoje načini i načini..."

Sultanov kastrat izroni iz kabine ispod mehura od impregniranog platna. Most se ljuljao na vetru i Turčin se malo povodio dok je koračao, a sablja o pojasu svakog časa bi mu zakačila rešetkastu ogradu. U rukama je držao zavežljaj obavijen grimiznom svilom. Umivanje tilsum vodom, prođe kroz Veliborove misli. Čija je to rečenica?

Iz zavežljaja Jusuf izvadi bocu širokog grlića i činiju od gline.

Otomanska droga istine, seti se knez najednom. Umivanje tilsum vodom bilo je osmanlijski ritual kome su podvrgavali decu otetu u pokorenim krajevima da bi od njih stvorili poslušne robove.

Jusuf obuhvati kneza oko ramena, steže mu glavu. Činija je prineta uz Veliborovo lice. On poče da se otima, da se koprca svom snagom. Pokušavao je da okrene glavu, zatim htede da ritanjem prospe tečnost, ali sve je bilo uzalud. Vide da ga paša posmatra sa izrazom komične zainteresovanosti i sklopi oči. Usta je čvrsto držao zatvorena, otimao se stegnutih zuba, krv mu je vrila od besa. Činija ga udari po licu jednom, dvaput, raseče mu obraz, poli ga drogom koja je palila kožu. Krv mu poteče niz nozdrve, čitav levi obraz mu je goreo od tilsum vode; on frknu, nemoguća ljutina droge prodre mu u usta iako su ova bila zatvorena. U trenutku oseti da mu vilice trnu, jezik se zadebljao i kao da više nije bio deo njegovog tela. Zakašlja se i umesto da je izbaci, tilsum voda dođe mu do grla, zagrcne ga. Osetio je kako su mu oči ispunjene suzama, a nova i nova tečnost oblivala mu je lice.

I onda je bilo gotovo. Ruke-mengele popustiše, krkljao je poluugušen, pružen potrbuške na golom kamenu. Prevali se na bok, pokuša da natera sebe da povrati, ali samo je suvo soptao. Iznad glave začuje glas sultanovog zapovednika: "Nije vredno truda, Vel'bor pašo. Tilsum voda upija se kroz kožu." Negde u blizini, kastrat se kikotao kao mahnit.

Nije vredno truda, pomisli knez. Jedine reči koje bez odmaka važe za ono što sam do sada učinio. Ništa nije vredelo truda od samog početka. Sve za šta se ikada borio propalo je. Zavet si izdao, sve svoje pogubio, reče sebi. U šta još veruješ, nosioče Pesme?

Disao je plitko, ubrzano. Za koji trenutak voda života počeće da mahnita njegovim venama. Oslobodiće Beliala, Veliborovog ličnog gospodara rata, a osvajači će ga valjano napojiti krvlju i poslati među ljude po još.

Zapravo je bilo svejedno, pomisli on. Mučenje, droge života, telo bi se slomilo pre ili kasnije. A duša može onda da vapi koliko god ju je volja. Postao si ništa, ključaru pakla. Za tebe gore ne može biti.

Zašto ne pozoveš Beliala sada? upita se. Jednim udarcem zbrisao bi i mučitelje i žrtve. Vatrom bi naplatio Jelenin, Radunov bol. Šta je to do čega ti je još stalo? Ali slika legija bola nad Evropom od prethodne noći još je bila živa.

Droga istine rila je sve bliže njegovoj svesti. Koliko još, upita se. Jusuf mu priđe sav gegav, uhvati ga za obraze i pomno pogleda u lice. Velibor mu oseti zadah, duvan i znoj, mirisno ulje i mokraća. Gleda mi zenice, pomisli Velibor, da vidi da li je voda života počela da deluje.

Naglo, snagom u čiju se nedostižnost mogao zakleti pre jedne sekunde, knez se rukama vezanih zglavaka maši za isturenu dršku evnuhove sablje i poteže je prema sebi. Kožni remen puče uz rezak zvuk i sablja, kanije i pojas otkidoše se, a Velibor se sruči na leđa sa neisukanim oružjem u rukama. To je ludost, reče sebi, ništa time nećeš postići, samo će ti od napora krv sa drogom brže dokolati do mozga. Ali obamrli prsti nekako sami oslobodiše sečivo, majstorsko delo nekog istočnjačkog kovača, zacakljeno poput brijača.

Na kratko kneza zahvati talas vrtoglavice. Učini mu se da ga nešto odiže u vazduh, kao da se ponavlja san od prethodne noći, kada je, svemoćan, kružio nebom, peti jahač apokalipse. Sveti vetar dizao se sa istoka, bacao mu u lice mirise izmirne i tamjana, hašiša i svete vodice, nestalnu mešavinu u kojoj ni na sekundu nije bilo jasno koji će sastojak prevagnuti. On zatrese glavom, kao da bi da odbaci pomerene slike koje su mu sevale u umu. Voda života prikradala mu se, poigravala negde na ivici svesti.

Na Jusufovom licu blesne izraz zgranute neverice, da bi polako počeo da se pretvara u bes. Kastrat zavrti glavom lagano, sa jedne strane na drugu, onda bikovski rikne i nasrne na Velibora.

"Ne!" zaori se povik Handžar paše. Sečivo u Veliborovim rukama zazviždi po širokom luku, naizgled promašivši rame kastrata. Jusuf zastade i uhvati se prstima između lopatice i vrata. Oči mu se iskolačiše u izrazu zaprepašćenja. Tanak mlaz krvi briznu između njegovih prstiju visoko u vazduh i poče da pulsira ritmom bila. Velibor ponovo pokuša da zamahne sabljom i oružje mu gotovo ispade iz ruku. Konopci su mu se duboko usekli u zglobove, prste gotovo da nije osećao. Pod kožom su mu se komešale milijarde mrava. Koliko još, pitao se. Koliko?

Mlaz krvi, boje neprirodno jarke, razmaknu Jusufove prste i pokulja u dugom mlazu. Na čas ili dva jedini zvuk u okolini bilo je pljeskanje po isušenom tlu. Još trenutak Turčin je stajao kao da pokušava da odgonetne šta se dogodilo, onda klone na kolena i sruši se licem u prašinu.

Zakrivljena oštrica uljasto je sjala pod slojem kastratove krvi. Velibor se okrene prema Arminu. Vojnici podigoše automate, ali ih paša zaustavi jednim pokretom ruke. U njegovim očima nije bilo straha. On stane pred Velibora, usana toliko stisnutih da su pobelele.

"I šta sad?" prosikta. "Misliš da time išta menjaš? Pogledaj oko sebe. Pogledaj sve te ljude. Nameravaš li da ih istrebiš jednog po jednog? Da li veruješ da na kraju nećeš otkriti ime vojvode?"

Velibor namesti vrh sablje sebi pod vrat.

"Ne!" zaurla Handžar paša. Veliboru se činilo da je vreme stalo, kao da je sve oko njega zatopljeno u jantar. Jednim dugim skokom paša se obori na njega, nalete punom silinom. Gole ruke mu bez straha dograbiše sečivo, oružje izlete iz kneževih ukočenih prstiju i polete kroz vazduh. Zaklatarilo je po kamenu u istom trenutku kada su se obojica svalili na tlo, vodoskoci krvi šiknuše iz Armin pašinih šaka.

"Budalo", urlao je Turčin i grabio kneza za ostatke iscepane košulje, tresao ga svom snagom. "Budalo!" Velibor vide da mu je jedan prst gotovo odsečen, mrtvo je visio u stranu pod nemogućim uglom. "Ne možeš me sprečiti. Ne sada." Pašina krv škropila je Velibora. "Moraš reći ime crnog ratnog vojvode." Dograbivši medaljon šakom iz koje je brizgalo, digao ga je visoko u vazduh, poput nekog paganskog žrtvenog simbola okupanog krvlju. Oči mu više nisu gledale Velibora, gledale su kroz njega pravo u silu koju je predstavljala pesma. Kada se ponovo oglasio, bio je to manje glas čoveka, više vrisak demona:

Vetar stade.

Šta se to dešava, upita se Velibor kroz zgrušnjavajuću izmaglicu droge. Šta je to? Vide kako se jedan pašin vojnik nelagodno osvrće.

Ali već je znao odgovor.

Tišina najednom postade potpuna, izgledalo je da su i sami bregovi jadranske pustare prestali da dišu. Aerostati su visili nad tlom kao zatopljeni u ćilibaru. Nešto se primicalo iz daljine, stupalo zamuklim predelom: neman sa milion očiju i milion ruku. Divovsko prisustvo nadiralo je iz svake pukotine u tlu, izlivalo se ispod svakog kamena.

Armin paša ništa nije primećivao. Piljio je u kneza, pogleda grozničavog, miris moći opijao ga je jače od ikakve droge. Velibor oseti kako se napetost sakuplja u vazduhu, poput uzdaha obavija sivu pustaru. On diže glavu, lica oblepljenog pašinom krvlju.

Belial je dolazio.

I pored toga što nije pozvan pravim imenom gospodar rata je odgovarao, sila je privlačila silu i sve žrtve i patnje da se to osujeti bile su potpuno uzaludne. Glas se pribirao nad Kamenikom, knez vide tanušnu koprenu prašine tamo gde su udari infrazvuka probijali jadransko dno. Slabašni zvuci nalik kliktajima ptica počeše da izbijaju čas sa jednog, čas sa drugog kraja pustare, odjekivali su, vraćali se, treptali. Jedan vojnik uz oklevanje napravi korak unazad, zatim drugi. Kliktaji su se okupljali u vazduhu, zvon srebrnih praporaca, lom slomljenog stakla.

Armin paša najzad postade svestan moćnog prisustva. Zaustavio se u pola koraka, zažmirkao oko sebe kao da pokušava da vidi akustično biće.

"Ko je to?" upita. "Crni vojvodo?"

Silan uzdah razli se predelom: planine su zaječale. Temelji sveta promeškoljiše se i vratiše na svoje mesto.

Smešak se probi na pašine usne.

"Ti si, Glasu?"

Uzdah se širio prema dubokim tonovima, pretvarao u mukli mrmor, podzvučnu tutnjavu, sve dok utroba nije počela da podrhtava od njenih udara. Veliboru se gotovo učini da može da vidi prisustvo Glasa pred sobom, tamno, preteće.

Smešak na pašinim usnama proširio se. Turčin diže medaljon visoko u vazduh i reče:

"Poslušaj me, Glasu. Od sada ćeš biti produžetak moje moći. Poslušaj me i izvrši, ubijaj i pustoši. Moj slugo, zajedno ćemo pokoriti svet."

Tišina se vrati na jadransku pustaru.

"Jesi li me čuo, Glasu? Jesi li me čuo, Crni Vojvodo? Udari i uništi!"

U tom trenutku nebo se provali.

Kao da je svako zrnce praha eksplodiralo urlikom i poslalo parčad rasprsnutog zvuka na sve strane. Oblaci iznad Kamenika u trenutku iščileše kada ih je akustički talas zakačio i razneo; ukaza se vedro nebo, modro poput masnice. Rika se zaori prema svemiru, zvuk koji živi čovek do tog dana nije čuo. Prostor se rascepi nadvoje, tlo zaigra kao da nije ništa materijalnije od magle.

Belial se smejao.

Bubne opne prve su otišle. Nove Osmanlije popadaše po tlu, držeći se rukama za glave, iako je glavni udar Belialovog grohota otišao naviše. Armin paša ostade otvorenih očiju. Onda se svali na tlo, pena mu je curila na usta.

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je Velibor shvatio da je nedirnut.

Belialov smeh uzdizao se oko njega, divovska zvučna hridina, preplitao se sam sa sobom nikako ne prilazeći Veliboru, razrastao poput divovskih sekvoja sačinjenih od pesme, uraganski stubovi i erupcije vulkana ispleli su se u gotovo opipljivu strukturu, titansku, tamnu masu zvuka iz same osnove sveta. I još je rastao, kao da hoće da spoji pakao i nebo, neman iz srca sveta koja je dizala glavu prema Suncu.

Nije me povredio, pomisli knez. Prepoznao me je kao svoga i zaštitio. On i ja smo jedno i tako će uvek biti.

Tlo se njihalo, lagano, kao da se svaki čvrst oslonac izgubio u nepovrat. Pakao se budio i sneno otvarao oči. Veliboru se činilo da čuje kako sama osnova sveta škripi, napregnuta do prskanja. Na trenutak se pitao koliko još toga mora da istrpi, nije li sve što mu se dešavalo do tog trenutka bilo samo kazna zbog zaveta prekršenog tamo na vučitrnskom sidrištu.

Ustani, šaptao mu je neko u uvo. Ustani i pođi do balona. Ošamućeno se obazreo oko sebe, veo praha dignut Belialovim smehom lagano se vraćao na tlo. On prepozna Danijela i shvati da je ovaj zaslužan što ga Belial nije uništio kao Osmanlije. Pokuša da se digne i vide da ga je snaga napustila. Droga mu je sve brže saletala čula, činilo mu se da postoji u polusnu. Napeo se ponovo, pa ponovo, a zatim nemoćno spustio glavu u prašinu i zajecao.

Belial se gubio u daljini poput zvuka hiljade erupcija, zamirao poput grmljavine u planinama, kotrljao je bregove tamo iza obzorja, prikupljao da udari još jednom, hiljadu puta silnije. Najednom priče koje je knez slušao o rađanju Sibirskog mora i šezdesetodnevnoj tmini više nisu ličile na legende, postale su strašna stvarnost, njihov otac bio je tu, spremao se da udarcem moćne pesnice raspoluti svet.

"Kneže, breže, moraš poći", šaptao je Danijel. Obigravao ga je čas sa jedne, čas sa druge strane, molio ga i silio da se digne. Polako, uz samrtni napor, knez se osovi na noge, teturavo krenu po tlu Kamenika.

"Sablja, uzmi sablju, preseci vezove", šumio je Glas. Velibor vide da pred njim na steni leži kastratova duga oštrica od čelika, i dalje umrljana tamnom, kao masnom krvlju; gledao ju je kao da ne zna šta bi sa njom.

"Okreni se, okreni", mrmorio je Danijel. Knez prisloni zapešća uz sečivo, oštri metal razreza konopce koji su ga vezivali, zaseče kožu. On oseti kako mu se krv u bolnim damarima vraća u prste, ali ruke su mu ponovo bile slobodne.

Iz daljine čulo se kako se Belial vraća, sada se više nije smejao, bio je prepun jarosti, plimski talas mržnje okrenut prema svemu što postoji. Danijel je obigravao kneza, gonio da požuri i on se zatetura dalje. Posle nekoliko koraka saplete se na telo nekog Turčina, gledao je neko vreme dok nije prepoznao Armin pašu. Lice Osmanlije toliko je posivelo da se gotovo nije razlikovalo od boje uniforme. Ne razmišljajući šta radi, posegao je za njegovom poluotvorenom šakom i uzeo sada nepotrebni medaljon pesme. Nekoliko trenutaka besmisleno je čekao, talismana prislonjenog uz grudi, onda prekorači truplo i, više gonjen Danijelovim glasom nego svesnom željom, pođe prema olupini broda.

Belial je bio sve bliži. Danijel mu je nešto vikao u uvo, ali je to sada čuo samo kao šapat. Sa mukom se popeo na pašin dirižabl, teturajući se između leševa otkačio je kotvu; jedno vreme petljao se sa tuđinskim komandama i najzad otvorio ventile za punjenje balona. Dok se letelica lagano dizala, on shvati da verovatno neće moći da pokrene njene motore i da se vrati do uništenog doma. Oslonjen o ogradu, dok su poslednji ostaci snage isticali iz njega, više je osetio nego čuo Belialov povratak.

Ogromni zid valjao se preko pustare sa istoka, gutao je brda i hridine, survavao se preko procepa i uvala. Sa sobom je kao bujica nosio stenje i korale, drobio kamen, cepao tlo. Jadransko more vraćalo se na svoje nekadašnje mesto, u kilometarskom plimskom talasu nadiralo je na teritoriju koja mu je nepravedno oduzeta. Velibor je kao opčinjen zurio u zid koji je od planina činio ostrva, mleo sve pred sobom poput planetarnog žrvnja.

Zid je bio sačinjen od vatre.

Oganj i sumpor rigali su put neba. Kilometarski plimski talas lave krenuo je sa mesta gde je Belial procepio Zemljinu koru. Bujica rastopljenog stenja koja je zauzimala mesto nekadašnjeg mora sada je uz huku preplavljala Jadran. Od Otranta do Istre, palila je sve pred sobom, pokrivala deo po deo nekadašnjeg morskog dna. Svemir se zacrnio, usijana vrelina i dah spaljenog kamena ispunili su svet. Stenje je teklo poput vode, zemlja je buktala i raspadala se. Velibor vide kako ljudska tela ispod njega plamsaju kao palidrvca još pre nego što ih dotaknu prvi jezici tečne vatre, bila su plamičci koji blesnu i odu. Dirižabl se podizao u sve veću visinu, u daljini se Palagruža ponovo pretvarala u grupu ostrva, ali ovoga puta ostrva u moru plamena. Onda klobuci dima zakloniše čitav prizor. Ravnica pod njim ključala je i izbacivala pepeo, crne leptirove pakla. Magle su tvoj pokrov, pomisli Velibor; osetio je kako mu pucketa u ušima, vazduh oko njega bio je sve ređi. Stizao je na granicu na kojoj mu je postajala potrebna maska za disanje i još se peo, kao da se neće zaustaviti. Talas vrelog vazduha koji je pratio Jadransko more još nije stigao do njegove visine, ali je zato prizor pod njim titrao od jare. Učini mu se da čuje Jelenin smeh, ali bio je to samo Danijel koji je šestario nad vatrenim predelom poput orla, kliktao i kikotao se: lep dan u paklu, i đavoli su veseli zbog toga. Talasi vrtoglavice i mučnine koji su naizmenično saletali kneza već duže vreme sastavili su se u grč koji mu je čeličnim stiskom stezao grudi i utrobu. Koliko čovek može da pretrpi, pitao se: zar nema izbavljenja, makar i u paklu?

Nešto se u njemu micalo, talasalo skupa sa naletima pesme Danijela i Beliala. Bol koji ga je držao dugo najednom uminu, ostavi samo ugodnu toplinu i želju da spusti glavu, da usne. U ušima mu se razliše prijatna sazvučja, zaoriše se orgulje i lovački rogovi, oboe i flaute. Požele da se bori, ali voda života konačno je stigla do njegove svesti, gutala je i razarala sve na svom putu žedno, mahnito, naglo dovršavajući posao koji je nekada počeo medaljon pesme. Muzika je preplavljala kneza, uzimala mu jedan po jedan deo svesti. Deset hiljada Glasova čekalo je i dozivalo ga iz mora vatre: Velibore, pesmo, ti si kao mi. Klizio je kroz krpe dima nad uzavrelom ravnicom, a akustičke sablasti su mu pevale, večnom gubitniku, nad svetom koji nikada neće biti njegov. Sklopi oči, govorile su mu, prizivale ga, mamile. U večitom padu, kao da je i sam bio pomalo sablast.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]