Библиотека српске фантастике

Владимир Лазовић

Ловац змајева, пријатељ вилењака

- Разлика се појављивала у интерпретацији експеримента. У Танинговој слици, једна врста таласне функције слична старој квадратној функцији, давала је те различите исходе парадоксалне петље. Али та нова таласна функција не описује вероватноће - говори о различитим универзумима. Кад се успостави петља, универзум се расцепи у два нова универзума. Ако је у питању једноставна петља типа убиј-свог-деду, онда ће резултирати један универзум где је деда преживео а унук ишчезао, и други универзум у коме се унук опет појавио, по обављеном успешном путовању кроз време убио свог деду, а онда одживео све своје године, заувек измењене тим чином. Ни у једном ни у другом универзуму ником се не чини да ту има ичег парадоксалног.

Gregory Benford
("Временски Пејзаж")

- Једне ноћи стане неко на вратима лупати: Задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрхтати. Наједанпут неко проговори:

- Отворите, царевићи, врата!

Народна прича
("Баш-Челик")

Пролог

Пламен буктиње треперео је, огледајући се кроз безброј немирних ликова на три сребрна пехара. Вино је искрило у њима.

Кроз прозор без капака увлачила се ноћна студен - а камени зидови беху хладни као зидови гробнице. У сваком углу горела је по једна бакља, тако да су се сенке учетворостручавале, и стварале чудне призоре по зидовима.

Напољу у тами, по други пут се огласила птица: Зазвучало је то као пакостан вештичији кикот.

Крупан човек седео је налакћен за столом. Други - брадат, обучен у црно - седео је нешто даље на ниском троношцу. Трећи, висок и мршав, с рукама на леђима, спорим кораком премеравао је собу. Застао је код супротног зида, и врховима прстију прешао низ сечива два укрштена мача, постављена на зид као украс.

- Никад те не упитах, господине и рођаче, зашто си у ствари отишао у свету земљу. - огласи се човек за столом, посежући за пехаром. Тежак и набијен, округле главе, великих бркова и косе црне, ошишане у круг као испод лонца, упркос дебљини имао је у држању нешто што је говорило: "Овде сам ја господар". Причао је споро, брундавим гласом: - Ниси ми раније изгледао толико побожан и спреман да идеш све до Јерусалима. С друге стране, рекох, ако ми се рођак не врати, мораћу да се бринем и о његовом имању, шта је - ту је. Но, вратио си се, Богу хвала - осмех прелете лицем оног који је стајао - али с невероватном причом. Да ли си донео још нешто, опипљиво?

Човек који је стајао саже се да узме вино. - Злато. - рече, прихватајући пехар. - Знаш и сам, злато. Али нисам га донео колико сам очекивао. - Отпивши, додаде: - Добро вино.

- Па, зар тако мало злата?

- Не баш тако мало. - одговори гост, отирући усне рукавом. - Али други донеше више. Тамо злато ипак не лежи по земљи. - Имао је уско, преплануло лице и упале образе, јагодице испод очију избачене, проређену сиву косу, скоро седу, а кожа на његовим рукама и лицу беше сува као пергамент. Изгледао је управо као да га је шибало безброј пешчаних олуја, као да му је пустиња испила сокове из тела. Али оно што је остало, била је снага: То је одавао ход, начин на који је напунио пехар. - Али највредније што сам донео је прича, а то би ти требало да увидиш.

- И није ти било мрско да се придружиш западњачкој војсци?

- Ха, ха! А зашто би, ако помињу злато?! Кад се оно пре три године наш господин састао са царем Фридрихом, вођом крсташа, тамо у Биограду, искористих прилику и прикључих им се, а они не имаху ништа против. Обукох белу хаљу, приших на груди крст црвене боје, и одох у Свету Земљу. О, било је много таквих!

- Свакако! - осмехну се онај за столом, показујући зубе. - Нисмо стигли да попричамо ни о биткама, ни о лепим женама тамо, а ?!

- Могао бих три ноћи да ти причам о градовима које не можеш ни да замислиш, злату и лепотицама, о покољима, о "Пољу смрти" - кад изгибоше витезови - темплари, храбри и сулуди... Али имам бољу причу за тебе, рекох ти. Послушај ме, рођаче. Ово је нешто што се указује једном у животу!

- Хммм...

- Још сумњаш?

- Ја признајем моћ мача - и моћ злата. За тебе мишљах да те моћи познајеш још боље од мене. Сад - ТИ долазиш и хоћеш да поверујем у нешто... Ма брига ме што је то јерес! Али да одем и јурим шотеке, вампире, језерске змајеве...

- Мислиш, пустињско сунце попило ми мозак?! Питај онда овог злодуха што ти седи уз колено, знам да и он зна понешто!

Онај трећи, увијен у црну одежду, само се насмеја у рашчупану браду. При том му очи синуше: Слика злобе која чека.

- Па ствар је у томе што сам њега већ питао. И он каже да познаје ту причу. Јесте, то је најтајнија тајна - али нити он, нити ма ко кога познаје, зна кључа. А ти...

- А ја сад долазим и доносим вам кључ. Начин и речи које треба изговорити, да би заробили демона!!

- Да. Једино ми није јасно зашто не покушаш сам, кад све то имаш?

- Зато јер не могу сам. Већина људи које знам побегла би вриштећи, кад би видела ЊЕГА. Зато се морам ослонити на драгог рођака - и ову сподобу, твог травара, јер помоћ ми треба! И не тражи скривену замку у мојим речима, брате, добит је тако велика, да ће бити довољно за обојицу. И превише. Па будимо онда великодушни!

- Ха, добро речено! Како си рекао да се зову ти, у чијем си заробљеништву био?

- Асасини. Због отрова ашиш - или хашиш - који узимају, и који им отвара пут у други свет. Чуј, мрачнијих и убилачкијих створова не видех у свом животу, а ја знам шта говорим. Не разумем још чему да захвалим за прилику кад им утекох!

- Шта су они?

- Ни секта, ни витешки род, а опет помало од тога. О, много крви пустише они господи крсташима. Води их Старац са планине... Не, најважније је то што упражњавају чаролије. А ја сам био сужањ - али сужањ што слуша, и брзо схвата.

- Па ипак, како си дошао до тајне?

- Не рекох ти да, кад сам побегао, успех да одвучем и једног од њих, али не због откупа. Ход кроз пакао беше наше пробијање преко планине и кроз пустињу. Али успео сам да нас извучем. А онда, у осами мог логора, измислио сам нове муке, само за тог скота: Био је тврд, али чак и он је на крају проговорио. - Благ осмех пређе крсташевим лицем. - Натерао сам га да говори о највећој, најстрашнијој чаролији, коју ни они никад не изводе - јер се боје! А кад је то грцајући испричао, натерах га да изведе пробу: Предамном је поновио врачање, за тренутак призвао ту слику с оног света - и ја сам га видео! Схваташ, видео!! Само за тренутак, али деловало је! Дотукох онда мог асасина, и пођох кући. Тамо више нисам имао шта да тражим.

- Онај ко може да заузда демона... - поче опрезно човек за столом.

- ... може да покори свет. Тако је, рођаче. Знам да се на тебе могу ослонити!

- Чиме то плаћамо? Нечим ипак морамо!

- Па, можда нашим бесмртним душама?! Ха, ха, ха, ха!!

2.

Када су оно донели, дечак је баш радио свој уобичајени преподневни посао: Чистио коњушницу, и у великим дрвеним ведрима износио ђубре. Зато ништа није могао да види, сем да су се многи сјатили на унутрашње двориште, кад је господар са пратњом ујахао у град. О, отрчао би и он - али одмах се сетио тешких шамара коњушаревих, и још више се погнуо над метлом.

Ипак, беше зачуђен узвицима које је чуо: - Нечиста сила! Удри ђавољи накот! Кудљак, људи! - и схвати још да су војници разјурили гомилу, и то нешто одвукли негде.

Врло чудно.

У нечисте силе није веровао ништа више но остали: Оне су постојале и мучиле би сваку смртну душу, кад год би Онај Што Је Љубав скренуо мало свој поглед са људи. (Додуше, силе таме или су често претеривале, или би тај Што Је Љубав, задубљен у неки други посао, задуго заборављао на своју децу. Јер живело се кратко - али то је могао бити добар живот, ако патња не пређе извесну границу.) Тек, било му је драго што изнад коњушнице, где је спавао под кровом са још неким слугама, висе венци белог лука против вампира. Веровао је у вештице, уроке, знао је да се пред крваве догађаје рађају чудна деца са животињским главама, ђавола се бојао као и сви остали - али није претерано размишљао о томе.

Кад грми, плашљиво би се склупчао негде, а постио није само за свеце већ целог живота - такав је био јеловник шталског момка. Веровао је помало у суђаје и шумске духове, о којима су жене понекад причале увече - приче које су наследиле од својих старих, из не тако давног доба, кад је богова било више, и кад су неки од њих живели и у великим, усамљеним храстовима.

За разлику од старијих дечака, није волео да гледа смрт, није кињио животиње. Зато је у њиховим очима био још смешнији, али то га није погађало, и своје понашање није изменио.

Не тако свесно да би то изразио речима, и не из страха за своју душу - просто, патњу није подносио, није хтео да је задаје.

Једна од ствари коју је запамтио заувек, била је сцена од пре пар година: Деца су мучила пса-луталицу, претходно га везавши кратком узицом за дрво. И док је животиње, окрвављене главе, цвилећи умирала под каменицама које су пљуштале - његове раширене очи ухватиле су стакласт, пун патње псећи поглед који се гасио.

Побегао је јецајући. Од тада су га још мало више ружили и пљували. А онај поглед је запамтио заувек. Те исте ноћи, дуго је плакао - за родитељима које никад није упознао.

Те очи беху тако људске.

Одједном, сад се сетио овог призора, баш док је прелазио двориште, и док је с напором теглио тешко ведро натоварено балегом, сетио се и нехотице застао, отресајући главом. Један од оружника управо је пројахивао иза њега - и кад дечак нагло стаде, коњ иза њега се трже, и зањиштавши, одскочи предњим ногама у страну, да избегне изненадну препреку, а дечак уплашен, испусти ведро и ђубре се просу по каменим плочама.

Јахач се окрете у седлу, бич фијукну и спусти се преко рамена и шака, које је дечак рефлексно истурио пред лице. Ипак, врели бол обори га на колена.

- Глупа, неспретна наказо! - довикну војник и откаса.

Најмлађа слушкиња, стојећи на вратима кухиње, све је видела: Начинивши брзу гримасу, уздахну и притрча дечаку, који се придигао на лактове. Спретним покретом подухвати га око паса, и поможе му да устане. Дуж десне подлактице имао је дугачку црвену пругу - кожа беше прсла свом дужином.

- Не боли пуно? - упита га тихо.

- Не. - рече он промукло, додирујући ожиљак. - Сад морам да покупим ово.

3.

- Једном цар пође у лов, а њему каже: "Остани ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш - вели - да отвориш три-четири одаје, тамо ћеш видети да имаде и сребра и злата, оружја и многијех другијех драгоцености, напослијетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер - вели - ако то учиниш, зло ћеш проћи."

Народна прича
("Баш - Челик")

Зашто стално мисли о томе, ни сам није умео да каже. Ваљда због свих прича полугласно изговорених, којих се наслушао у дворишту, код ковача где су доводили господареве коње, или увече, у изби где су јели шталски момци и где је он, најмлађи, седео у куту мрачне, загушљиве просторије, подаље од осталих који воле да ударе, заливао водом комаде хлеба које је јео и слушао бучан, глуп, припит, псовкама крцат разговор слугу који су седели за столом, пијући лоше, разводњено вино. Довољно прича да распале искру радозналости: Све што је чуо било је крајње необично, често у супротности са оним што је чуо од других раније - и било је више но довољно тога, да пожело да види предмет тих прича.

Јако је то желео, а ни сам није тачно знао зашто.

Кад год је неки разбојник требало да буде погубљен, или ухваћеном лопову да се одсече рука, његови вршњаци трком би се скупљали на угаженој пољани пред градском капијом. Није јурио да види те призоре - за узврат, бивали су још грубљи према њему. Звали су га Балегар, због посла који је обављао, никад правим именом, Зато што је био ћутљивији и усамљенији, они старији често би га тукли. Једном - то је била шала којој су се највише смејали - гурнули су га у гомилу ђубрета, а чак и господарев син, који је случајно наишао, смејао се гласно његовом изгледу.

Од тога није постао друштвенији.

Али приче које су оружари, куварице, хајкачи, праље, војници испредали, имали су нешто посебно: Застао би кад би чуо да разговарају о томе, притајио би се готово не дишући, да би чуо што више - да га не виде и не отерају псовком или ћушком, малог прљавог дечака који нема нигде никога.

Једино што је осто у свим тим причама, могао је да закључи, било је да је господар, враћајући се са пратњом из лова, у шуми пронашао нешто, и да је то нешто рањено, живо биће - довукао кући. ТО је личило помало на човека утолико што је имало тело, главу, руке и ноге, и ту је свака сличност престајала а машта добијала крила; приче оних који су били са господарем и оних који су ТО видели први пут у дворишту куле много су се разликовале: Да ли је ТО мењало облик?

Како То изгледа, мотало му се по глави, док је исправљао леђа која су болела, ослонивши се о метлу.

Јуче, чучећи иза једног стуба, слушао је заповедника господаревих оружника, брадатог челника Завишу како, натежући вино из крчага, прича неколицини војника и штитоноша да су ТО у шумском густишу први открили пси, и да су се просто помамили: ТО је личило на човека, лежало је без свести или мртво, у локви неке лепљиве црвено - жуте течности - крви? - а једна нога и једна рука беху му сломљени: Из подлактице је извиривала кост. Мало даље пронашли су велику чистину у шуми - згариште где је огањ сагорео многа стабла, црну, угарену земљу, као да је гром ударио претпрошле ноћи кад је била велика олуја. Пребацили су ТО преко коња, који се грдно препао и никако нису успевали да га умире; но, господар је наредио да га довуку у замак.

У кухињи, док је жвакако комад жилавог меса који му је дала нека слушкиња добра срца, слушао је из прикрајка разговор куварица и праља, које се причале о свему и гласно се кикотале: И о војницима са којима су провеле прошлу ноћ, и о томе шта би могле да раде вечерас, и о чудном створу што су га виделе у дворишту, кад су се јуче стрчале на капију, чувши узвике и изненађено дозивање. Неке су тврдиле да ТО има две, а неке четири руке, зелену кожу, ружну животињску главу - псоглав, цичала је једна - и да је имало огроман уд, већи него и у челника Завише, што изазва ново поцикивање и смех налик кокодакању.

Случајно налетевши на неколико стрелаца - стражара, ознојених и зловољних у тешким панцирима по топлом дану, чуо је да ће то биће господар вероватно поклонити кнезу Војину за почетак турнира, и да ће онда или рашчетворити, или спалити ђавољи накот, или и једно и друго.

Значи, то је било живо. Још увек.

Сувише новог и непојмљивог за дечака.

Да, у свим разговорима било би наглашено - у подрум, у који су створење стрпали, нико не сме да завири без господареве дозволе.

4.

Те ноћи, дечак усни сан какав је, у длаку исти, сањао с времена на време већ годинама. Додуше, не баш често - а то је био један од лепших снова.

Стара накривљена колиба, зидова обраслих маховином, стоји на ивици црне шуме. Прозори су затворени грубим капцима, врата забрављена. Висока трава и лесково жбуње скоро да је заклањају од погледа са чистине. Вече је: У шуми, под тешким крошњама, већ је мркла ноћ.

Само слаб ветар шапуће у сламнатом крову.

Кашљуцајући и вукући ноге, стазом из шуме наилази старац. У белом хаљетку, око појаса стегнутим ликом, огрнут црним огртачем који се скоро вуче по тлу, бос. Чак и у сумраку види се да на лицу нема ни једног места које није покривено сплетом бора: Дуга, седа коса пада му на рамена, а необична брада - богата, бела као снег, спушта се до колена. Некад висок, а сад већ погурен, хода стазом загледан у земљу: Нема потребе да подиже поглед, јер овај пут може да пређе затворених очију.

Не подижући главу, застаје пред колибом и кошчатим прстом додирне вратнице. Врата се отварају шкрипећи, да би човека могли да подиђу жмарци.

Али ни једног човека нема наоколо.

Старац ступа унутра, у једину, мрачну просторију. Само, колиба унутра изгледа много, много већа, зидови су од нечег што подсећа на камен али је још трајније, нема оних прозора који се виде споља. Само жеравица која тиња на великом, озиданом огњишту крај зида наспрам врата, и око ње круг слабе, црвенкасте светлости.

Он затвара врата и спорим кораком преко црног, рапавог пода, прилази огњишту и распирује ватру. Пламен оживе, уздиже се - сада по зидовима поиграва дивовска старчева сенка. Ничег нема у колиби - осим три врло велика, прастара дрвена ковчега, окована гвожђем и затворена тешким поклопцима.

Хтеде да прочисти грло - али то испада дуг старачки кашаљ. Дошавши до даха, љутито поправља браду. Окреће се пламену и каже само:

- Онда ?

Ћутање. Затим, ниоткуда долази шапат. Док глас изговара речи, пламен се повија као од ветра, пада, диже се поново. Глас је дубок и далек - да ли то шапуће сама земља?

- О, Усуде, вечерас ћемо делити несрећу.

Старац замишљено чешка браду.

- Опет?

- Усуде. - шапат је незнатно дубљи. - Вечерас ћемо делити несрећу.

Старац уздише: - Добро.

Вукући ноге, прилази најближем од она три велика ковчега. Овлаш додирује прстима поклопац, и овај се подиже. Сандук је близу огњишта: Под светлошћу, види се да је сандук до врха пун бакарних новчића, потамнелих, искривљених, најситнијих могућих новчића, сиротињских, скоро без вредности. Таквом новчићу обрадовао би се само убоги сиромах.

Старац се нагиње, до лаката завлачи руке у новац, гадљиво, пазећи да му брада не упадне унутра. Обема рукама, снажним замасима, као двема лопатама избацује новац из сандука, и бакрењаци се расипају по читавој соби, весело се котрљајући по поду. - Какав новац, па и звечи лоше кад падне! - гунђа овај и шакама избацује даље. Соба је пуна звука металне кише - и одједном, тишина: Старац је избацио скоро све, осим последњих новчића на дну, усправља се, мршти и пита:

- Јели довољно +

- Довољно је. - одговара шапат.

- Онда, вама који сте данас рођени - Усуд мрзовољно изговара обредне речи - како мени вечерас, тако вама довека!

Не имали у животу ништа вредније од овога! - и направи рукама неодређени покрет, ка поду покривеним бакрењацима.

Да, он би радије посипао златни или сребрни новац, из оних других сандука - али СИЛЕ желе да досуђују само беду и несрећу - таква су времена.

Ритуал је прецизан, и старац мора да пита:

- Је ли свака душа обележена једним новчићем?

- Јесте. - одговара шапат. - Свака.

Старац подиже руке, и већ је удахнуо да изговори речи којима ће се новац сам од себе вратити у сандук, кад му поглед привуче светлуцање с пода, баш крај његових ногу.

Сагиње се с неверицом, уздишући, и подиже један новчић. Не може да верује, окреће се ватри да би боље видео: Нема сумње, ово је златник. То је немогуће, шапуће, то је немогуће - али златник тврдоглаво сија на његовом длану. Сандуци са златним, сребрним и бакарним новцем никад нису отварани истовремено, а кад он каже НИКАД - онда је то збиља врло дуго. Овај златник није могао прећи из свог сандука међу безвредне бакрењаке. Онда како? Један новчић судбине променио се сам?

Чак ни он још никад не беше чуо за ово.

Смешећи се шеретски, старац погледа пламен, па онда опет златник. Шапат се више није чуо. Држећи га на длану леве, стари Усуд пређе десним дланом изнад златног новчића, а појави се, као у огледалу, лик једног дечака.

Чак не човек, него дечак!

Лика нестаде, и он је опет у шаци држао сјајни новчић. Онда се насмејао гласно - звучало је као да вречи стари јарац: - Па момче, изгледа да ћемо још чути о теби!

Још увек се смејући, окрете се и убаци златник у сандук.

Сваки сан се овако завршавао.

И сваки пут, уснули дечак би се на овом месту осмехивао: Јер, лик на новчићу био је његов.

5.

- Напослијетку, кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: "Ја сам многа чуда претурио, а сад не смем отворити ову собу!" - па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта видети!

Народна прича
("Баш-Челик")

Сада, пошто је завршио свој посао, ручао у кухињи и склонио се пијаном коњушару са очију, овде, у смрдљивој трави иза штале размишљао је о тим причама које слуша неколико дана. Све је врло необично: Први пут чује да је неко ухватио правог, живог ђавола - додуше сакатог и болесног, али ипак. О, хтео би да га види макар једним оком, макар на тренутак - али изгледа да то никако неће моћи: Ујутру, па до иза подне, коњушар и његови момци нису му дозвољавали да дигне главу од посла, поподне је кула врвела послугом и војницима - а зар је могао очекивати да буде у пратњи кад господар потера ово чудовиште, да забави светину за почетак турнира?!

Не, не може га видети.

Али данас... Данас је друкчије: Господар је са својим гостом, и са великом пратњом изјахао у потеру, јер су се појавиле банде што краду стоку и пале летину; лако се може десити да заноће негде напољу, ако гоне разбојнике. Кула је скоро празна - дремљива стража, нашто слугу који иду за својим послом, други су доле у селу - а што је најважније, пијани коњушар спава.

Поспано летње поподне: Двориште пусто, на прозорима куле такође нема никог. Тишину ремете само голубови који гучу под страхом, и понеки коњ удари ногом, о јасле. Овако ће остати до вечери, а њега се нико неће сетити.

Одлучио се зачас - и одмах уплашио: Али, ако оног доле држе већ данима, онда је окован, или везан, или без свести - и није опасан.

Сићи ће у подруме и погледаће заробљено чудовиште. Кад је то одлучио, устаде и потрча ка кухињи - несвестан да му је чак и коса на глави накострешена од узбуђења.

Ипак ће га видети. Имао је план.

Ушуњао се у кухињу, па обазревши се неколико пута, док су жене разговарале на другом крају, черупајући живину за вечеру - дохватио је омањи врч и муњевито насуо у њега вина. Изашао је још тише него што је ушао унутра.

С напором је одгурнуо велика дрвена врата што из дворишта воде у подземне просторије. Запахну га хладан, мемљив ваздух. Из једне избе дотапка грбава прилика, под црним искрпљеним огртачем: Стари кључар. На ситном, кошчатом лицу, избразданом попут осушене јабуке, два водњикава ока - једно је стално сузило - загледаше се у дечака. Чуперак беле косе вирио је испод капуљаче.

Сипљив, шушкетав глас: - Шта хоћеш, мангупе?

- Ово ти је послала Мага. - Дечак му пружи врч. - И рекла да ће ти дати још, ако јој помогнеш у кухињи.

Кључар зграби врч и испи га у једном гутљају, па обриса уста рукавом:

- Кажеш, мене, хе, хе?! Хеее! - ово задње мекетао је већ излазећи, журећи да потражи најружнију од свих куварица. Дечак је гледао за њим, па се онда окрете мрачном степеништу што је водило наниже.

Ваљда су рачунали да нико неће смети да привири овде доле, од страха.

Пут је био слободан.

6.

- У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат, и руке до лаката заковане обје; на четири стране имаду четири дирека, а тако од сваког дирека по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па ономе чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се није могао ни мицати. Пред њим из камена извире вода, и тако саљева се у једно корито камено. Чоек би хтео воде да пије, ама не може да је дохвати.

Народна прича
("Баш-Челик")

Врата шкрипнуше затварајући се полако: Светлост летњег поподнева утрну на њима - одавде, почињао је друкчији, сумрачни свет.

Избегавао је ово место. Врло ретко, баш кад би морао нешто да однесе старом кључару, долазио је овамо. Није силазио са нешто старијим дечацима, да лове слепе мишеве, нити је учествовао у њиховим обесним играма, као што је задиркивање богаљастог чувара. Сваки пут, застао би на прагу најежен од студени која је избијала из зидова, која се пела мрачним степеништем. Застао је и сад, лица набраног у гримасу због непомичног, прохладног ваздуха што је мирисао на мемлу и распадање.

Али, сад је желео да сиђе.

За тренутак је размишљао, да ли да узме бакљу из старчеве ћелије, али одмах је одусто од тога: Овај би га одмах приметио, а осим тога, у подруму није био баш потпуни мрак. Кроз мале прозоре према дворишту, уз само тло, прозоре са дебелим решеткама, продирали су ту и тамо коси стубови дневне светлости. За дечака је то било довољно: Опрезно је почео да се спушта степеништем, корак по корак.

Ходник се завојито спуштао у дубину: Газишта беху троугласта, лепезасто проширена ка једном крају. Између ретких осветљених места сенке су биле врло густе - готово тама - и он је силазио опрезно, па ипак, у једном тренутку оклизнуо се, прихвативши се обема рукама за зид, да не би пао. Камен је био влажан, и он се брже боље усправи, отирући руке о кошуљу. Управо кад је закорачио с последњег степеника, један слепи миш без икаквог шума прхну му у лице, очешавши га крилом. Дечак, престрављен, умало није викнуо.

Застао је, душући дубоко. Е, ово је било страшно. Ступивши на дно, брзо се снашао: Пред собом је назирао низ мрачних улаза - као отвори пећина, гробно тихи. У први, најближи улаз није хтео ни да завирује, бојао се те просторије: Господарева сала за мучење, сада празна - али чинило се да се духови оних несретника, што су ту уморени, мотају по овом мраку - и он се стресе. Раније, у два наврата, кроз оне мале прозоре споља скоро заклоњене травом, чуо је нељудске крикове одавде. Угризавши се за усну, одмахну одлучно главом: Не узнемиравајте се, сени. Даље.

Сад је ишао полако, додирујући зид једном руком, јер се видело још слабије. Срце му је убрзало, сад га је осећао негде под грлом, а уста му беху сува. Пожеле да се окрене и врти се што брже горе у двориште, где су сунце и гугутке, већ се упола окренуо - али онда стаде. - Чекај - помисли - онај што га сви киње јер је најслабији, није највећа кукавица. Уздахну, и пипајући крену даље.

На следећем улазу беху масивна врата - полуотворена, закључи пипајући. Ова просторија, празна, служила је као тамница. Затим господарев вински подрум, онда остају још једна врат. О боже, значи ипак, па зар баш та соба...!

Овде се ходник рачвао: Десно, била је овећа просторија, и у њој бунар с питком водом. Тако би замак увек имао воду у случају дуже опсаде. А ако продужи право напред, стиже до врата којима се ходник завршава. Забрањена соба.

Стајао је пред вратима окованим гвожђем, тек сад свестан колико је смео овај његов подухват. Поново је пожелео да се окрене и побегне - али знао је да то неће учинити: Већ је стигао предалеко. Он ће показати свима да није кукавица, напротив.

Звали су је "забрањена соба"... Па, нико није знао сасвим тачно, али служинчад је преносила причу да се у ту собу не сме улазити. Само господар, и можда мајордом, прича се, улазили су тамо понекад. Зашто? Зато што унутра чувају нешто драгоцено, тврдили су једни. Зато што је отац господарев у тој соби до смрти мучио своју жену, несретну мајку господареву, јер је посумњао да га је преварила с неким, а затим ју је и покопао, узидао у зид те просторије, тврдили су други. Трећи су помињали сабласт коју, додуше, нико није видео. Дечак је само знао да је Раде, штитоноша, ишибан на дворишту јер је затечен како се мува око ових врата, а да никаквог посла ту није имао.

Па, утолико горе. Значи, ОНО су могли да сместе само у забрањену собу.

Одједном му пред очи изађе слика - тако нагло, тако јасно, да он изненађено затрепта, завртевши главом: Никад није видео ништа слично, па ипак је знао - сад је знао - да тамо, иза врата, има нешто на смрт слабо, оковано да не може да се помери, и да шапуће: - Дођи, дођи... Збуњен, поново одмахну главом, као да хоће да отресе ову слику. Но слика се променила, сад као да је пришао ближе, и видео је људску прилику како клечи насред собе, руку раширених - ланцима окованих за наспрамне зидове. Ланци с пода придржавали су га око врата, спречавајући га да макар мало промени положај.

А онда слике нестаде. Стајао је запањен у тами, пред затвореним вратима. - Боже - прошапта - шта је то било?! Шта сам то видео?

7.

- Кад младић све то види, он се већма зачуди и тргне се натраг, а онај оковани проговори:

- Дај учини један севап, те ми дај мало воде да попијем, и знај зацјело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот!

Народна прича
("Баш челик")

Обученом само у кошуљу и чакшире, учини му се да је сада сувише свеже и влажно. Укрстивши руке на грудима, обгрлио је сопствена рамена да се мало угреје, коракнувши да изблиза погледа резу на вратима. И баш у том тренутку једна велика, ледена капља паде му одозго за врат и он, пренеражен, скоро да поскочи у месту. Грозно!

А онда поново шапат, али не шапат који би се чуо из таме, ту из близине, већ негде у себи, у уму чуо је молбу... Као да није ни било речи, само уздах, али значење је било једно: - Дођи, дођи...

Ако је унутра стварно ђаво... Али, већ је био решио... Не ово је сувише страшно, на мора баш овако да докаже своју храброст! Хајде, окрени се и врати, брзо...!

И опет, од чега му се коса накострешила, а низ ситних ледених убода кренуо низ леђа:

- Дођи, молим те, дођи...

Руке почеше да му се тресу, одједном осети да се зноји под пазухом.

Ако је ђаво - онда је цвилео са толико преклињања, да тако никад никог није чуо. Бљесак сећања: Стакласте, умируће псеће очи, пуне молбе... Боже! Хоће, само ће провирити да види зашто тај толико зове, и одмах ће побећи.

У полутами, напето је испитивао врата. Била су од тесаних дасака, окована гвожђем. Две добро навучене резе, требаће да се помучи да их помери. У средини, испод велике, округле алке - клучаоница.

Капи зноја почеше да му избијају по челу. Осврте се лево па десно, као да ће у тами пронаћи нешто што ће му помоћи да отвори врата. Како?!

Тихо, испрекидано: - Моо... лим те...

О, Боже! Побећи!

У мрачном куту, лево... Као да одједном нека туђа воља управља његовим покретима, тетураво је закорачио, па с обе руке почео да пипа камени зид, док му је срце тукло попут ковачевог чекића.

- Ту, ту... Шта радим ти?! Ту... Кука и на њу окачен.. кључ!!

Чувар је, значи, овде држао кључ. Никоме при себи, сигурно, не би пало на памет да отвара ова врата.

Напрегавши снагу, дрхтавом руком извукао је једну, па другу резу. Затим је гурнуо кључ и браву - зачудо, окренуо се сасвим лако. Натегавши свом тежином, гурнуо је врата мало унутра.

Померила су се уз шкрипање што леди крв, и које би, чинило му се, пробудило мртвог. Руке му задрхташе тако да кључ, звекнувши, паде на под.

Онда, док му неки невидљиви прсти стегоше грло, провирио је опрезно у забрањену собу.

Кроз једну пукотину унутра је падало нешто светлости: Довољно да схвати да на средини собице, на поду клечи људска прилика. Није видео јасно, била је то више сенка него одређени лик - али четири ланца, у то није било сумње, учвршћена за четири алке на поду, придржавала су метални обруч око његовог врата, не дозвољавајући му да се усправи. Руке створења беху раширене као на крсту - још два ланца спречавала су га да спусти руке, што је морало бити врло болно. Дечак снажно задрхта.

- Молим те.. мо.. лим - чу се шапат - дај ми... мало воде... само мало... воде.

Стајао је на полуотвореним вратима, тресући се као прут.

- Умрећу... дај ми мало воде... веруј ми... поклонићу ти... још један живот!

Сужањ је, сасвим сигурно, бунцао измучен болом и жеђи. Али толико јада и чемера на једном месту, толико патње погоди га попут ударца - и док су му сузе замагљивале поглед, што је могао брже врати се у просторију са бунаром. Плоча је била тешка - запео је, и успео да је одмакне. Ту је лежало и старо ведро са конопцем - напуни га, и пљускајући воду по босим ногама, врати се затворенику.

На вратима стаде, дубоко уздахнувши. Човек - за њега, то је био човек - ћутао је и гледао га.

Спорим кораком примакао се. Шта је очекивао да види? Зелену кожу, рогове, четири руке? Ништа од тога - пред њим је клечао мршави старац, рашчупане беле косе, напаћеног лица са дубоким борама - и очима које су чудно гореле у полутами, које су биле сјајније него што би требало...

Дечак несигурно подиже ведро. Ланци се затегоше, звечећи. Тело пред њим напе се, не би ли се приближило још мало.

Стиснувши зубе, и пазећи како нагиње, принео је ведро сужњевим устима. Полако... Старац отпи гутљај - и дуф, дубок уздах, уздах услишених молитви, уздах највећег олакшања оте му се из груди. Ланци се још мало затегоше, шкрипећи.

- Дај ми још.

Овог пута пио је пуно дуже, прекидајући да би удахнуо ваздух. Најзад затресе главом.

- А сад, дечаче, проспи ми остатак воде на лице!

Као да му глас више није био тако несигуран.

Дечак одступи за корак, и проли остатак воде по њему. Ништа се није догодило - човек је само завртео главом стресајући капљице, склопљених очију. А онда - уз нељудско режање, он напе мишиће, најпре један па други ланац зацвилеше, и прасак гвожђа које се ломи разлеже се ћелијом. Руке, сад слободне, подиже високо изнад главе, а из грла му се оте крик:

- Аааааох !!

Скамењен, дечак је гладо. Док онај који до малопре беше само старац, посеже рукама за обручем на свом врату, истовремено покушавајући да се усправи. Зачу се пуцкетање, онда лом - и уз звекет, остаци обруча и ланци падоше на камени под.

А малопређашњи сужањ стајао је насред собе - висок, усправан, с подигнутим рукама - у тријумфу, слободан!

- Ха, ха, ха, ха! - одјекну смех што изазива страву.

- Не бој се! - зачу пренеражени дечак. - Теби нећу ништа. И учинићу оно што сам обећао. Али они који ме преварише...

То више није био старац: Његова коса постала је тамна, тело напето, снажно, а лице - имало је основне људске црте, али у њему је било још нешто туђе, што улива страх у кости, нешто демонско. Зграби у наручје дечака, коме је скоро стало срце, и потрча с њим кроз ходник, горе ка излазу. На врху завојитог степеништа готово налетеше на старог кључара који закркља нешто, видећи их - кад бегунац само испружи руку, дечаку се учини да је кључара само дотакао врховима прстију - и овај одлете, одбачен на супротни зид, низ који је полако склизнуо, остављајући за собом широки крвави траг.

А незнанац, с дечаком у наручју, стајао је већ у дворишту.

8.

Дошао је себи на хладној земљи, у шуми. Препознао је чистину: Затим је скренуо поглед - и срео се са погледом смирених сјајних демонски очију. Замало је опет изгубио свест.

- Нећу ти ништа. - промукло рече бивши сужањ. - Ја теби дугујем захвалност.

Чучао је крај њега, мишићав, необичне зеленкасте коже, обухвативши колена својим дугим рукама. Дечак је запазио да му се сваки прст завршава повијеном, оштром канџом.

Натерао је себе да погледа незнанца у очи, поново.

- Нећеш ме убити? - шапнуо је с највећим напором.

- Дечаче, кад си ме напојио, вратио си ми снагу. Обећах ти још један живот: Већ је учињено. Ја одржавам обећања: Желиш ли још нешто за себе? Казуј, задужио си ме. Хоћеш богатство, моћ? Хоћеш земљу, дворце, дуговечност? Говори, данас ти испуњавам све жеље!

Нешто му је рекло да не треба да се плаши - и зачудо, поверовао је. Оно што је још остало - била је велика, велика запањеност. Померио се и сео, не скидајући поглед с необичног саговорника.

- Ко си ти? - упита. У грудима, имао је чудан осећај: Као да се баш сад нешто мења у његовом животу. Као да су новчићи судбине поново бачени.

- Ја сам Чувар. Овде су ме звали... Баш-Челик.

Многа питања навреше одједном.

- Како? Отку ти у кули? Мој господар... - а онда је, у правцу где се налазио замак, спазио стуб дима како се оцртава наспрам ведрог неба: - Шта је оно?!

- То догоревају остаци замка. - мирно рече Баш-Челик.

- То си ти... - вилице почеше да му се коче.

- Да, ја. А твој господар и његов рођак баш у том тренутку изјахали су из шуме, с војницима. Ако је неко и преживео, то је било случајно. Њих двојица сигурно нису.

Дрхтао је, као од мраза: Замка више нема. Ничег више нема. Практично, слободан је. Али... Али...

- Пожури, дечаче. Волео бих да учиним још нешто за тебе, пре него одем.

Било је чудно, али мир се враћао у њега кад је протрљао очи, и питао:

- Како су те заробили? Ко си ти?

- Ја сам Чувар Капије. Браним пролаз између два света, два универзума. Врло давно саздаше ме Моћни, чије се знање граничило са чаролијама. Саздаше ме да будем непобедив.

- Између универ... Шта?

- Капија између светова. Схвати то ако можеш.

- Како те заробише, ако си непобедив?

Широк осмех развуче се преко демонског лица.

- Кад су у своје време моћни - они себе називаху Вечнима - кад су напустили свој прави свет, мој свет, дошло је до ломова и хаоса. Неки чаробњаци - отпадници, нека мрачна бића, остављени иза њих, успели су да се пробију у друге светове, друге димензије. А неки од њих знали су врло моћне чаролије - на пример, како спутати Чувара Капије, како га учинити беспомоћним. И још горе, натерати га да служи... Тајна је продрла у тај свет. Твој господар ју је просто негде ископао - и искористио.

- И заробио те?

- Чаролија је моћна. Против ње не могу ништа. Али он није умео да је примени до краја - иначе, био бих му роб. Зато сам успео да изгледам још много јаднији и још слабији, безнадежно рањен код заробљивања. Дуго ме је држао доле - и закључио да сам некористан. А ја - успео сам да се у уму повежем са неким ко је био у близини, ко је могао да ме разуме...

- Са мном? Ти си ме водио?

- Да. И кад си ми дао воду, вратио си ми снагу, скинуо чини. Укинуо си блокаду. Сад смо овде - и говори, ја чекам.

- Тај свет о коме говориш, који не разумем... Та капија, где је она?

- "Капија" је место где делују прастаре силе: На том месту се може прећи из једне димензије у другу. Има више капија, једна је баш недалеко одавде, скривена у чуми. Место се не разликује од других - можда је мало злокобно. Ту су ме заробили.

Дечак је замишљен ћутао неко време, загледан негде испред себе, чела набраног од усредсређености - израз тако чудан на готово дечијем лицу. Баш-Челик је стрпљиво чекао.

- Дао си ми још један живот? - упита тихо, најзад.

- Да, као што сам рекао. Нека те стрела погоди право у срце - извуци је, и рана ће се залечити. Живећеш опет. Кажи ми, желиш ли још нешто, јер треба да кренем.

- Желео бих... да ме људи збиља воле. - преломи најзад преко језика. - Да ме бар неко истински воли.

Баш-Челик се грохотом насмеја.

- Дечаче, тражи нешто лакше! Ја сам борац: Могу ти подарити живот, дати снагу, залечити ране. Могу освојити за тебе шта желиш и дати ти то; могу те поставити за владара. Тражи моћ и богатство!

- Родитеље ми не можеш вратити. Сви које знам мисле да сам ружан, и да сам бедник. Учини да имам нешто у себи, да ме људи воле.

- То је твоја жеља?

- Само то.

Сад је Баш-Челик био потпуно озбиљан.

- Дечаче, то не могу. Само у свету у који се враћам постоје чаробњаци - неко од њих можда би могао да учини то за тебе. Ја знам само лакше чаролије.

- Твој свет? Па, поведи ме тамо!

- Не!

- Молим те, поведи ме!!

- Немогуће. Ја и јесам Чувар, да ни један смртни створ не би пролазио кроз баријеру наших светова, нити да неко са моје стране долази овамо. Ако неко покуша - морам да га уништим. Нема пролаза, нема милости.

Дечак обори главу.

- Тај твој свет... Какав је он?

- Свет донекле сличан твом - али с друкчијим могућностима и друкчијим правилима. Оно што се тамо догађа, теби би личило на низ чаролија. А тај свет има своја чврста правила и законе. Ако се збио неки догађај, збио се и у мом и у твом свету, али - исход догађаја у мом свету је друкчији. Можеш ли разумети да су догађаји, у твом свету невероватни, у неком другом сасвим могући? Замисли... Као кад бацаш новчић. Пашће једна или друга страна. Видиш која је пала, све је јасно и готово. Али док је падала - могла је то бити било која страна. Нешто је превагнуло, одредило на коју ће страну новчић да падне. Али то "нешто је превагнуло" значи једино да би под неким мало друкчијим условима пала она друга страна новчића. Сад, она ће и да падне - али у једном другом, мало измењеном свету. У исто време кад и она прва страна тамо.

- Ништа не разумем. - рече дечак, широм отворених очију. - Али онда...

- Али шта?

- Ако је најважније да тамо ствари могу поћи другим током, можда би мој живот тамо изгледао сасвим друкчије? Људи ме не би избегавали?

Баш-Челик се усправи и протеже мишиће.

- Можда. Можда би ти тамо стигао до неслућених висина. Можда би срео двојника, ко зна, а? Али мораш прво да прођеш Капију. Показаћу ти место, јер желиш то. Рећи ћу ти речи, које мораш да изговориш или имаш на уму, да би себе довео у склад са Силама. Ако баш то желиш - проћи ћеш, и наићи ћеш на чувара.

- А ако успем да прођем и не сретнем чувара?

Баш-Челик се промукло насмеја.

- Врло тешко, дечаче. Кажем - двапут размисли пре него што одлучиш. Али пошто то хоћеш - ево ти мог поклона за растанак.

И рече му речи: Чаробне речи, кључ за пролаз кроз капију.

9.

Његова пријатељица, мала слушкиња из замка, изненадила га је док је замишљен ходао шумом. Била је грозно уплашена и обесила му се око врата, дрхтећи и сва у сузама. Њих двоје, по свему судећи, били су једини преживели.

Предлагала је да беже далеко, далеко од овог ужасног места, да нађу доброг господара, да се приме службе, да једног дана, ко зна, постану слободњаци. Само да оду, и да буду заједно...

Загрцавала се док је то причала, уплаканих очију.

Пресекао је то. Тврдо је рекао да га ништа од тога не занима, да сада има прилику, и да је одлучио - поћи ће да потражи срећу.

- Заједно, предлагала је она.

- Не, био је изричит. Сам. Опасно је и нико му не треба. Јер треба проћи у неки други свет, изговорити неке чаробне речи - и навео их је гласно, да провери: Не, није их заборавио.

А онда, да не гледа више њене сузе и њен страх, окренуо се и одјурио у шуму. Он је одлучио.

10.

- Царевић стане се молити, и Баш-Челик му рече:

- Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

Народна прича
("Баш челик")

Шумски пропланак, ни по чему посебан: На неким местима гола земља, као спаљена. Дрвеће најближе чистини делимично нагорело. Све остало било је обично.

Велика стена на средини пропланка подсећала је на пласт сена, јако накривљен на једну страну. Уздахнувши, приђе и стаде у сенку подно нагнутог врха. У себи је осећао одјеке страха, и неко чудно стезање у грудима. Али беше одлучио: Тамо иза, могао би да добије све оно што нема на овом свету.

Зажмури и поче шапатом да изговара речи бајалице. Изненада: Чудна вртоглавице, врелина иза склопљених капака, колена која се савише под налетом тренутне слабости - он уплашено отвори очи, и не виде више ни стену, ни шуму око себе. У једном заустављеном тренутку панике видео је само белу маглу, и није био сигуран ни да стоји на чврстом тлу. Онда магла поче да се разилази, и он схвати да се крај променио: Да стоји на обали језера, да близу његових стопала почиње тамна, скоро црна вода, да је вече, да је иза њега нека друга шума, невиђено великих стабала. Све то у једном погледу. А на камену, недалеко на обали, док су се праменови магле развлачили и бледели између њих - седео је Чувар.

Ћутке га је гледао. Скоро го, само с пречагом око паса, без икаквог оружја, мерио је свог посетиоца.

Као да кошчати прсти стегоше дечаково срце, док му се снажан дрхтај дизао уз груди, горе ка вилицама.

- Добро вече, пријатељу. - рече тихо Баш-Челик. - Видим, решио си.

- Помоз' бог. - шапну дечак.

Погнута прилика се насмеја.

- Дуго не чух тај поздрав... Рекао сам ти у шта се упушташ. Мораш да се бориш - у ствари, морам да те убијем.

- Имам два живота... рекао си... - дечак је једва чуо свој глас.

- Морам да те убијем. - јасно прозбори Баш-Челик устајући. - Људско биће не сме проћи овуда - настави, споро корачајући према дечаку. Овај је стајао без мисли, без икаквог осећања, немоћан да издахне ваздух, очију прикованих за Чувара који се приближавао. А онда демонска прилика стаде пред њим, пружи руку и лагано пређе шаком преко дечаковог скамењеног лица.

- Овим ти одузимам живот. - рече Баш-Челик. - Онај живот који сам ти ја дао. Извршио сам дужност. Сад имаш још сопствени живот, можеш се вратити назад, или чак продужити даље. Али никад не заборави: Сад си опет само обичан, мали смртни дечак. А ако продужиш даље - он се насмеши чудним осмехом - можда и успеш. Можда и нађеш то што тражиш. Само, кад се будеш враћао, поново мораш проћи овуда. Поново би требало да се бориш са мном.

- И онда ћу те убити. - додаде на крају.

Дечак поче да се тресе целим телом. Див пружи обе руке и благо га прихвати за рамена.

- Рекао сам, не бој се. Више ти нећу ништа. Сада.

Из дечаковог грла проби се искидани јецај.

- Са... да... Сад сам...

- Сад си слободан. Ради шта хоћеш. Можеш да продужиш даље у овај свет. Можеш овде провести ноћ, чак разговарати са мном. Можеш ме питати, и рећи ћу ти све што желиш. Разговараћемо као пријатељи. Јер, дужност сам извршио - а нико ми никад није рекао да путнику одузмем два живота одједном!

- Могу ... ја... - грцао је дечак размазујући сузе руком по лицу.

- Можеш шта желиш. Скоро је ноћ. Преноћи овде са мном, крај ватре. Ако већ хоћеш у вилинску земљу, пријатељу - опет се чудно осмехнуо - требало би да знаш правила. А ја - могао бих ти рећи пуно тога.

Ништа не мислећи, дечак се покренуо и клецавим кораком пошао напред, с чуваревом руком на рамену. И тек тада, на плими осећања, у уму му се уобличила мисао, радосна, запањујућа, победоносна: - Прошао сам!

И кад су нешто касније сели у заклон једне пећине, док је весела ватра палацала између њих, могао је да осети како из њега нестају, и истичу, и последње сенке страха. Страх је уступао место једном новом осећању: Да више није исто.

Сад је најзад био у свету у коме неће бити само презрени, унакажени шталски момак, последњи и најјаднији од слугу. Сад се обрео у свету у коме би могао да се сам избори за једно ново, друкчије, сасвим различито место.

У свету који је нудио обиље прилика и путева, од чега му се завртело у глави.

И кад му Чувар додаде комад тврде погаче и врч воде које је однекуд из сенке извукао, примио их је са поверењем. - Ти не једеш? - само је запитао.

Чувар се осмехнуо.

- Не једем то, и не једем често. Узми слободно. Ти као да се брзо привикаваш. Ниси много изненађен што си... овде?

За тренутак се замислио, држећи залогај у устима.

- Па... Не баш. Као да сам увек веровао да постоји овакво место. Место где бих и ја могао потражити бољу судбину, где бих био... сретан. Можда. Зато сам кренуо. А ово место... да ли дође још понеко, некад, оданде одакле ја долазим?

Сјајне Баш-Челикове очи почивале су на његовом лицу.

- Постоји још много оваквих места - светова - и у већину можеш стићи полазећи из свог света, ако знаш како. Неки светови су слични - можда би у једном срео двојника, који је постао краљ. - Он се безгласно насмеја. - Неки светови су потпуно различити. Да би прошао из света у свет, мораш пронаћи капију. Уз сваку капије постоји чувар.

Дечак га је гледао, заборавивши на јело.

- Толики светови... Како, ипак? Шта су они? Божје дело, или дело нечастивог?

Чувар се кратко, промукло насмеја.

- Помало рајеви, и помало пакао, сваки од њих. Питаш ме најтежу ствар, дечаче. Чуј, сваки догађај има бар два исхода: А сви су они једнако вредни. Кад догађај добије један од могућих исхода, кад се једно од тих лица прикаже, кад твоја стрела погоди јелена на пример - у неком суседном свету, пошто је други исход бар једнако вероватан - твоја стрека промашиће јелена кога ловиш. Ако у том суседном свету уопште постојиш. И сви ти догађаји - ти, јелен, стрела и све остало, преплићу се међусобно дајући више могућих исхода. Као стубови разнобојног дима на хоризонту, мешају се, пролазе један кроз други, па настављају даље. Неки стубови дима преплићу се више пута. А сви они заједно исцртавају слику над хоризонтом, и сви они постоје - сада...

- Ништа не разумем. - рече дечак, гледајући га без наде.

- Па и не мораш, младићу! Питај ме нешто о овоме овде!

Дечак је размишљао.

- Је ли ово заиста вилински свет?

- За тебе, да. - одговори Чувар, још увек се смешкајући.

- И ту живе виле, змајеви, звери које говоре, вештице, ту су златни градови...

- Отприлике, али за тебе то јесте вилински свет. Један од могућих.

Заборављајући за тренутак како је дошао овамо, дечак се примаче диву, загледан с поверењем у његово лице: - Ти знаш зашто сам дошао?

- Нагађам.

- Дошао сам у вилински свет... да не будем више ја, да будем бољи, лепши, јачи, да се деси - глас му се преломи - да ме људи воле... - Спустио је главу, и остао загледан у пламен неколико тренутака. - Да ли знаш, постоји ли ико коме могу отићи, ко би ме претворио у неког бољег, лепшег, паметнијег? Или... - заћутао је, као да се није усуђивао да изговори гласно: - У сјајног витеза, под оклопом и на бојном коњу, који ће наћи лепу девојку, отети је? - Шапатом заврши: - Који ће је освојити, а она ће га волети.

Баш Челик гледао га је са осмехом који више није био весео.

- Знам неког.

Уздахнуо је, а кад је проговорио, глас му беше чудно измењен.

- Далеко одавде, на врху стрме стене зване Литица Узалудних Нада, стоји његов дворац. То је велика четвороугаона грађевина, од тешких, грубо тесаних камених блокова. Зову је Последњи Праг. Од минулих година, од киша и снегова, потамнео је камен од кога је начињена: Посматрани из даљине изгледају као једно, тај врх и кула на њему. Њихова силуета надвисује околне врхове, и јасно се истиче спрам сивог, увек облачног неба.

Прозора на кули има мало. Огромна двокрилна врата, потамнела колико и камен око њих, имају споља само једну алку за куцање. Изнад улаза требало би да пише: Оставите наду, ви који улазите.

Али, не пише ништа.

Он живи у тој кули.

Не зна се да ли живи сам, не зна се колико је стар, не зна се зашто живи баш тамо. И не зна се - не памти се - да ли је бар неко оданде изашао осмехнут.

Називају га разним именима, а она су се мењала, јер ужасно је дуго време које он борави на Последњем Прагу. Зову га, Чаробњак, Говорник, Чувар Успомена. Он не воли таква имена, Зову га и Бездушник, Онај који пружа искушења. Не воли ни та имена, јер не значе ништа, не одговарају истини о њему.

Неки кажу да је сам себе волео да назива: "Онај који управља сенкама", или кратко "Сенкар". Други то жестоко поричу.

Понекад га зову "Онај који разговара са совама". Не противи се. Он би ти могао помоћи.

Заћутао је, замишљен, а онда наставио својим обичним гласом:

- Ако ти помогне, верујем да ћеш се вратити овамо. Желећеш назад у свој свет, али сада као витез или шта већ будеш. Размисли о томе добро, пре него што окренеш кући.

Занесен причом, дечак се трже из сањарења, не схватајући један тренутак поенту:

- Зашто? - шапну.

- Ја сам Чувар Капије. Не пропуштам никог. Чекаћу овде - и онда ћу те убити.

11.

Дуго су причали, пре него што су очи почеле да му се склапају.

Те ноћи пљуштала је киша, али он је спавао чврстим сном у заклону пећине. Рано ујутру, кад се пробудио, виде да је сам: Баш-Челик не беше у близини. Није га то много изненадило. Сан га је окрепио, и више се уопште није плашио. У срцу је осећао нешто ново, дотад непознато: Велико, ведро ишчекивање.

Нешто ће се, без сумње десити. Само, сад су правила друкчија.

А све што може да се деси, ваљда је боље од оног пре.

Пронашао је комад погаче од синоћ, и умио се на језеру. Онда се осмехнуо сунцу које је изронило иза једног брда, осмехнуо се чистом, плавом небу - и лака срца кренуо на пут.

Стресао би се повремено од свежине, док је босим ногама газио кроз мокру траву. Са густих крошњи цедила се вода, ваздух је био засићен влагом и мирисима биља: Борових иглица, трулежи, разног безименог шумског цвећа. Проналазио је некако стазу о којој му је Чувар говорио, заобилазећи места која је шикара затварала, сагињући се испод грана док су му слапови капљица падали за врат; прелазио мале пропланке заклоњене бледом измаглицом, која светлуца кад би је дотакао коси зрак Сунца, пробивши се однекуд кроз отвор међу крошњама.

А онда ју је спазио, први пут.

Баш-Челик га је припремио за овај сусрет. Зато се није скаменио од страха, али задрхтао јесте, ослонивши се на мокру, рапаву кору најближег стабла.

Била је збиља лепа: Ваздушаста прилика, светлуцаве златне косе скоро до пета - уједно, та дуга коса беше сва одећа коју је имала на себи. Ходала је меко, мекше од срне учинило му се, бирала најлепше цвеће, и затицала га себи у косу правећи венчић. Гране се размицаху пред њом сам кад би пружила руку, две птице пратиле су је прелећући с гране на грану и цвркутале. Видела га је - морала га је видети - осмехнула се и нечујно отклизила даље: Само ту и тамо видела се полегла трава, од њених малих, белих стопала.

- Слободно их можеш звати вилама - рекао је Баш - Челик. - Оне ти неће нанети зло. Али обратиће ти се само ако оне желе, не кад их ти зовеш. Веселе су и понекад хоће да се играју. Да, оне и вилењаци су прави староседеоци, природни господари овог света, Што не значи да су најмоћнији - али пре одласка Вечних, овај свет припадао је најпре њима.

- А кога сад још има, осим вилењака? - питао је.

- Видећеш. - осмехнуо се чувар. - Причаћу ти о оним опаснијим. Ја причам само једном - покушај да запамтиш!

Стајао је неко време, гледајући у правцу у коме је нестала: Штета, неће се вратити и неће разговарати с њим. Али биће још оваквих сусрета - изгледала је тако лепо, да је жарко пожелео једно овакво створење за пријатеља.

Имати пријатеља?

Можда, ипак...

Када је избио на једну чистину већу од осталих, коју је сунце већ осушило, одгурнувши лескове гране - стаде отворених уста: Јер, с друге стране, из истог жбуна, на њега скоро налетеше велики риђи зец - и патуљак беле браде, који је јахао зеца држећи га једном руком за врат, а другом стежући танко копље.

- Хеј, човече! - прасну патуљак, искрививши љутито лице. - Чекаш ли ти то мене?! Ево ти, копље је отровано!!

Дечак одскочи уназад, ван домашаја љутитог старца. Чекај! - викну, обзирући се за дрветом на које би могао да се успуже - Чекај, случајно сам наишао, опрости ми!

- Случајно, а ?! - крештао је патуљак, да се орило чистином. Шиљата брада готово да му је дотицала земљу. Беше обучен у зелену кошуљу и зелене чакшире, са шиљатом капицом исте боје на глави, а на ногама је имао меке кожне чизме. - Случајно се као шуњаш, па баш тамо где ћу ја проћи, а? Ако нешто мрзим, то је да ме уходе. Па још човек, хммм!!

- Слушај - рече мирно зец, мрднувши ушима. - Он још није човек, он је дечак. И није опасан.

- Мрзим људе, и мрзим мале дечаке! Мрзим све оне који ме препадну на путу!

- Знам. - рече зец. И даље је био савршено миран. - Али, ако је већ дошео овамо, он је један занимљив дечак, и немој више да га плашиш, а?

Дечак, који је тек сад успео да затвори уста од запрепашћења што један зец говори, присети се изненада нечега што је чуо давно, од неког слепог старца - приповедача, једне зимске вечери: - Хеј, ти си... Ћосо на зецу?!

- Ћосо на зецу!!! Па чујеш ли га, сад ћу га, сад ћу га... Ух! Ти, гаде мали...

Зец је управо грицкао клас неке траве. - Чекај. Он не може знати да мрзиш то име, и да те тако зову вилењаци кад ти се ругају. Он зна како те зову у његовом свету. На твом месту не бих више викао, већ бих се упознао с њим. Хеј, дечаче, мора да имаш проклето јак разлог кад си потегао овамо, а? Виђао сам неке људе који су долазили, али никад дечака. Куда идеш?

Дошавши себи, дечак се постави тако да може брзо да се заклони иза једног стабла:

- Дошао сам да... тражим нешто. И опростите ми, молим Вас, опростите ако сам вас узнемирио на Вашем путу. Случајно сам наишао иза жбуна и бануо пред Вас.

- Случајно!? - фркну патуљак. - Е, да су те случајно срели Биберче или Међедовић... А где то идеш?

- Тражим неког кога зову "Онај који разговара са совама". Хоћу да га замолим за нешто.

- А шта то, ако смем да питам? - патуљак набра свој велики нос.

Дечак га је гледао неколико тренутака.

- Да ми да снагу и... да учини да ме људи воле. - најзад рече тихо.

- Да га људи воле, ха, ха, ха! Па, чујеш ли га Владиславе? - грактао је патуљак. - Овај свет пропада, иде у суноврат, а он би да га људи воле! Ох, ти људи!

- Овај свет иде у суноврат? - зграну се дечак.

- Не обраћај пажњу на то. - рече зец. - Па, у сваком случају, то се неће још дуго десити, мада је то општа тема овде, знаш. Желимо ти сретан пут - и немој судити баш пуно лоше о нама, мој господар није толико опак колико се труди да покаже. Нађи тог чаробњака, чуо сам за њега, и нека ти помогне кад си већ стигао довде!

- Богова му, доста прича, Владиславе! Потрчи сад! - прасну патуљак и убоде зеца. - А ти мали, хајде у здрављу. Да га људи воле! О чудне ли жеље, ох, ох! А што свет пропада, брига њега! Хајде, потрчи, ти спора, матора зечино, нећу да се клацкам цео дан овако! А кад пронађем тог змаја, ја ћу га, ја ћу га... Ух! - и његов глас се најзад изгуби у шуми.

Дуго је стајао, загледан у оном правцу у коме су отишли. А онда се дечак уморно спустио у траву. - Боже - прошапта седајући - да ли су и остали овакви.

12.

- Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао:

- Дај, баба, главу!

Баба му све ово покаже, па му рече:

- Видиш, ови су сви били код мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.

Народна прича
("Златна јабука и девет пауница")

Негде око подне - сунце је било високо, и било је спарно - изашавши из шуме, осмотри је велику травнату удолину, благо нагнуту и речицу што је весело протицала нешто ниже. У даљини видели су се сиви, назубљени планински масиви.

Осврнуо се, мислећи да ће наћи јагоде - а онда је спазио кућицу: У сенци високих стабала, иза ограде од коља стајала је кућица... на кокошјој нози!!

Кроз неколико тренутака тргао се, успевши да опусти своје лице, јер је био зинуо од чуда: Па зар су све стар приче толико тачне?! Па зар се овде испуњава све?! А онда спусти поглед на ограду - и сад је спазио беле, искежене лобање, набијене на кочеве. О, ограда је била богато украшена њима!

Побећи што пре, мину му кроз главу.

Затим се сетио Баш-Челикових речи: Јест, изгледа страшно, али не мораш бежати. Старица која ту живи нудиће ти различите послове. Одбиј све, захвали се и пођи даље. Неће ти ништа нажао, једини не ступај у службу код ње.

- Зашто? - питао га је.

- Хоћеш ли да служиш вештицу? - одговорио је питањем Чувар.

Ипак сеновито двориште и људске лобање на огради, тишина, перјаница дима што се извија кроз отвор у сламнатом крову - све беше злослутно. Не, ништа он неће питати ту бабу, никаква објашњења неће тражити. Зна куда треба да иде. Зато, у мртвој тишини треба заобићи ово место...

- Њииии! Куда, дечаче? Зашто журиш?

Муњевито се окренувши, спази иза себе високу, витку црну кобилу. Мало даље пасло је још неколико коња. Најближа животиња посматрала га је, машући раскошним репом.

- Ко ... Ко то зове? - замуца он.

Кобила фркну, ударивши предњом ногом по земљи.

- Па, ја, видиш ли?! Никад ниси видео коње да говоре?! Хммм... Добро, можда и ниси, не љутим се.

Ово је било сувише: Он осети наглу слабост у коленима - и седе на земљу.

- А... ја... А ко тебе чува? - бупну најзад.

- Ја је чувам младићу, ја, хе, хе, хе. То су моји драги коњићи. Па не бој се, дуго нисмо имали госте!

Окренуо се за трен око себе, још увек седећи на тлу, ослоњен на руке: Из густиша је излазила погрбљена старица, неуредне беле косе и кукастог носа (ружна баш к'о вештица, пад му на ум), обучена у неку црну одежду што је можда, једном, била хаљина. Лица збрчканог попут осушене јабуке, упалих образа, безубих уста - али очи је имала тамне, живе, блиставе очи које никако не припадају том лицу и тој старости. Безубо је шушкетала:

- Ах, ах... Сигурно си и гладан и жедан, уморан, да, да... А мени треба слуга, треба још како... Хајде да се нагодимо - ступи ти код мене у службу, једно годину дана да чуваш моје кобиле, хе, хе...

- Неее! - дрекну дечак.

- Ах! Мора да ти је она бараба, Баш-Челик, причао свашта о мени!

Но, утом се умеша кобила:

- Слушај, мали, бежи одавде што пре, јер неког поквареног као ова баба, нећеш вала срести на сто врста одавде! А, бар ја је знам, њиии!

- Ћут' ти глупи створе, да ти не бих кожу одрала! - писну баба измахујући руком.

- Најпотуљенија баба у овом делу земље, а то што свет пропада - па и треба да пропадне ако си ти најбољи генетски инжињер!! - праскала је кобила.

Дечак их је забезекнуто гледао, окрећући лице час једној, час другој, али сад су обе викале истовремено:

- Направићу туткало од тебе! - викала је матора вештица. - Незахвална животињо!

- Кад би ти само смела да ме такнеш малим прстом, али ја ти требам! - вриштала је кобила. - А тај твој углед, ох, ништа од њега неће остати, ја ћу се за то побринути! Бити мушкарац, па да те после смрти једна бабускера оживи у коњском телу, и то још у женском телу, кобили, па то је... Ух, њиии!

Још увек седећи, дечак поче да се повлачи назад, настојећи да се одмакне, па да онда устане и удари у трк. Баба га, међутим, спази:

- Чекај, дечаче, чекај, па не можеш тек тако отићи! Одмори се, окрепи се, па ћемо се можда договорити: На пример, да ми причуваш кобиле, хајде, погодићемо се...

- Не, момак, бриши одавде! - Кобила је била врло љута, у угловима усана појавила јој се пена. - Слушај, предложиће то погодбу - да јој, као, причуваш коње, то није тешко, мирни су, за плату изабери коња кога хоћеш - а ако не успеш, е, ако их изгубиш онда ће баба да ти узме главу! Али то се као никад није десило, мирни су коњи, неће да беже! А то што се никад није десило - шта мислиш, чије су оно главе по бабиној тараби?! Од наивних коњушара, него шта!!

- Проклета, смрдљива незахвална животињо! То ми је хвала што сам ти подарила још један живот, ти, ти...

- Е, велико ти хвала на телу у коме си ми подарила живот, знаш! Њиии, ено га опет онај пастув што ме јури, иде овамо! А ти бабо, кад си тако паметна, објасни њему да ме се окане, ако можеш, а ја морам да идем! Јој!! - Кобила се пропе, па одјури ка другом крају пољане. Пастув који докаса до њих продорно зањишта, па одјури за њом.

- Је л' и он говори? - упита дечак, гутајући кнедлу.

- Ама не, он је обичан коњ. Али њему не мош' доказати, за њега су све кобиле исте! - Баба уздахну: - Него знаш шта, хајде сврати код мене. Ручаћеш, одморићеш се, и не бој се - нећу ти ништа. Видим, онај Чувар ме је наружио не може бити горе. А у своје време, ја сам мало поближе познавала тог чувара... Хајде, одмори се, разговараћемо - да проговорим још са неким осим са бесном кобилом - и нећу ти ништа, никакву погодбу ти нећу нудити, веруј ми.

- Овај... ја бих... - поче дечак.

- Ма, остави то. Чувар ти је рекао да мени можеш веровати - ако не склапамо посао. Ја не једем људе!

- Па... рекао је.

- Ето видиш. Буди мој гост, онда! - и узевши га под руку, поведе га ка кућици, торочући пријатељски. Дечак је ходао, не баш убеђено.

Али, убрзо се уверио. Кувала је добро - и обилно.

- И, куда идеш? - упита га после ручка, смешећи се безубо. Управо јој је рекао да је пресит, и да у животу никад није овако јео.

Размишљао је неколико тренутака. Полако је учио правила овог света.

- Тражим неког, кога зову "онај што разговара са совама".

- Чаробњака?! Гле, молим те, а зашто?

- Овај... можда је боље да то не кажем. Један коме сам то испричао, насмејао ми се у лице.

- А с ким си то разговарао?

- Не знам му име. Највише је личио на Ћосу на зецу.

- Ах, знам! Значи, пакосни патуљак је још жив! Сигурно је био у лову, зар не? Е, и тај ће ми доћи главе, па ја стварно нисам крива што моја бића понекад оману. Какав материјал имам, тако и радим! Кад се само сетим како смо њега правили - о, велика су то била времена, највећа, али направи један неуспех, разбијаће ти се о главу читавог живота...

- А шта ти баба, у ствари, радиш? - осмели се он најзад.

- Е, мој дечаче... Шта ти знаш о овом овде? Додуше, дуго не видех човека... Ја бих требала да будем "генетски инжињер". Само, давно су прошла времена кад сам била "инжињер".

- Генет... Шта?!

- Ма пусти! Ја правим нова бића, кад ми неко наручи нешто ново. Сад, не правим баш ни из чега, треба ми добар материјал. Е, некад је било доброг материјала, а сад - морам да се сналазим за млада тела, ако добијем и једно годишње. Ено видиш, она проклета кобила: Цео ум неког паметног бића ја могу да пресадим, целу матрицу личности...

- Шта је то? Не разумем!

- Овај... види. Једном био један изврсни математичар. Учен човек. Сад, да умре тек тако, штета би била непроцењива. И зато, нађеш тело, пренесеш у њега матрицу туђе личности - не мораш чак све, само онај део што рачуна - и ето ти диван органски рачунар, па још сам иде и сам се храни! Да сам имала људско тело, било би боље, али салетели ме: Пожури, пожури! И користећи његов мозак, ја створим живи рачунар што ће радити бар приближно добро. - И усадим матрицу у тело - оне несретне кобиле. Па друго нисам имала! Наручилац се сложио са тим - али кобила није. Кад овако радиш, пренесеш и делове сећања, и делове личности. И сад она хоће да ме убије, што се сећа да је некад била мушко - а сад, у овом телу, па још женском! Па нико није савршен!

Не, није разумео све, али једна потпуно нова слика поче да се указује пред његовим очима.

- Ти кажеш... да смрт...

- Да, смрт није крај. Није, момак - само ако имаш у шта да пренесеш матрицу личности. Е, некад, то су била времена. Било нас је много инжињера, били су прави материјали, техника. Могла сам да клонирам, да усађујем нове органе... Нисам морала да радим са животињама, осим ако нисам хтела. А онда су Вечни отишли...

- Не разумем. А ко су Вечни?

- Наши господари. Најстарија раса, некад су владали овде. Господари змајева. А онда су једног дана отишли, нико не зна где. Ваљда су схватили да ово пропада, па отишли... - она сетно уздахну.

Ћутали су неколико тренутака, обоје замишљени.

- Зар су стварно били... вечни? - упита он тихо.

- Готово да јесу. Нисмо сви дуговечни овде, али то је ништа, према њиховом веку. Ох тако сам се трудила да ма запазе... Знаш, ово је свет високих могућности, и то ти је животни стил овде: Кад летиш, лети највише што можеш, па ма како да се то плаћа. Кад су могућности велике - мораш живет на исти такав начин Али кад су отишли, ми сви што остадосмо... - она шмрцну, и дечак запањен, виде једну сузу што се скотрља низ њен образ. - Све је пошло некако наопако. Тада - ох, пре колико зима? Много. Тада сам била висока, витка и лепа. И волела сам оног дрипца, ти га зовеш Баш-Челик. Он се отада није променио - тако су га ваљда саздали Вечни, кад га поставише за Чувара. Ја... могла сам да се подмладим, не кажем - па у тај посао се бар разумем - али ето, запустила сам се. Правила сам живе рачунаре, нек сопствени изглед иде дођавола... И ето, видиш како изгледам. Па за кога да се удешавам? За ону ругобу, Чувара?! Бах!! - сад је већ нескривено шмрцала.

- А зашто правиш погодбе са путницима, па их превариш и убијеш их, кад не сачувају твоје коње? - не издржа он.

- Па да дођем до новог генетског материјал! Да дођем до нових тела, будало мала, са чиме иначе да радим?!

Сад се он уозбиљио.

- Нисам баш разумео... Али већ сам чуо: И Шоса каже - овај свет пропада, и кобила. Шта то значи?

- А, то! Па, овај свет стварно пропада, колапсира. Скупља се. За разлику од твоје, овде се васиона суновраћује. Звезде иду, не иду већ јуре ка почетној тачки - а још пре тога, крај... Па, експлозија. Ваљда су Вечни то видели, и отишли у неки други универзум.

- Ништа не разумем.

- Нико то не очекује.

- Суновраћује се... Како? Хоће ли сунце пасти на земљу, разбити је, запалити је?

- Не баш тако, али ако хоћеш... Само, то се неће десити у твом веку: Твој живот је много краћи. Ствар је у томе што ми који живимо овде све то видимо, знамо - и што ћемо сам крај, колапс, и дочекати.

Вештицу је напустио сасвим ошамућен.

13

- А куд си се ти запутио овим недоходним путем? - вели старац.

- Па, дедице, идем да окушам срећу.

- Е, синко, на добром си путу, јер ти идеш путем среће. Ако ме узаслушаш, бићеш и срећан и богат. Али има на том путу и великих препрека, мораћеш их савладати. Него, већ три дана ништа нисам јео. Ако ме чиме послужиш, нећу ти одбити.

Народна прича
("Вилински двор")

Путујући то поподне, сасвим случајно подигао је главу, у високо горе, у плаветнилу, видео... птицу, помислио је. Онда би то била највећа птица коју је видео у животу. Летела је врло високо, али морала је бити огромна, кад је чак одавде уливала поштовање. Напрегао је очи: Не, нису то била обична птичија крила, више су личила на крила слепог миша. Па и глава је била чудна, а најчуднији је био дуг змијолики реп који се вукао у увијао за њом. Онда птица нагло повећа висину, зраци сунца падоше на њу под другим углом - и она блесну попут старог злата, као да је цела прекривена златним металом. Тихо је ишчезла у измаглици а он је отишао вртећи главом, и дуго се осврћући.

Та птица тако је личила на змаја.

Не скидајући поглед са планинских врхова који треба да му послуже као оријентир, предвече је стигао до мрачног кланце високих, стрмих зидова, на чијем дну је текао бучни поток. Сунце је већ дотакло висове на западу, сенке су се продужиле, кланац пред њим био је пун сенки, и био је нешто страшно у хладовитом, уском пролазу и дубокој провалији поред које је водила стаза. Нагнуо се опрезно и погледао доле, одакле се чуо распричани поток. Једва га је видео, као светлу траку: На дну кланца већ је било вече.

Одлучио је да преноћи на улазу, и да тек сутрадан продужи даље. Кланац га је плашио. Коначно, био је у вилинском свету, и ко зна шта ће још пронаћи. Овде ће сачекати јутро.

Допало му се једно место са високом травом, заклоњено каменом хумком, накупио је сувих грана и лишће, и сео на овај лежај. Вештица - питао се сме ли тако да је зове - дала му је и нешто хране за пут: Развезао је мали завежљај који је имао, и почео да једе.

Онда зачу кашљуцање иза себе, и следи се.

- Добро вече, дечаче. - зачу старачки глас. - Могу ли да седнем и одморим се, овде?

Полако се осврнуо. Низак старчић, у похабаној одећи, ослањао се о велики, чворновату батину. Но, овај је имао уредну косу, и кратку белу браду, и слаб осмех на збораном лицу. Збиља није изгледао опасно, и био је сам, колико се видело.

- Добро вече, деда. - одговори опрезно. - Седи, како да не. И ти путујеш издалека?

- Путујем, јакако. - рече старац, уморно се спуштајући преко пута њега. - Ноћ иде, ваља се одморити.

Дечак га је гледао неповерљиво. Истина, беше на око обичан старац - али, није могао да сметне с ума на ком се месту налази. Овде коњи и зечеви говоре, вештице зову на ручак, он сам кренуо је чаробњаку - и ко зна каквог још света има овде. Али с друге стране, ваљда и ту живи понеки доброћудан, обичан старац.

А овај је баш тако изгледао.

- Ево, деда, заложи се. Имам нешто хлеба и сира, поделићемо.

- Е, хвала, синко, баш ти хвала. Добар си ти. - рече чича расположено, послуживши се. - А идеш ли издалека? Хммм. - осмотри он дечака. - Идеш, идеш, то видим и сам. Па, како си прошао поред Чувара?

- То, изгледа, сви овде одмах примете. - мрко одврати дечак.

- Па, види се, ха, ха, али немој да те то збуни. Добар си, веома добар, кад си прошао кроз Капију, хе, хе. То није лако, веруј ти мени.

- Знам. - одврати његов саговорник, жваћући.

- А имаш ли неки јак разлог, кад си потегао чак овамо? - Чича је управо преломио комад хлеба, и загледао се дечаку у очи. - Ниси ти дошао овамо без велике муке, хе, хе, хе.

- И то се види?

- Види, јакако.

- Па, ништа се, изгледа, не може сакрити. - прогунђа дечак. - Имам голему муку, деда, и тражим човека по имену "Онај ко разговара са совама". Упутили су ме овим путем, ка његовом дворцу. Знаш ли, има ли још много до тамо?

- Њега тражиш? Хммм... - старац је споро жвакао. Не, нема још тако много, ускоро би га могао пронаћи. И баш њега, хммм... Знаш, познавао сам га, давно. - Он се испитивачки загледа у дечака. - Није он лош, без обзира шта се прича о њему, и ваљда ће ти помоћи... А шта ће ти?

Дечак направи гримасу, и остави и хлеб и сир.

- Немој, деда, и ти. Кога год сретнем, пита ме зашто идем код њега, па ако кажем, или ми се смеју у лице, или ме изруже што тражим нешто за себе, кад овамо овај свет пропада. Долазим ... издалека, и тешко ми је да мислим на ваш начин, да се понашам на ваш начин. А нико то не види!

Чича је замишљено зурио у врхове својих опанака.

- Имаш ти право, момче. Овде су сви опседнути том мишљу да свет пропада - а није то најстрашније, не, није... Бар ја то знам. Ти си збуњен. Знаш ли ти уопште нешто о овом свету, а?

Дечак је био изненађен.

- Знам понешто: Да ће да пропадне, за много више од једног људског века, али то ће дочекати они што сад живе овде... Да становници ваши необичне моћи имају, бар за мене: Вама је то, изгледа, обично. Да је ово свет великих моћи и још већих жеља - тако ми она баба рече - и да су сви падови још дубљи, него што ми можемо и да замислимо. А како ће то свет да пропадне? Хоће ли онда и онај други, мој свет, да пропадне?

- Па, неће, он ће наставити да постоји. Знам да је врло тешко да разумеш, али покушај овако: Ова два, твој и мој универзум, нипошто нису једини: Има их још. О, безброј светова је у реци Времена. Али да те не збуњујем Временом: Овај универзум може да се суноврати сам у себе, а да други остану. Можда ће, једном у будућности, материја свих светова колапсирати у почетну тачку... Укупна Васиона се шири, и сажима - али уназад, кроз време, и процес је затворен, и вечан. Змија гриза свој реп. А у тој игри, шта су наши поједини универзуми? Твој свет - он је збир могућих исхода у једној равни физичке реалности. А овај мој - он је збир других исхода од истих догађаја, али - то су сад исходи у некој другој равни физичке реалности. Али - зато оно што је немогуће у твом свету, овде изгледа сасвим свакодневно, обично. А право питање је - колико има тих "равни физичке реалности" ?

Старац заћута.

Дечак га је гледао забезекнут.

- Шта си ти? - промуца. - Мудрац? Врач? Пророк?

Старац погледом потражи његово лице у тами. Ноћ већ беше пала. Затим испружи руку - и тачно између њих, на голој земљи, букну ватра која се одмах уздиже и ојача. Осветљено пламеном, његово лице изменило се - сад је имало нешто од чега дечак, дотле скамењен, уздрхта. Одједном осети да му је врло хладно уз леђа.

- Ја сам - проговори старац измењеним гласом - ја сам Трудвег Хјелмдар, што изворно значи: "Онај ко разговара са совама". Ја сам тумач сенки, сто четрдесет седми Мајстор Бесмртног Реда ватре - и један од последњих ученика Вечних!

Рекавши то, он устаде. Сада, осветљен пламеном, усправан - изгледао је много виши и јачи. Испред њега, дечак се трже и паде на колена, спустивши главу до саме земље.

- Господару! - рече тихо.

- Устани дечаче! - проговори старац чврстим гласом.

Дрхтећи, дечак устаде. Покретом руке, старац га позва да стане поред њега. И док је пламен постајао све виши, сад скоро изнад њихових глава, старац положи руке на дечакова рамена. Овај се усуди да подигне главу - и остаде, погледа прикованог уа блиставе старчеве очи, у којима се огледао пламен.

- Знам шта тражиш. - рече "Онај ко разговара са совама". - Очекивао сам долазак једног дечака, ма како то било необично. И то је парадокс, и вероватно ће се наша два универзума после овога заувек разићи. Али нека буде! - И он подиже глас. Дечак осети врелину у глави и у целом телу, док је старац грмео: - Ја, Трудвег Хјламдар, производим те у витеза Бесмртног Реда Ватре, последњег витеза последњег Великог Реда! Нека део моћи Вечних пређе на тебе! - Док је изговарао ово, гомила искрица разлете се пуцкетајући из разбукталог огња. - И ја, сто четрдесет седми Мајстор, по природном праву дајем ти име Сигурд Харваниен - што изворно значи "Ловац змајева, пријатељ вилењака"! И нека буде тако, од сад па док светлост Стикластадира не потоне у ништавилу! - Дечак га је гледао занесен, чинило му се да у глави чује јеку бојних труба, није осећао тло на коме је стајао: - Погледај Сигурде Харваниане! Нико ти се више неће смејати због твог наказног изгледа, напротив, биће почаствован ако га ти примиш у друштво! О, плашиће те се, или ће те волети као пријатеља, али с поругом је готово! - Он застаде и поћута неколико тренутака: - А твоја последња жеља, да те људи збиља воле... - Онда проговори тишим гласом: - За то не могу да учиним ништа. Да те нако искрено воли, ретко је као бљесак звезде падалице на небу - и за то се мораш изборити сам! Али, сад бар имаш чиме! И сад - сам изабери шта ћеш чинити.

Дечак спусти поглед: Његова исцепана одећа лежала је на тлу, око њега. Стајао је наг. Погледа снажне, мишићаве ноге, које више нису биле криве. Погледа права рамена и истурене груди, некад жалосно мршаве. Савивши руку у лакту, с неверицом је посматрао напете мишиће. А онда, опчињен, поново погледа Мајстора.

- А шта сад да радим? - упита.

- Бојног коња и витешку опрему наћи ћеш на ивици оне шуме, одакле си данас изишао. - Учини му се да из мрака чује њиштање коња. Старац се осмехну: - Не бој се, обичан коњ, никакав брбљиви ждребац - производ генетских магова... Изабери: Можеш се као силни витез вратити у свој свет - то си и желео - и потражити срећу. Кад то учиниш, мислим да нико више неће моћи да пређе овамо, јер нам се светови одвајају заувек. Додуше, мораш крај чувара...

- Господару. - рече младић. - А зашто ти не одеш са овог света што умире?

- Не могу. - осмехну се старац. - Чак и ја имама ограничења. Моје место је овде.

- Рекао си... да изаберем.

- Да. Друга могућност је да навучеш оклоп, узјашеш коња и останеш овде. Јер, још дуго имамо да чекамо до колапса, и још много посла било би за тебе: Упознао би вилењаке, срео змајеве, окушао своју моћ у борби против Јаревида Проклетог, против његових хорди водењака и вампира, што долазећи крај хоће да учине још горим... Ми смо дуговечни, твој живот је краћи, али могао би стећи бесмртну славу. Замисли: Далеко одавде, у једном тајновитом дворцу, чува се чудотворни мач. Забијен је у камен, на коме пише: "Ко овај мач опаше, биће јак као хиљаду људи". Још једна од ствари која нам је остала од Вечних. Не знамо зашто су нам ово оставили, али ни ја, ни било ко други, нисмо успели да га се домогнемо - до сада. Јаревид Проклети га такође прижељкује. Можда ти... Права ствар за младог витеза, а? Замисли ту будућност!

- Господару. - проговори младић. - Одлучио сам.

14.

- Овладао је есенцијалним сликама које се могу дочарати само у уму, сликама парадоксалних кривих које се елиптичном логиком спуштају у раван физичке реалности.

Gregory Benford
("Временски пејзаж")

У смирај дана, у бесном галопу, избио је на обалу језера. Нагло је зауставио коња, који се пропе: Последњи сунчеви зраци падоше на његов оклоп, и овај запламте за један тренутак, ту крај тамних вода, наспрам шуме у којој су се сенке већ склопиле.

Чувар је мирно седео на великој стени, коју је с једне стране поткопало језеро. Изгледао је исто као и прошли пут.

- Добро вече, пријатељу. - рече тихо Баш-Челик. - видим, порастао си.

Ознојени коњ је поигравао, фркћући, док му је из ноздрва избијала пара. Његов јахач пребаци копље у десну руку, а левом потеже узде.

- Добро вече и теби, Чувару Капије. Нисам више ружни слуга, видиш и сам. Добио сам све ово, и Бог зна чиме сам то платио, јер ја не знам. Али плаћено је - и ја се враћам да потражим своју срећу. А ти ми стојиш на путу. Борићу се с тобом!

- Борићеш се са мном? - понови као одјек Баш-Челик.

- Чаробњак ме претворио у витеза, што је била једна од две моје највеће жеље. И не знам да ли сам дорастао да се борим с твојом пакленом силом - али сад идем да испуним другу жељу. Није важно да ли ћу погинути овде на обали - важно је да ћу јуришати. Брани се! - и младић, спустивши копље, ободе коња који зањишта тако продорно, да мочварне птице, уплашене, прхнуше из трске и кричећи одлетеше у језерску измаглицу.

Баш-Челик само подиже руку.

- Прођи слободно, пријатељу. Плаћено је.

Младић заустави коња.

- Плаћено?! - прозбори тихо, не верујући да је добро чуо.

- Ја са Чувар. Моји господари ме поставише да убијем сваког ко покуша да прође између светова, јер пуно јада беше због тога. И од тада ме још никад, нико није победио. До недавно, кад су пронашли заборављене чини. - Баш-Челик говорио је споро и тихо, као да се обраћа детету. - Узех ти један живот, први пут. Узео бих ти и други сада - али, наишао је неко, и животом својим платио, и за тебе.

У једном тренутку учинило му се да је све стало - учинило му се да је стало и његово срце. С напором је покренуо усне, да би прошаптао:

-За мене? Ко... Како?

- Твоја другарица, мала слушкиња, којој ни име не знам. Рекао бих да те је она стварно волела. Ако си то тражио - ниси овамо морао ни долазити.

Чувар, шума, обала, све то крену у круг пред његовим очима, и он пободе копље у земљу да се ослони, да не би пао из седла.

- Како? - прошапута.

- Када си отишао, остала је сама у шуми. Назад није могла. Истина, била је слободна - али ти си јој био драг: Зато је кренула овамо, да поново буде са тобом. Чини за пролазак је знала - ваљда си јој ти рекао. А кад се појавила, нисам је ни прстом такнуо: Просто, видела ме - и пресвисла од страха... Умрла је, а да ништа није знала - умрла је због тебе.

- Због мене - понови младић шупље.

- Пријатељу, не стој ту и не понавља моје речи. Она је била путник - и ја бих морао да је убијем. Али она те је волела. Свесно је ставила живот на коцку, умрла је због тебе - али и за тебе. Смрт њена била би сасвим некорисна, кад не би била цена: Откупила те, поштуј то. Пролази дакле, плаћено је.

- Ја... ох, ја...

- Да те сад убијем, опет бих узео два живота због једног човека, а то не могу: Саздаше ме тако. Чуј, ово јесте свет привидно неограничених могућности, али са захтевом, расте и цена. Цена се понекад протеже не само на овај, него и на остале светове: Понекад, може платити још неко за тебе. Пролази, не заустављај се - и памти је.

- Она ме је волела... тако... - борио се док је изговарао сваку реч.

- Онаквог какав си. А ти си хтео да се мењаш и тражиш љубав по другим световима. - рече Чувар.

- Ја то нисам видео. - шапутао је, док су му се сузе сливале низ лице.

- Онда, шта ћеш учинити? Светови се убрзо раздвајају.

Младић је гледао некуд према језеру у сутону, али није га видео: У духу, видео је призоре свог света - дворове, витезове, слуге, јад, беду, злато, бичеве, ране - па онда лице мале слушкиње. Сад га је видео сасвим јасно, и знао је да неће моћи да га се ослободи. Сигурно не на свом свету, у коме је тако жарко желео да потражи срећу.

- Враћам се. - рече мукло, окрете коња и откаса назад - ка свету вилењака, вештица, змајева, тамо где га чекају Трудвег Хјелмдар, чаробни мач, битке... Где га чека судбина.

Баш-Челик гледао је за њим, осмехнут.

КРАЈ

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]