Библиотека српске фантастике

Зоран Јакшић

Јека

У цик зоре кнез Велибор запути се бедемом на највишу тачку вучитрнске тврђаве, Драгошеву кулу. Ноћ тек што је почела да се повлачи и небом око града још су шарали рефлектори, прсти од светлости упрти у висине. Кнез је ишао полако и као да му је сваки корак степеништем представљао напор. Тих дана све је за њега изгубило сласт, све ствари избледеле и претвориле се у сопствене сенке. Осећај осујећености прождирао му је сате; свет се претворио у клопку из које нема узмака.

Ратна времена притисла су Вучитрн. Из дана у дан радио је јављао да су ваздушни бродови освајачких легија султана ал-Маџида напали неки град на југу, спалили га напалмом и масакрирали становништво. Руњес, Лура, Дукађини нестали су под налетима непријатеља. Краљ у Сентандреји сакупљао је војску за обрачун са новим Османлијама, али у међувремену насеља из пограничних крајева била су изложена сталним нападима, а њихов живаљ десеткован. Велибор је организовао одбрану града најбоље што је умео, али пред силом освајача све барикаде деловале су слабашно.

Тог јутра источни ветар био је много јачи него претходних дана, ударао је изнад зидина утврде и дизао прашину по насељу, хладан и са наговештајем да ће се ускоро претворити у олују. Велибор је због тога осећао извесно олакшање; знао је да се ал-Маџид, чије су трупе биле на југу, неће тако лако усудити да пошаље ваздушне бродове при бочном ветру који је могао да им поцепа оплату или да их баци на блиске планинске врхове.

Питао се због чега онда од самог праскозорја осећа тескобу која му није дала да се усредсреди, све јачу како се свануће ближило. Први пут за много година долажење јутра учини му се злокобно и претеће, као да ће светлост са собом донети неслућене ужасе. Источник је постајао све јачи, а Велибору се, бесмислено, учини да са собом доноси мирисе барутног дима.

Успео се до врха утврде и загледао у широко небо над Вучитрном. Први облаци довлачили су се са истока, тамни и претећи, тако ниски као да само што не додирну крошње дрвећа; ту и тамо кроз њих се пробијао наранџасти одсјај сунца на изласку. Велибор помисли на Јелену, која се у том тренутку спремала за полазак збега из града. Два дирижабла натоварена женама и децом из насеља требало је да се запуте према Крагујевцу, што даље од ал-Маџида и рата, чим ветар буде нешто ослабио или променио правац. Велибор је дуго оклевао са доношењем те одлуке, превише налик на признање коначног пораза, али најзад више није могао да је одлаже. Није се заваравао да ће град моћи да се супротставља султановим легијама дуже од неколико дана. Било је велико питање хоће ли војска из Сентандреје, када и ако коначно стигне, имати шта да спасава.

Кнез приђе мангалу на средишту куле и припали ватру; после извесног времена пламенови заиграше на ветру. Он сачека неколико тренутака, као да оклева да почне призивање, иако је исту ствар чинио већ много пута. Довођење Гласова међу људе увек му се чинило неодређено погрешно, попут буђења злодуха из прошлости. Нерадо је доводио толику силу на светло дана.

Кнежеву пажњу на тренутак скрену некакво комешање негде доле, међу каменим кућицама Вучитрна. Колона људи и жена са бакљама натоварена стварима полазила је према сидришту ваздушних бродова. Необично осветљење пред олују чинило их је налик скупини завереника који се шуњају кроз пролазе уснулог града. Удар ветра на тренутак донесе до Велибора одломке њихових гласова, псовке и плач беба и њему се учини да је међу читавом том збрком разабрао Јеленин глас. То је можда и било истина, јер Велиборова жена била је у првој групи вучитрнских избеглица и налазила се у колони, али Велибор је веровао да ће пре бити да су га уши обмануле и да је чуо неког другог. Он на кратко осети жељу да сиђе међу избеглице и да је још једном загрли, али се суздржа. Није желео да понавља јутрошње призоре опраштања.

Поново се окренуо мангалу и наставио призивање Гласова. "Данијеле. Натанијеле", рекао је пламеновима који су плесали пред њиме. Био је то део довођења сила коме га је учио отац, а овога пак деда. Ко зна зашто су се Гласови одазивали на та имена? Нису имали тело, личност, били су звук и ништа више, али су свеједно волели да се са њима саобраћа као са живим људима. Били су празнина, а ипак ташти.

Облаци на истоку повећали су се и читав предео почео је да поприма замућен изглед, као када се посматра кроз замагљено стакло. Зраци тек рођеног сунца потпуно су нестали у надолазећој тмини са истока и наједном је изгледало као да се ноћ предомислила и одлучила да се врати на Вучитрн. У свитању које се напрасно преобразило у сутон, ветар наједном ослаби, дође некакво затишје док су само облаци све хитрије промицали преко неба. У том тренутку Велибор зачу звукове.

Најпре је то био неразумљив шапат и нешто налик на тихи смех: као да се коло горских вила плете негде на самој граници чујности. До Велибора допреше одломци песме и кикота; разливени, долазили су и нестајали. Чуо је шум таласа, дах далеког мора. Онда звуци стадоше да се прибирају око њега, да мрморе, преливају један у други попут камелеонских боја: негде у даљини прикупљала се непостојећа гомила, жагорила све јачим гласом, изговарала речи без икаквог редоследа и смисла. Звук је плесао око кнеза, поигравао се, на тренутак пламенови би запуцкетали људским гласом, онда би се ветар наједном закикотао готово опипљивим присуством. Велибор је осећао покрај себе присуство неизмерне снаге која је чинила да се осети ситним, безначајним. Потом певуцкави звук разговетно рече из непосредне близине: "Питај, питај."

Био је то глас Данијела. Понекад се Велибору чинило да готово познаје личности скривене иза Гласова. Било је довољно склопити очи и замислити непостојеће тело; сваки глас имао је карактер, црте, посебност. Али сада је Велибор намерно држао очи отворене и гледао у сивило надолазеће зоре.

"Турци", рече он. "Да ли су одлучили да покрену трупе према Вучитрну? Ти си пријатељ ветра, Данијеле. Ти знаш."

Кикот се појача. "Арапин на црном крилатом коњу сасвим ти се примакао", рече Глас. "Султан долази да те уништи и много је ближи него што мислиш. Послушај!"

Онда Данијеловог гласа наједном нестаде и тишина попаде по врху тврђаве. Потом дођоше другачији звуци. Кнез је најпре мислио да му се само учинило да их чује: жустро дошаптавање грлених гласова које намах престаде, шкрипање затегнуте ужади, звецкање метала. Чекао је, напрегнут, а читав свет око њега као да се следио. Тишина је била готово потпуна. Онда сасвим разговетно зачу речи: "Evet, Ibrahim... Dikkat! Yavas..."

Један тренутак стајао је као ошамућен ударцем. Онда скочи и потрча бедемом. Ветар се сместа врати двоструком снагом, стаде да шиба изнад града толико јако да се Велибор готово занесе. Мирисао је суво и оштро, на песак и прашину. "На узбуну!" повика он. "Турци долазе!"

Стражар на бедему, још дечак, крмељивих очију и бубуљичавог лица, погледа га отворених уста. "Дај знак за узбуну!" дрекну Велибор. "Султан је стигао." Онда одгурне дечака и приђе великом топу за узбуњивање. Док се петљао око затварача, унезверено се освртао око себе. Како је могуће, мислио је бесно, куда ли су се провукли? Небо је било потпуно празно и само су се црни облаци ковитлали све ближе градским бедемима. Али Гласови никада нису лагали: султанови ваздушни бродови некако су промакли вучитрнским стражама и сада су се примицали граду који ништа није слутио.

Голобради борац је стајао на неколико метара од њега и није се усуђивао да приђе. Велибор га оштро запита: "Где је заповедник страже?" Дечак танким гласом одговори: "У стражари, кнеже."

Велибор најзад намести затварач и окрете се стражару. "Окрени се на другу страну и отвори уста", рече он, а затим, не чекајући ни часа, повуче ручицу.

Громки тресак топовског удара мање је чуо, а више осетио читавим телом: нешто му је наједном избило сав ваздух из плућа. Камена тераса наизглед поскочи под његовим ногама и умири се. Док му је у ушима звиждало, гледао је како се доле по улицама појављују неиспавана лица. Вучитрн се трком преображавао у ратну машину: војници су журили на положаје, становници се склањали у склоништа.

Командир страже истрча сав разбарушен и изгужван. "Ко то уради? Сунце ли ти жарко! Обраде, јеси ли то ти?" Гегао се према топу сав бесан што су му омели сан, лица зајапуреног. Велибор га пресрете, ухвати за ревере и одиже од земље. Командиру сва крв нестаде из лица када схвати са ким има посла. "А - а", рече он само.

"Тако ли радиш свој посао?" рече Велибор. "Требало би те разапети, будало! Иди, зови људе на узбуну. Непријатељ је стигао!"

"Где, где?" унезверено упита дебељушкасти командир.

Велибор га згађено тресну о ограду бедема и, док је овај соптао и покушавао да се усправи, трком се упути према штапским просторијама поред сидришта.

Око њега по граду војници су спремали оружје, тобџије су погледима претраживале небо. На све стране галама, псовке, дечији плач. Пушке су се дизале према облацима, руке су нервозно стезале оружје. Али град је био опоменут.

Велибор је до сидришта стигао после пар минута. Срце му је тукло у грудима као да ће искочити. Он присили себе да застане и да се обазре. На град се полако спуштала злослутна тишина, кнез је још само чуо гневно узвикивање команди и лавеж паса. Човек је могао замислити да је свака активност замрла и да се град вратио на починак.

Вучитрнски ваздушни бродови њихали су се над полетиштем, укотвљени кукама и кудељном ужади. Њихова платнена тела набирала су се и мрешкала на ветру и чинило се као да ће се сваког тренутка откинути и полетети са ветром према северозападу и сигурности. Велибор виде да је први дирижабл збега укрцан и спреман да отпусти котву. Велики црвени крст на боку јасно му се оцртавао и поред тмине која је поново захватила град. Махнуо је према гондоли у нади да ће га Јелена видети и уместо њеног спазио на прозору бледо лице неког детета.

Султанових летелица није било на видику. Колико нам то оставља времена? упита се Велибор. Четврт сата, најмање. Осим ако Данијел није погрешио. Али, јасно сам чуо глас нападача, помисли он. Да није то био разговор њихових извиђача који су набасали у околину града? А опет, тада би их чуле и страже и зауставиле их, размишљао је. Можда се радило о аномалном преношењу звука; током путовања дирижаблима Велибор је научио како акустика понекад уме да буде варљива, тако да извор звука делује много ближе или даље него што стварно јесте. Шта ако су Турци још били у логору када их је зачуо, ко зна колико километара далеко? Али утолико боље, помисли. Имаћемо времена да...

У том тренутку над њим се појави први османлијски ратни дирижабл.

Без гласа располовио је облаке на висини од пет или шест стотина метара и оборио се према граду попут камена. Гондола му је била начичкана оружним цевима које су гротескно подсећале на ножице инсекта. Велике елисе биле су му потпуно непомичне, а управљачке површине увучене, па ипак је брисао над градом као да га ђаволи гоне.

Одјекну пуцањ, за њим још један. Противничка летелица спусти се сасвим ниско, затим избаци котву и закачи један камени кров. Зауставила се готово у месту и уз трзај окренула око себе, а оружне цеви наједном су биле окренуте према срцу тврђаве.

Велибор ужаснуто схвати шта су освајачи учинили. Претходних дана намерно су направили велики круг према истоку и при том највероватније теглили ваздушне бродове коњима са земље. Онда су пошли из смера ветра, ушли у облаке да би били невидљиви са тла, а затим напросто погасили моторе и пустили да их све јачи источник донесе право изнад циља.

Тактика је била напола самоубилачка, јер је лет при тако јаком ветру био више него опасан, али истовремено веома делотворна. Да их Данијел није открио, били бисмо сасвим затечени, помисли Велибор. Он продужи опрезније према згради штаба, трудећи се да се држи заклона што је боље могуће.

И друге летелице почеше да се појављују из облака. На десетине су искрсавале из велова који су заклањали небо и обрушавале се према вучитрнским крововима. Негде између зграда лизну ватра и пламени облаци подигоше се високо у небо. Одјекну још неколико пуцњева, а из непосредне близине грмну топ. Непријатељи су се и даље појављивали из облака, као да освајачкој армади нема краја, рој црних ајкула које су израњале из наопаког мора.

Сада се огласише мотори османлијских дирижабла, ваздух се наједном испуни бректањем и зујањем. Ваздушни бродови почеше да се окрећу насупрот ветру, котве су падале између зграда, а са гондола поче да прашти киша ватре и олова. Неколико кровова распршта се у облацима ватре и камене парчади. Једна летелица у бришућем лету промаче кроз ваздух на мање од десетак метара изнад Велибора, готово очеша бедеме и на тренутак издужени, риболики аеростат испуни читав Велиборов видик. Он угледа лица војника на прозорима, а затим дирижабла нестаде.

Зар је могуће да их је толико много, ошамућено је мислио Велибор. Сада је трчао као без душе и убрзо је угледао зграду штаба, свих прозора заклоњених мрежама за замрачивање. Радио је јављао о нападима у којима је учествовало десет, највише петнаест ваздушних бродова, помисли он. Ово су проклете две стотине, можда и више: пет хиљада ратника. Браниоци немају никакве шансе.

Један део нападача окренуо се према сидришту. Под пуним погоном клизнули су према укотвљеним дирижаблима и почели да отварају ватру. Хици великог калибра запљушташе по згради штаба, а са крова поче да им одговара тешки митраљез. Велибор се повуче у заклон бедема. Каменим тлом испод вучитрнских летелица плесале су плаво беле искре, а неколико секунди касније један дирижабл некако споро букну и пламенови стадоше да га обухватају са свих страна. Извесно време држао се у ваздуху, све више се претварајући у буктињу, а онда је попут спаљене крпе спузнуо на тло.

Пилот дирижабла са женама и децом одлучи да покуша да умакне. Велибор виде како су се истовремено покренуле обе велике елисе, брујање мотора на тренутак је надјачало халабуку турског напада, а онда се котве уз прасак откачише и ужад се стрмоглави према тлу. Дирижабл стаде да заокреће опасно се нахеривши, елисе су му се неколико тренутака бориле против источника и чинило се као да је прикован у месту невидљивим везовима, а онда се летелица пропе и стаде да клизи изнад сидришта.

Нешто севну и једна експлозија разнесе кров у непосредној близини спасилачког дирижабла. Велибор се окрете управо на време да види како се рибље тело нападачке летелице окреће на ваздушни брод са црвеним крстом. Пламенови експлозија осветлише цртеж златом оперваженог зеленог ханџара на трупу нападача - знак Армин Паше, злогласног војсковође ал-Маџида - а онда се оружне цеви усмерише према летелици са женама и децом.

"Не!" узалуд повика Велибор. "Видите крст, није војни брод, станите!" Имао је нестварни осећај оживљавања море док је пружао руке према призору на олујном небу као да жели да га заустави и једновремено знао да не постоји начин на који може да спречи оно што ће се догодити.

Пламен сукне на оба бока спасилачке летелице. Усијани водоник бљуну у облику ватрене фонтане високо у небо и готово закачи и самог нападача. "Јелена!" врисне Велибор гласом који као да није његов, док је бело усијање захватало гондолу са збегом. Дирижабл се нахери усред ваздуха у фонтани пламенова, а нападач славобитно направи полукруг и сасу нову рунду метака у ломачу.

Велиборово грло следи се у вриску. Пред очима му је била блистава врелина што гута Јеленину косу, растаче јој лице. Он покуша да призове у мисли њене црте и видео је само бело усијање.

Спасилачки дирижабл свали се у усијану гомилу на тлу из које су пламенови шикљали попут гејзира. Велибор покуша да приђе ближе, али јара га заустави већ на стотину метара. Немоћно је гледао како се метални оквири топе и распадају у стубу наранџастог огња. Учини му се да из ватре чује гласове, нејасни мрмор налик блебетању лудака, а онда хука стихије све прекри.

Стајао је подно зида контролне куле сидришта неспособан да јеца, очију пуних белог блеска.

Дирижабл са знаком зеленог ханџара лагано стаде да се спушта. Стреласте репне површине су му се димиле. У тренуцима пред олују, окружен одблеском пламенова и тмастим облацима чинило се као да је искочио право из пакла.

Једва да је дотакао тло, одскочивши меко, размазано, а из њега почеше да искачу војници у сивом. Чим би доскочили на земљу потрчали би преко стоваришног дела сидришта, погнути да избегну ватру бранилаца. Развили су се у стрелце између великих сандука са електричним кабловима и трафоима и почели да се приближавају. Велибор тек тада схвати да су се запутили право према њему.

Стајао је тамо где се затекао, тешко дишући, као изнурен дугим трком. Чуо је повике на турском, звекет оружја, репетирање пушака. Знају ко сам, прође му кроз главу. Неко ме је видео из ваздушног брода и препознао. Мора бити да сви имају мој опис. Бол му се везао под грлом у неразрешив чвор, грабио га леденим прстима, гушио. Зар ти још није јасно, помисли. Дошли су у толиком броју јер желе тебе. Желе Гласове. Требало је да знаш да ће тако бити. Нема бега од старог проклетства.

Полако се бол прикупљао у нешто ледено, чврсто попут оштрице челика. Негде иза њега, погребна ломача спасилачког дирижабла лагано је догоревала: али белина на месту Јелениног лица опстајала је. Стаде да пипа око себе попут слепца док су му Османлије полако прилазиле. На себи је осећао десетину погледа, ждрела бројних пушчаних цеви била су окренута према њему. У очима војника видео је решеност да наређење изведу до краја - и још нешто. Страх?

У покретима старешине турских војника опажало се једва видљиво оклевање. Он приђе Велибору и рече:

"У име пресветлог Армин паше, који је десна рука побратима Сунчевог, ал-Маџида, слуге Свечевог, пођи са нама, Вел'бор пашо."

"Одбиј", рече Велибор готово шапатом. Очи су му биле тамне, као слепе.

"Покори се, предај град и ништа ти се неће догодити."

"Данијеле", рече Велибор. "Натанијеле."

Турци неодлучно застадоше. Ветар се промешкољи око њих попут велике звери и стаде. Нешто тамно прикупљало се у ваздуху, сила према којој су војске ал-Маџида деловале безначајно.

Немој то учинити, рече Велибор себи. Немој сада призивати Гласове. Песми апокалипсе није место међу људима. Сети се завета, за бога милога. Али бело усијање у његовим очима само промукло прошапта: "Смрт, Натанијеле. Смрт."

У готово истој секунди у непосредној близини магнезијумски блесну муња и заори се гром, звука метално звонког, заглушујућег. Онда се тутњава и звон, уместо да замру, разлише по околним здањима, као да се умножавају и у њиховом кркљавом басу непогрешиво су се разазнавале речи:

"Смрт - смрт - да - да - ДАЈ!!"

Глас грома се преломи, удвостручи, раздвоји на једну дубоку и једну пискаву компоненту, затим се удвоји опет, па опет, на тренутак као да се мноштво демона зацењивало од смеха над Вучитрном. Онда се све распрши између зграда, ишчезе попут јата непокорних сени и остави изненада замукли град у коме је свака пуцњава наједном престала и само су још пламенови многих пожара хуктали над крововима.

Османлијски командир гледао је у небо разјапљених уста, наједном заборавивши оружје у рукама. На лицу му се мешао израз неверице и сујеверног страха, као да је наједном схватио да су многе приче које је слушао о господару вучитрнске утврде заправо истина.

Звук поново дође: звиждук топовског ђулета, врисак риса, рика грмљавине. Сакупио се у ковитлац, стао да појачава, да се шири према дубоким и високим тоновима, претворио у неподношљиво пиштање у коме су се разазнавале све брже изговорене речи: "Смрт - да - да - ДА!" Турски заповедник баци пушку и ухвати се обема рукама за уши.

"Немој!" повика Велибор, али ништа се није мењало. Силни таласи звука настављали су да ударају несмањеном жестином; ускоро је према њима грмљавина топа за узбуну деловала као олакшање, продорни писак пео се према нечујном и растао, умножавао се.

Као да је тело исплетено од грмљавине обгрлило турског заповедника. Глава му се забацила, уста отворила у нечујном вриску. Неколико капи крви склизне му између прстију на ушима, почне да цури из ноздрва. Човек стаде да се бацака, али га је све јачи вртлог звука и ултразвука држао као прикованог.

"Одлази!" рече Велибор. "Натанијеле, одлази!"

На те речи, уместо да ишчезне, звук се удесетостручи, устостручи. Оно што је до тада било шапат, постаде рика. Али највећи део звука био је усредсређен на заповедника који се бацакао, отимао док му је крв сада прскала између прстију, одвајала се у виду танких нити и бризгала око њега. Ситне црвене капи стадоше да се појављују на човековим порама по рукама, лицу, врату, крвав зној влажио му је униформу.

Безгласни Турчинов урлик прекиде се. Глас га одбаци попут сломљене играчке, а трупло му се простре по каменом тлу као да су му све кости смождене. Вихор звука око њега зујао је као рој милијарде оса, јечао попут легија проклетника из лимба. Онда престаде.

Заори се један пуцањ, затим још један, ситничаво тих и слаб после Натанијелове песме. Велибор осети како га је нешто ошинуло по бутини и испунило му ногу врелином.

"Kendisini canli olarak tutunuz!" заори се повик. Живог! Хватај га живог!

Један тренутак војници као да су расправљали са собом да ли да послушају или да се окрену и побегну главом без обзира. Онда нагрнуше на Велибора. Оборили су се на њега кундацима пушака и голим рукама, страх на лицима сменила је фанатична решеност. Велибор стаде да се отима, да удара где стигне, али је знао да је осуђен.

Мора да се негде у околини спустио још један дирижабл, јер убрзо све око кнеза заврве од војника. Чуо је како се довикују и репетирају оружје, ударио је најближег нападача главом посред лица, негде из околине поново се заори певуцкави кикот Натанијела, као пијан од крви. Кнез је гризао руке које су се пружале према њему, ритао се и ударао. Као да нико није желео да покуша да га ухвати и прибије на земљу, да га учини беспомоћним; сви су се трудили да додир с кнезом скрате на најмању могућу меру; ударали су, али не грабили; гурали су, али не хватали. Нико се није усуђивао да голим рукама задржи господара Гласова.

Пушка опали непосредно покрај кнежеве главе и опрљи му образ барутом; десетина руку гурала га је, бацала са једне на другу страну; ловили су га као што би ловили риса, покушавали да између себе и њега одрже што веће растојање. Опирао се као у магли, док су нови и нови ударци истеривали све веће делове свести из њега.

Негде позади, Натанијел поново завришта пуном силином. Напад турских војника поколеба се, кнез зачу како је неко отегнуто вриснуо када га је помахнитали звук захватио и стао да га раздире. Као да му је нова крв давала снагу, Натанијел-вихор наново се обори међу нападаче, нарастао преко сваке мере, урлао је и одбијао се између робе у стоваришту, био је звук олује, лавине, циклона, плимског таласа, грмео је, незамисливо моћан, дробио месо и кости, разарао плућа, кидао лобање чистом механичком снагом звучног удара. Велибор је све то примао као кроз полусан, свестан да се живи звук помамљен крвљу не да зауставити. Обојица су се борили у бици чији су разлог заборавили, чија су правила нестала. Све време кнез није испуштао ни гласа, али је зато Натанијел вриштао, крештао, урлао. Задах утроба умирућих преплавио је ваздух сидришта.

Бол прострели Велиборову мишицу и он посрну. Ухватио се за повређено место и под прстима напипао широку посекотину од лакта до половине мишице. Други ударац захвати га по нози и он паде на колена усред гомиле нападача. Ударци су му пљуштали по леђима, глави, уста му испуни пламени укус бола, ноздрве су му биле обливене крвљу. Натанијел је наједном био негде далеко, није му могао помоћи, били су ту само припадници сивих легија и агонија. Велибор осети како на њега набацују везове, држе га подаље од себе штаповима и омчама као да је кужан, а онда га повукоше и под кишом удараца потераше према дирижаблу са зеленим ханџаром.

Тетурао је преко пожаром осветљеног стоваришта, а његове везове вукло је и гурало по неколико нападача са сваке стране. Натанијеле, прошапта, посрну и паде, а тада се у околини заори експлозија.

Уместо да се прекине, експлозија је трајала и трајала. Заглушујућа, бесомучна, на граници бола. Дизала се, појачавала, зов милиона звери од кога се тло тресло, који је цепао небеса и дробио камен. Натанијел никада није био тако помамљен. Кнезу се на тренутак учини да ће оглувети, иако је поље деловања звука било оштро ограничено и до њега је допирао само сићушан део. Непријатељи нису били те среће. Звучни зид, готово материјалан, закачи једног Турчина и одбаци га у облаку распрснуте парчади, обори се на другога, а овај пуче попут мехура испуњеног крвљу. Велибор остаде запљуснут нечим тамним, слузавим, звук над њиме био је грабљивица што је по ваздуху око њега ударала и раздирала све чега се дотакне. Велибор виде да на њему почива откинута рука која се још трза и покушава да се покрене, а онда се, без снаге, свали на крвљу умазане плоче тла.

Као у полусну покуша да побегне, да отпузи са позорнице Натанијеловог беса. Живи звук обори се за бегунцима и мало ослаби, али никако није престајао, као да Натанијел ужива у новопронађеном укусу људског бола и крви, потпуно помахнитао када га је осетио поново, после ко зна колико година. Није требало да га призиваш, рече Велибор себи док је снага истицала из њега.

Сукоб се настављао у близини. Чинило се да су се сада у њега умешали и други људи, јер поред рике вештачке олује кнез разабра повике, пуцњаву пушака, можда аутомата, а затим неко у његовој непосредној близини урликну дугим, полуљудским криком. Изгледало је да се главнина окршаја сада пренела према штапској згради. Велибору се чинило да све око себе види кроз копрену, титрави вео слабости који је затамњивао и удаљавао читав призор.

Чинило се да је хаос дошао до врхунца. Натанијел је и даље махнитао, помамљенији него икад; врисак чистог лудила, јека громова и баража експлозија, бацао се час на једну, час на другу страну, рушио и разбијао све без разлике. Кровови су летели високо у ваздух, дирижабли су се претварали у заслепљујуће цветове експлозија. Онда из правца вучитрнске фабрике водоника одјекну громогласна детонација и ватрени стуб бљуну високо у небо; као да се читаво обзорје провалило, ватрени зид обухватао га је, гутао, готово бео, пео се у ваздух и ковитлао. Натанијел није гледао кога убија, харао је по граду попут оркана, раздирао и цепао све пред собом.

"Одлази, Гласу. Одлази", шаптао је Велибор без снаге, као да ни сам не верује да ће га живи звук послушати. Осети како се на тренутак силовити бес звука окренуо према њему, као да хоће да сможди и њега, а онда, после нечега што се чинило као бескрајно дуго време, Глас споро, невољко стаде да се смањује, да се одваја од плена и слаби. Онда кнеза дохватише руке, он покуша да се одупре, али му ове благо помогоше да се осови на ноге и он препозна лице Радуна, свог највернијег официра. Покуша да му нешто каже, црнило му је у налетима испуњавало очи. Натанијелова песма полако се смиривала, нестајала у таласима налик мору што се запућује према пучини, свесно своје исконске силине и непобедивости.

Кроз замируће одломке живог звука и пуцњаву која је сада постајала све жешћа Радунови људи готово понесоше кнеза и он виде да га воде према војном дирижаблу који се ту спустио током боја против Армин пашиних људи. У хитњи га унесоше на летелицу и, док је около и даље праштало на све стране, положише га на лежај и разместише се на места. Још док су то чинили, мотори дирижабла јаче забректаше и летелица се трже, пропе, а затим стаде да клизи навише, брзо добијајући у висини. Велибор осети како се љуља са једне на другу страну, као у броду на олујним таласима; у ушима му је пуцкетало, а звуци паљбе постајали су све удаљенији. Натанијелови звуци потпуно су нестали, побегли негде под земљу и кнез је поново био у стању да чује ветар. Њихање летелице постајало је све спорије. Он угледа Радуна како, у пратњи лекара, полако напредује према његовом лежају, држећи се за ручке постављене свуда дуж зидова. Чинило се да се дирижабл врти око осе док је добијао висину, јер Велибор осети снажну вртоглавицу и готово напад мучнине. Осветљено одблеском пламена са тла, Радуново лице као да се смешило - али била је то заправо гримаса бола. Како ли је само лоша вест коју треба да ми саопшти, помисли кнез. Као да нисам већ чуо све лоше вести света. Велибор склопи очи када лекар поче да му превија многобројне ране. Ветар је носио ваздушни брод све даље од Вучитрна, али чак и на месту где се аеростат тренутно налазио могао је да се осети задах паљевине. На тренутак Велибору се учини да чује јаук жртви из града утврде, али био је то само ветар који је звиждао између ужади дирижабла.

"Мој кнеже, гоне нас", зачу као из даљине Радунов глас. "Град је пао. На радију јављају да је Армин паша преживео и организовао потеру за нама. Изгледа да му је много стало да дође до тебе." Он застаде док се аеростат њихао као захваћен небеским вртлогом који га је одвлачио у бездане дубине. "Читава турска флота диже се и креће за нашим бродом. Можда нећемо далеко стићи."

Небо је океан, а ветрови су му топле и хладне струје, плиме и осеке. Бродари који плове њиме са краја на крај света то добро знају. Читаво небо правилно се окреће попут огромног и бескрајно сложеног механизма. Поседује своја мора, понекад топла, чешће хладна и сурова. Понекад је мирно и спокојно и у тим приликама преко њега лако се једри, у другим приликама пак намргођено је и бесно. Понекад помахнита и тада пред њиме нема никакве заштите. Небески лађари познају га и избегавају његове ћуди ако то икако могу.

Заповедник Радун Видовић стајао је сам за управљачем бојног аеростата и осећао како летелица шкрипи и цвили под ударима олујног источника. Облаци изнад и око њега били су силовите накупине, готово материјалне црне громаде што су га опкољавале, ту и тамо пробијене севањем. За време олује у планинама, небо и земља се састављају.

Када је око осам часова изјутра ветар незнатно променио смер и почео да дува олујном јачином, бегунци пред Армин пашом налазили су се у једном од ретких западних пролаза на Проклетијама и бес ваздушног океана захватио их је пуном снагом. Наједном се чинило да је око њих пала ноћ. Радунов ваздушни брод пропињао се попут неукроћеног коња, окретао као иверак на брзим таласима, а посада је, везана на својим местима, са страхом слушала шкрипање металних оквира летелице и снажни лепет када би тканина оптерећена до саме границе прскања шибнула под наглом променом ветра. Многи од њих знали су за приче о аеростатима који су улетели у кумулонимбусе да одатле никада не изађе комад дужи од педља. Облаци су кључали, махнито се ковитлали, распадали у безгласним ерупцијама и експлозијама. Заповедник је улагао сву вештину и познавање малобројних пролаза кроз северне Проклетије само да избегне камене громаде које су искрсавале пред бродом и претиле да га једним ударцем распоре од прамца до крме, али на одредиште није могао да утиче ништа више од чланова посаде који су беспомоћно пратили напредовање аеростата.

Звуци су га пратили читавим путем. Источник је у недрима доносио муцаво блебетање и кикот идиота, пламсаји муња скривали су стењање и кашаљ, а тканина оплате лепетала је људским гласовима. Аеростат је стрмоглавце јурио кроз лавиринт гласова, људских и полуљудских, животињских и демонских.

Силе које је кнез пробудио још су их пратиле, одбијајући да се смире, опаке, дивљачне. Планина се орила док је ђавољи кикот Гласова избијао из недара Земље.

Они су пливачи по магми, сети се Радун речи старог кнеза Павла, Велиборовог оца. Они јуре по утроби планина и испод дна океана. Гласови излазе на површину тек понекад и тада их се треба чувати. Ни по коју цену не треба допустити да окусе крв. Кнежева веза са житељима подземних крајева увек је у заповеднику Радуну изазивала страх.

Била је језива замисао да се тамо доле, дубоко под ногама људи, у таласима вечне ватре купају бића сачињена од чистог звука, оживеле механичке вибрације које одјекују по безданим дубинама Земље. Велибор их је називао акустичким сабластима. Били су то таласи звука који су путовали кроз земљину куглу као што мисли путују кроз човеков мозак. Они су мисао света, говорио је он, песма у мозгу од магме. Сачињени су од онога што су научници некада називали солитонима, од вибрација које се простиру без губитака. Вештачки су створени да подражавају људске мисли, да буду њихови механички записи у мору ватре. Бескрајно сложен систем, говорио је, али пространство под нашим ногама огромно је, Радуне, довољно широко да прими било шта.

Простор око аеростата наједном се размазао, а ветар као да је изгубио део снаге. Читава околина постала је једнолично сива и као да се скупила око дирижабла. Почињала је киша.

Капи су тукле оплату летелице као да покушавају да је здеру са металног костура. Кроз њену хуку чуо се звук налик на смех хиљада деце, притајен, подругљив. Велиборови Гласови су се веселили у шуму кише, поигравали и прогонили један другог. Данијел, помисли заповедник. Осећао је како му контрола над кретањем још више попушта. Аеростат се окретао око себе као ухваћен у ђавољи рингишпил. Стене су искрсавале из сиве тмине и промицале по околини надохват руке. Онда летелица на тренутак изађе из снажне узлазне струје која их је пратила током читавог проласка кроз облаке и поче да пада попут камена. Снажни Мерцедесови мотори дирижабла урлали су оптерећени до краја, али се пад свеједно настављао. Престао је изненада, као што је и почео, и летелица поново поче да добија висину. Радун осети како се зноји. Око њега, Данијел се зацењивао од дечијег смеха.

Гласови су првобитно створени као ново, интелигентно оружје и пуштени у утробу Земље. Песма из дубина требало је да има способност да простом силом механичког удара нападне одоздо и у тренутку збрише читаве армије. Била је савршено оруђе господара рата: пред њом није било бега нити одбране. Како можеш повредити звук, мислио је Радун. Како да убијеш мртвог противника?

Киша је почела да се повлачи нагло као што је и дошла, али је смех остао. Онда је почео да се мења, претварао се у метални звон који се прогонио ветрометинама Проклетија. Видљивост се нешто побољшала и Радун је био у стању да сигурније управља летелицом, али олуја је и даље трајала.

Приче и записи из старине говорили су да се солитонска песма већ приликом прве пробе отргла контроли.

Преживели су говорили да је наједном изгледало као да се читав крај у коме су стајали претворио у узбуркано море. Брда су завриштала, а земља почела да се таласа. Живи звук је ударио на једну, па на другу страну, заурлао као чопор милиона звери и затим појурио светом.

Сан Франциско је експлодирао као Кракатау, удари јачи од хиљада вулкана збрисали су Женеву, Лењинград.

Силни стуб ватре дигао је половину Сибира у ваздух и направио ново море, Сибирско море.

Плоче континената прскале су и летеле у ваздух као санте на поларном мору. Цунами усијане лаве прогутао је Небраску, Орегон, осушио Онтарио, пробио дно Пацифика.

Песница ослобођене песме расцепила је кору Земље као папир и рикнула пут звезда.

Два месеца била је ноћ на читавом свету, а када се завршило, више ништа није било као пре.

Живот је много отпорнији него што се верује. Када је живи звук заронио у дубине земље да се прогони и одјекује по ватреним понорима, многе врсте биле су заувек искорењене, а глад је завладала у свим деловима света. Али човечанство је опстало и почело да се опоравља. Измењени свет продужио је да се креће даље.

Заповедник заврте главом као да стреса вео сна. Брод је прошао опасне пролазе северозападних Проклетија и наједном се нашао над пространим травнатим равницама Ђурђевика. Радун угледа у даљини реку Скадруну која је вијугала својим путем према југу. Старе књиге говориле су да је тај крај некада био планински, сети се заповедник. Пре него што су Гласови створили нову географију. Испод облака који су се комешали као живи, ветар је носио дирижабл право према Јадрану.

Како се кнежев предак упознао са својим подземним пријатељима? То нико није знао. Радуну је било познато да се тајна о одржавању везе са Гласовима преноси у кнежевој породици са колена на колено. Знао је такође да је од свих оних десетина хиљада гласова који живе под земљом контакт успостављен само са тројицом: Данијелом, Натанијелом и Белиалом. Данијела је кнез радо позивао, био је то Глас песме сирена, звук воде и таласа, доносио је вести из далеких крајева, приповедао приче из давнина, певао и шалио се. Натанијела је звао ређе: тамо где је Данијел певао, Натанијел је вриштао. Био је звук ветра, урлик олује. Све до данас Радун није видео да је некоме нанео зло, али никада није сумњао да је у стању да то учини.

Трећи је био Белиал, а тај Глас кнез је најрадије остављао на миру. Једном је рекао Радуну да верује како је Белиал био међу онима који су створили Сибирско море и прогутали Небраску. Белиал је био звук лудила, врисак ватре из срца Земље. Кнез је веровао да он спада међу најмоћније Гласове и Радун је више него једном видео да пред његовим призивањем и он сам показује нервозу, чак страх.

Над равницом источник се напросто помамио. Достизао је немогућу брзину, урлао као да је и сам поседнут гласовима. Радун је спустио аеростат нешто ниже и сада је секао простор над усталасаним морем траве, удари ветра бацали су га час на једну, час на другу страну. Кажу да су некада олује стизале са западне стране, помисли заповедник. Некада, пре буђења живог звука и шездесетодневне ноћи. Он се усредсреди на управљање. Громови су праштали готово непрекидно, а дирижабл се дизао и спуштао кроз ускомешани ваздух.

Нагли прасак одјекну над Радуновом главом, а дирижабл се занесе и искоси попут брода што тоне. Кобилица му зарони неколико десетина метара и више се не подиже, а метална конструкција зацвиле под новим оптерећењем. Један од носећих балона дирижабла пукао је под ударима ветра и водоник је шикљао у атмосферу. Радун се неколико тренутака није усуђивао ни да дише, док је реп летелице тонуо све ниже, а бујица запаљивог гаса куљала из раздеротине. Летелица се спусти сасвим ниско, закачи крмом земљу и одби попут лопте. Заповедник осети како му је удар продрмао утробу, затим још један, али знао је да је сав водоник истекао и да су остали балони носачи издржали. Онда бензински мотор којим се пунио балонет забректа двоструком снагом и летелица стаде да се исправља док се резервни простор попуњавао носећим гасом. Дирижабл се залелуја попут чамца на бујици и поново диже у висину.

У свим нормалним приликама Радун би наредио хитно напуштање аеростата и наставак пута пешке. Када би избор уопште постојао. Два члана посаде одвезала су заштитне појасеве и отишли да провере оштећења. Вратили су се неколико десетина минута касније са добрим вестима: конструкција је издржала.

Чинило се да се бесомучна јурњава скупа са олујним облацима наставља у бесконачност. Око десет часова Радун у даљини назре познате обрисе Ловћена: Јадран је био надомак руке. Мора да их је ветар носио брзином од готово стотину километара на сат.

Предео је брисао под дирижаблом као омађијан. Ветар је и даље дувао пуном снагом, али облаци су се разбијали и слабили. Недуго потом летелица стиже у близину Котора, а сећања стадоше да се роје у Радуновој глави. Заповедник је потицао из старе бокељске породице и читаво детињство провео је у овим крајевима. Последњих десетак година пут га ниједном није нанео до залива; личило је на игру судбине што су ветрови изабрали да га доведу до дома баш у оваквој прилици, да одсутну битку живота поведе на кућном прагу. Али источник је немилице терао даље и ускоро ваздушни брод изби на обалу.

Јадран је био празан и без воде докле год око допире: сива пустара обрасла макијом постепено се спуштала све ниже, прекривена каменим громадама и давно сасушеним хумкама морске вегетације. Нигде није било ни поточића, као да је нешто упило у себе сваку кап влаге. У даљини с десне стране назирала су се некадашња острвца, камени брегови врхова обраслих оскудном травом, а право испред њих безводне падине Јадрана степенасто су силазиле према југу и истоку, као да је дирижабл наишао на сам крај света.

Радуну се учини да осећа како му прашина јадранског дна испуњава ноздрве и голица грло. Летелица је брисала над неравним пределом по коме су се још опажале пукотине и раселине изазване ударом Гласова. Он поново поче да се спушта, као да покушава да се сакрије међу каменим пролазима и усецима. Дирижабл је сада ишао спорије и заповедник је могао да обрати више пажње маневрисању.

Облаци су се и даље ковитлали над летелицом, али виши и мање мрачни. Изгледало је да се и квалитет светлости променио, некадашње морско дно попримило је седефну нијансу и као да је одисало сопственим сјајем. Грмљавина се изгубила у даљини и само су још Гласови мрморили негде по околини, одлазили и поново се враћали, јурцали попут радозналих кучића, прогонили се између хумки и некадашњих острваца, кликтали и кикотали се. Онда Радун примети потеру.

Црни дирижабли висили су над обзорјем предела његове младости попут заостатака олује коју је донео источник. Били су далеко, једва видљиви, а Радун виде да их је олуја преполовила. Али и даље их је било више него довољно: небо се црнило од бојних аеростата. Заповедник стисну зубе. Веровао је да ће олуја осујетити Турке, да ће му их скинути са трага или их бар задржати. Али пашини војници следили су га упорно попут паса гонича и чинило се да су спремни да га прате чак и у сам пакао.

Желе тебе, мој кнеже, помисли он. Господар Вучитрна био је везан у лежају у предњем делу аеростата, уснуо под јаком дозом средстава за умирење бола. Паша жели Белиала за себе. Спреман је да сатре половину сопствене војске да би га се домогао.

Радун спусти дирижабл још ниже и упути се према стењаку Бранковог дола. Била је то раселина на некадашњем дну која се рачвала и зракасто пружала продужетке према југозападу и југу да би се потом ови претворили у хаос испреплетаних процепа и пукотина. Недуго потом ушао је у први јужни огранак и заронио између сурих, окомитих зидова. Захваљујући инверзији ветра над Јадранском пустаром, удари ветра у процепу били су знатно слабији него на већој висини. Заповедник се исцери. Турци су сада на избору имали две могућности: да пусте да их источник однесе пуном брзином према западу или да уђу у опасни процеп који је Радун познавао као сопствени џеп.

Заповедник окрену пуну пажњу пролазу; оштри врхови стена вирили су на све стране и претили да распоре летелицу, а у томе им је помагао ветар који је ударао на махове, шибао сад на једну, сад на другу страну. Радун наиђе на једно рачвање и скрену, затим то поново учини. Бирао је све уже огранке раселине, брод се једва провлачио, неколико пута платнена оплата опасно је застругала по стењу.

Радун се надао да ће захваљујући том маневру изгубити бар две трећине прогонитеља. Уколико му срећа буде наклоњена, можда ће уски пролази чак потпуно зауставити потеру. Брод заплови у широку и релативно праву раселину у којој га је ветар потпомагао и као тане се спусти између сивих зидова. Када је стигао до половине, Радун виде како у улаз раселине упловљава један, затим други црни дирижабл.

Бесно је потерао летелицу још брже, преоптерећени мотори се побунише. Како су успели да му се за кратко време толико приближе? Када је стигао близу краја усека, нагло је успорио, све док се није чинило да ће га гонитељи стићи за неколико секунди. Сада је у процепу било бар десетак османлијских летелица, хитале су на разним висинама у колони по један. Радун окрете команде до краја улево, мотори заурлаше, а дирижабл се окрете према уском усеку чији су крајеви штрчали са обе стране попут зубате чељусти. На тренутак му се усек чинио немогуће уским, знао је да неће моћи да продре у њега, у младости је туда често пролазио, али никада са тако великим пловилом. Онда се тама стеновитих падина склопи за њим.

Једном руком обрисао је зној са чела и наставио да маневрише кроз дубоку и мрачну пукотину. Звук мотора вишеструко је одјекивао са камених падина, а трака неба изнад брода чинила се уска и далека.

Наранџасти блесак наједном осветли усек и баци дуге сенке по зидовима, а неколико секунди потом звук на пола пута између експлозије и силовите хуке заори се за њима. После извесног времена све то се понови. Заповедник се широко насмеши. Није морао да се осврће да би знао шта се догодило. Предводник гонича налетео је на стену, а искра која је настала у судару упалила је водоник у балонима. Друга детонација значила је да је потом неко налетео на њега. Пожар на улазу добрано ће задржати остале.

Пролаз се пружао пред Радуном, час ужи, час шири, и он на час готово заборави на прогонитеље док се пробијао тескобним усеком на дну Јадрана. Неко време поново је био у младости, када су се на двоседим аеростатима прогањали Бранковим долом, пресретали један другога, дизали се из опасних теснаца и поново спуштали. Негде напред чекале су их планине Палагруже и злогласни Бунар из кога се дању и ноћу орила песма Гласова и за кога су говорили да се протеже до срца Земље. Радунови покрети постали су готово аутоматски, руке су му изводиле кретње увежбане некада давно, провлачио се између опаких шиљака као кроз ушице игле, напредовао све дубље кроз лавиринт процепа на лицу Јадрана. Можда су пролазили минути, можда сати, он је ишао напред, као опијен чаролијом Бранковог дола, дирижабл му је послушно следио команде и поред расцепканих удара ветра, пловио је кроз бесконачне ваздушне канале и чинило му се да би тако могао да настави заувек.

Крај усека дошао је нагло, сиви камени зид који је затварао пролаз, а Радун укључи пуњење главних балона, свих шест одједном, и дирижабл нагло поче да се диже. Избио је на врх зида мало се љуљајући и брзо успоставио равнотежу. Источник га захвати и понесе преко пустошног предела.

Радун је напето гледао за собом. Прође минут, два, летелица је клизила над стењаком попут духа, онда из процепа за њима излете први црни аеростат. Био је удаљенији него у време када су ушли у усек, а његов положај говорио је да му је најмање један сегмент носача оштећен. Потом се појавио други, па трећи. Можда читавих пола минута није било ниједног, а затим, једна за другом, из усека изрони четири нове летелице. Радун је чекао док су дирижабли хитали над Јадранском низијом, али турски бродови се више нису појављивали. Он пригуши уздах олакшања. Било је лако могуће да су се непријатељи укотвили покрај самог улаза у Дол и да чекају да би се један по један упутили усеком, али у маневрисању ће изгубити драгоцено време: за њих је потера била окончана.

Кнежеви Гласови утишали су се, повукли негде у дубине земље. Пред бегунцима се пружало равно, прашином прекривено пространство Спасовине на којој надалеко није било места за скривање. Питање је, помисли Радун, да ли овде можемо ишта да учинимо против преосталих прогонитеља. Није много важно да ли је противник од тебе јачи седам или седамдесет седам пута.

Наредио је нишанџијама да припреме топ, а затим успорио. Непријатељи су почели лагано да се приближавају, и даље у колони по један. Радун је пажљиво пратио предводника, знајући да ће се овај ускоро наћи на домету. Са друге стране, уколико су Турци заиста толико желели тајну Гласова, они нису смели да узвраћају ватру.

Мој кнеже, помисли и у мислима се поново окрете уснулом господару. Видиш ли шта се све одиграва око тебе? Ти си стожер, средиште читаве ове борбе, а да чак ниси ни свестан тога. Имаш моћ која би могла да збрише све твоје противнике, али је никако не смеш употребити. Јачи си од свих, а слаб као дете.

Радун још мало успори дирижабл. Волео је господара Вучитрна као што отац воли дете, био поносан на њега и осећао потребу да га заштити. Служио је још и његовог оца и гледао како се млади кнез развија, био је присутан када га је отац посветио у страшну породичну тајну. Осећао је безграничну оданост према младом господару и знао да би за њега дао живот. Што, помисли, можда и није тако далеко. Мисли му се вратише османлијским прогонитељима. Никада, док му је главе на раменима, неће допустити да се докопају кнеза. Волео га је као очи своје, али радије би га заклао сопственим рукама него што би допустио да га Армин паша додирне.

Предводник Османлија уплови у домет и настави да се приближава. Радун нареди нишанџијама да буду спремни. Црни дирижабл секао је ваздух прамцем према бегунцима. Радун благо скрену и на тренутак се пред његовим очима указа бок турске летелице. Поморска тактика усред пустиње, помисли заповедник и бледо се насмеши.

Топ грмну, а дирижабл се пропе и поред механизма за ублажавање трзаја. После извесног времена на тлу иза противника у ваздух се диже перјаница прашине. Послужитељи су грозничаво пунили топ. Турски пилот се поколеба, успори и покуша да окрене, а у том маневру откри још већи део бока. Онда топ поново грмну.

Средишњи део противничког дирижабла, одмах испод хрбата, расцепи се по ширини када га је захватио картеч, а летелица сместа поче да понире. Неким чудом, водоник се није запалио и турски аеростат успорено се спуштао док су комади растргане тканине летели око њега.

Једно време, осталих шест летелица повукло се даље и наставило да следи Радуна на безбедном растојању. Онда се два аеростата одвојише и пођоше на супротне стране. Покушавају да нам приђу из два правца, помисли заповедник. Нове Османлије примицале су се готово паралелно, њихови вретенасти, издужени дирижабли напредовали су необичном брзином и Радун се на тренутак упита како је могуће да су им погонске групе толико снажне. Разуме се, већа покретљивост турских војних летелица и била је разлог њиховим ратним успесима.

"Пуцај!" повика Радун и пламен у готово истом тренутку сукну из топовске цеви. Картеч се расу безопасно иза противника са леве стране.

Једна турска летелица поче да се диже, друга да понире. И још су се приближавале, Радун је сада већ могао да разазна лица

војника покрај отворених врата гондоле, спремних да баце куке на ловину. Раздвајало их је можда још стотинак метара, а тада картеч разнесе читав прамчани део доње летелице. Пламена лопта бљуну у ваздух, а балони носачи један по један почеше да се пале и расцветавају у серији експлозија. Читава усијана маса, у којој су се усред пламена још само оцртавали оквири носеће конструкције, зарони и расу се по тлу Спасовине.

Други дирижабл готово се попео на хрбат Радуновог брода. Заповедник поче да окреће летелицу час на једну, час на другу страну, али непријатељ га је са лакоћом следио. Онда Радун искључи један мотор и нагло окрену други: летелица направи оштри полукруг док јој се конструкција бунила против оптерећења, а онда се потпуно наже на бок. Нишанџије су схватиле маневар, јер у истом тренутку када се топ нашао на највишој тачки одјекну експлозија и картеч се зари право у утробу гонича. Неколико тренутака око бегунаца падала је права киша упаљених комада тканине, нешто од тога паде им на кобилицу и Радун виде да је оплата почела да се пуши. Онда их мотори, поново на максимуму, извукоше из опасне зоне.

Остали гонитељи искористили су прилику да се још приближе. Сада су се раздвојили на четири стране и наставили да се примичу. Радун опет активира моторе пуном снагом, али Турци су и даље били бржи. Бранитељи окренуше топ на најближег противника, нанишанише - и ништа се не догоди. Топ није могао да опали. Турске летелице настављале су да се примичу са четири различите стране, две на боковима, по једна изнад и испод. Немоћно, Радун је гледао како црни дирижабли постају све већи. Онда прва котва паде на његов брод.

Бачена са дирижабла са леве стране, гвоздена кука закачила је врата гондоле и извалила их заједно са оквиром, да би све скупа пало у прашњаве дубине Спасовине. Друга кука полетела је са друге стране, пробила прозор и закачила се између седишта. Два Радунова човека сместа скочише и почеше да секу уже којим је била везана за турски брод.

Сада су се примакла сва четири гонича и куке почеше да падају као киша. Прва летелица већ је била чврсто везана за ловину, а нова и нова ужад спајала је дирижабле. Радунов брод све је више личио на паукову жртву која се упетљава у лепљиве нити. Бранитељи су се распоредили по гондоли и чекали, са бодежима и бајонетима у рукама. Први турски војник који је прескочио на нападнути дирижабл добио је ударац сечивом посред лица и уз крик се суновратио према тлу. Друга двојица или тројица заузеше његово место и гушање започе. Радун виде да ни турски војници не носе ватрено оружје - нико се није усуђивао да ризикује експлозију водоника - а онда остави управљач и похита према кнежевој постељи.

Дирижабл се сада орио од борбених поклича и јаука. Борба се ширила по читавој летелици, урлици су се гушили у кркљању и стењању. Радун стиже до кнеза, Велиборово лице било је ознојено и веома бледо. Господар Вучитрна нешто је мрмљао у сну: Бог зна да је после пада утврде имао довољно разлога за море. Учинили су да изгубиш све што си имао, помисли Радун гледајући господара. Натерали су те да прекршиш завет који си дао пре толико година. Он на тренутак застаде, ослушкујући звуке неравноправне борбе иза себе. Али нека, прекрши га опет, мој кнеже, помислио је. Нека сви нестану у паклу који толико желе.

Ухватио је кнеза испод колена и руку и подигао га попут детета. Метални под му се благо љуљао под ногама, ветар је, изгледа, још јачао. Звуци битке нису ни за тренутак замирали, али заповедник је знао да је резултат већ одређен. У једном тренутку оклизну се по металној пречаги, а тада виде да је ова влажна од крви.

Спуштао је кнеза у доњи крај гондоле. Велибор се промешкољи и поново нешто промрмља у сну, чинило се да је дејство средстава за умирење све слабије. Да ли је клео Гласове? Радун се спусти у складишни део и поче да се осврће по замашћеним машинским деловима који су лежали на све стране око њега. Кроз решетке испод његових ногу видело се, дубоко доле, једнолично сивило Спасовине. Звуци битке постали су пригушени када је спустио поклопац за собом, онда је пришао ковчегу у самом углу и почео да извлачи један од резервних балона аеростата.

Питао се хоће ли имати времена да оствари наум до краја. Битка се поново ближила; неколико тренутка чинило се да се војници гушају равно изнад његове главе, а онда се звуци поново удаљише. Привезао је кнеза, ставио му маску за дисање на лице, а онда отворио вентил боце са компримованим водоником и стао да пуни балон. Док је гас под притиском шиштао и излазио из боце, Радун отвори товарни поклопац на боку и избаци крај балона напоље. Бела тканина поче да лепеће на источнику док се балон лагано пунио гасом.

Поклопац над Радуном са треском се отвори и у отвору се појави пар чизама. Османлија, помисли заповедник, а тада човек тешко скочи пред њега. У рукама је држао подмазани бајонет пошкропљен крвљу и ни на тренутак није скидао ока са Радуна. Светло дана које је допирало кроз подне решетке обасјавало му је рошаво, као богињаво лице и крупне шаке, а остатак се губио у полутами. Турчин је одмеравао беспомоћног кнеза и старог заповедника, а онда се исцери и пође полако на Радуна.

Није чак ни покушао да ме позове на предају, помисли заповедник. У овом сукобу нема заробљеника. Он гурну руку у недра и напипа пиштољ са девет метака, реликвију још из времена од пре шездесетодневне ноћи. Ухватио га је обема рукама и уперио према Турчину.

Рошавко погледа око себе, а онда се још шире насмеши. Нећеш се ти овде усудити да пуцаш, говориле су му очи. Резервни балон надимао се између њих попут мехура какве огромне, препотопске рибе, крај истурен ван гондоле сада се већ подизао у висину, а свуда око њих осећао се оштри задах нечистоћа у гасу, својствен индустријском пуњењу водоника. Турчин сигурним покретом крочи ка Радуну, а онда пиштољ прасну.

Тане је улетело у Турчинову главу нешто испод ока и пробило му лобању на потиљку. Човек направи још један корак и онда само седе на решетке.

Имаш среће, кнеже, помисли стари заповедник. Неким чудом, водоник се није упалио. Радун одвоји вентил и поче рукама да избацује балон, метар по метар тканине излазили су напоље и вијорили на ветру. Ускоро је још само ужад веза држала импровизовану летелицу да се не одвоји од дирижабла и оде у висину.

На отвору изнад Радуна појави се још једно лице, затим друго - мора бити да је горе све врвело од турских војника. Зачу се неколико оштрих, неразумљивих повика, а онда један противник принесе образу нешто што је личило на мали самострел и одапе према заповеднику.

Паклени бол прострели Радунов бок. Он спусти поглед и виде да му је сечиво избачено из Турчиновог оружја просекло униформу, кожу и мишиће трбуха; притиснуо је страшну рану руком, али му је крв липтала између прстију. Последњим остацима снаге откачио је котву која је држала балон, њен котур нагло поче да се одмотава док је импровизована летелица добијала на висини. Онда кнеза повуче ужад којима га је Радун привезао за балон, тело поче да му клизи преко решеткастог пода и попут лутке испаде напоље. Летелица је била попуњена гасом само до трећине, али то је било довољно да дигне кнеза са лакоћом и понесе га у висину. Мора да је неко од Турака приметио шта се догодило, јер се из непосредне близине зачуше страшна галама и стрка, мотори једног дирижабла забректаше, али везе са Радуновим бродом биле су превише бројне и док су се још противници борили са котвама, бело платно кнежевог балона изгубило се у даљини.

Мој кнеже, помисли заповедник, учинио сам што сам могао. Бол се прекинуо нагло као што је и дошао, Радун је само осећао како му прсти трну од хладноће, дигао је руку да је загреје дахом и тек тада приметио да су му уста пуна крви. Лежао је на боку, дахћући, у локви сопствене крви. Када су му двојица нових Османлија опрезно пришла, дигнутих бајонета, само се смешио.

Мелодија, бистра попут планинског потока, прелива свет. Разлива се, умножава, у слаповима и водопадима, брзацима и каскадама: ваздух жубори песмом. Њене ноте доводе у сећање слике горских кладенаца, сунцем угрејаног стења и четинара. Гласови дозивају из даљине, као са другог света: "Кнеже. Кнеже!"

Полако, уз напор, Велибор отвори очи. Свет око њега окретао се попут чигре. Удисао је грцаво, тешко, са сваким дахом груди су му прожимали таласи бола. На лицу му је, неспретно намештена, стајала маска за дисање. Схвати да је готово празна, поче да петља око ње и скиде је, а она исклизну и паде у дубину под њим.

Висио је над безданом, на висини од можда три километра, везан за импровизовани балон, а под њим се пружала сушна плоча Јадранске низије, црне и смеђе хумке све до обзорја. Нејасне испред њега, у смеру ветра, сивеле су се куполе удаљених брегова. Покуша да се удобније намести у везовима који су га држали за балон и осети да му је лева рука потпуно утрнула. Завоје на подлактици пробила је крв и сасушила се у рђастим мрљама.

"Кнеже, бреже", шаптао му је Глас, облетао га попут јата птица и он препозна Данијела. Ко зна колико је летео са Велибором по ветрометним висинама, покушавао да га пробуди, верно га пратио.

"Твоји другови су мртви", шумио је Глас. "Крилати Турчин их је ухватио и све побио. Кнеже, бреже, сада си сам."

Осећао је у себи празнину док је слушао жубор живог звука, јеку бездана налик оном који је окруживао балон. Радун је мртав, помислио је и на то се ништа у њему није померило, као да је и сам негде уз пут преминуо. Полако су му се у сећање враћали последњи догађаји, задах згаришта Вучитрна, погребне ломаче његовог живота. Помислио је како му моћ везана са Гласовима никада није донела ништа осим губитака, као да су сила и патња на теразијама које увек морају бити уравнотежене. Амбис се окретао око њега, ветар је гонио прашину непрегледним низијама Јадрана и њему се учини да је то прах његовог живота, остаци оних које је волео и изгубио због везе са подземном песмом.

"Колико их је?" упита храпавим гласом. Данијелов Глас пулсирао му је у ушима, клокотао, бубрио и нарастао.

"Четири лађе су ти на трагу, четири црна јахача: куга, рат, глад, смрт. Чувај их се, кнеже."

Источник је гонио балон према брдима Палагруже, бацао га по матици ваздушног тока. Неравни предео Каменика промицао је испод њега. Морам се што пре спустити, помислио је Велибор. Морам се добро сакрити. Овако сам лако видљив, рањив. Османлије неће одустати док ме се не докопају. Али... само четири аеростата? Шта је то Радун учинио, каквом чаролијом се отресао осталих? Он потеже узицу повезану са вентилом балона и гас сиктаво поче да излази напоље.

Брегови су ми једина нада, помисли он. Између Северног Камика и Мале Палагруже простирао се Бунар, одакле су по легенди долазили гласови. Можда се Турци неће усудити да га следе до места на коме би моћ над Гласовима требало да му је највећа.

Тло Каменика било је све ближе, пудерасти прах некадашњих наноса муља размазао се под кнежевим ногама. Балон се дужио, мрешкао и Велибор је већ видео место у које ће ударити, потез кржљаве траве посут морским звездама и шкољкама, стење га је пробијало ту и тамо попут ретких, крњавих зуба. Скупио се у лопту и припремио за пад, тло му се сасвим примакло, закотрљао се по прашини, удар му је истерао сав ваздух из плућа. Придигао се на ноге, ветар је за њим котрљао полуиспражњен балон, покушавао да одвуче и њега. Док се тетурао за платненим мехуром стао је да пипа по појасу, извадио нож и почео да пресеца ужад, једно по једно. Најзад ветар однесе спувани мехур. Гледао је за балоном док га је ветар окретао и котрљао сивим пределом. Платно је лепетало на источнику попут заставе. Нека оде што даље одавде, помислио је, нека одведе Османлије на погрешан траг.

Закорачио је пустаром Јадрана и тада примети да му је рана на левој подлактици поново прокрварила; ситне капи сливале су се испод завоја и падале у прашину. Бол се враћао, све јачи како је дејство средстава за умирење чилило. Имаш ли икакве шансе, помисли, један рањеник против стотину војника? Промукло је опсовао и започео ход преко пустаре.

Зашто не позовеш Натанијела, упита себе. Сасушени рибљи костури крцкали су му под ногама. Да, Натанијел би изашао на крај са потером, разбио прогонитеље и донео избављење. Кнеже, зашто не позовеш песму?

Уместо одговора, само је газио пустаром и пркосно вртео главом.

Толико бола, помишљао је. Да ли већ и пука чињеница да оружје постоји мора значити да ће пре или касније бити употребљено? Вртео је главом, а очи су му гореле, не од суза, јер суза није било у његовим очима, оне су пресахле у тренутку када их је испунило бело усијање, очи су му пламтеле од немоћног беса. Завет си дао, никада га ниси испунио, шаптао је себи. Сећао се како је некада говорио жени: никада нећу окренути гласове на човека. Никога нећу убити песмом. Али Јелена је отишла, Јелица, Јела, остала је јека. Да ли се патња мора враћати поново и поново, да ли бескрајна моћ значи бескрајни бол?

Саплео се и пао, неколико секунди остао је да лежи, тешко дишући, лица заривеног у прашину. Бол у изубијаном телу достигао је степен када се претвара у свеопшту отупелост, обамрлост која се разлива телом, оптерећује попут тегова везаних за руке и ноге. Покушао је да се покрене и није могао, само је лежао на боку и дахтао од исцрпљености. Нешто испред њега из пустаре дизала се стеновита громада, расцепљена при врху као ударцем секире. Таласи несвестице салетали су га попут далеких одјека правог бола, оног оштрог, који ће тек стићи. Успентрао се на ноге и отетурао до стене, увукао се између стеновитих одломака, попут животиње која тражи склониште, главу је ослонио на накупину сасушених гранчица вреса.

Учини му се да чује кликтај галеба и он диже главу према седефном небу. Али, птице више не живе овде, помисли, а тада га угледа.

Ваздушни брод Армин паше, не више црн попут ноћи, већ посивео од јадранске прашине, искрснуо је на небу непосредно изнад процепа у стени, огроман. До Велибора допре звук мотора, чудновато тих, попут предења. Гледао је док је платнено тело уз благо љуљушкање промицало над њим, попут чамца у спорој матици реке. Приљубио се уз стену, у нади да га Османлије неће приметити. Онда примети лешеве.

Тела заробљених Радунових људи била су обешена по гондоли заповедничког дирижабла. Из Велиборовог грла изби звук налик скичању и брзо се прекиде. По труплима прибијеним попут трофеја видео је трагове ужасног мучења. На тренутак на кобилици угледа Радунов леш, удова неприродно савијених. Између осталог, виде да је заповеднику ишчупана доња вилица, гондола око њега била је испрскана крвљу. Натанијеле, помисли кнез и склопи очи, али му никакав звук не напусти усне. Армин пашина летелица промакла је над пукотином и нестала у ветру.

И даље је лежао у процепу, дрхтећи. Источник је завијао над стеном, мешао се са Данијеловим мрмором. Није се усуђивао да се помери, у страху да ће се над процепом појавити други дирижабл. Пролазили су минути. Небески пси трагачи гонили су се пустаром, покушавали да му намиришу траг, а он је само чекао у процепу, немоћан да заустави цептење читавог тела.

Много касније, поче да га хвата грозница. Пред очима му се ускомешаше призори које је недавно гледао и други, какве је само уснио. Гласови су се прогонили пределима његовог ума, војске нових Османлија јуриле су на крилатим коњима и палиле град за градом. Историја се враћала. Царство српско и османлијско сукобљавали су се поново, јуришали једно на друго, макар и на небу, макар и после апокалипсе, а све то било је истргнуто негде из давнина, као да се прошлост мора враћати опет и опет. У ум су му се пробијали ватра и јауци, свет се орио од њиске коња и громогласног рушења зграда. Исти сукоби понављали су се од памтивека, све док свака разлика између појединих периода не нестане. Зар ова земља није сита нападача и поражених, помишљао је кнез. Све се враћа опет и опет, све је у вечном кругу, а нико то и не примећује. Права јека нису Гласови, већ ми.

Недуго потом, уснуо је измученим сном, сенке без лица прогониле су га, дозивале по имену. Често се трзао, убеђен да су Турци дошли и опколили га, да би кроз само напола будно стање запао у други период сна. Када се поново пробудио, било је касно поподне. Небо се делимично разведрило и сада је било испуњено стадом малих, вунастих облака између којих су се пробијали коси зраци сунца. Кнез се извукао из пукотине цвокоћући, као да му се крв претворила у лед. Осећао је готово мучнину од глади, али нигде у околини није било чак ни грмља са јестивим бобицама. Када је покушао да се помокри, осетио је оштар бол, а неколико капи мокраће које су изашле биле су крваве. Направио је пар несигурних корака, готово да није осећао сопствене удове, а онда се затетурао према западу.

Стење око њега постајало је више и чешће. Корачао је саплићући се о парчад камена и разбијене морске шкољке. Непрекидно се држао делова које је било тешко осматрати одозго, клонио се широких отворених простора. Ветар је веома ослабио, једва да се осећао по пролазима између громада и кнез то прими као веома лошу вест. Да је источник наставио да дува, Османлијама би било много теже да наставе потеру.

Кнез је корачао ка Брдима попут раздешеног механизма, охлађене повреде пасје су га болеле. У даљини, између две стене, опази нешто бело. Пригушено је опсовао када схвати да је то купола његовог балона коју је ветар заглавио међу громадама. Армин паша свакако ју је приметио и схватио да му ловина сада не може далеко одмаћи.

Много касније, Велибору се учини да из даљине чује неразумљиви говор. Стао је и приљубио се уз стену, несигуран да ли се ради о Гласовима или гонитељима. После налажења празног балона, Османлије су се сигурно спустиле и почеле да трагају пешке, раштркане тако да покрију што већу површину. Али звук се није поновио и после неколико минута кнез одлучи да пође даље.

У том тренутку чуо је бат корака.

Повуче се у удубину стене и приљуби главу уз камен. Кораци су били све ближи. Чуо је котрљање каменчића и звекет оружја. Неко се накашља у непосредној близини, а затим отпоче пригушени разговор и кнез схвати да су се гонитељи зауставили на једва неколико десетина метара од њега.

Освртао се као звер ухваћена у клопку. Зној му се сливао са чела док је очима одмеравао све могуће одступнице, али није било ничега што је могао учинити. Био је стешњен у углу и могао је само да чека тренутак када ће Османлије решити да наставе трагање и налетети право на њега. Жеља да позове Натанијела врати се, јача него икада. Живи звук раздерао би мучитеље, осветио се Армин паши. Онда је склопио очи и почео да гризе усне. Сети се завета, мислио је. Жеља да употреби моћ тукла му је у слепоочницама, горела у грудима по ко зна који пут, а он је боље него икад знао колико је погрешна. Једном је попустио, само на тренутак, и половина Вучитрна нашла се у рушевинама. Нема ствари толико опасне као што је ослобођена песма.

А други глас шаптао је: "Па шта? Па шта?"

Прошло је још неколико тренутака. Турци су поново пошли и сада су се кретали право према њему. Стиснуо је зубе, знајући да ће га сваки час угледати, а тада зачу свој глас.

Једва чујан због даљине, његов сопствени, Велиборов смех допирао је са друге стране пролаза. Нешто што је неодољиво подсећало на звук његових ногу лако је грабило преко ситног камења, весело измицало прогонитељима. Разрогачио је очи, ништа не схватајући, а османлијски гонитељи који су му до тог тренутка толико пришли да је готово могао да им чује дисање нагло се окренуше и потрчаше за звуцима који су нестајали у даљини.

Данијел, схвати кнез најзад. Преузео је на себе тон Велиборовог гласа да би одмамио прогонитеље. Још само секунду и било би прекасно. Тај Глас управо ми је спасао живот, прође кнезу кроз главу.

Звуци гонитеља и непостојећег прогоњеног убрзо уминуше, али се кнез и даље није усуђивао да продужи. Осталих стотину ратника било је негде у близини, пречешљавали су сваки педаљ не би ли нашли господара Гласова и исцедили му тајну. Како би било лако завући се у неку пукотину и сачекати да главни талас прође. Али војници које је одмамио Данијел схватиће да су преварени и вратиће се одакле су пошли.

Сада се Глас променио. Почео је да режи попут вукова, да лаје попут чопора паса, одбијао се између стена и пиштао, скичао, претворен у јата крагуја, хорде побеснелих рисова. Чинило се као да допире са свих страна, повлачио се и враћао. Велибору се чинило да стоји на дну вихора зверињих гласова. Сви смерови наједном су деловали варљиво, свака громада живо. Предео као да је почео да урла, жедан крви, да пева песму смрти. Некада, Данијел је тако радио током кнежевих хајки на дивљач по Космету, дизао је грају, галамио хиљадама непостојећих грла све док се ловина не би потпуно избезумила и улетала право хајкачима у руке.

Сада сам ја дивљач, помисли Велибор, а Глас ми и даље помаже. Омета Турке, окреће их на погрешан траг, заводи попут поја сирена у уху гонича: песма нас је одржала, њојзи хвала.

Опрезно је пошао напред кроз халабуку Данијеловог присуства, трудећи се да корача што је могуће тише. Бол му је исплео чауру око читавог тела, пулсирао у нози окрзнутој танетом, пламтео у исеченој руци, потмуло ударао по десетинама убоја и повреда. Са сваким тренутком, оно што га је окруживало чинило му се мање и мање стварно. Бол му је био једини пријатељ, испуњавао је сваки делић постојања, повећавао се са сваким новим кораком.

Гласови око њега јачали су и поново се утишавали. По њиховој јачини закључивао је колико су Турци далеко, притајио би се сваки пут када граја постане пребучна. У једном тренутку зверињи гласови сасвим му се примакоше и он схвати да су прогонитељи ближи него икада, да само што га не дохвате. Покушао је да потрчи, а тело му се побуни двоструким налетом бола. Осетио је како му се свест отима, покушава да му се истргне попут сапете животиње. Мучнина га је преплављала у таласима, али је свеједно напредовао, ходао из чистог пркоса према онима који су желели да га униште, нем, док су повреде из њега чупале песму агоније.

Није знао колико је тако напредовао: у болу, сваки тренутак је вечност. Ронио је кроз мора патње, а за њим су пливала јата залудности и осујећења. И још је одбијао да врисне, као да је све јауке поклонио Гласовима. Данијел га је пратио у стопу. потера му је дисала за врат, сваког тренутка очекивао је да зачује репетирање оружја и да трци дође крај. Много пута падало му је на памет да одустане, да легне и да се преда. Уместо тога и даље је корачао, на граници губљења свести, а увек са погрешне стране, док су га салетала нова и нова сазвучја неописивог.

Незнано колико потом, звуци ослабише, повукоше се у позадину и тамо задржаше: потера је изгубила траг. Није то ни приметио, само је и даље корачао, обузет жељом да се негде склупча, да утоне у море заборава које га је толико упорно призивало.

Вече се лагано спуштало. Предео је испредао песму у сусрет сутону, подврискивао првим звездама, плео звучну мрежу која ће задржати Османлије. Месец исплива, готово пун и просу по пределу товар сребрне икре.

Много касније, усред вилински осветљеног предела угледа црну громаду која се уздизала у висину. На тренутак је само збуњено посматрао низове округлих прозора на црном боку громаде, одмеравао заобљени труп у локви месечине, а онда схвати шта гледа. Био је то брод, велика прекоморска лађа заостала из времена од пре шездесетодневне тмине. Силе из давнине расцепиле су гвоздене плоче оплате попут папира; делови бродске машинерије и опреме били су расути на све стране. Велибор је прилазио олупини споро, несигурно. Некада давно, то зарђало корито пловило је пучином нетрагом усахлог мора, секло таласе тамо где су се сада прогонили облаци. Неспретно се увукао кроз раздерану оплату, осећао је како му се рђа круни под прстима. Саплићући се по разнесеној машинерији ступио је у потпуни мрак унутрашњости пловила.

Руке су му прелазиле преко извитоперених машинских делова и блокова необичних направа. Наилазио је на метална степеништа и лавиринтске пролазе, све прекривено слојем рђе и прашине. Неколико пута срушио се преко гвоздених предмета давно заборављене намене, сваки пут некако налазећи снаге да се дигне и настави да се увлачи још дубље у утробу давно умрлог голијата. Најзад пред собом напипа зид који му је затварао даљи пролаз. Као да се тек ту осетио довољно сигурно, увукао се између два киклопска машинска блока и склупчао као да хоће да се сакрије у сопственој утроби. Негде далеко изнад њега метал је куцкао и певушио самотном песмом. Велибору се наједном учини као да се сакрио у трупу потонуле лађе на дну правог мора, прекривеном алгама и коралима, док му изнад главе пливају бескрајна јата риба. Склопио је очи и утонуо у сан брзином камена баченог у мрачне дубине.

У свом сну летео је над светом, моћан попут ветра. Испод њега промицале су сунцем обасјане равнице, пропланци и шуме јарких боја. Видео је трагове путева и обрађених поља, све се купало у сунцу, пресијавало блиставије од живота. Кретао се над пољима и барама попут духа, хитао незамисливом брзином. Подизао се све више и више, у даљини је назрео беласање зграда и зеленилом обрасле остатке некадашњег аеродрома, а онда је схватио да нема тела.

На палисадама пред њиме виле су се турске заставе док је брисао кроз сунцем окупан ваздух, обарао се на град у намери да га разори, да разбаца здања и преоре улице. Био је Глас и био је сила. Мржња коју је осећао на тренутак га престраши. Покуша да застане, да устукне и схвати да не може, био је смрт која се обарала са неба на становнике који ништа нису слутили.

Тргао се из сна задихано, затрептао према тмини напуштеног корита. У грудима га је болно стезало, није могао да суспрегне дрхтавицу која му је обузимала удове и гушила га. Грло му се тресло од бесплодних покушаја да зајеца.

Шта би било да сам их позвао у сну? помисли. Шта би било да сам сањао Белиала и изговорио му име? Да сам му рекао јасно и гласно: "Уништи!" Кнез на тренутак замисли луциферске легије звучних звери над Европом, над светом, преоравале су равнице и планине у потрази за последњим преживелим људима, комадале и касапиле све док не разнесу све што се миче. Лица су нестајала у белом усијању, лица жена, деце која су сва некако личила на Јелену. Да ли то заправо желиш, упита себе. Да ли би хтео да постанеш као они, да разараш око себе док има ичега што се може уништити?

После извесног времена запао је у некакву врсту грозничавог полусна, у коме су се мешале успомене и стварност. Крвава тама пред његовим очима растакала се, раздвајала и претварала у слике. Његов деда, стари кнез, лица намрешканог и изједеног болешћу. Очев брижни поглед, тамно поподне док је напољу лило као из кабла.

"Пакао је снимак", говорио му је отац и Велибор схвати да је поново дете, да слуша посвећење у страшну породичну тајну саобраћања са живим звуком. Отац га је водио кроз ходнике и одаје вучитрнске тврђаве и најзад му у руке гурнуо мутну и избледелу дагеротипију са дединим ликом: на њој, стари кнез био је насмешен, млад и бркат, у униформи сентандрејске војске.

"Као што дагеротипије ускладиште лик минулих дана", говорио је отац, "тако су некада људи нашли начин да сниме и сачувају мисли. Добро гледај ову слику: на начин у суштини не много различит од овог у прошлости су снимали умове. За сва човекова сећања и осећања потребно је много простора. Зато су изабрали да записе оставе у лави испод земљине коре, у понору ватре који је до тада био неискоришћен. Називали су то тродимензионалним снимком мисли, звучном холографијом, солитонским записом. Користили су стојеће таласе звука са потпуном информацијом о свим можданим процесима. Људска сећања урезали су у мозгу од лаве. Гласови су живи, Вељко, некада су били као ти и ја. Без тела су, а имају моћ богова. Живи звук, то су људи."

Велибор се сећао да је држао дедину слику у рукама опрезно, као да ће лик изронити из фотографије или му бар намигнути. Напољу је лило док је киша покушавала да спере тврђаву са лица света. Отац полако скиде златни медаљон преко главе и стави га сину око врата.

"Чувај ово као очи своје", говорио је отац. "То је брава за приступ Гласовима. Док га имаш око врата, живи звук ће те чути и разговарати са тобом. Али мораш се заветовати. Да, мораш се заветовати да му никада нећеш дати да окуси крв..."

Тамно поподне обавило се око Велибора, надјачавало крваву тмину бола у изгубљеном кориту. Он покуша да јекне и није могао, опсена га је чврсто држала.

"Да ли је Данијел некада био девојчица златне косе коју је покосио рак? Бака добрих очију, на смрт болесна? Узимали су само болеснике и осуђене, Вељко. Поклањали су им овакве медаљоне и пуштали да сићушне направе скривене у њима сниме сваку појединачну мисао. Када дође смрт тела, ум је одлазио у подземље и стицао бесмртност."

Велибор се играо са медаљоном, гледао златне одсјаје на гравираној површини. Онда наједном подиже поглед, очију округлих од наглог схватања: "Али, ако ми држимо медаљон, онда и ти... и ја..."

Отац га је само озбиљно гледао.

"Али ја то не желим", рекао је Велибор. "Не желим да будем Глас. Оче, не желим вечни живот." Осећао је да ће се заплакати, а отац га је све време само гледао.

Касније се млади кнез навикао на помисао, сродио са идејом да ће тренутак његове смрти значити одлазак у море огња. Често је мислио на десет хиљада душа претворених у песму и заточених у ватреном понору. Питао се о глупости војсковођа која је довела до шездесетодневне ноћи. Како је некоме могло пасти на памет да употреби Гласове као оружје? Како је мислио да их примора - па зар нису већ били осуђени на бесмртност?

Пред очима биле су му очеве руке, поново и поново су му пружале медаљон, пропусницу за врата пакла. Он се сети да је већ тада схватио како поседник тог иметка није господар, већ кључар. Није знао да ли да се радује изгледу вечног живота или да га се ужасава. Временом, научио је обоје.

Грозница се појачавала. Додир машинерије на дну гвоздене утробе палио му је кожу, терао га да неконтролисано цвокоће и да се превија у потоцима зноја. Још касније, немиран сан му поново дође на очи, Гласови су га звали, тражили да пође са њима, да им се придружи. Опирао се јечећи, бежао из њиховог бестелесног стиска. Десет хиљада бесмртника вриштало је у меморији од магме и тражило да изађе ван. Песма сирена, песма олује, песма ватре: били су јачи од њега и походили су га читаве ноћи.

Пробудио се споро, измрцварено и открио да лежи на стомаку. Напуштено бродско корито сада је било пуно звукова. Некакав оштри комад опреме упио му се у образ, а уста су му била пуна укуса рђе. Окрете се на бок и виде да су му руке чврсто везане око зглобова. Чуо је кораке гвожђем окованих цокула, пригушени смех.

Турци, помисли Велибор очајно. Пламен бакљи буктао је и осветљавао унутрашњост гвозденог корита; дуге сенке рашириле су се по парним котловима, цевима, играле су по бројчаницима безбројних манометара. Видео је војнике са аутоматима, лица као воштаних, безизражајних, гвоздени под одјекивао је од њихових корака.

Кошуља на Велиборовим грудима била је расцепана, а од медаљона није било ни трага. Армин паша тачно је знао за чим трага. Кнез немоћно диже везане зглавке и поново их спусти. После свих мука, покупили су ме као дете, помисли. Како то да ме Данијел није упозорио, упита се и одмах схвати одговор: ко каже да није? У стању полусвести које га је држало последњих сати, кнез је лако могао пренебрегнути топовску пуцњаву.

Затегао је мишице, пробао да раскине везе које су га спутавале, али му напор само одасла плиму бола кроз изубијане удове. Немоћно је клонуо, кашљући од изнурености. Дисао је кратко, плитко, да би што више смањио блиставе одсеве који су га пробијали при сваком удисају. Како су ме нашли, упита се. Онда крајичком ока ухвати мрље на поду, тамније од свеприсутне рђе: сасушена крв. Није је било много: једна кап овде, друга тамо, нешто већа мрља на месту где је изабрао да проведе ноћ. Али чиниле су траг који је водио право према склоништу међу машинским блоковима. Мора да сам га остављао читавим путем, помисли кнез. На стењу Каменика мрље од крви биле су јасно видљиве - попут натписа: "Овде сам - узмите ме."

Мора бити да је неки стражар приметио да се кнез пробудио, јер недуго потом приђоше два војника, потегоше га за везове и повукоше за собом. Застења док му се пламен бола попут растопљеног олова разливао удовима и готово паде, али га нове Османлије повукоше и, напола га трзајући, а напола носећи, изведоше на пепељаво светло дана. Потом га без много милости бацише на тло.

Ветар је мирисао на прашину и хладноћу. Велибор се ошамућено осови на лактове везаних руку, виде широке трупове дирижабла привезане у подножју олупине брода, источник их је благо њихао и шкрипутао ужадима. Препознао је летелицу Армин паше, гондола је и даље била укаљана мрљама крви, иако су тела жртава уклоњена. Склопио је очи и осетио као да плови негде изнад сопственог тела. Неко му је прилазио, чуо је повлачење ногу по камењару; звук се зауставио негде у непосредној близини. Учини му се да му у уво шапуће глас његовог оца и напреже се да би разумео речи...

Удар га закачи нагло и свет се окрете наглавце.

Велибор полете у ваздух и поново паде, а нешто га дочепа стиском који ломи кости. Тренутак или два играло се са њиме као лутком, онда га искрену у положају неприродном и болном. Покуша да се ископрца, али се стисак само појачавао. Пред очима му пролете слика дивовског сурог медведа са Проклетија који граби жртву да би је убрзо бацио смождену и растргану на тло. Онда преко својих груди угледа масивну руку прстију прекривених прстеновима.

Ко је то, упита се кроз измаглицу бола. Ко је то? И како је могуће да сме да ме додирне?

Распињући притисак се настављао. Чинило се да из секунде у секунду постаје јачи. Онда кнез зачује глас.

"Мржња је као редак лек, Јусуфе", рече неко. "Са једне стране мути расуђивање и гони човека на очигледне грешке. Али управо она човеку даје снагу демона. Зато је користи штедљиво, у тренуцима највеће потребе." Самоуверен глас, као да је припадао човеку способном да заузда сопствене речи и употреби их као оружје.

Друга шака са прстеновима једним трзајем окрене кнежеву главу и он угледа говорника. Тамнопут и мршав попут смрти, седео је на камену неколико метара удаљен од Велибора у униформи заповедника султанове војске. А његово лице...

Говорникове очи блистале су без трептаја, одмеравале рептилски, очи навикнуте да терају људе да се повинују или нестану. Очи убице или свеца. Можда обоје помало.

Армин паша, схвати кнез одједном. Малаксалост се таласала у њему, салетала га и поново се скривала негде близу површине.

"Шта преостаје без мржње?" упита паша. "Можда поштовање. Поштовање према противнику који је у стању да се отресе гониоца и да измакне неколико пута када се већ чинило да је готова ловина. Најдубље саосећање са борцем који наставља да се опире дуго пошто би требало да су му истрошене све резерве снаге."

Али султанов војсковођа је још давно потребу да саосећа са туђим болом заменио свирепошћу довољно великом да буде опевана у песмама, помисли кнез. Ханџар паша, тако су га звали, сети се он. Султанов крвождер. Неке људе, размишљао је он, као да тек ратови доводе у природно стање, избацују их на површину, појављују се ниоткуда у време великих несрећа, наједном моћни, незаустављиви. Они као да се хране патњом, уживају у мирису проливене крви, браћа рата, синови беде.

"Најзад се срећемо, Вел'бор пашо", рече Турчин. А сјај у његовим очима говорио је: ти имаш своју песму, кнеже. Ја имам своју. "Велико је то задовољство за мене, част такође. Тим пре што нас је стајало много мука да дођемо до тебе. Речено је да борци седе у рају одмах поред Алаха. Јусуфе, пусти га."

Зачује се гроктав звук и притиска нестане; Велибор се наузнак сручи на тло. Он дигне главу и угледа масивног човека над собом, свег у превојима сала. Мање људско биће, више биво, имао је монголске црте, руке-шунке и натекле капке без обрва. Задригло лице смешило се идиотским, безубим смешком.

"Упознај Јусуфа, султановог евнуха", рече Ханџар паша. "Био је дворски мучитељ пре него што ми га је султан поклонио. Његова спремност да изазива бол бескрајна је, баш као и уживање које при томе осећа."

Око врата Армин паше нешто је златно светлуцало: Велиборов медаљон. Турчин опази куда кнез гледа и једва приметно климне.

"Без медаљона не можеш да позовеш своје демоне, зар не? Евет, то је цела истина. Без њега си човек као и сви ми. Сада смемо да те додирнемо, а твоје слуге нас ипак не могу наћи."

Јусуф се роктаво закикота. Гледајући га у очи, човек би помислио да у њему нема ни зрнца интелигенције.

"Легенда каже да онај ко држи медаљон моћи заповеда над три војводе: белим, црвеним и црним", говорио је паша. "Бели војвода не може да помери ни перце; он једино уме да пева, али глас му је толико заносан да би зачарао и славуја на грани; црвени војвода покреће олује и јаше на леђима грома. Црни има моћ да ваља читаве планине; онај на чијој се страни бори готово је непобедив. Ко зна име све тројице, тај је господар рата."

Паша се окрете Велибору, готово му се унесе у лице.

"Ти знаш шта желим, зар не? Откриј ми име црног војводе."

Велибор само стеже зубе. Кључар, не заповедник: како да објасни освајачу праву природу Песме?

"Ништа не говориш? Но, добро..."

Нешто зграби кнеза са леђа и одиже га у ваздух. За тренутак он се закопрца, окренут готово наглавце, а онда тресне о стење.

Удар истера Велибору сав ваздух из плућа. Он се забатрга, покуша да се окрене на бок, а снажне руке поново га дограбе и баце као крпену лутку. Овога пута пао је на руку и раме, крв из рањене мишице размаже му се по стени. На тренутак видео је Јусуфово лице, ознојено и масно, а онда га султанов евнух поново баци. Кнезу се од бола зацрни пред очима. Покушавао је да удахне, није могао, уста му је испуњавало нешто слано, зејтињаво.

"Доста!" викне паша. "Доста, кажем! Аллах корусун, убићеш га." Грдосија застане изнад Велибора, биковски дахћући. "Зар ти нисам говорио, Јусуфе, постоје толики путеви да се оствари циљ." Он се окрете на другу страну. "Ти си свети човек, Вел'бор пашо, то је сваком видљиво", рече он. "Али чак и светост мора да научи да ми се уклања са пута." Онда се окрете Јусуфу и нареди: "Донеси је." Кастрат је само гледао у кнеза. "Донеси тилсум-воде."

Склупчан на камењару, кнез је гледао како се бивоља фигура гега до моста командног дирижабла и нестаје у његовој унутрашњости. Тилсум вода, учитељица живота, помисли он. Где сам за то чуо?

Турски заповедник поново се окрене Велибору.

"Знаш, Вел'бор пашо, моју легију називали су султановим самоубицама", рече он. "Нико није веровао да ти можемо одузети медаљон моћи и оборити те на колена. Не са демонима на твојој страни. Али храброст је јача од свега. Сви моји људи знали су за три војводе и свеједно су се добровољно пријавили за поход на Вучитрн. Знали су да борце чека рај."

Једно време паша је корачао камењаром, наизглед изгубљен у мислима. Онда настави:

"Намеравали смо да ти отмемо медаљон пре него што стварно будеш у прилици да га употребиш. Нисам очекивао да ћеш разуздати војводе у сопственом граду. Очигледно си сматрао да је медаљон вредан жртава, а то само потврђује моје мишљење."

Османлија застане и окрене се Велибору.

"Јусуф има превелико поверење у телесне патње", рече он, "Али када би ти попустио пред њима? Не заман, не заман? Војводе су твоја снага и твоје срце; судбина Вучитрна то јасно показује. Не би ме чудило да би радије изабрао смрт него да њих предаш. Али постоје начини и начини..."

Султанов кастрат изрони из кабине испод мехура од импрегнираног платна. Мост се љуљао на ветру и Турчин се мало поводио док је корачао, а сабља о појасу сваког часа би му закачила решеткасту ограду. У рукама је држао завежљај обавијен гримизном свилом. Умивање тилсум водом, прође кроз Велиборове мисли. Чија је то реченица?

Из завежљаја Јусуф извади боцу широког грлића и чинију од глине.

Отоманска дрога истине, сети се кнез наједном. Умивање тилсум водом било је османлијски ритуал коме су подвргавали децу отету у покореним крајевима да би од њих створили послушне робове.

Јусуф обухвати кнеза око рамена, стеже му главу. Чинија је принета уз Велиборово лице. Он поче да се отима, да се копрца свом снагом. Покушавао је да окрене главу, затим хтеде да ритањем проспе течност, али све је било узалуд. Виде да га паша посматра са изразом комичне заинтересованости и склопи очи. Уста је чврсто држао затворена, отимао се стегнутих зуба, крв му је врила од беса. Чинија га удари по лицу једном, двапут, расече му образ, поли га дрогом која је палила кожу. Крв му потече низ ноздрве, читав леви образ му је горео од тилсум воде; он фркну, немогућа љутина дроге продре му у уста иако су ова била затворена. У тренутку осети да му вилице трну, језик се задебљао и као да више није био део његовог тела. Закашља се и уместо да је избаци, тилсум вода дође му до грла, загрцне га. Осетио је како су му очи испуњене сузама, а нова и нова течност обливала му је лице.

И онда је било готово. Руке-менгеле попустише, кркљао је полуугушен, пружен потрбушке на голом камену. Превали се на бок, покуша да натера себе да поврати, али само је суво соптао. Изнад главе зачује глас султановог заповедника: "Није вредно труда, Вел'бор пашо. Тилсум вода упија се кроз кожу." Негде у близини, кастрат се кикотао као махнит.

Није вредно труда, помисли кнез. Једине речи које без одмака важе за оно што сам до сада учинио. Ништа није вредело труда од самог почетка. Све за шта се икада борио пропало је. Завет си издао, све своје погубио, рече себи. У шта још верујеш, носиоче Песме?

Дисао је плитко, убрзано. За који тренутак вода живота почеће да махнита његовим венама. Ослободиће Белиала, Велиборовог личног господара рата, а освајачи ће га ваљано напојити крвљу и послати међу људе по још.

Заправо је било свеједно, помисли он. Мучење, дроге живота, тело би се сломило пре или касније. А душа може онда да вапи колико год ју је воља. Постао си ништа, кључару пакла. За тебе горе не може бити.

Зашто не позовеш Белиала сада? упита се. Једним ударцем збрисао би и мучитеље и жртве. Ватром би наплатио Јеленин, Радунов бол. Шта је то до чега ти је још стало? Али слика легија бола над Европом од претходне ноћи још је била жива.

Дрога истине рила је све ближе његовој свести. Колико још, упита се. Јусуф му приђе сав гегав, ухвати га за образе и помно погледа у лице. Велибор му осети задах, дуван и зној, мирисно уље и мокраћа. Гледа ми зенице, помисли Велибор, да види да ли је вода живота почела да делује.

Нагло, снагом у чију се недостижност могао заклети пре једне секунде, кнез се рукама везаних зглавака маши за истурену дршку евнухове сабље и потеже је према себи. Кожни ремен пуче уз резак звук и сабља, каније и појас откидоше се, а Велибор се сручи на леђа са неисуканим оружјем у рукама. То је лудост, рече себи, ништа тиме нећеш постићи, само ће ти од напора крв са дрогом брже доколати до мозга. Али обамрли прсти некако сами ослободише сечиво, мајсторско дело неког источњачког ковача, зацакљено попут бријача.

На кратко кнеза захвати талас вртоглавице. Учини му се да га нешто одиже у ваздух, као да се понавља сан од претходне ноћи, када је, свемоћан, кружио небом, пети јахач апокалипсе. Свети ветар дизао се са истока, бацао му у лице мирисе измирне и тамјана, хашиша и свете водице, несталну мешавину у којој ни на секунду није било јасно који ће састојак превагнути. Он затресе главом, као да би да одбаци померене слике које су му севале у уму. Вода живота прикрадала му се, поигравала негде на ивици свести.

На Јусуфовом лицу блесне израз згрануте неверице, да би полако почео да се претвара у бес. Кастрат заврти главом лагано, са једне стране на другу, онда биковски рикне и насрне на Велибора.

"Не!" заори се повик Ханџар паше. Сечиво у Велиборовим рукама зазвижди по широком луку, наизглед промашивши раме кастрата. Јусуф застаде и ухвати се прстима између лопатице и врата. Очи му се исколачише у изразу запрепашћења. Танак млаз крви бризну између његових прстију високо у ваздух и поче да пулсира ритмом била. Велибор поново покуша да замахне сабљом и оружје му готово испаде из руку. Конопци су му се дубоко усекли у зглобове, прсте готово да није осећао. Под кожом су му се комешале милијарде мрава. Колико још, питао се. Колико?

Млаз крви, боје неприродно јарке, размакну Јусуфове прсте и покуља у дугом млазу. На час или два једини звук у околини било је пљескање по исушеном тлу. Још тренутак Турчин је стајао као да покушава да одгонетне шта се догодило, онда клоне на колена и сруши се лицем у прашину.

Закривљена оштрица уљасто је сјала под слојем кастратове крви. Велибор се окрене према Армину. Војници подигоше аутомате, али их паша заустави једним покретом руке. У његовим очима није било страха. Он стане пред Велибора, усана толико стиснутих да су побелеле.

"И шта сад?" просикта. "Мислиш да тиме ишта мењаш? Погледај око себе. Погледај све те људе. Намераваш ли да их истребиш једног по једног? Да ли верујеш да на крају нећеш открити име војводе?"

Велибор намести врх сабље себи под врат.

"Не!" заурла Ханџар паша. Велибору се чинило да је време стало, као да је све око њега затопљено у јантар. Једним дугим скоком паша се обори на њега, налете пуном силином. Голе руке му без страха дограбише сечиво, оружје излете из кнежевих укочених прстију и полете кроз ваздух. Заклатарило је по камену у истом тренутку када су се обојица свалили на тло, водоскоци крви шикнуше из Армин пашиних шака.

"Будало", урлао је Турчин и грабио кнеза за остатке исцепане кошуље, тресао га свом снагом. "Будало!" Велибор виде да му је један прст готово одсечен, мртво је висио у страну под немогућим углом. "Не можеш ме спречити. Не сада." Пашина крв шкропила је Велибора. "Мораш рећи име црног ратног војводе." Дограбивши медаљон шаком из које је бризгало, дигао га је високо у ваздух, попут неког паганског жртвеног симбола окупаног крвљу. Очи му више нису гледале Велибора, гледале су кроз њега право у силу коју је представљала песма. Када се поново огласио, био је то мање глас човека, више врисак демона:

Ветар стаде.

Шта се то дешава, упита се Велибор кроз згрушњавајућу измаглицу дроге. Шта је то? Виде како се један пашин војник нелагодно осврће.

Али већ је знао одговор.

Тишина наједном постаде потпуна, изгледало је да су и сами брегови јадранске пустаре престали да дишу. Аеростати су висили над тлом као затопљени у ћилибару. Нешто се примицало из даљине, ступало замуклим пределом: неман са милион очију и милион руку. Дивовско присуство надирало је из сваке пукотине у тлу, изливало се испод сваког камена.

Армин паша ништа није примећивао. Пиљио је у кнеза, погледа грозничавог, мирис моћи опијао га је јаче од икакве дроге. Велибор осети како се напетост сакупља у ваздуху, попут уздаха обавија сиву пустару. Он диже главу, лица облепљеног пашином крвљу.

Белиал је долазио.

И поред тога што није позван правим именом господар рата је одговарао, сила је привлачила силу и све жртве и патње да се то осујети биле су потпуно узалудне. Глас се прибирао над Камеником, кнез виде танушну копрену прашине тамо где су удари инфразвука пробијали јадранско дно. Слабашни звуци налик кликтајима птица почеше да избијају час са једног, час са другог краја пустаре, одјекивали су, враћали се, трептали. Један војник уз оклевање направи корак уназад, затим други. Кликтаји су се окупљали у ваздуху, звон сребрних прапораца, лом сломљеног стакла.

Армин паша најзад постаде свестан моћног присуства. Зауставио се у пола корака, зажмиркао око себе као да покушава да види акустично биће.

"Ко је то?" упита. "Црни војводо?"

Силан уздах разли се пределом: планине су зајечале. Темељи света промешкољише се и вратише на своје место.

Смешак се проби на пашине усне.

"Ти си, Гласу?"

Уздах се ширио према дубоким тоновима, претварао у мукли мрмор, подзвучну тутњаву, све док утроба није почела да подрхтава од њених удара. Велибору се готово учини да може да види присуство Гласа пред собом, тамно, претеће.

Смешак на пашиним уснама проширио се. Турчин диже медаљон високо у ваздух и рече:

"Послушај ме, Гласу. Од сада ћеш бити продужетак моје моћи. Послушај ме и изврши, убијај и пустоши. Мој слуго, заједно ћемо покорити свет."

Тишина се врати на јадранску пустару.

"Јеси ли ме чуо, Гласу? Јеси ли ме чуо, Црни Војводо? Удари и уништи!"

У том тренутку небо се провали.

Као да је свако зрнце праха експлодирало урликом и послало парчад распрснутог звука на све стране. Облаци изнад Каменика у тренутку ишчилеше када их је акустички талас закачио и разнео; указа се ведро небо, модро попут маснице. Рика се заори према свемиру, звук који живи човек до тог дана није чуо. Простор се расцепи надвоје, тло заигра као да није ништа материјалније од магле.

Белиал се смејао.

Бубне опне прве су отишле. Нове Османлије попадаше по тлу, држећи се рукама за главе, иако је главни удар Белиаловог грохота отишао навише. Армин паша остаде отворених очију. Онда се свали на тло, пена му је цурила на уста.

Прошло је неколико тренутака пре него што је Велибор схватио да је недирнут.

Белиалов смех уздизао се око њега, дивовска звучна хридина, преплитао се сам са собом никако не прилазећи Велибору, разрастао попут дивовских секвоја сачињених од песме, урагански стубови и ерупције вулкана исплели су се у готово опипљиву структуру, титанску, тамну масу звука из саме основе света. И још је растао, као да хоће да споји пакао и небо, неман из срца света која је дизала главу према Сунцу.

Није ме повредио, помисли кнез. Препознао ме је као свога и заштитио. Он и ја смо једно и тако ће увек бити.

Тло се њихало, лагано, као да се сваки чврст ослонац изгубио у неповрат. Пакао се будио и снено отварао очи. Велибору се чинило да чује како сама основа света шкрипи, напрегнута до прскања. На тренутак се питао колико још тога мора да истрпи, није ли све што му се дешавало до тог тренутка било само казна због завета прекршеног тамо на вучитрнском сидришту.

Устани, шаптао му је неко у уво. Устани и пођи до балона. Ошамућено се обазрео око себе, вео праха дигнут Белиаловим смехом лагано се враћао на тло. Он препозна Данијела и схвати да је овај заслужан што га Белиал није уништио као Османлије. Покуша да се дигне и виде да га је снага напустила. Дрога му је све брже салетала чула, чинило му се да постоји у полусну. Напео се поново, па поново, а затим немоћно спустио главу у прашину и зајецао.

Белиал се губио у даљини попут звука хиљаде ерупција, замирао попут грмљавине у планинама, котрљао је брегове тамо иза обзорја, прикупљао да удари још једном, хиљаду пута силније. Наједном приче које је кнез слушао о рађању Сибирског мора и шездесетодневној тмини више нису личиле на легенде, постале су страшна стварност, њихов отац био је ту, спремао се да ударцем моћне песнице располути свет.

"Кнеже, бреже, мораш поћи", шаптао је Данијел. Обигравао га је час са једне, час са друге стране, молио га и силио да се дигне. Полако, уз самртни напор, кнез се осови на ноге, тетураво крену по тлу Каменика.

"Сабља, узми сабљу, пресеци везове", шумио је Глас. Велибор виде да пред њим на стени лежи кастратова дуга оштрица од челика, и даље умрљана тамном, као масном крвљу; гледао ју је као да не зна шта би са њом.

"Окрени се, окрени", мрморио је Данијел. Кнез прислони запешћа уз сечиво, оштри метал разреза конопце који су га везивали, засече кожу. Он осети како му се крв у болним дамарима враћа у прсте, али руке су му поново биле слободне.

Из даљине чуло се како се Белиал враћа, сада се више није смејао, био је препун јарости, плимски талас мржње окренут према свему што постоји. Данијел је обигравао кнеза, гонио да пожури и он се затетура даље. После неколико корака саплете се на тело неког Турчина, гледао је неко време док није препознао Армин пашу. Лице Османлије толико је посивело да се готово није разликовало од боје униформе. Не размишљајући шта ради, посегао је за његовом полуотвореном шаком и узео сада непотребни медаљон песме. Неколико тренутака бесмислено је чекао, талисмана прислоњеног уз груди, онда прекорачи трупло и, више гоњен Данијеловим гласом него свесном жељом, пође према олупини брода.

Белиал је био све ближи. Данијел му је нешто викао у уво, али је то сада чуо само као шапат. Са муком се попео на пашин дирижабл, тетурајући се између лешева откачио је котву; једно време петљао се са туђинским командама и најзад отворио вентиле за пуњење балона. Док се летелица лагано дизала, он схвати да вероватно неће моћи да покрене њене моторе и да се врати до уништеног дома. Ослоњен о ограду, док су последњи остаци снаге истицали из њега, више је осетио него чуо Белиалов повратак.

Огромни зид ваљао се преко пустаре са истока, гутао је брда и хридине, сурвавао се преко процепа и увала. Са собом је као бујица носио стење и корале, дробио камен, цепао тло. Јадранско море враћало се на своје некадашње место, у километарском плимском таласу надирало је на територију која му је неправедно одузета. Велибор је као опчињен зурио у зид који је од планина чинио острва, млео све пред собом попут планетарног жрвња.

Зид је био сачињен од ватре.

Огањ и сумпор ригали су пут неба. Километарски плимски талас лаве кренуо је са места где је Белиал процепио Земљину кору. Бујица растопљеног стења која је заузимала место некадашњег мора сада је уз хуку преплављала Јадран. Од Отранта до Истре, палила је све пред собом, покривала део по део некадашњег морског дна. Свемир се зацрнио, усијана врелина и дах спаљеног камена испунили су свет. Стење је текло попут воде, земља је буктала и распадала се. Велибор виде како људска тела испод њега пламсају као палидрвца још пре него што их дотакну први језици течне ватре, била су пламичци који блесну и оду. Дирижабл се подизао у све већу висину, у даљини се Палагружа поново претварала у групу острва, али овога пута острва у мору пламена. Онда клобуци дима заклонише читав призор. Равница под њим кључала је и избацивала пепео, црне лептирове пакла. Магле су твој покров, помисли Велибор; осетио је како му пуцкета у ушима, ваздух око њега био је све ређи. Стизао је на границу на којој му је постајала потребна маска за дисање и још се пео, као да се неће зауставити. Талас врелог ваздуха који је пратио Јадранско море још није стигао до његове висине, али је зато призор под њим титрао од јаре. Учини му се да чује Јеленин смех, али био је то само Данијел који је шестарио над ватреним пределом попут орла, кликтао и кикотао се: леп дан у паклу, и ђаволи су весели због тога. Таласи вртоглавице и мучнине који су наизменично салетали кнеза већ дуже време саставили су се у грч који му је челичним стиском стезао груди и утробу. Колико човек може да претрпи, питао се: зар нема избављења, макар и у паклу?

Нешто се у њему мицало, таласало скупа са налетима песме Данијела и Белиала. Бол који га је држао дуго наједном умину, остави само угодну топлину и жељу да спусти главу, да усне. У ушима му се разлише пријатна сазвучја, заорише се оргуље и ловачки рогови, обое и флауте. Пожеле да се бори, али вода живота коначно је стигла до његове свести, гутала је и разарала све на свом путу жедно, махнито, нагло довршавајући посао који је некада почео медаљон песме. Музика је преплављала кнеза, узимала му један по један део свести. Десет хиљада Гласова чекало је и дозивало га из мора ватре: Велиборе, песмо, ти си као ми. Клизио је кроз крпе дима над узаврелом равницом, а акустичке сабласти су му певале, вечном губитнику, над светом који никада неће бити његов. Склопи очи, говориле су му, призивале га, мамиле. У вечитом паду, као да је и сам био помало сабласт.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]