Biblioteka srpske fantastike

- Razlika se pojavljivala u interpretaciji eksperimenta. U Taningovoj slici, jedna vrsta talasne funkcije slična staroj kvadratnoj funkciji, davala je te različite ishode paradoksalne petlje. Ali ta nova talasna funkcija ne opisuje verovatnoće - govori o različitim univerzumima. Kad se uspostavi petlja, univerzum se rascepi u dva nova univerzuma. Ako je u pitanju jednostavna petlja tipa ubij-svog-dedu, onda će rezultirati jedan univerzum gde je deda preživeo a unuk iščezao, i drugi univerzum u kome se unuk opet pojavio, po obavljenom uspešnom putovanju kroz vreme ubio svog dedu, a onda odživeo sve svoje godine, zauvek izmenjene tim činom. Ni u jednom ni u drugom univerzumu nikom se ne čini da tu ima ičeg paradoksalnog.

Gregory Benford
("Vremenski Pejzaž")

- Jedne noći stane neko na vratima lupati: Zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drhtati. Najedanput neko progovori:

- Otvorite, carevići, vrata!

Narodna priča
("Baš-Čelik")

Prolog

Plamen buktinje trepereo je, ogledajući se kroz bezbroj nemirnih likova na tri srebrna pehara. Vino je iskrilo u njima.

Kroz prozor bez kapaka uvlačila se noćna studen - a kameni zidovi behu hladni kao zidovi grobnice. U svakom uglu gorela je po jedna baklja, tako da su se senke učetvorostručavale, i stvarale čudne prizore po zidovima.

Napolju u tami, po drugi put se oglasila ptica: Zazvučalo je to kao pakostan veštičiji kikot.

Krupan čovek sedeo je nalakćen za stolom. Drugi - bradat, obučen u crno - sedeo je nešto dalje na niskom tronošcu. Treći, visok i mršav, s rukama na leđima, sporim korakom premeravao je sobu. Zastao je kod suprotnog zida, i vrhovima prstiju prešao niz sečiva dva ukrštena mača, postavljena na zid kao ukras.

- Nikad te ne upitah, gospodine i rođače, zašto si u stvari otišao u svetu zemlju. - oglasi se čovek za stolom, posežući za peharom. Težak i nabijen, okrugle glave, velikih brkova i kose crne, ošišane u krug kao ispod lonca, uprkos debljini imao je u držanju nešto što je govorilo: "Ovde sam ja gospodar". Pričao je sporo, brundavim glasom: - Nisi mi ranije izgledao toliko pobožan i spreman da ideš sve do Jerusalima. S druge strane, rekoh, ako mi se rođak ne vrati, moraću da se brinem i o njegovom imanju, šta je - tu je. No, vratio si se, Bogu hvala - osmeh prelete licem onog koji je stajao - ali s neverovatnom pričom. Da li si doneo još nešto, opipljivo?

Čovek koji je stajao saže se da uzme vino. - Zlato. - reče, prihvatajući pehar. - Znaš i sam, zlato. Ali nisam ga doneo koliko sam očekivao. - Otpivši, dodade: - Dobro vino.

- Pa, zar tako malo zlata?

- Ne baš tako malo. - odgovori gost, otirući usne rukavom. - Ali drugi doneše više. Tamo zlato ipak ne leži po zemlji. - Imao je usko, preplanulo lice i upale obraze, jagodice ispod očiju izbačene, proređenu sivu kosu, skoro sedu, a koža na njegovim rukama i licu beše suva kao pergament. Izgledao je upravo kao da ga je šibalo bezbroj peščanih oluja, kao da mu je pustinja ispila sokove iz tela. Ali ono što je ostalo, bila je snaga: To je odavao hod, način na koji je napunio pehar. - Ali najvrednije što sam doneo je priča, a to bi ti trebalo da uvidiš.

- I nije ti bilo mrsko da se pridružiš zapadnjačkoj vojsci?

- Ha, ha! A zašto bi, ako pominju zlato?! Kad se ono pre tri godine naš gospodin sastao sa carem Fridrihom, vođom krstaša, tamo u Biogradu, iskoristih priliku i priključih im se, a oni ne imahu ništa protiv. Obukoh belu halju, priših na grudi krst crvene boje, i odoh u Svetu Zemlju. O, bilo je mnogo takvih!

- Svakako! - osmehnu se onaj za stolom, pokazujući zube. - Nismo stigli da popričamo ni o bitkama, ni o lepim ženama tamo, a ?!

- Mogao bih tri noći da ti pričam o gradovima koje ne možeš ni da zamisliš, zlatu i lepoticama, o pokoljima, o "Polju smrti" - kad izgiboše vitezovi - templari, hrabri i suludi... Ali imam bolju priču za tebe, rekoh ti. Poslušaj me, rođače. Ovo je nešto što se ukazuje jednom u životu!

- Hmmm...

- Još sumnjaš?

- Ja priznajem moć mača - i moć zlata. Za tebe mišljah da te moći poznaješ još bolje od mene. Sad - TI dolaziš i hoćeš da poverujem u nešto... Ma briga me što je to jeres! Ali da odem i jurim šoteke, vampire, jezerske zmajeve...

- Misliš, pustinjsko sunce popilo mi mozak?! Pitaj onda ovog zloduha što ti sedi uz koleno, znam da i on zna ponešto!

Onaj treći, uvijen u crnu odeždu, samo se nasmeja u raščupanu bradu. Pri tom mu oči sinuše: Slika zlobe koja čeka.

- Pa stvar je u tome što sam njega već pitao. I on kaže da poznaje tu priču. Jeste, to je najtajnija tajna - ali niti on, niti ma ko koga poznaje, zna ključa. A ti...

- A ja sad dolazim i donosim vam ključ. Način i reči koje treba izgovoriti, da bi zarobili demona!!

- Da. Jedino mi nije jasno zašto ne pokušaš sam, kad sve to imaš?

- Zato jer ne mogu sam. Većina ljudi koje znam pobegla bi vrišteći, kad bi videla NjEGA. Zato se moram osloniti na dragog rođaka - i ovu spodobu, tvog travara, jer pomoć mi treba! I ne traži skrivenu zamku u mojim rečima, brate, dobit je tako velika, da će biti dovoljno za obojicu. I previše. Pa budimo onda velikodušni!

- Ha, dobro rečeno! Kako si rekao da se zovu ti, u čijem si zarobljeništvu bio?

- Asasini. Zbog otrova ašiš - ili hašiš - koji uzimaju, i koji im otvara put u drugi svet. Čuj, mračnijih i ubilačkijih stvorova ne videh u svom životu, a ja znam šta govorim. Ne razumem još čemu da zahvalim za priliku kad im utekoh!

- Šta su oni?

- Ni sekta, ni viteški rod, a opet pomalo od toga. O, mnogo krvi pustiše oni gospodi krstašima. Vodi ih Starac sa planine... Ne, najvažnije je to što upražnjavaju čarolije. A ja sam bio sužanj - ali sužanj što sluša, i brzo shvata.

- Pa ipak, kako si došao do tajne?

- Ne rekoh ti da, kad sam pobegao, uspeh da odvučem i jednog od njih, ali ne zbog otkupa. Hod kroz pakao beše naše probijanje preko planine i kroz pustinju. Ali uspeo sam da nas izvučem. A onda, u osami mog logora, izmislio sam nove muke, samo za tog skota: Bio je tvrd, ali čak i on je na kraju progovorio. - Blag osmeh pređe krstaševim licem. - Naterao sam ga da govori o najvećoj, najstrašnijoj čaroliji, koju ni oni nikad ne izvode - jer se boje! A kad je to grcajući ispričao, naterah ga da izvede probu: Predamnom je ponovio vračanje, za trenutak prizvao tu sliku s onog sveta - i ja sam ga video! Shvataš, video!! Samo za trenutak, ali delovalo je! Dotukoh onda mog asasina, i pođoh kući. Tamo više nisam imao šta da tražim.

- Onaj ko može da zauzda demona... - poče oprezno čovek za stolom.

- ... može da pokori svet. Tako je, rođače. Znam da se na tebe mogu osloniti!

- Čime to plaćamo? Nečim ipak moramo!

- Pa, možda našim besmrtnim dušama?! Ha, ha, ha, ha!!

2.

Kada su ono doneli, dečak je baš radio svoj uobičajeni prepodnevni posao: Čistio konjušnicu, i u velikim drvenim vedrima iznosio đubre. Zato ništa nije mogao da vidi, sem da su se mnogi sjatili na unutrašnje dvorište, kad je gospodar sa pratnjom ujahao u grad. O, otrčao bi i on - ali odmah se setio teških šamara konjušarevih, i još više se pognuo nad metlom.

Ipak, beše začuđen uzvicima koje je čuo: - Nečista sila! Udri đavolji nakot! Kudljak, ljudi! - i shvati još da su vojnici razjurili gomilu, i to nešto odvukli negde.

Vrlo čudno.

U nečiste sile nije verovao ništa više no ostali: One su postojale i mučile bi svaku smrtnu dušu, kad god bi Onaj Što Je Ljubav skrenuo malo svoj pogled sa ljudi. (Doduše, sile tame ili su često preterivale, ili bi taj Što Je Ljubav, zadubljen u neki drugi posao, zadugo zaboravljao na svoju decu. Jer živelo se kratko - ali to je mogao biti dobar život, ako patnja ne pređe izvesnu granicu.) Tek, bilo mu je drago što iznad konjušnice, gde je spavao pod krovom sa još nekim slugama, vise venci belog luka protiv vampira. Verovao je u veštice, uroke, znao je da se pred krvave događaje rađaju čudna deca sa životinjskim glavama, đavola se bojao kao i svi ostali - ali nije preterano razmišljao o tome.

Kad grmi, plašljivo bi se sklupčao negde, a postio nije samo za svece već celog života - takav je bio jelovnik štalskog momka. Verovao je pomalo u suđaje i šumske duhove, o kojima su žene ponekad pričale uveče - priče koje su nasledile od svojih starih, iz ne tako davnog doba, kad je bogova bilo više, i kad su neki od njih živeli i u velikim, usamljenim hrastovima.

Za razliku od starijih dečaka, nije voleo da gleda smrt, nije kinjio životinje. Zato je u njihovim očima bio još smešniji, ali to ga nije pogađalo, i svoje ponašanje nije izmenio.

Ne tako svesno da bi to izrazio rečima, i ne iz straha za svoju dušu - prosto, patnju nije podnosio, nije hteo da je zadaje.

Jedna od stvari koju je zapamtio zauvek, bila je scena od pre par godina: Deca su mučila psa-lutalicu, prethodno ga vezavši kratkom uzicom za drvo. I dok je životinje, okrvavljene glave, cvileći umirala pod kamenicama koje su pljuštale - njegove raširene oči uhvatile su staklast, pun patnje pseći pogled koji se gasio.

Pobegao je jecajući. Od tada su ga još malo više ružili i pljuvali. A onaj pogled je zapamtio zauvek. Te iste noći, dugo je plakao - za roditeljima koje nikad nije upoznao.

Te oči behu tako ljudske.

Odjednom, sad se setio ovog prizora, baš dok je prelazio dvorište, i dok je s naporom teglio teško vedro natovareno balegom, setio se i nehotice zastao, otresajući glavom. Jedan od oružnika upravo je projahivao iza njega - i kad dečak naglo stade, konj iza njega se trže, i zanjištavši, odskoči prednjim nogama u stranu, da izbegne iznenadnu prepreku, a dečak uplašen, ispusti vedro i đubre se prosu po kamenim pločama.

Jahač se okrete u sedlu, bič fijuknu i spusti se preko ramena i šaka, koje je dečak refleksno isturio pred lice. Ipak, vreli bol obori ga na kolena.

- Glupa, nespretna nakazo! - doviknu vojnik i otkasa.

Najmlađa sluškinja, stojeći na vratima kuhinje, sve je videla: Načinivši brzu grimasu, uzdahnu i pritrča dečaku, koji se pridigao na laktove. Spretnim pokretom poduhvati ga oko pasa, i pomože mu da ustane. Duž desne podlaktice imao je dugačku crvenu prugu - koža beše prsla svom dužinom.

- Ne boli puno? - upita ga tiho.

- Ne. - reče on promuklo, dodirujući ožiljak. - Sad moram da pokupim ovo.

3.

- Jednom car pođe u lov, a njemu kaže: "Ostani tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš - veli - da otvoriš tri-četiri odaje, tamo ćeš videti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogijeh drugijeh dragocenosti, naposlijetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer - veli - ako to učiniš, zlo ćeš proći."

Narodna priča
("Baš - Čelik")

Zašto stalno misli o tome, ni sam nije umeo da kaže. Valjda zbog svih priča poluglasno izgovorenih, kojih se naslušao u dvorištu, kod kovača gde su dovodili gospodareve konje, ili uveče, u izbi gde su jeli štalski momci i gde je on, najmlađi, sedeo u kutu mračne, zagušljive prostorije, podalje od ostalih koji vole da udare, zalivao vodom komade hleba koje je jeo i slušao bučan, glup, pripit, psovkama krcat razgovor slugu koji su sedeli za stolom, pijući loše, razvodnjeno vino. Dovoljno priča da raspale iskru radoznalosti: Sve što je čuo bilo je krajnje neobično, često u suprotnosti sa onim što je čuo od drugih ranije - i bilo je više no dovoljno toga, da poželo da vidi predmet tih priča.

Jako je to želeo, a ni sam nije tačno znao zašto.

Kad god je neki razbojnik trebalo da bude pogubljen, ili uhvaćenom lopovu da se odseče ruka, njegovi vršnjaci trkom bi se skupljali na ugaženoj poljani pred gradskom kapijom. Nije jurio da vidi te prizore - za uzvrat, bivali su još grublji prema njemu. Zvali su ga Balegar, zbog posla koji je obavljao, nikad pravim imenom, Zato što je bio ćutljiviji i usamljeniji, oni stariji često bi ga tukli. Jednom - to je bila šala kojoj su se najviše smejali - gurnuli su ga u gomilu đubreta, a čak i gospodarev sin, koji je slučajno naišao, smejao se glasno njegovom izgledu.

Od toga nije postao društveniji.

Ali priče koje su oružari, kuvarice, hajkači, pralje, vojnici ispredali, imali su nešto posebno: Zastao bi kad bi čuo da razgovaraju o tome, pritajio bi se gotovo ne dišući, da bi čuo što više - da ga ne vide i ne oteraju psovkom ili ćuškom, malog prljavog dečaka koji nema nigde nikoga.

Jedino što je osto u svim tim pričama, mogao je da zaključi, bilo je da je gospodar, vraćajući se sa pratnjom iz lova, u šumi pronašao nešto, i da je to nešto ranjeno, živo biće - dovukao kući. TO je ličilo pomalo na čoveka utoliko što je imalo telo, glavu, ruke i noge, i tu je svaka sličnost prestajala a mašta dobijala krila; priče onih koji su bili sa gospodarem i onih koji su TO videli prvi put u dvorištu kule mnogo su se razlikovale: Da li je TO menjalo oblik?

Kako To izgleda, motalo mu se po glavi, dok je ispravljao leđa koja su bolela, oslonivši se o metlu.

Juče, čučeći iza jednog stuba, slušao je zapovednika gospodarevih oružnika, bradatog čelnika Zavišu kako, natežući vino iz krčaga, priča nekolicini vojnika i štitonoša da su TO u šumskom gustišu prvi otkrili psi, i da su se prosto pomamili: TO je ličilo na čoveka, ležalo je bez svesti ili mrtvo, u lokvi neke lepljive crveno - žute tečnosti - krvi? - a jedna noga i jedna ruka behu mu slomljeni: Iz podlaktice je izvirivala kost. Malo dalje pronašli su veliku čistinu u šumi - zgarište gde je oganj sagoreo mnoga stabla, crnu, ugarenu zemlju, kao da je grom udario pretprošle noći kad je bila velika oluja. Prebacili su TO preko konja, koji se grdno prepao i nikako nisu uspevali da ga umire; no, gospodar je naredio da ga dovuku u zamak.

U kuhinji, dok je žvakako komad žilavog mesa koji mu je dala neka sluškinja dobra srca, slušao je iz prikrajka razgovor kuvarica i pralja, koje se pričale o svemu i glasno se kikotale: I o vojnicima sa kojima su provele prošlu noć, i o tome šta bi mogle da rade večeras, i o čudnom stvoru što su ga videle u dvorištu, kad su se juče strčale na kapiju, čuvši uzvike i iznenađeno dozivanje. Neke su tvrdile da TO ima dve, a neke četiri ruke, zelenu kožu, ružnu životinjsku glavu - psoglav, cičala je jedna - i da je imalo ogroman ud, veći nego i u čelnika Zaviše, što izazva novo pocikivanje i smeh nalik kokodakanju.

Slučajno naletevši na nekoliko strelaca - stražara, oznojenih i zlovoljnih u teškim pancirima po toplom danu, čuo je da će to biće gospodar verovatno pokloniti knezu Vojinu za početak turnira, i da će onda ili raščetvoriti, ili spaliti đavolji nakot, ili i jedno i drugo.

Znači, to je bilo živo. Još uvek.

Suviše novog i nepojmljivog za dečaka.

Da, u svim razgovorima bilo bi naglašeno - u podrum, u koji su stvorenje strpali, niko ne sme da zaviri bez gospodareve dozvole.

4.

Te noći, dečak usni san kakav je, u dlaku isti, sanjao s vremena na vreme već godinama. Doduše, ne baš često - a to je bio jedan od lepših snova.

Stara nakrivljena koliba, zidova obraslih mahovinom, stoji na ivici crne šume. Prozori su zatvoreni grubim kapcima, vrata zabravljena. Visoka trava i leskovo žbunje skoro da je zaklanjaju od pogleda sa čistine. Veče je: U šumi, pod teškim krošnjama, već je mrkla noć.

Samo slab vetar šapuće u slamnatom krovu.

Kašljucajući i vukući noge, stazom iz šume nailazi starac. U belom haljetku, oko pojasa stegnutim likom, ogrnut crnim ogrtačem koji se skoro vuče po tlu, bos. Čak i u sumraku vidi se da na licu nema ni jednog mesta koje nije pokriveno spletom bora: Duga, seda kosa pada mu na ramena, a neobična brada - bogata, bela kao sneg, spušta se do kolena. Nekad visok, a sad već poguren, hoda stazom zagledan u zemlju: Nema potrebe da podiže pogled, jer ovaj put može da pređe zatvorenih očiju.

Ne podižući glavu, zastaje pred kolibom i koščatim prstom dodirne vratnice. Vrata se otvaraju škripeći, da bi čoveka mogli da podiđu žmarci.

Ali ni jednog čoveka nema naokolo.

Starac stupa unutra, u jedinu, mračnu prostoriju. Samo, koliba unutra izgleda mnogo, mnogo veća, zidovi su od nečeg što podseća na kamen ali je još trajnije, nema onih prozora koji se vide spolja. Samo žeravica koja tinja na velikom, ozidanom ognjištu kraj zida naspram vrata, i oko nje krug slabe, crvenkaste svetlosti.

On zatvara vrata i sporim korakom preko crnog, rapavog poda, prilazi ognjištu i raspiruje vatru. Plamen ožive, uzdiže se - sada po zidovima poigrava divovska starčeva senka. Ničeg nema u kolibi - osim tri vrlo velika, prastara drvena kovčega, okovana gvožđem i zatvorena teškim poklopcima.

Htede da pročisti grlo - ali to ispada dug starački kašalj. Došavši do daha, ljutito popravlja bradu. Okreće se plamenu i kaže samo:

- Onda ?

Ćutanje. Zatim, niotkuda dolazi šapat. Dok glas izgovara reči, plamen se povija kao od vetra, pada, diže se ponovo. Glas je dubok i dalek - da li to šapuće sama zemlja?

- O, Usude, večeras ćemo deliti nesreću.

Starac zamišljeno češka bradu.

- Opet?

- Usude. - šapat je neznatno dublji. - Večeras ćemo deliti nesreću.

Starac uzdiše: - Dobro.

Vukući noge, prilazi najbližem od ona tri velika kovčega. Ovlaš dodiruje prstima poklopac, i ovaj se podiže. Sanduk je blizu ognjišta: Pod svetlošću, vidi se da je sanduk do vrha pun bakarnih novčića, potamnelih, iskrivljenih, najsitnijih mogućih novčića, sirotinjskih, skoro bez vrednosti. Takvom novčiću obradovao bi se samo ubogi siromah.

Starac se naginje, do lakata zavlači ruke u novac, gadljivo, pazeći da mu brada ne upadne unutra. Obema rukama, snažnim zamasima, kao dvema lopatama izbacuje novac iz sanduka, i bakrenjaci se rasipaju po čitavoj sobi, veselo se kotrljajući po podu. - Kakav novac, pa i zveči loše kad padne! - gunđa ovaj i šakama izbacuje dalje. Soba je puna zvuka metalne kiše - i odjednom, tišina: Starac je izbacio skoro sve, osim poslednjih novčića na dnu, uspravlja se, mršti i pita:

- Jeli dovoljno +

- Dovoljno je. - odgovara šapat.

- Onda, vama koji ste danas rođeni - Usud mrzovoljno izgovara obredne reči - kako meni večeras, tako vama doveka!

Ne imali u životu ništa vrednije od ovoga! - i napravi rukama neodređeni pokret, ka podu pokrivenim bakrenjacima.

Da, on bi radije posipao zlatni ili srebrni novac, iz onih drugih sanduka - ali SILE žele da dosuđuju samo bedu i nesreću - takva su vremena.

Ritual je precizan, i starac mora da pita:

- Je li svaka duša obeležena jednim novčićem?

- Jeste. - odgovara šapat. - Svaka.

Starac podiže ruke, i već je udahnuo da izgovori reči kojima će se novac sam od sebe vratiti u sanduk, kad mu pogled privuče svetlucanje s poda, baš kraj njegovih nogu.

Saginje se s nevericom, uzdišući, i podiže jedan novčić. Ne može da veruje, okreće se vatri da bi bolje video: Nema sumnje, ovo je zlatnik. To je nemoguće, šapuće, to je nemoguće - ali zlatnik tvrdoglavo sija na njegovom dlanu. Sanduci sa zlatnim, srebrnim i bakarnim novcem nikad nisu otvarani istovremeno, a kad on kaže NIKAD - onda je to zbilja vrlo dugo. Ovaj zlatnik nije mogao preći iz svog sanduka među bezvredne bakrenjake. Onda kako? Jedan novčić sudbine promenio se sam?

Čak ni on još nikad ne beše čuo za ovo.

Smešeći se šeretski, starac pogleda plamen, pa onda opet zlatnik. Šapat se više nije čuo. Držeći ga na dlanu leve, stari Usud pređe desnim dlanom iznad zlatnog novčića, a pojavi se, kao u ogledalu, lik jednog dečaka.

Čak ne čovek, nego dečak!

Lika nestade, i on je opet u šaci držao sjajni novčić. Onda se nasmejao glasno - zvučalo je kao da vreči stari jarac: - Pa momče, izgleda da ćemo još čuti o tebi!

Još uvek se smejući, okrete se i ubaci zlatnik u sanduk.

Svaki san se ovako završavao.

I svaki put, usnuli dečak bi se na ovom mestu osmehivao: Jer, lik na novčiću bio je njegov.

5.

- Naposlijetku, kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: "Ja sam mnoga čuda preturio, a sad ne smem otvoriti ovu sobu!" - pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima šta videti!

Narodna priča
("Baš-Čelik")

Sada, pošto je završio svoj posao, ručao u kuhinji i sklonio se pijanom konjušaru sa očiju, ovde, u smrdljivoj travi iza štale razmišljao je o tim pričama koje sluša nekoliko dana. Sve je vrlo neobično: Prvi put čuje da je neko uhvatio pravog, živog đavola - doduše sakatog i bolesnog, ali ipak. O, hteo bi da ga vidi makar jednim okom, makar na trenutak - ali izgleda da to nikako neće moći: Ujutru, pa do iza podne, konjušar i njegovi momci nisu mu dozvoljavali da digne glavu od posla, popodne je kula vrvela poslugom i vojnicima - a zar je mogao očekivati da bude u pratnji kad gospodar potera ovo čudovište, da zabavi svetinu za početak turnira?!

Ne, ne može ga videti.

Ali danas... Danas je drukčije: Gospodar je sa svojim gostom, i sa velikom pratnjom izjahao u poteru, jer su se pojavile bande što kradu stoku i pale letinu; lako se može desiti da zanoće negde napolju, ako gone razbojnike. Kula je skoro prazna - dremljiva straža, našto slugu koji idu za svojim poslom, drugi su dole u selu - a što je najvažnije, pijani konjušar spava.

Pospano letnje popodne: Dvorište pusto, na prozorima kule takođe nema nikog. Tišinu remete samo golubovi koji guču pod strahom, i poneki konj udari nogom, o jasle. Ovako će ostati do večeri, a njega se niko neće setiti.

Odlučio se začas - i odmah uplašio: Ali, ako onog dole drže već danima, onda je okovan, ili vezan, ili bez svesti - i nije opasan.

Sići će u podrume i pogledaće zarobljeno čudovište. Kad je to odlučio, ustade i potrča ka kuhinji - nesvestan da mu je čak i kosa na glavi nakostrešena od uzbuđenja.

Ipak će ga videti. Imao je plan.

Ušunjao se u kuhinju, pa obazrevši se nekoliko puta, dok su žene razgovarale na drugom kraju, čerupajući živinu za večeru - dohvatio je omanji vrč i munjevito nasuo u njega vina. Izašao je još tiše nego što je ušao unutra.

S naporom je odgurnuo velika drvena vrata što iz dvorišta vode u podzemne prostorije. Zapahnu ga hladan, memljiv vazduh. Iz jedne izbe dotapka grbava prilika, pod crnim iskrpljenim ogrtačem: Stari ključar. Na sitnom, koščatom licu, izbrazdanom poput osušene jabuke, dva vodnjikava oka - jedno je stalno suzilo - zagledaše se u dečaka. Čuperak bele kose virio je ispod kapuljače.

Sipljiv, šušketav glas: - Šta hoćeš, mangupe?

- Ovo ti je poslala Maga. - Dečak mu pruži vrč. - I rekla da će ti dati još, ako joj pomogneš u kuhinji.

Ključar zgrabi vrč i ispi ga u jednom gutljaju, pa obrisa usta rukavom:

- Kažeš, mene, he, he?! Heee! - ovo zadnje meketao je već izlazeći, žureći da potraži najružniju od svih kuvarica. Dečak je gledao za njim, pa se onda okrete mračnom stepeništu što je vodilo naniže.

Valjda su računali da niko neće smeti da priviri ovde dole, od straha.

Put je bio slobodan.

6.

- U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat, i ruke do lakata zakovane obje; na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakog direka po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onome čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao ni micati. Pred njim iz kamena izvire voda, i tako saljeva se u jedno korito kameno. Čoek bi hteo vode da pije, ama ne može da je dohvati.

Narodna priča
("Baš-Čelik")

Vrata škripnuše zatvarajući se polako: Svetlost letnjeg popodneva utrnu na njima - odavde, počinjao je drukčiji, sumračni svet.

Izbegavao je ovo mesto. Vrlo retko, baš kad bi morao nešto da odnese starom ključaru, dolazio je ovamo. Nije silazio sa nešto starijim dečacima, da love slepe miševe, niti je učestvovao u njihovim obesnim igrama, kao što je zadirkivanje bogaljastog čuvara. Svaki put, zastao bi na pragu naježen od studeni koja je izbijala iz zidova, koja se pela mračnim stepeništem. Zastao je i sad, lica nabranog u grimasu zbog nepomičnog, prohladnog vazduha što je mirisao na memlu i raspadanje.

Ali, sad je želeo da siđe.

Za trenutak je razmišljao, da li da uzme baklju iz starčeve ćelije, ali odmah je odusto od toga: Ovaj bi ga odmah primetio, a osim toga, u podrumu nije bio baš potpuni mrak. Kroz male prozore prema dvorištu, uz samo tlo, prozore sa debelim rešetkama, prodirali su tu i tamo kosi stubovi dnevne svetlosti. Za dečaka je to bilo dovoljno: Oprezno je počeo da se spušta stepeništem, korak po korak.

Hodnik se zavojito spuštao u dubinu: Gazišta behu trouglasta, lepezasto proširena ka jednom kraju. Između retkih osvetljenih mesta senke su bile vrlo guste - gotovo tama - i on je silazio oprezno, pa ipak, u jednom trenutku okliznuo se, prihvativši se obema rukama za zid, da ne bi pao. Kamen je bio vlažan, i on se brže bolje uspravi, otirući ruke o košulju. Upravo kad je zakoračio s poslednjeg stepenika, jedan slepi miš bez ikakvog šuma prhnu mu u lice, očešavši ga krilom. Dečak, prestravljen, umalo nije viknuo.

Zastao je, dušući duboko. E, ovo je bilo strašno. Stupivši na dno, brzo se snašao: Pred sobom je nazirao niz mračnih ulaza - kao otvori pećina, grobno tihi. U prvi, najbliži ulaz nije hteo ni da zaviruje, bojao se te prostorije: Gospodareva sala za mučenje, sada prazna - ali činilo se da se duhovi onih nesretnika, što su tu umoreni, motaju po ovom mraku - i on se strese. Ranije, u dva navrata, kroz one male prozore spolja skoro zaklonjene travom, čuo je neljudske krikove odavde. Ugrizavši se za usnu, odmahnu odlučno glavom: Ne uznemiravajte se, seni. Dalje.

Sad je išao polako, dodirujući zid jednom rukom, jer se videlo još slabije. Srce mu je ubrzalo, sad ga je osećao negde pod grlom, a usta mu behu suva. Požele da se okrene i vrti se što brže gore u dvorište, gde su sunce i gugutke, već se upola okrenuo - ali onda stade. - Čekaj - pomisli - onaj što ga svi kinje jer je najslabiji, nije najveća kukavica. Uzdahnu, i pipajući krenu dalje.

Na sledećem ulazu behu masivna vrata - poluotvorena, zaključi pipajući. Ova prostorija, prazna, služila je kao tamnica. Zatim gospodarev vinski podrum, onda ostaju još jedna vrat. O bože, znači ipak, pa zar baš ta soba...!

Ovde se hodnik račvao: Desno, bila je oveća prostorija, i u njoj bunar s pitkom vodom. Tako bi zamak uvek imao vodu u slučaju duže opsade. A ako produži pravo napred, stiže do vrata kojima se hodnik završava. Zabranjena soba.

Stajao je pred vratima okovanim gvožđem, tek sad svestan koliko je smeo ovaj njegov poduhvat. Ponovo je poželeo da se okrene i pobegne - ali znao je da to neće učiniti: Već je stigao predaleko. On će pokazati svima da nije kukavica, naprotiv.

Zvali su je "zabranjena soba"... Pa, niko nije znao sasvim tačno, ali služinčad je prenosila priču da se u tu sobu ne sme ulaziti. Samo gospodar, i možda majordom, priča se, ulazili su tamo ponekad. Zašto? Zato što unutra čuvaju nešto dragoceno, tvrdili su jedni. Zato što je otac gospodarev u toj sobi do smrti mučio svoju ženu, nesretnu majku gospodarevu, jer je posumnjao da ga je prevarila s nekim, a zatim ju je i pokopao, uzidao u zid te prostorije, tvrdili su drugi. Treći su pominjali sablast koju, doduše, niko nije video. Dečak je samo znao da je Rade, štitonoša, išiban na dvorištu jer je zatečen kako se muva oko ovih vrata, a da nikakvog posla tu nije imao.

Pa, utoliko gore. Znači, ONO su mogli da smeste samo u zabranjenu sobu.

Odjednom mu pred oči izađe slika - tako naglo, tako jasno, da on iznenađeno zatrepta, zavrtevši glavom: Nikad nije video ništa slično, pa ipak je znao - sad je znao - da tamo, iza vrata, ima nešto na smrt slabo, okovano da ne može da se pomeri, i da šapuće: - Dođi, dođi... Zbunjen, ponovo odmahnu glavom, kao da hoće da otrese ovu sliku. No slika se promenila, sad kao da je prišao bliže, i video je ljudsku priliku kako kleči nasred sobe, ruku raširenih - lancima okovanih za naspramne zidove. Lanci s poda pridržavali su ga oko vrata, sprečavajući ga da makar malo promeni položaj.

A onda slike nestade. Stajao je zapanjen u tami, pred zatvorenim vratima. - Bože - prošapta - šta je to bilo?! Šta sam to video?

7.

- Kad mladić sve to vidi, on se većma začudi i trgne se natrag, a onaj okovani progovori:

- Daj učini jedan sevap, te mi daj malo vode da popijem, i znaj zacjelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život!

Narodna priča
("Baš čelik")

Obučenom samo u košulju i čakšire, učini mu se da je sada suviše sveže i vlažno. Ukrstivši ruke na grudima, obgrlio je sopstvena ramena da se malo ugreje, koraknuvši da izbliza pogleda rezu na vratima. I baš u tom trenutku jedna velika, ledena kaplja pade mu odozgo za vrat i on, preneražen, skoro da poskoči u mestu. Grozno!

A onda ponovo šapat, ali ne šapat koji bi se čuo iz tame, tu iz blizine, već negde u sebi, u umu čuo je molbu... Kao da nije ni bilo reči, samo uzdah, ali značenje je bilo jedno: - Dođi, dođi...

Ako je unutra stvarno đavo... Ali, već je bio rešio... Ne ovo je suviše strašno, na mora baš ovako da dokaže svoju hrabrost! Hajde, okreni se i vrati, brzo...!

I opet, od čega mu se kosa nakostrešila, a niz sitnih ledenih uboda krenuo niz leđa:

- Dođi, molim te, dođi...

Ruke počeše da mu se tresu, odjednom oseti da se znoji pod pazuhom.

Ako je đavo - onda je cvileo sa toliko preklinjanja, da tako nikad nikog nije čuo. Bljesak sećanja: Staklaste, umiruće pseće oči, pune molbe... Bože! Hoće, samo će proviriti da vidi zašto taj toliko zove, i odmah će pobeći.

U polutami, napeto je ispitivao vrata. Bila su od tesanih dasaka, okovana gvožđem. Dve dobro navučene reze, trebaće da se pomuči da ih pomeri. U sredini, ispod velike, okrugle alke - klučaonica.

Kapi znoja počeše da mu izbijaju po čelu. Osvrte se levo pa desno, kao da će u tami pronaći nešto što će mu pomoći da otvori vrata. Kako?!

Tiho, isprekidano: - Moo... lim te...

O, Bože! Pobeći!

U mračnom kutu, levo... Kao da odjednom neka tuđa volja upravlja njegovim pokretima, teturavo je zakoračio, pa s obe ruke počeo da pipa kameni zid, dok mu je srce tuklo poput kovačevog čekića.

- Tu, tu... Šta radim ti?! Tu... Kuka i na nju okačen.. ključ!!

Čuvar je, znači, ovde držao ključ. Nikome pri sebi, sigurno, ne bi palo na pamet da otvara ova vrata.

Napregavši snagu, drhtavom rukom izvukao je jednu, pa drugu rezu. Zatim je gurnuo ključ i bravu - začudo, okrenuo se sasvim lako. Nategavši svom težinom, gurnuo je vrata malo unutra.

Pomerila su se uz škripanje što ledi krv, i koje bi, činilo mu se, probudilo mrtvog. Ruke mu zadrhtaše tako da ključ, zveknuvši, pade na pod.

Onda, dok mu neki nevidljivi prsti stegoše grlo, provirio je oprezno u zabranjenu sobu.

Kroz jednu pukotinu unutra je padalo nešto svetlosti: Dovoljno da shvati da na sredini sobice, na podu kleči ljudska prilika. Nije video jasno, bila je to više senka nego određeni lik - ali četiri lanca, u to nije bilo sumnje, učvršćena za četiri alke na podu, pridržavala su metalni obruč oko njegovog vrata, ne dozvoljavajući mu da se uspravi. Ruke stvorenja behu raširene kao na krstu - još dva lanca sprečavala su ga da spusti ruke, što je moralo biti vrlo bolno. Dečak snažno zadrhta.

- Molim te.. mo.. lim - ču se šapat - daj mi... malo vode... samo malo... vode.

Stajao je na poluotvorenim vratima, tresući se kao prut.

- Umreću... daj mi malo vode... veruj mi... pokloniću ti... još jedan život!

Sužanj je, sasvim sigurno, buncao izmučen bolom i žeđi. Ali toliko jada i čemera na jednom mestu, toliko patnje pogodi ga poput udarca - i dok su mu suze zamagljivale pogled, što je mogao brže vrati se u prostoriju sa bunarom. Ploča je bila teška - zapeo je, i uspeo da je odmakne. Tu je ležalo i staro vedro sa konopcem - napuni ga, i pljuskajući vodu po bosim nogama, vrati se zatvoreniku.

Na vratima stade, duboko uzdahnuvši. Čovek - za njega, to je bio čovek - ćutao je i gledao ga.

Sporim korakom primakao se. Šta je očekivao da vidi? Zelenu kožu, rogove, četiri ruke? Ništa od toga - pred njim je klečao mršavi starac, raščupane bele kose, napaćenog lica sa dubokim borama - i očima koje su čudno gorele u polutami, koje su bile sjajnije nego što bi trebalo...

Dečak nesigurno podiže vedro. Lanci se zategoše, zvečeći. Telo pred njim nape se, ne bi li se približilo još malo.

Stisnuvši zube, i pazeći kako naginje, prineo je vedro sužnjevim ustima. Polako... Starac otpi gutljaj - i duf, dubok uzdah, uzdah uslišenih molitvi, uzdah najvećeg olakšanja ote mu se iz grudi. Lanci se još malo zategoše, škripeći.

- Daj mi još.

Ovog puta pio je puno duže, prekidajući da bi udahnuo vazduh. Najzad zatrese glavom.

- A sad, dečače, prospi mi ostatak vode na lice!

Kao da mu glas više nije bio tako nesiguran.

Dečak odstupi za korak, i proli ostatak vode po njemu. Ništa se nije dogodilo - čovek je samo zavrteo glavom stresajući kapljice, sklopljenih očiju. A onda - uz neljudsko režanje, on nape mišiće, najpre jedan pa drugi lanac zacvileše, i prasak gvožđa koje se lomi razleže se ćelijom. Ruke, sad slobodne, podiže visoko iznad glave, a iz grla mu se ote krik:

- Aaaaaoh !!

Skamenjen, dečak je glado. Dok onaj koji do malopre beše samo starac, poseže rukama za obručem na svom vratu, istovremeno pokušavajući da se uspravi. Začu se pucketanje, onda lom - i uz zveket, ostaci obruča i lanci padoše na kameni pod.

A malopređašnji sužanj stajao je nasred sobe - visok, uspravan, s podignutim rukama - u trijumfu, slobodan!

- Ha, ha, ha, ha! - odjeknu smeh što izaziva stravu.

- Ne boj se! - začu preneraženi dečak. - Tebi neću ništa. I učiniću ono što sam obećao. Ali oni koji me prevariše...

To više nije bio starac: Njegova kosa postala je tamna, telo napeto, snažno, a lice - imalo je osnovne ljudske crte, ali u njemu je bilo još nešto tuđe, što uliva strah u kosti, nešto demonsko. Zgrabi u naručje dečaka, kome je skoro stalo srce, i potrča s njim kroz hodnik, gore ka izlazu. Na vrhu zavojitog stepeništa gotovo naleteše na starog ključara koji zakrklja nešto, videći ih - kad begunac samo ispruži ruku, dečaku se učini da je ključara samo dotakao vrhovima prstiju - i ovaj odlete, odbačen na suprotni zid, niz koji je polako skliznuo, ostavljajući za sobom široki krvavi trag.

A neznanac, s dečakom u naručju, stajao je već u dvorištu.

8.

Došao je sebi na hladnoj zemlji, u šumi. Prepoznao je čistinu: Zatim je skrenuo pogled - i sreo se sa pogledom smirenih sjajnih demonski očiju. Zamalo je opet izgubio svest.

- Neću ti ništa. - promuklo reče bivši sužanj. - Ja tebi dugujem zahvalnost.

Čučao je kraj njega, mišićav, neobične zelenkaste kože, obuhvativši kolena svojim dugim rukama. Dečak je zapazio da mu se svaki prst završava povijenom, oštrom kandžom.

Naterao je sebe da pogleda neznanca u oči, ponovo.

- Nećeš me ubiti? - šapnuo je s najvećim naporom.

- Dečače, kad si me napojio, vratio si mi snagu. Obećah ti još jedan život: Već je učinjeno. Ja održavam obećanja: Želiš li još nešto za sebe? Kazuj, zadužio si me. Hoćeš bogatstvo, moć? Hoćeš zemlju, dvorce, dugovečnost? Govori, danas ti ispunjavam sve želje!

Nešto mu je reklo da ne treba da se plaši - i začudo, poverovao je. Ono što je još ostalo - bila je velika, velika zapanjenost. Pomerio se i seo, ne skidajući pogled s neobičnog sagovornika.

- Ko si ti? - upita. U grudima, imao je čudan osećaj: Kao da se baš sad nešto menja u njegovom životu. Kao da su novčići sudbine ponovo bačeni.

- Ja sam Čuvar. Ovde su me zvali... Baš-Čelik.

Mnoga pitanja navreše odjednom.

- Kako? Otku ti u kuli? Moj gospodar... - a onda je, u pravcu gde se nalazio zamak, spazio stub dima kako se ocrtava naspram vedrog neba: - Šta je ono?!

- To dogorevaju ostaci zamka. - mirno reče Baš-Čelik.

- To si ti... - vilice počeše da mu se koče.

- Da, ja. A tvoj gospodar i njegov rođak baš u tom trenutku izjahali su iz šume, s vojnicima. Ako je neko i preživeo, to je bilo slučajno. Njih dvojica sigurno nisu.

Drhtao je, kao od mraza: Zamka više nema. Ničeg više nema. Praktično, slobodan je. Ali... Ali...

- Požuri, dečače. Voleo bih da učinim još nešto za tebe, pre nego odem.

Bilo je čudno, ali mir se vraćao u njega kad je protrljao oči, i pitao:

- Kako su te zarobili? Ko si ti?

- Ja sam Čuvar Kapije. Branim prolaz između dva sveta, dva univerzuma. Vrlo davno sazdaše me Moćni, čije se znanje graničilo sa čarolijama. Sazdaše me da budem nepobediv.

- Između univer... Šta?

- Kapija između svetova. Shvati to ako možeš.

- Kako te zarobiše, ako si nepobediv?

Širok osmeh razvuče se preko demonskog lica.

- Kad su u svoje vreme moćni - oni sebe nazivahu Večnima - kad su napustili svoj pravi svet, moj svet, došlo je do lomova i haosa. Neki čarobnjaci - otpadnici, neka mračna bića, ostavljeni iza njih, uspeli su da se probiju u druge svetove, druge dimenzije. A neki od njih znali su vrlo moćne čarolije - na primer, kako sputati Čuvara Kapije, kako ga učiniti bespomoćnim. I još gore, naterati ga da služi... Tajna je prodrla u taj svet. Tvoj gospodar ju je prosto negde iskopao - i iskoristio.

- I zarobio te?

- Čarolija je moćna. Protiv nje ne mogu ništa. Ali on nije umeo da je primeni do kraja - inače, bio bih mu rob. Zato sam uspeo da izgledam još mnogo jadniji i još slabiji, beznadežno ranjen kod zarobljivanja. Dugo me je držao dole - i zaključio da sam nekoristan. A ja - uspeo sam da se u umu povežem sa nekim ko je bio u blizini, ko je mogao da me razume...

- Sa mnom? Ti si me vodio?

- Da. I kad si mi dao vodu, vratio si mi snagu, skinuo čini. Ukinuo si blokadu. Sad smo ovde - i govori, ja čekam.

- Taj svet o kome govoriš, koji ne razumem... Ta kapija, gde je ona?

- "Kapija" je mesto gde deluju prastare sile: Na tom mestu se može preći iz jedne dimenzije u drugu. Ima više kapija, jedna je baš nedaleko odavde, skrivena u čumi. Mesto se ne razlikuje od drugih - možda je malo zlokobno. Tu su me zarobili.

Dečak je zamišljen ćutao neko vreme, zagledan negde ispred sebe, čela nabranog od usredsređenosti - izraz tako čudan na gotovo dečijem licu. Baš-Čelik je strpljivo čekao.

- Dao si mi još jedan život? - upita tiho, najzad.

- Da, kao što sam rekao. Neka te strela pogodi pravo u srce - izvuci je, i rana će se zalečiti. Živećeš opet. Kaži mi, želiš li još nešto, jer treba da krenem.

- Želeo bih... da me ljudi zbilja vole. - prelomi najzad preko jezika. - Da me bar neko istinski voli.

Baš-Čelik se grohotom nasmeja.

- Dečače, traži nešto lakše! Ja sam borac: Mogu ti podariti život, dati snagu, zalečiti rane. Mogu osvojiti za tebe šta želiš i dati ti to; mogu te postaviti za vladara. Traži moć i bogatstvo!

- Roditelje mi ne možeš vratiti. Svi koje znam misle da sam ružan, i da sam bednik. Učini da imam nešto u sebi, da me ljudi vole.

- To je tvoja želja?

- Samo to.

Sad je Baš-Čelik bio potpuno ozbiljan.

- Dečače, to ne mogu. Samo u svetu u koji se vraćam postoje čarobnjaci - neko od njih možda bi mogao da učini to za tebe. Ja znam samo lakše čarolije.

- Tvoj svet? Pa, povedi me tamo!

- Ne!

- Molim te, povedi me!!

- Nemoguće. Ja i jesam Čuvar, da ni jedan smrtni stvor ne bi prolazio kroz barijeru naših svetova, niti da neko sa moje strane dolazi ovamo. Ako neko pokuša - moram da ga uništim. Nema prolaza, nema milosti.

Dečak obori glavu.

- Taj tvoj svet... Kakav je on?

- Svet donekle sličan tvom - ali s drukčijim mogućnostima i drukčijim pravilima. Ono što se tamo događa, tebi bi ličilo na niz čarolija. A taj svet ima svoja čvrsta pravila i zakone. Ako se zbio neki događaj, zbio se i u mom i u tvom svetu, ali - ishod događaja u mom svetu je drukčiji. Možeš li razumeti da su događaji, u tvom svetu neverovatni, u nekom drugom sasvim mogući? Zamisli... Kao kad bacaš novčić. Pašće jedna ili druga strana. Vidiš koja je pala, sve je jasno i gotovo. Ali dok je padala - mogla je to biti bilo koja strana. Nešto je prevagnulo, odredilo na koju će stranu novčić da padne. Ali to "nešto je prevagnulo" znači jedino da bi pod nekim malo drukčijim uslovima pala ona druga strana novčića. Sad, ona će i da padne - ali u jednom drugom, malo izmenjenom svetu. U isto vreme kad i ona prva strana tamo.

- Ništa ne razumem. - reče dečak, širom otvorenih očiju. - Ali onda...

- Ali šta?

- Ako je najvažnije da tamo stvari mogu poći drugim tokom, možda bi moj život tamo izgledao sasvim drukčije? Ljudi me ne bi izbegavali?

Baš-Čelik se uspravi i proteže mišiće.

- Možda. Možda bi ti tamo stigao do neslućenih visina. Možda bi sreo dvojnika, ko zna, a? Ali moraš prvo da prođeš Kapiju. Pokazaću ti mesto, jer želiš to. Reći ću ti reči, koje moraš da izgovoriš ili imaš na umu, da bi sebe doveo u sklad sa Silama. Ako baš to želiš - proći ćeš, i naići ćeš na čuvara.

- A ako uspem da prođem i ne sretnem čuvara?

Baš-Čelik se promuklo nasmeja.

- Vrlo teško, dečače. Kažem - dvaput razmisli pre nego što odlučiš. Ali pošto to hoćeš - evo ti mog poklona za rastanak.

I reče mu reči: Čarobne reči, ključ za prolaz kroz kapiju.

9.

Njegova prijateljica, mala sluškinja iz zamka, iznenadila ga je dok je zamišljen hodao šumom. Bila je grozno uplašena i obesila mu se oko vrata, drhteći i sva u suzama. Njih dvoje, po svemu sudeći, bili su jedini preživeli.

Predlagala je da beže daleko, daleko od ovog užasnog mesta, da nađu dobrog gospodara, da se prime službe, da jednog dana, ko zna, postanu slobodnjaci. Samo da odu, i da budu zajedno...

Zagrcavala se dok je to pričala, uplakanih očiju.

Presekao je to. Tvrdo je rekao da ga ništa od toga ne zanima, da sada ima priliku, i da je odlučio - poći će da potraži sreću.

- Zajedno, predlagala je ona.

- Ne, bio je izričit. Sam. Opasno je i niko mu ne treba. Jer treba proći u neki drugi svet, izgovoriti neke čarobne reči - i naveo ih je glasno, da proveri: Ne, nije ih zaboravio.

A onda, da ne gleda više njene suze i njen strah, okrenuo se i odjurio u šumu. On je odlučio.

10.

- Carević stane se moliti, i Baš-Čelik mu reče:

- Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vratiš, jer ti neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.

Narodna priča
("Baš čelik")

Šumski proplanak, ni po čemu poseban: Na nekim mestima gola zemlja, kao spaljena. Drveće najbliže čistini delimično nagorelo. Sve ostalo bilo je obično.

Velika stena na sredini proplanka podsećala je na plast sena, jako nakrivljen na jednu stranu. Uzdahnuvši, priđe i stade u senku podno nagnutog vrha. U sebi je osećao odjeke straha, i neko čudno stezanje u grudima. Ali beše odlučio: Tamo iza, mogao bi da dobije sve ono što nema na ovom svetu.

Zažmuri i poče šapatom da izgovara reči bajalice. Iznenada: Čudna vrtoglavice, vrelina iza sklopljenih kapaka, kolena koja se saviše pod naletom trenutne slabosti - on uplašeno otvori oči, i ne vide više ni stenu, ni šumu oko sebe. U jednom zaustavljenom trenutku panike video je samo belu maglu, i nije bio siguran ni da stoji na čvrstom tlu. Onda magla poče da se razilazi, i on shvati da se kraj promenio: Da stoji na obali jezera, da blizu njegovih stopala počinje tamna, skoro crna voda, da je veče, da je iza njega neka druga šuma, neviđeno velikih stabala. Sve to u jednom pogledu. A na kamenu, nedaleko na obali, dok su se pramenovi magle razvlačili i bledeli između njih - sedeo je Čuvar.

Ćutke ga je gledao. Skoro go, samo s prečagom oko pasa, bez ikakvog oružja, merio je svog posetioca.

Kao da koščati prsti stegoše dečakovo srce, dok mu se snažan drhtaj dizao uz grudi, gore ka vilicama.

- Dobro veče, prijatelju. - reče tiho Baš-Čelik. - Vidim, rešio si.

- Pomoz' bog. - šapnu dečak.

Pognuta prilika se nasmeja.

- Dugo ne čuh taj pozdrav... Rekao sam ti u šta se upuštaš. Moraš da se boriš - u stvari, moram da te ubijem.

- Imam dva života... rekao si... - dečak je jedva čuo svoj glas.

- Moram da te ubijem. - jasno prozbori Baš-Čelik ustajući. - Ljudsko biće ne sme proći ovuda - nastavi, sporo koračajući prema dečaku. Ovaj je stajao bez misli, bez ikakvog osećanja, nemoćan da izdahne vazduh, očiju prikovanih za Čuvara koji se približavao. A onda demonska prilika stade pred njim, pruži ruku i lagano pređe šakom preko dečakovog skamenjenog lica.

- Ovim ti oduzimam život. - reče Baš-Čelik. - Onaj život koji sam ti ja dao. Izvršio sam dužnost. Sad imaš još sopstveni život, možeš se vratiti nazad, ili čak produžiti dalje. Ali nikad ne zaboravi: Sad si opet samo običan, mali smrtni dečak. A ako produžiš dalje - on se nasmeši čudnim osmehom - možda i uspeš. Možda i nađeš to što tražiš. Samo, kad se budeš vraćao, ponovo moraš proći ovuda. Ponovo bi trebalo da se boriš sa mnom.

- I onda ću te ubiti. - dodade na kraju.

Dečak poče da se trese celim telom. Div pruži obe ruke i blago ga prihvati za ramena.

- Rekao sam, ne boj se. Više ti neću ništa. Sada.

Iz dečakovog grla probi se iskidani jecaj.

- Sa... da... Sad sam...

- Sad si slobodan. Radi šta hoćeš. Možeš da produžiš dalje u ovaj svet. Možeš ovde provesti noć, čak razgovarati sa mnom. Možeš me pitati, i reći ću ti sve što želiš. Razgovaraćemo kao prijatelji. Jer, dužnost sam izvršio - a niko mi nikad nije rekao da putniku oduzmem dva života odjednom!

- Mogu ... ja... - grcao je dečak razmazujući suze rukom po licu.

- Možeš šta želiš. Skoro je noć. Prenoći ovde sa mnom, kraj vatre. Ako već hoćeš u vilinsku zemlju, prijatelju - opet se čudno osmehnuo - trebalo bi da znaš pravila. A ja - mogao bih ti reći puno toga.

Ništa ne misleći, dečak se pokrenuo i klecavim korakom pošao napred, s čuvarevom rukom na ramenu. I tek tada, na plimi osećanja, u umu mu se uobličila misao, radosna, zapanjujuća, pobedonosna: - Prošao sam!

I kad su nešto kasnije seli u zaklon jedne pećine, dok je vesela vatra palacala između njih, mogao je da oseti kako iz njega nestaju, i ističu, i poslednje senke straha. Strah je ustupao mesto jednom novom osećanju: Da više nije isto.

Sad je najzad bio u svetu u kome neće biti samo prezreni, unakaženi štalski momak, poslednji i najjadniji od slugu. Sad se obreo u svetu u kome bi mogao da se sam izbori za jedno novo, drukčije, sasvim različito mesto.

U svetu koji je nudio obilje prilika i puteva, od čega mu se zavrtelo u glavi.

I kad mu Čuvar dodade komad tvrde pogače i vrč vode koje je odnekud iz senke izvukao, primio ih je sa poverenjem. - Ti ne jedeš? - samo je zapitao.

Čuvar se osmehnuo.

- Ne jedem to, i ne jedem često. Uzmi slobodno. Ti kao da se brzo privikavaš. Nisi mnogo iznenađen što si... ovde?

Za trenutak se zamislio, držeći zalogaj u ustima.

- Pa... Ne baš. Kao da sam uvek verovao da postoji ovakvo mesto. Mesto gde bih i ja mogao potražiti bolju sudbinu, gde bih bio... sretan. Možda. Zato sam krenuo. A ovo mesto... da li dođe još poneko, nekad, odande odakle ja dolazim?

Sjajne Baš-Čelikove oči počivale su na njegovom licu.

- Postoji još mnogo ovakvih mesta - svetova - i u većinu možeš stići polazeći iz svog sveta, ako znaš kako. Neki svetovi su slični - možda bi u jednom sreo dvojnika, koji je postao kralj. - On se bezglasno nasmeja. - Neki svetovi su potpuno različiti. Da bi prošao iz sveta u svet, moraš pronaći kapiju. Uz svaku kapije postoji čuvar.

Dečak ga je gledao, zaboravivši na jelo.

- Toliki svetovi... Kako, ipak? Šta su oni? Božje delo, ili delo nečastivog?

Čuvar se kratko, promuklo nasmeja.

- Pomalo rajevi, i pomalo pakao, svaki od njih. Pitaš me najtežu stvar, dečače. Čuj, svaki događaj ima bar dva ishoda: A svi su oni jednako vredni. Kad događaj dobije jedan od mogućih ishoda, kad se jedno od tih lica prikaže, kad tvoja strela pogodi jelena na primer - u nekom susednom svetu, pošto je drugi ishod bar jednako verovatan - tvoja streka promašiće jelena koga loviš. Ako u tom susednom svetu uopšte postojiš. I svi ti događaji - ti, jelen, strela i sve ostalo, prepliću se međusobno dajući više mogućih ishoda. Kao stubovi raznobojnog dima na horizontu, mešaju se, prolaze jedan kroz drugi, pa nastavljaju dalje. Neki stubovi dima prepliću se više puta. A svi oni zajedno iscrtavaju sliku nad horizontom, i svi oni postoje - sada...

- Ništa ne razumem. - reče dečak, gledajući ga bez nade.

- Pa i ne moraš, mladiću! Pitaj me nešto o ovome ovde!

Dečak je razmišljao.

- Je li ovo zaista vilinski svet?

- Za tebe, da. - odgovori Čuvar, još uvek se smeškajući.

- I tu žive vile, zmajevi, zveri koje govore, veštice, tu su zlatni gradovi...

- Otprilike, ali za tebe to jeste vilinski svet. Jedan od mogućih.

Zaboravljajući za trenutak kako je došao ovamo, dečak se primače divu, zagledan s poverenjem u njegovo lice: - Ti znaš zašto sam došao?

- Nagađam.

- Došao sam u vilinski svet... da ne budem više ja, da budem bolji, lepši, jači, da se desi - glas mu se prelomi - da me ljudi vole... - Spustio je glavu, i ostao zagledan u plamen nekoliko trenutaka. - Da li znaš, postoji li iko kome mogu otići, ko bi me pretvorio u nekog boljeg, lepšeg, pametnijeg? Ili... - zaćutao je, kao da se nije usuđivao da izgovori glasno: - U sjajnog viteza, pod oklopom i na bojnom konju, koji će naći lepu devojku, oteti je? - Šapatom završi: - Koji će je osvojiti, a ona će ga voleti.

Baš Čelik gledao ga je sa osmehom koji više nije bio veseo.

- Znam nekog.

Uzdahnuo je, a kad je progovorio, glas mu beše čudno izmenjen.

- Daleko odavde, na vrhu strme stene zvane Litica Uzaludnih Nada, stoji njegov dvorac. To je velika četvorougaona građevina, od teških, grubo tesanih kamenih blokova. Zovu je Poslednji Prag. Od minulih godina, od kiša i snegova, potamneo je kamen od koga je načinjena: Posmatrani iz daljine izgledaju kao jedno, taj vrh i kula na njemu. Njihova silueta nadvisuje okolne vrhove, i jasno se ističe spram sivog, uvek oblačnog neba.

Prozora na kuli ima malo. Ogromna dvokrilna vrata, potamnela koliko i kamen oko njih, imaju spolja samo jednu alku za kucanje. Iznad ulaza trebalo bi da piše: Ostavite nadu, vi koji ulazite.

Ali, ne piše ništa.

On živi u toj kuli.

Ne zna se da li živi sam, ne zna se koliko je star, ne zna se zašto živi baš tamo. I ne zna se - ne pamti se - da li je bar neko odande izašao osmehnut.

Nazivaju ga raznim imenima, a ona su se menjala, jer užasno je dugo vreme koje on boravi na Poslednjem Pragu. Zovu ga, Čarobnjak, Govornik, Čuvar Uspomena. On ne voli takva imena, Zovu ga i Bezdušnik, Onaj koji pruža iskušenja. Ne voli ni ta imena, jer ne znače ništa, ne odgovaraju istini o njemu.

Neki kažu da je sam sebe voleo da naziva: "Onaj koji upravlja senkama", ili kratko "Senkar". Drugi to žestoko poriču.

Ponekad ga zovu "Onaj koji razgovara sa sovama". Ne protivi se. On bi ti mogao pomoći.

Zaćutao je, zamišljen, a onda nastavio svojim običnim glasom:

- Ako ti pomogne, verujem da ćeš se vratiti ovamo. Želećeš nazad u svoj svet, ali sada kao vitez ili šta već budeš. Razmisli o tome dobro, pre nego što okreneš kući.

Zanesen pričom, dečak se trže iz sanjarenja, ne shvatajući jedan trenutak poentu:

- Zašto? - šapnu.

- Ja sam Čuvar Kapije. Ne propuštam nikog. Čekaću ovde - i onda ću te ubiti.

11.

Dugo su pričali, pre nego što su oči počele da mu se sklapaju.

Te noći pljuštala je kiša, ali on je spavao čvrstim snom u zaklonu pećine. Rano ujutru, kad se probudio, vide da je sam: Baš-Čelik ne beše u blizini. Nije ga to mnogo iznenadilo. San ga je okrepio, i više se uopšte nije plašio. U srcu je osećao nešto novo, dotad nepoznato: Veliko, vedro iščekivanje.

Nešto će se, bez sumnje desiti. Samo, sad su pravila drukčija.

A sve što može da se desi, valjda je bolje od onog pre.

Pronašao je komad pogače od sinoć, i umio se na jezeru. Onda se osmehnuo suncu koje je izronilo iza jednog brda, osmehnuo se čistom, plavom nebu - i laka srca krenuo na put.

Stresao bi se povremeno od svežine, dok je bosim nogama gazio kroz mokru travu. Sa gustih krošnji cedila se voda, vazduh je bio zasićen vlagom i mirisima bilja: Borovih iglica, truleži, raznog bezimenog šumskog cveća. Pronalazio je nekako stazu o kojoj mu je Čuvar govorio, zaobilazeći mesta koja je šikara zatvarala, saginjući se ispod grana dok su mu slapovi kapljica padali za vrat; prelazio male proplanke zaklonjene bledom izmaglicom, koja svetluca kad bi je dotakao kosi zrak Sunca, probivši se odnekud kroz otvor među krošnjama.

A onda ju je spazio, prvi put.

Baš-Čelik ga je pripremio za ovaj susret. Zato se nije skamenio od straha, ali zadrhtao jeste, oslonivši se na mokru, rapavu koru najbližeg stabla.

Bila je zbilja lepa: Vazdušasta prilika, svetlucave zlatne kose skoro do peta - ujedno, ta duga kosa beše sva odeća koju je imala na sebi. Hodala je meko, mekše od srne učinilo mu se, birala najlepše cveće, i zaticala ga sebi u kosu praveći venčić. Grane se razmicahu pred njom sam kad bi pružila ruku, dve ptice pratile su je prelećući s grane na granu i cvrkutale. Videla ga je - morala ga je videti - osmehnula se i nečujno otklizila dalje: Samo tu i tamo videla se polegla trava, od njenih malih, belih stopala.

- Slobodno ih možeš zvati vilama - rekao je Baš - Čelik. - One ti neće naneti zlo. Ali obratiće ti se samo ako one žele, ne kad ih ti zoveš. Vesele su i ponekad hoće da se igraju. Da, one i vilenjaci su pravi starosedeoci, prirodni gospodari ovog sveta, Što ne znači da su najmoćniji - ali pre odlaska Večnih, ovaj svet pripadao je najpre njima.

- A koga sad još ima, osim vilenjaka? - pitao je.

- Videćeš. - osmehnuo se čuvar. - Pričaću ti o onim opasnijim. Ja pričam samo jednom - pokušaj da zapamtiš!

Stajao je neko vreme, gledajući u pravcu u kome je nestala: Šteta, neće se vratiti i neće razgovarati s njim. Ali biće još ovakvih susreta - izgledala je tako lepo, da je žarko poželeo jedno ovakvo stvorenje za prijatelja.

Imati prijatelja?

Možda, ipak...

Kada je izbio na jednu čistinu veću od ostalih, koju je sunce već osušilo, odgurnuvši leskove grane - stade otvorenih usta: Jer, s druge strane, iz istog žbuna, na njega skoro naleteše veliki riđi zec - i patuljak bele brade, koji je jahao zeca držeći ga jednom rukom za vrat, a drugom stežući tanko koplje.

- Hej, čoveče! - prasnu patuljak, iskrivivši ljutito lice. - Čekaš li ti to mene?! Evo ti, koplje je otrovano!!

Dečak odskoči unazad, van domašaja ljutitog starca. Čekaj! - viknu, obzirući se za drvetom na koje bi mogao da se uspuže - Čekaj, slučajno sam naišao, oprosti mi!

- Slučajno, a ?! - kreštao je patuljak, da se orilo čistinom. Šiljata brada gotovo da mu je doticala zemlju. Beše obučen u zelenu košulju i zelene čakšire, sa šiljatom kapicom iste boje na glavi, a na nogama je imao meke kožne čizme. - Slučajno se kao šunjaš, pa baš tamo gde ću ja proći, a? Ako nešto mrzim, to je da me uhode. Pa još čovek, hmmm!!

- Slušaj - reče mirno zec, mrdnuvši ušima. - On još nije čovek, on je dečak. I nije opasan.

- Mrzim ljude, i mrzim male dečake! Mrzim sve one koji me prepadnu na putu!

- Znam. - reče zec. I dalje je bio savršeno miran. - Ali, ako je već došeo ovamo, on je jedan zanimljiv dečak, i nemoj više da ga plašiš, a?

Dečak, koji je tek sad uspeo da zatvori usta od zaprepašćenja što jedan zec govori, priseti se iznenada nečega što je čuo davno, od nekog slepog starca - pripovedača, jedne zimske večeri: - Hej, ti si... Ćoso na zecu?!

- Ćoso na zecu!!! Pa čuješ li ga, sad ću ga, sad ću ga... Uh! Ti, gade mali...

Zec je upravo grickao klas neke trave. - Čekaj. On ne može znati da mrziš to ime, i da te tako zovu vilenjaci kad ti se rugaju. On zna kako te zovu u njegovom svetu. Na tvom mestu ne bih više vikao, već bih se upoznao s njim. Hej, dečače, mora da imaš prokleto jak razlog kad si potegao ovamo, a? Viđao sam neke ljude koji su dolazili, ali nikad dečaka. Kuda ideš?

Došavši sebi, dečak se postavi tako da može brzo da se zakloni iza jednog stabla:

- Došao sam da... tražim nešto. I oprostite mi, molim Vas, oprostite ako sam vas uznemirio na Vašem putu. Slučajno sam naišao iza žbuna i banuo pred Vas.

- Slučajno!? - frknu patuljak. - E, da su te slučajno sreli Biberče ili Međedović... A gde to ideš?

- Tražim nekog koga zovu "Onaj koji razgovara sa sovama". Hoću da ga zamolim za nešto.

- A šta to, ako smem da pitam? - patuljak nabra svoj veliki nos.

Dečak ga je gledao nekoliko trenutaka.

- Da mi da snagu i... da učini da me ljudi vole. - najzad reče tiho.

- Da ga ljudi vole, ha, ha, ha! Pa, čuješ li ga Vladislave? - graktao je patuljak. - Ovaj svet propada, ide u sunovrat, a on bi da ga ljudi vole! Oh, ti ljudi!

- Ovaj svet ide u sunovrat? - zgranu se dečak.

- Ne obraćaj pažnju na to. - reče zec. - Pa, u svakom slučaju, to se neće još dugo desiti, mada je to opšta tema ovde, znaš. Želimo ti sretan put - i nemoj suditi baš puno loše o nama, moj gospodar nije toliko opak koliko se trudi da pokaže. Nađi tog čarobnjaka, čuo sam za njega, i neka ti pomogne kad si već stigao dovde!

- Bogova mu, dosta priča, Vladislave! Potrči sad! - prasnu patuljak i ubode zeca. - A ti mali, hajde u zdravlju. Da ga ljudi vole! O čudne li želje, oh, oh! A što svet propada, briga njega! Hajde, potrči, ti spora, matora zečino, neću da se klackam ceo dan ovako! A kad pronađem tog zmaja, ja ću ga, ja ću ga... Uh! - i njegov glas se najzad izgubi u šumi.

Dugo je stajao, zagledan u onom pravcu u kome su otišli. A onda se dečak umorno spustio u travu. - Bože - prošapta sedajući - da li su i ostali ovakvi.

12.

- Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao:

- Daj, baba, glavu!

Baba mu sve ovo pokaže, pa mu reče:

- Vidiš, ovi su svi bili kod mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati.

Narodna priča
("Zlatna jabuka i devet paunica")

Negde oko podne - sunce je bilo visoko, i bilo je sparno - izašavši iz šume, osmotri je veliku travnatu udolinu, blago nagnutu i rečicu što je veselo proticala nešto niže. U daljini videli su se sivi, nazubljeni planinski masivi.

Osvrnuo se, misleći da će naći jagode - a onda je spazio kućicu: U senci visokih stabala, iza ograde od kolja stajala je kućica... na kokošjoj nozi!!

Kroz nekoliko trenutaka trgao se, uspevši da opusti svoje lice, jer je bio zinuo od čuda: Pa zar su sve star priče toliko tačne?! Pa zar se ovde ispunjava sve?! A onda spusti pogled na ogradu - i sad je spazio bele, iskežene lobanje, nabijene na kočeve. O, ograda je bila bogato ukrašena njima!

Pobeći što pre, minu mu kroz glavu.

Zatim se setio Baš-Čelikovih reči: Jest, izgleda strašno, ali ne moraš bežati. Starica koja tu živi nudiće ti različite poslove. Odbij sve, zahvali se i pođi dalje. Neće ti ništa nažao, jedini ne stupaj u službu kod nje.

- Zašto? - pitao ga je.

- Hoćeš li da služiš vešticu? - odgovorio je pitanjem Čuvar.

Ipak senovito dvorište i ljudske lobanje na ogradi, tišina, perjanica dima što se izvija kroz otvor u slamnatom krovu - sve beše zloslutno. Ne, ništa on neće pitati tu babu, nikakva objašnjenja neće tražiti. Zna kuda treba da ide. Zato, u mrtvoj tišini treba zaobići ovo mesto...

- Njiiii! Kuda, dečače? Zašto žuriš?

Munjevito se okrenuvši, spazi iza sebe visoku, vitku crnu kobilu. Malo dalje paslo je još nekoliko konja. Najbliža životinja posmatrala ga je, mašući raskošnim repom.

- Ko ... Ko to zove? - zamuca on.

Kobila frknu, udarivši prednjom nogom po zemlji.

- Pa, ja, vidiš li?! Nikad nisi video konje da govore?! Hmmm... Dobro, možda i nisi, ne ljutim se.

Ovo je bilo suviše: On oseti naglu slabost u kolenima - i sede na zemlju.

- A... ja... A ko tebe čuva? - bupnu najzad.

- Ja je čuvam mladiću, ja, he, he, he. To su moji dragi konjići. Pa ne boj se, dugo nismo imali goste!

Okrenuo se za tren oko sebe, još uvek sedeći na tlu, oslonjen na ruke: Iz gustiša je izlazila pogrbljena starica, neuredne bele kose i kukastog nosa (ružna baš k'o veštica, pad mu na um), obučena u neku crnu odeždu što je možda, jednom, bila haljina. Lica zbrčkanog poput osušene jabuke, upalih obraza, bezubih usta - ali oči je imala tamne, žive, blistave oči koje nikako ne pripadaju tom licu i toj starosti. Bezubo je šušketala:

- Ah, ah... Sigurno si i gladan i žedan, umoran, da, da... A meni treba sluga, treba još kako... Hajde da se nagodimo - stupi ti kod mene u službu, jedno godinu dana da čuvaš moje kobile, he, he...

- Neee! - dreknu dečak.

- Ah! Mora da ti je ona baraba, Baš-Čelik, pričao svašta o meni!

No, utom se umeša kobila:

- Slušaj, mali, beži odavde što pre, jer nekog pokvarenog kao ova baba, nećeš vala sresti na sto vrsta odavde! A, bar ja je znam, njiii!

- Ćut' ti glupi stvore, da ti ne bih kožu odrala! - pisnu baba izmahujući rukom.

- Najpotuljenija baba u ovom delu zemlje, a to što svet propada - pa i treba da propadne ako si ti najbolji genetski inžinjer!! - praskala je kobila.

Dečak ih je zabezeknuto gledao, okrećući lice čas jednoj, čas drugoj, ali sad su obe vikale istovremeno:

- Napraviću tutkalo od tebe! - vikala je matora veštica. - Nezahvalna životinjo!

- Kad bi ti samo smela da me takneš malim prstom, ali ja ti trebam! - vrištala je kobila. - A taj tvoj ugled, oh, ništa od njega neće ostati, ja ću se za to pobrinuti! Biti muškarac, pa da te posle smrti jedna babuskera oživi u konjskom telu, i to još u ženskom telu, kobili, pa to je... Uh, njiii!

Još uvek sedeći, dečak poče da se povlači nazad, nastojeći da se odmakne, pa da onda ustane i udari u trk. Baba ga, međutim, spazi:

- Čekaj, dečače, čekaj, pa ne možeš tek tako otići! Odmori se, okrepi se, pa ćemo se možda dogovoriti: Na primer, da mi pričuvaš kobile, hajde, pogodićemo se...

- Ne, momak, briši odavde! - Kobila je bila vrlo ljuta, u uglovima usana pojavila joj se pena. - Slušaj, predložiće to pogodbu - da joj, kao, pričuvaš konje, to nije teško, mirni su, za platu izaberi konja koga hoćeš - a ako ne uspeš, e, ako ih izgubiš onda će baba da ti uzme glavu! Ali to se kao nikad nije desilo, mirni su konji, neće da beže! A to što se nikad nije desilo - šta misliš, čije su ono glave po babinoj tarabi?! Od naivnih konjušara, nego šta!!

- Prokleta, smrdljiva nezahvalna životinjo! To mi je hvala što sam ti podarila još jedan život, ti, ti...

- E, veliko ti hvala na telu u kome si mi podarila život, znaš! Njiii, eno ga opet onaj pastuv što me juri, ide ovamo! A ti babo, kad si tako pametna, objasni njemu da me se okane, ako možeš, a ja moram da idem! Joj!! - Kobila se prope, pa odjuri ka drugom kraju poljane. Pastuv koji dokasa do njih prodorno zanjišta, pa odjuri za njom.

- Je l' i on govori? - upita dečak, gutajući knedlu.

- Ama ne, on je običan konj. Ali njemu ne moš' dokazati, za njega su sve kobile iste! - Baba uzdahnu: - Nego znaš šta, hajde svrati kod mene. Ručaćeš, odmorićeš se, i ne boj se - neću ti ništa. Vidim, onaj Čuvar me je naružio ne može biti gore. A u svoje vreme, ja sam malo pobliže poznavala tog čuvara... Hajde, odmori se, razgovaraćemo - da progovorim još sa nekim osim sa besnom kobilom - i neću ti ništa, nikakvu pogodbu ti neću nuditi, veruj mi.

- Ovaj... ja bih... - poče dečak.

- Ma, ostavi to. Čuvar ti je rekao da meni možeš verovati - ako ne sklapamo posao. Ja ne jedem ljude!

- Pa... rekao je.

- Eto vidiš. Budi moj gost, onda! - i uzevši ga pod ruku, povede ga ka kućici, toročući prijateljski. Dečak je hodao, ne baš ubeđeno.

Ali, ubrzo se uverio. Kuvala je dobro - i obilno.

- I, kuda ideš? - upita ga posle ručka, smešeći se bezubo. Upravo joj je rekao da je presit, i da u životu nikad nije ovako jeo.

Razmišljao je nekoliko trenutaka. Polako je učio pravila ovog sveta.

- Tražim nekog, koga zovu "onaj što razgovara sa sovama".

- Čarobnjaka?! Gle, molim te, a zašto?

- Ovaj... možda je bolje da to ne kažem. Jedan kome sam to ispričao, nasmejao mi se u lice.

- A s kim si to razgovarao?

- Ne znam mu ime. Najviše je ličio na Ćosu na zecu.

- Ah, znam! Znači, pakosni patuljak je još živ! Sigurno je bio u lovu, zar ne? E, i taj će mi doći glave, pa ja stvarno nisam kriva što moja bića ponekad omanu. Kakav materijal imam, tako i radim! Kad se samo setim kako smo njega pravili - o, velika su to bila vremena, najveća, ali napravi jedan neuspeh, razbijaće ti se o glavu čitavog života...

- A šta ti baba, u stvari, radiš? - osmeli se on najzad.

- E, moj dečače... Šta ti znaš o ovom ovde? Doduše, dugo ne videh čoveka... Ja bih trebala da budem "genetski inžinjer". Samo, davno su prošla vremena kad sam bila "inžinjer".

- Genet... Šta?!

- Ma pusti! Ja pravim nova bića, kad mi neko naruči nešto novo. Sad, ne pravim baš ni iz čega, treba mi dobar materijal. E, nekad je bilo dobrog materijala, a sad - moram da se snalazim za mlada tela, ako dobijem i jedno godišnje. Eno vidiš, ona prokleta kobila: Ceo um nekog pametnog bića ja mogu da presadim, celu matricu ličnosti...

- Šta je to? Ne razumem!

- Ovaj... vidi. Jednom bio jedan izvrsni matematičar. Učen čovek. Sad, da umre tek tako, šteta bi bila neprocenjiva. I zato, nađeš telo, preneseš u njega matricu tuđe ličnosti - ne moraš čak sve, samo onaj deo što računa - i eto ti divan organski računar, pa još sam ide i sam se hrani! Da sam imala ljudsko telo, bilo bi bolje, ali saleteli me: Požuri, požuri! I koristeći njegov mozak, ja stvorim živi računar što će raditi bar približno dobro. - I usadim matricu u telo - one nesretne kobile. Pa drugo nisam imala! Naručilac se složio sa tim - ali kobila nije. Kad ovako radiš, preneseš i delove sećanja, i delove ličnosti. I sad ona hoće da me ubije, što se seća da je nekad bila muško - a sad, u ovom telu, pa još ženskom! Pa niko nije savršen!

Ne, nije razumeo sve, ali jedna potpuno nova slika poče da se ukazuje pred njegovim očima.

- Ti kažeš... da smrt...

- Da, smrt nije kraj. Nije, momak - samo ako imaš u šta da preneseš matricu ličnosti. E, nekad, to su bila vremena. Bilo nas je mnogo inžinjera, bili su pravi materijali, tehnika. Mogla sam da kloniram, da usađujem nove organe... Nisam morala da radim sa životinjama, osim ako nisam htela. A onda su Večni otišli...

- Ne razumem. A ko su Večni?

- Naši gospodari. Najstarija rasa, nekad su vladali ovde. Gospodari zmajeva. A onda su jednog dana otišli, niko ne zna gde. Valjda su shvatili da ovo propada, pa otišli... - ona setno uzdahnu.

Ćutali su nekoliko trenutaka, oboje zamišljeni.

- Zar su stvarno bili... večni? - upita on tiho.

- Gotovo da jesu. Nismo svi dugovečni ovde, ali to je ništa, prema njihovom veku. Oh tako sam se trudila da ma zapaze... Znaš, ovo je svet visokih mogućnosti, i to ti je životni stil ovde: Kad letiš, leti najviše što možeš, pa ma kako da se to plaća. Kad su mogućnosti velike - moraš živet na isti takav način Ali kad su otišli, mi svi što ostadosmo... - ona šmrcnu, i dečak zapanjen, vide jednu suzu što se skotrlja niz njen obraz. - Sve je pošlo nekako naopako. Tada - oh, pre koliko zima? Mnogo. Tada sam bila visoka, vitka i lepa. I volela sam onog dripca, ti ga zoveš Baš-Čelik. On se otada nije promenio - tako su ga valjda sazdali Večni, kad ga postaviše za Čuvara. Ja... mogla sam da se podmladim, ne kažem - pa u taj posao se bar razumem - ali eto, zapustila sam se. Pravila sam žive računare, nek sopstveni izgled ide dođavola... I eto, vidiš kako izgledam. Pa za koga da se udešavam? Za onu rugobu, Čuvara?! Bah!! - sad je već neskriveno šmrcala.

- A zašto praviš pogodbe sa putnicima, pa ih prevariš i ubiješ ih, kad ne sačuvaju tvoje konje? - ne izdrža on.

- Pa da dođem do novog genetskog materijal! Da dođem do novih tela, budalo mala, sa čime inače da radim?!

Sad se on uozbiljio.

- Nisam baš razumeo... Ali već sam čuo: I Šosa kaže - ovaj svet propada, i kobila. Šta to znači?

- A, to! Pa, ovaj svet stvarno propada, kolapsira. Skuplja se. Za razliku od tvoje, ovde se vasiona sunovraćuje. Zvezde idu, ne idu već jure ka početnoj tački - a još pre toga, kraj... Pa, eksplozija. Valjda su Večni to videli, i otišli u neki drugi univerzum.

- Ništa ne razumem.

- Niko to ne očekuje.

- Sunovraćuje se... Kako? Hoće li sunce pasti na zemlju, razbiti je, zapaliti je?

- Ne baš tako, ali ako hoćeš... Samo, to se neće desiti u tvom veku: Tvoj život je mnogo kraći. Stvar je u tome što mi koji živimo ovde sve to vidimo, znamo - i što ćemo sam kraj, kolaps, i dočekati.

Vešticu je napustio sasvim ošamućen.

13

- A kud si se ti zaputio ovim nedohodnim putem? - veli starac.

- Pa, dedice, idem da okušam sreću.

- E, sinko, na dobrom si putu, jer ti ideš putem sreće. Ako me uzaslušaš, bićeš i srećan i bogat. Ali ima na tom putu i velikih prepreka, moraćeš ih savladati. Nego, već tri dana ništa nisam jeo. Ako me čime poslužiš, neću ti odbiti.

Narodna priča
("Vilinski dvor")

Putujući to popodne, sasvim slučajno podigao je glavu, u visoko gore, u plavetnilu, video... pticu, pomislio je. Onda bi to bila najveća ptica koju je video u životu. Letela je vrlo visoko, ali morala je biti ogromna, kad je čak odavde ulivala poštovanje. Napregao je oči: Ne, nisu to bila obična ptičija krila, više su ličila na krila slepog miša. Pa i glava je bila čudna, a najčudniji je bio dug zmijoliki rep koji se vukao u uvijao za njom. Onda ptica naglo poveća visinu, zraci sunca padoše na nju pod drugim uglom - i ona blesnu poput starog zlata, kao da je cela prekrivena zlatnim metalom. Tiho je iščezla u izmaglici a on je otišao vrteći glavom, i dugo se osvrćući.

Ta ptica tako je ličila na zmaja.

Ne skidajući pogled sa planinskih vrhova koji treba da mu posluže kao orijentir, predveče je stigao do mračnog klance visokih, strmih zidova, na čijem dnu je tekao bučni potok. Sunce je već dotaklo visove na zapadu, senke su se produžile, klanac pred njim bio je pun senki, i bio je nešto strašno u hladovitom, uskom prolazu i dubokoj provaliji pored koje je vodila staza. Nagnuo se oprezno i pogledao dole, odakle se čuo raspričani potok. Jedva ga je video, kao svetlu traku: Na dnu klanca već je bilo veče.

Odlučio je da prenoći na ulazu, i da tek sutradan produži dalje. Klanac ga je plašio. Konačno, bio je u vilinskom svetu, i ko zna šta će još pronaći. Ovde će sačekati jutro.

Dopalo mu se jedno mesto sa visokom travom, zaklonjeno kamenom humkom, nakupio je suvih grana i lišće, i seo na ovaj ležaj. Veštica - pitao se sme li tako da je zove - dala mu je i nešto hrane za put: Razvezao je mali zavežljaj koji je imao, i počeo da jede.

Onda začu kašljucanje iza sebe, i sledi se.

- Dobro veče, dečače. - začu starački glas. - Mogu li da sednem i odmorim se, ovde?

Polako se osvrnuo. Nizak starčić, u pohabanoj odeći, oslanjao se o veliki, čvornovatu batinu. No, ovaj je imao urednu kosu, i kratku belu bradu, i slab osmeh na zboranom licu. Zbilja nije izgledao opasno, i bio je sam, koliko se videlo.

- Dobro veče, deda. - odgovori oprezno. - Sedi, kako da ne. I ti putuješ izdaleka?

- Putujem, jakako. - reče starac, umorno se spuštajući preko puta njega. - Noć ide, valja se odmoriti.

Dečak ga je gledao nepoverljivo. Istina, beše na oko običan starac - ali, nije mogao da smetne s uma na kom se mestu nalazi. Ovde konji i zečevi govore, veštice zovu na ručak, on sam krenuo je čarobnjaku - i ko zna kakvog još sveta ima ovde. Ali s druge strane, valjda i tu živi poneki dobroćudan, običan starac.

A ovaj je baš tako izgledao.

- Evo, deda, založi se. Imam nešto hleba i sira, podelićemo.

- E, hvala, sinko, baš ti hvala. Dobar si ti. - reče čiča raspoloženo, posluživši se. - A ideš li izdaleka? Hmmm. - osmotri on dečaka. - Ideš, ideš, to vidim i sam. Pa, kako si prošao pored Čuvara?

- To, izgleda, svi ovde odmah primete. - mrko odvrati dečak.

- Pa, vidi se, ha, ha, ali nemoj da te to zbuni. Dobar si, veoma dobar, kad si prošao kroz Kapiju, he, he. To nije lako, veruj ti meni.

- Znam. - odvrati njegov sagovornik, žvaćući.

- A imaš li neki jak razlog, kad si potegao čak ovamo? - Čiča je upravo prelomio komad hleba, i zagledao se dečaku u oči. - Nisi ti došao ovamo bez velike muke, he, he, he.

- I to se vidi?

- Vidi, jakako.

- Pa, ništa se, izgleda, ne može sakriti. - progunđa dečak. - Imam golemu muku, deda, i tražim čoveka po imenu "Onaj ko razgovara sa sovama". Uputili su me ovim putem, ka njegovom dvorcu. Znaš li, ima li još mnogo do tamo?

- Njega tražiš? Hmmm... - starac je sporo žvakao. Ne, nema još tako mnogo, uskoro bi ga mogao pronaći. I baš njega, hmmm... Znaš, poznavao sam ga, davno. - On se ispitivački zagleda u dečaka. - Nije on loš, bez obzira šta se priča o njemu, i valjda će ti pomoći... A šta će ti?

Dečak napravi grimasu, i ostavi i hleb i sir.

- Nemoj, deda, i ti. Koga god sretnem, pita me zašto idem kod njega, pa ako kažem, ili mi se smeju u lice, ili me izruže što tražim nešto za sebe, kad ovamo ovaj svet propada. Dolazim ... izdaleka, i teško mi je da mislim na vaš način, da se ponašam na vaš način. A niko to ne vidi!

Čiča je zamišljeno zurio u vrhove svojih opanaka.

- Imaš ti pravo, momče. Ovde su svi opsednuti tom mišlju da svet propada - a nije to najstrašnije, ne, nije... Bar ja to znam. Ti si zbunjen. Znaš li ti uopšte nešto o ovom svetu, a?

Dečak je bio iznenađen.

- Znam ponešto: Da će da propadne, za mnogo više od jednog ljudskog veka, ali to će dočekati oni što sad žive ovde... Da stanovnici vaši neobične moći imaju, bar za mene: Vama je to, izgleda, obično. Da je ovo svet velikih moći i još većih želja - tako mi ona baba reče - i da su svi padovi još dublji, nego što mi možemo i da zamislimo. A kako će to svet da propadne? Hoće li onda i onaj drugi, moj svet, da propadne?

- Pa, neće, on će nastaviti da postoji. Znam da je vrlo teško da razumeš, ali pokušaj ovako: Ova dva, tvoj i moj univerzum, nipošto nisu jedini: Ima ih još. O, bezbroj svetova je u reci Vremena. Ali da te ne zbunjujem Vremenom: Ovaj univerzum može da se sunovrati sam u sebe, a da drugi ostanu. Možda će, jednom u budućnosti, materija svih svetova kolapsirati u početnu tačku... Ukupna Vasiona se širi, i sažima - ali unazad, kroz vreme, i proces je zatvoren, i večan. Zmija griza svoj rep. A u toj igri, šta su naši pojedini univerzumi? Tvoj svet - on je zbir mogućih ishoda u jednoj ravni fizičke realnosti. A ovaj moj - on je zbir drugih ishoda od istih događaja, ali - to su sad ishodi u nekoj drugoj ravni fizičke realnosti. Ali - zato ono što je nemoguće u tvom svetu, ovde izgleda sasvim svakodnevno, obično. A pravo pitanje je - koliko ima tih "ravni fizičke realnosti" ?

Starac zaćuta.

Dečak ga je gledao zabezeknut.

- Šta si ti? - promuca. - Mudrac? Vrač? Prorok?

Starac pogledom potraži njegovo lice u tami. Noć već beše pala. Zatim ispruži ruku - i tačno između njih, na goloj zemlji, buknu vatra koja se odmah uzdiže i ojača. Osvetljeno plamenom, njegovo lice izmenilo se - sad je imalo nešto od čega dečak, dotle skamenjen, uzdrhta. Odjednom oseti da mu je vrlo hladno uz leđa.

- Ja sam - progovori starac izmenjenim glasom - ja sam Trudveg Hjelmdar, što izvorno znači: "Onaj ko razgovara sa sovama". Ja sam tumač senki, sto četrdeset sedmi Majstor Besmrtnog Reda vatre - i jedan od poslednjih učenika Večnih!

Rekavši to, on ustade. Sada, osvetljen plamenom, uspravan - izgledao je mnogo viši i jači. Ispred njega, dečak se trže i pade na kolena, spustivši glavu do same zemlje.

- Gospodaru! - reče tiho.

- Ustani dečače! - progovori starac čvrstim glasom.

Drhteći, dečak ustade. Pokretom ruke, starac ga pozva da stane pored njega. I dok je plamen postajao sve viši, sad skoro iznad njihovih glava, starac položi ruke na dečakova ramena. Ovaj se usudi da podigne glavu - i ostade, pogleda prikovanog ua blistave starčeve oči, u kojima se ogledao plamen.

- Znam šta tražiš. - reče "Onaj ko razgovara sa sovama". - Očekivao sam dolazak jednog dečaka, ma kako to bilo neobično. I to je paradoks, i verovatno će se naša dva univerzuma posle ovoga zauvek razići. Ali neka bude! - I on podiže glas. Dečak oseti vrelinu u glavi i u celom telu, dok je starac grmeo: - Ja, Trudveg Hjlamdar, proizvodim te u viteza Besmrtnog Reda Vatre, poslednjeg viteza poslednjeg Velikog Reda! Neka deo moći Večnih pređe na tebe! - Dok je izgovarao ovo, gomila iskrica razlete se pucketajući iz razbuktalog ognja. - I ja, sto četrdeset sedmi Majstor, po prirodnom pravu dajem ti ime Sigurd Harvanien - što izvorno znači "Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka"! I neka bude tako, od sad pa dok svetlost Stiklastadira ne potone u ništavilu! - Dečak ga je gledao zanesen, činilo mu se da u glavi čuje jeku bojnih truba, nije osećao tlo na kome je stajao: - Pogledaj Sigurde Harvaniane! Niko ti se više neće smejati zbog tvog nakaznog izgleda, naprotiv, biće počastvovan ako ga ti primiš u društvo! O, plašiće te se, ili će te voleti kao prijatelja, ali s porugom je gotovo! - On zastade i poćuta nekoliko trenutaka: - A tvoja poslednja želja, da te ljudi zbilja vole... - Onda progovori tišim glasom: - Za to ne mogu da učinim ništa. Da te nako iskreno voli, retko je kao bljesak zvezde padalice na nebu - i za to se moraš izboriti sam! Ali, sad bar imaš čime! I sad - sam izaberi šta ćeš činiti.

Dečak spusti pogled: Njegova iscepana odeća ležala je na tlu, oko njega. Stajao je nag. Pogleda snažne, mišićave noge, koje više nisu bile krive. Pogleda prava ramena i isturene grudi, nekad žalosno mršave. Savivši ruku u laktu, s nevericom je posmatrao napete mišiće. A onda, opčinjen, ponovo pogleda Majstora.

- A šta sad da radim? - upita.

- Bojnog konja i vitešku opremu naći ćeš na ivici one šume, odakle si danas izišao. - Učini mu se da iz mraka čuje njištanje konja. Starac se osmehnu: - Ne boj se, običan konj, nikakav brbljivi ždrebac - proizvod genetskih magova... Izaberi: Možeš se kao silni vitez vratiti u svoj svet - to si i želeo - i potražiti sreću. Kad to učiniš, mislim da niko više neće moći da pređe ovamo, jer nam se svetovi odvajaju zauvek. Doduše, moraš kraj čuvara...

- Gospodaru. - reče mladić. - A zašto ti ne odeš sa ovog sveta što umire?

- Ne mogu. - osmehnu se starac. - Čak i ja imama ograničenja. Moje mesto je ovde.

- Rekao si... da izaberem.

- Da. Druga mogućnost je da navučeš oklop, uzjašeš konja i ostaneš ovde. Jer, još dugo imamo da čekamo do kolapsa, i još mnogo posla bilo bi za tebe: Upoznao bi vilenjake, sreo zmajeve, okušao svoju moć u borbi protiv Jarevida Prokletog, protiv njegovih hordi vodenjaka i vampira, što dolazeći kraj hoće da učine još gorim... Mi smo dugovečni, tvoj život je kraći, ali mogao bi steći besmrtnu slavu. Zamisli: Daleko odavde, u jednom tajnovitom dvorcu, čuva se čudotvorni mač. Zabijen je u kamen, na kome piše: "Ko ovaj mač opaše, biće jak kao hiljadu ljudi". Još jedna od stvari koja nam je ostala od Večnih. Ne znamo zašto su nam ovo ostavili, ali ni ja, ni bilo ko drugi, nismo uspeli da ga se domognemo - do sada. Jarevid Prokleti ga takođe priželjkuje. Možda ti... Prava stvar za mladog viteza, a? Zamisli tu budućnost!

- Gospodaru. - progovori mladić. - Odlučio sam.

14.

- Ovladao je esencijalnim slikama koje se mogu dočarati samo u umu, slikama paradoksalnih krivih koje se eliptičnom logikom spuštaju u ravan fizičke realnosti.

Gregory Benford
("Vremenski pejzaž")

U smiraj dana, u besnom galopu, izbio je na obalu jezera. Naglo je zaustavio konja, koji se prope: Poslednji sunčevi zraci padoše na njegov oklop, i ovaj zaplamte za jedan trenutak, tu kraj tamnih voda, naspram šume u kojoj su se senke već sklopile.

Čuvar je mirno sedeo na velikoj steni, koju je s jedne strane potkopalo jezero. Izgledao je isto kao i prošli put.

- Dobro veče, prijatelju. - reče tiho Baš-Čelik. - vidim, porastao si.

Oznojeni konj je poigravao, frkćući, dok mu je iz nozdrva izbijala para. Njegov jahač prebaci koplje u desnu ruku, a levom poteže uzde.

- Dobro veče i tebi, Čuvaru Kapije. Nisam više ružni sluga, vidiš i sam. Dobio sam sve ovo, i Bog zna čime sam to platio, jer ja ne znam. Ali plaćeno je - i ja se vraćam da potražim svoju sreću. A ti mi stojiš na putu. Boriću se s tobom!

- Borićeš se sa mnom? - ponovi kao odjek Baš-Čelik.

- Čarobnjak me pretvorio u viteza, što je bila jedna od dve moje najveće želje. I ne znam da li sam dorastao da se borim s tvojom paklenom silom - ali sad idem da ispunim drugu želju. Nije važno da li ću poginuti ovde na obali - važno je da ću jurišati. Brani se! - i mladić, spustivši koplje, obode konja koji zanjišta tako prodorno, da močvarne ptice, uplašene, prhnuše iz trske i kričeći odleteše u jezersku izmaglicu.

Baš-Čelik samo podiže ruku.

- Prođi slobodno, prijatelju. Plaćeno je.

Mladić zaustavi konja.

- Plaćeno?! - prozbori tiho, ne verujući da je dobro čuo.

- Ja sa Čuvar. Moji gospodari me postaviše da ubijem svakog ko pokuša da prođe između svetova, jer puno jada beše zbog toga. I od tada me još nikad, niko nije pobedio. Do nedavno, kad su pronašli zaboravljene čini. - Baš-Čelik govorio je sporo i tiho, kao da se obraća detetu. - Uzeh ti jedan život, prvi put. Uzeo bih ti i drugi sada - ali, naišao je neko, i životom svojim platio, i za tebe.

U jednom trenutku učinilo mu se da je sve stalo - učinilo mu se da je stalo i njegovo srce. S naporom je pokrenuo usne, da bi prošaptao:

-Za mene? Ko... Kako?

- Tvoja drugarica, mala sluškinja, kojoj ni ime ne znam. Rekao bih da te je ona stvarno volela. Ako si to tražio - nisi ovamo morao ni dolaziti.

Čuvar, šuma, obala, sve to krenu u krug pred njegovim očima, i on pobode koplje u zemlju da se osloni, da ne bi pao iz sedla.

- Kako? - prošaputa.

- Kada si otišao, ostala je sama u šumi. Nazad nije mogla. Istina, bila je slobodna - ali ti si joj bio drag: Zato je krenula ovamo, da ponovo bude sa tobom. Čini za prolazak je znala - valjda si joj ti rekao. A kad se pojavila, nisam je ni prstom taknuo: Prosto, videla me - i presvisla od straha... Umrla je, a da ništa nije znala - umrla je zbog tebe.

- Zbog mene - ponovi mladić šuplje.

- Prijatelju, ne stoj tu i ne ponavlja moje reči. Ona je bila putnik - i ja bih morao da je ubijem. Ali ona te je volela. Svesno je stavila život na kocku, umrla je zbog tebe - ali i za tebe. Smrt njena bila bi sasvim nekorisna, kad ne bi bila cena: Otkupila te, poštuj to. Prolazi dakle, plaćeno je.

- Ja... oh, ja...

- Da te sad ubijem, opet bih uzeo dva života zbog jednog čoveka, a to ne mogu: Sazdaše me tako. Čuj, ovo jeste svet prividno neograničenih mogućnosti, ali sa zahtevom, raste i cena. Cena se ponekad proteže ne samo na ovaj, nego i na ostale svetove: Ponekad, može platiti još neko za tebe. Prolazi, ne zaustavljaj se - i pamti je.

- Ona me je volela... tako... - borio se dok je izgovarao svaku reč.

- Onakvog kakav si. A ti si hteo da se menjaš i tražiš ljubav po drugim svetovima. - reče Čuvar.

- Ja to nisam video. - šaputao je, dok su mu se suze slivale niz lice.

- Onda, šta ćeš učiniti? Svetovi se ubrzo razdvajaju.

Mladić je gledao nekud prema jezeru u sutonu, ali nije ga video: U duhu, video je prizore svog sveta - dvorove, vitezove, sluge, jad, bedu, zlato, bičeve, rane - pa onda lice male sluškinje. Sad ga je video sasvim jasno, i znao je da neće moći da ga se oslobodi. Sigurno ne na svom svetu, u kome je tako žarko želeo da potraži sreću.

- Vraćam se. - reče muklo, okrete konja i otkasa nazad - ka svetu vilenjaka, veštica, zmajeva, tamo gde ga čekaju Trudveg Hjelmdar, čarobni mač, bitke... Gde ga čeka sudbina.

Baš-Čelik gledao je za njim, osmehnut.

KRAJ

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]