Biblioteka srpske fantastike

Baš-Čelik dopuza do njih, ponavljajući molećivo: "Vode, vode..." Zaustavio se, oslonio na laktove i upitno pogledao devojčicu svojim zakrvavljenim očima: "Vode?" Uplašena, ona samo nemoćno raširi ruke. Razočaran, Baš-Čelik odbaulja dalje, šišteći: "Vode..."

"Ne obraćaj pažnju", reče joj zmaj. "On to svaki dan".

Marica ga pogleda s nevericom. "I nije opasan?"

"To pokušavam da ti kažem", reče zmaj. "Nije uopšte opasan. Svi oni su ovde samo zbog tebe, i niko te neće povrediti". Zagledao se u njeno lice - a onda se dve krupne suze pojaviše u uglovima zlatnih zmajevih očiju, pa otežavši, skliznuše niz zelenu njušku sve do širokih nozdrva, iz kojih je izbijao slab dim.

Marica samo zinu od iznenađenja: Ovo je previše, čak i od zmaja." A što ti sad plačeš?!"

Na ove reči zmaj načisto zarida, prućivši se pred njom poput bernardinca, i pokrivši oči šapom sa pet sjajnih, poput sečiva dugih kandži. Koliko se ona razumela u zmajeve, ovaj je bio kineski: Dugo zmijoliko telo, četiri noge, tanki crni rogovi na glavi i raščupana crvena griva. I krila, i krljuštima pokriven rep tresli su mu se od plača. "Evo... šmrc... i od mene se plašiš... šmrc... mene svi mrze... Uvek: S kim plaše decu? Zmajem! Ko otima devojke? Zmaj! Ko je pojeo tolike junake? Zmaj! ...šmrc... Osuđen sam da me mrze u svim bajkama! Buuuu!..."

"Dobro, de, ne deri se... Evo, ja te ne mrzim. Ej, prestani, uzmi ovo i obriši se... Moraš da mi kažeš neke stvari". Marica nespretno spusti svoju maramicu na tinjajuću njušku: Ako je i progovori, nije bila šteta. On otvori oči i pogleda je sa zahvalnošću, prihvativši kandžama taj komad platna - ali se onda budali od zmaja prohte i da istrese nos...

Elem, kad je dunuo kroz trubicu, mlaz narandžastog plamena iz njegovih nozdrva upepelio je u trenu jedno ar brezove šumice iza njih. Cičeći, iz zapaljenog čestara izlete zgodna devojka, a od odeće imala je samo traku oko bujne crne kose (doduše, imala je i drugih bujnih stvari). Za njom, na vrat - na nos iskočiše, ispadoše, iskotrljaše se sedam patuljaka manje više obučeni slično njoj, samo bar dvojici su brade bile u plamenu, pa su ih pljeskali rukama panično trčeći.

"O, sranje!" doviknu zmaj za njima. "Izvinite!"

"Vidi, Snežana se zabavlja", raspoloženo primeti Marica. Počinjala je da se snalazi na ovom mestu.

"O, tako mi je neprijatno...", reče on plačnim glasom.

"Ej, ne pravi više budalu od sebe!" Otkrila je da je njen prvobitni strah veoma, veoma izbledeo. "Ti si ovde kao neka domaćica, je l'? Pa pričaj onda, kakva je ovo igra? I ne zovi me više Marica!"

"Izvini, ali u ovoj bajci moraćeš da budeš Marica", uozbilji se zmaj. "Takva su pravila. Ti si bistra devojčica, razumećeš. Da ne bude zabune: Ti sve ovo sanjaš, znaš!"

"Bogati! Pa, tako nekako sam i mislila..."

"Oprostite!" Iz šume ispade div obučen u zeleno odelo a la Robin Hud, sve sa šeširićem na glavi. Bio je grdno visok, mnogo viši i od zmaja. "Da niste videli jednog dečka po imenu Džek, znate, on ima neki pasulj..."

"Nismo, briši!" frknu zmaj, pa se okrete devojčici: "Razgovarajmo otvoreno. Ti ovo sanjaš. Ovde si jer imaš izvestan... problem, i mi treba da ti pomognemo da ga razrešiš. Biće trenutaka u kojima se javlja ono što te tišti, i zajedno ćemo to da prevaziđemo. Shvati, igramo se".

"Ispade k'o porodični kviz".

"E sad preteruješ".

Na drugom kraju čistine iz gustiša ispuza nesretni Baš-Čelik, ječeći: "Vode... žedan sam..." Raščupani patuljak zlobnog lica, ogrnut crnim plaštom, iskoči ispod nekog kamena pred njega: "Momak, nemamo vode, ali imamo ovo!" Rukama je razgrnuo široki plašt, pokazujući šta ima s unutrašnje strane: "Imamo kravate crvene, kravate crne, kravate na tačkice, leptir-kravate..."

"Marš, majmune!" zareža Baš-Čelik i otpuza dalje.

"Slušaj, ozbiljno: Šta ćemo da radimo?" Marica se ponovo okrete zmaju.

Zlatne oči, blago nasmešene, fiksirale su je. Zenice behu crvene, sužene do oštrice noža. "Da se ne lažemo. Šta je ono tvoj najveći problem?"

"Pa... ne znam".

"Ah", uzdahnu zmaj. "A tvoj mali brat?"

U trenu, njen osmeh se istopi. "Pa je l' moram i da ga sanjam? I sad?"

"Slušaj, on je sasvim pristojan mali brat - dobro, možda malo dosadan - i ne bi trebalo toliko da se mrštiš".

"Kad ti kažeš", odgovori ona suvo.

"Da ti objasnim igru", reče zmaj. "Ovo je zemlja bajki". Pa kao da se priseti nečeg: "Ali pustiti današnje klince u bajku... Moram da budem spreman na sve. Pazi samo: Jedan dečak morao je da se nađe u situaciji iz "Trnove Ružice". Dvorac okružen gustim trnjem i tako to, a on treba da uzme mač i da prokrči put do uspavane lepotice. Tutnem mu ja mač u ruke, a on stoji. Sine, kažem ja, kreći. A on meni: A je l' imate herbicide, mislim za ovaj korov? Ja zinem šokiran, a on: Ili bar motokultivator...?"

Marica shvati da se od srca smeje.

Na suprotnom kraju proplanka ponovo se začu: "Vode...", pa piskav glas onog patuljka: "Žao mi je, nema vode, ali nudimo kravate: Kravate šarene, kravate jednobojne, kravate za sve prilike..."

"Marš u pizdu materinu!" odreza Baš-Čelik.

"Je l' on to tako stalno?", upita Marica.

"Znaš, pojedini likovi kad nisu zauzeti, mislim, kad se ne igraju s decom, ubijaju vreme kako se ko snađe. Ovaj... Snežanu i patuljke si videla".

U tom času, iz oblaka iskrsnu dvorac koji je prosto lebdeo u vazduhu: Čardak ni na nebu, ni na zemlji. Samo, ovog puta je naglo smanjio visinu i spustio se nisko, gotovo da je dotakao žbunje na proplanku. Kroz prozore se razlegala pesma nekog pijanog društva.

Pun nade, Baš-Čelik podiže glavu. "Vode? Vode?!!", uzviknuo je. Već se upola pridigao, želeći da se uspne u dvorac.

Na prozoru se pojavi prilika s krunom na glavi, odmeri Baš-Čelika pa reče: "Žao mi je, ne može bez kravate!"

2.

Osmehnuvši se, doktor se laktovima oslonio o sto, sklopivši šake. Imao je fine duge prste, i na dva od njih po zlatni prsten: Kamen na svakom od njih bio je dovoljno neupadljiv, da je morao biti pravi.

"Gospođo, citiraću svog uvaženog profesora: Nesvesno je prašuma. Nesvesno je izvor sirove građe, i temelj na kome ego podiže zdanje ličnosti. U ovoj slici, naše fantazije su prirodne sile koje oblikuju tu sirovu građu, čine je upotrebljivom za egov posao izgradnje ličnosti. Ako smo lišeni ovih prirodnih sila, naš život ostaje ograničen: Bez fantazija da nam daju nadu, nemamo snage da se suočimo s nedaćama. Detinjstvo je doba kad ove fantazije treba negovati. Oh, stari momak je to tako dobro rekao".

Da je on prokleto skup stručnjak, znali su pre nego su kročili ovamo. Sada, dok ih obasipa ljubaznošću zaklonjen iza radnog stola čija površina je bila ravna površini kuhinje u novogradnjama - cena ovog lečenja postajala je pitanje koje se nametalo urgentno, pre svih drugih.

Oni nisu pitali za cenu. Još su imali šta da ponude, a deca su uvek bila ispred drugih stvari u njihovom životu. Novac tu nije važan, čitao je doktor sa njihovih ozbiljnih lica, i mada nije delio takvo mišljenje o značaju novca, bezrezervno ga je uvažavao kod svojih klijenata.

"To o prašumi zvuči zastrašujuće. U pitanju je devojčica od osam godina", reče otac, meškoljeći se u fotelji. Ovaj čovek perfidnog osmeha činio ga je napetim.

Otvorivši rezbarenu drvenu kutiju, doktor je čoveka i ženu preko puta ponudio cigaretama. Oboje odbiše ćutke, kratkim trzajem glave. Doktor uzdahnu i sam zapali jednu. Dok je uvlačio dim, žena je uočila besprekornu izbrijanost i zdrav ružičast ten njegovih obraza. Kratka siva kosa i beli zalisci kompletirali su to lice što zrači nepogrešivošću. Rukavi njegovog lakog svilenog sakoa bili su raskopčani pri dnu - da, to nije konfekcijski model s našivenom dugmadi, već rad skupog krojača.

"Upravo je napunila osam", ponovila je majka kao eho. U poznim tridesetim, pod kosim zlatnim zracima julskog popodneva što su padali sa strane, u beloj letnjoj haljini, činila se doktoru tako vazdušasta - i tako poželjna. Refleksno, uputio joj je svoj osmeh lovca, da bi se odmah uozbiljio.

Odvojimo posao od zabave, jer posao papreno naplaćujemo. A tu joj je i muž.

"Gospodine, ta - prašuma - prilično dobro opisuje naše nesvesno. Prava prašuma: Neprolazni gustiš, lijane, izukrštano korenje... Senke, vlaga, zmije što pužu kroz travu, pa mnogo opasnije stvari što se privlače okolo... I to čuči u svakom od nas. Onespokojavajuće? Da, ako neka životinja dugih zuba hoće napolje. Na svu sreću, mi svoj zverinjak uglavnom držimo pod kontrolom!"

"A vi ste uvereni da to možete, ovim metodom? Da uspostavite red u zverinjaku ida?" Bila je to majka. Sama je imala predivne, tužne smeđe oči, konstatovao je ponovo.

"Sasvim, gospođo", osmehnuo se otkrivajući četiri zlatna zuba, pravilno raspoređena. "Ako fantazija oblikuje naše nesvesno, onda je fantazija instrument kojim se može delovati na id da se izmeni. Da se onaj zverinjak vrati pod kontrolu".

"Ne zamerite mi", otac je birao reči, "posle razgovora s vama čitao sam sve što am pronašao o tome. Znam da lekari u Indiji pacijentu s psihičkim tegobama savetuju da dobro razmisli o nekoj određenoj bajci. Zatim razgovaraju s njim, i kroz razgovor o bajci dođu do problema. Ali ovde..."

"Odlično!" Doktor se osmehivao poput zlatnozube ajkule. Mogao je sebi da dozvoli strpljenje, jer se svaki minut i ovog razgovora plaćao, još kako. "A šta bajka nudi detetu? Nudi mu likove kojima dete može da eksternalizuje ono što se zbiva u njegovoj duši. Svoje razorne želje može da predstavi zlom vešticom, svoja priželjkivanja - dobrom vilom, svoje strahove - gladnim vukom, zahteve savesti - mudrim starcem, zavist koju oseća - kroz stradanje svojih suparnika u pustolovini. Kad završi tu identifikaciju, dete može da počne da sređuje sve te protivrečne sklonosti. Ova postavka figura se menja, onako kako to iziskuju trenutne potrebe deteta. Kažem vam, bajka je najčudesniji psihološki instrument!"

"Ali metod, taj vaš metod..."

"Vas zbunjuje san, gospođo!" Pomerila se i bela haljina se povukla, otkrivši joj kolena. Jedan dug trenutak posmatrao je te zbilja lepe noge, a onda skinuo naočari pozlaćenog okvira da ih očisti maramicom. "Zadržali smo bajkovitu situaciju, a dodali kompjutersku simulaciju. Kompjuter oživljava likove iz bajki, menja scenu, prilagođava je ličnosti deteta. Ali sve to ide u centre za san velikog mozga, direktno! Umesto da pričamo bajke, činimo da ih oni sanjaju. Uverljivost je totalna!"

"Očekujete da te sanjane bajke... učine da ona uspostavi bolji odnos sa svojim bratom?" Otac je nervozno protrljao bradu. "Doktore, žena i ja... Mi se bojimo".

"Gospodine, mislim da razumem vašu..."

"Bojimo, doktore. Sve je bilo u redu, ili prividno u redu, dok se mali nije rodio. A onda... Od početka ga je plašila. Otkrivala da nazebe. A kad je prevrnula kolica... Ovo zadnje nas je dotuklo". Zastao je, kao da traži pravu reč. "Plašim se... izraza u njenim očima, doktore".

"Ne postoji savršenije sredstvo za delovanje na dečiju dušu", reče lekar glasom koji ne dozvoljava sumnju.

Otac se naže napred da ispiše ček za ovu seansu: Rubrike je popunjavao automatski. Pred očima je imao gusto isprepletano rastinje, ispod koga u večitoj senci stoji kaljuga kojom gmižu neprijatne stvari... Pa režanje sa raznih strana, čudni krici. Urlici. I sve to iza fasade s kitnjasto ispisanom firmom... Prašuma.

3.

Pevajući "Hej - ho, hej - ho!", sedam patuljaka s pijucima na ramenima odoše nekud uzbrdo, mereći mrko zmaja koji se pravio nevešt. Ljutko mu u prolazu pomenu psa i mater, ali nije baš razumela kontekst. A imala je da pita važnije stvari.

"Dobro, šta si navalio s tim mojim bratom?"

"Zato što je on jedan sladak mališa, a ti to nećeš da priznaš!", odgovori zmaj. Koračao je podigavši rep visoko, poput zastave.

"Ma nemoj! Običan šmrkavac, samo plače, mota ti se oko nogu, a mama i tata svo vreme: Bato, batice... Uh!"

"A nije ti palo napamet da te on voli?"

"Šta?!"

"Da, i hoće da se igra s tobom, i voleo bi da ga pomiluješ i kažeš: Moj bata! A?"

"Fuj!!"

"Grešiš, to ću ti pokazati".

"Ma nemoguće!"

"E, idemo sad na jedno mesto..."

Stazom njima u susret dolazila je devojčica u zelenoj haljinici, sa crvenom kapom na glavi, a preko jedne rike nosila je kotaricu pokrivenu belim platnom. Valjda bi i eskimsko dete znalo kome ona ide i šta nosi u toj svojoj korpi.

Marica baš zinu da kaže kako joj je ta kapa odvratna, kad iz šume, iza jednog debelog stabla, virnu vuk. Nije to bio običan vuk, ovaj je bio veliki k'o čovek, a stajao je na dve noge! Crvenkapa se upravo sagla da ubere jedan cvet, kad vuk oteže baršunastim baritonom:

"Vidi, devojčica brala jagode - a nešto je ubode!"

Crvenkapa ga spazi, pa se zakikota: "Hi, hi, hi! Pa gde ste vi, vuče? Tri puta sam išla kod bake ovih dana, i nikad da vas sretnem?"

"A ti si mislila na mene?", upita vuk iskezivši se.

"Pa kako da ne, i ljuta sam na vas što vas dugo nije bilo!"

"Imao sam dosta posla, malena - a šta danas imaš u korpi?"

"A je l' bi hteli da zavirite u moju korpicu?", upita ona nagnuvši glavu, pri čemu joj se otkopčaše dva dugmeta na haljini.

"E baš bih voleo da pogledam tvoju slatku, malu... hm, korpu", isceri se on, na šta se Crvenkapa iskida od smeha, pruži ruku vuku, i oboje zamakoše u gustiš cerekajući se.

Poprečnom stazom neko poče da krši grane, i iz žbunja se pojavi velika siva mačorčina: I on je hodao na dve noge, obuven u par drečavocrvenih čizama, a na glavi je imao lovački šeširić s peruškom.

"Crven šešir, naano...", zapevao je taman toliko glasno, da se ona okrene. "Malena, je l' te zanimaju beznikotinske cigare, a? Imam jednu!"

"Pederu!" doviknu mu Crvenkapa preko ramena.

"Dropljo!" frknu on, pa se okrete zmaju, ispruživši obe šape s dlanovima nagore. "Šta misliš, šta će vuk da nađe u njenoj slatkoj, maloj, oh, korpici?"

"Verovatno trišu!", isceri se zmaj, lupivši svojim šapama po mačkovim, okrete svoje dlanove da mačak pljesne po njima, pa treći put oba udariše podigavši dlanove do grudi. Pri tom su se smejali kao dva ludaka.

"Bree...", reče Marica zgranuta. "Ko bi rekao!"

"A, mogu ti reći razne stvari za Crvenkapu, ali nećemo sad o tome", reče maj. "Hteo sam da te odvedem na jedno mesto, gde bi mogla da promeniš mišljenje o bratiću".

"E, volela bih da vidim to mesto!"

"Šta misliš o kući od slatkiša?"

4.

"Zašto Ivica i Marica?" - upita otac.

"U osnovi, ta bajka dodiruje teškoće deteta primoranog da se odrekne zavisne vezanosti za majku, i da se oslobodi oralne fiksacije". Doktor je to izgovorio u dahu, gledajući njegovu lepu ženu. Stajao je kraj njih dvoje zaturivši ruke u džepove sakoa. "Ali ta bajka je izuzetno zahvalna da dotakne odnos brata i sestre".

"Šta ona sad može da sanja?", odjednom upita majka.

"Draga gospođo, ja imam predstavu o osnovnim principima programa, ali kako to stvarno izgleda... Morao bih i sam da legnem tamo, he, he. Bitno je da ona napreduje".

"Sigurni ste?", upita otac neubeđeno. Prišao je i blago prihvatio svoju ženu pod ruku: Nesvesno, ona se oslonila na njega.

"Ona toliko dobro napreduje da bih u sledeću seansu uključio i njegovog brata, da odsanjaju zajedno!"

Stajali su ispred staklenog zida a iza njega, u udobnoj fotelji oborenog naslona, spavala je devojčica. Ono što je imala na glavi najlakše se moglo opisati kao kapa od žice, sa koje je polazila masa tankih provodnika, sužavajući se u debeo oklopljeni kabl koji je po podu vijugao do kompjutera. Kompjuter je svetlucao indikatorima poput telefonske centrale omanjeg grada - ali najupadljiviji je bio kružni tank na njemu, do vrha ispunjen bezbojnom tečnošću. A na dnu tog tanka... počivalo je nešto grumenasto, ružičasto i izborano, a pogled na njega izazivao je nelagodnost.

To je bio Mozak.

"Ipak", reče otac, "mnogi su tvrdili da su bajke surove, krvave, sadističke. Da ih treba zabraniti, da ne opterećuju decu groznim slikama".

Doktor se nasmeja.

"Da, ne tako davno bila je to prilično glasna psihološka škola. Po njima, ako u priči već postoji čudovište, ono mora da bude prijateljski nastrojeno prema detetu. Ha! Ali promaklo im je čudovište koje dete najbolje poznaje, i kojim je najviše zaokupljeno: Čudovište za koje dete oseća, ili se plaši, da je ono samo... A koje ga ponekad progoni. Ako ostave ovo čudovište u detetu, skriveno u nesvesnom, nepomenuto, oni sprečavaju dete da oko toga isprede fantaziju, na sliku i priliku bajki. Bez bajki dete ne može da upozna svoje čudovište. Ne shvata kako bi njime ovladalo. Posledica: Dete ostaje nemoćno sa svojim najgorim strahom, gore no da su mu pričali bajke koje tom strahu daju oblik. Ako se bojite da ćete biti proždrani - tom strahu date oblik veštice, i oslobodite ga se spaljujući vešticu u peći. Strašno, možda - ali pomaže".

"I opet prašuma...", tiho reče otac.

"U svakom od nas", blago reče doktor.

"Vi kažete da ste izlečili toliko i toliko dece", reče majka, zagledana kroz pregradu. Govorila je tako tiho, da je doktor morao da prigne glavu da bi je čuo. "Ulijte nam malo te vaše sigurnosti, molim vas. Jer... ja se još plašim".

"Bajka ne ostavlja sumnju", reče on. "Bol se mora izdržati, rizici se moraju prihvatiti - samo tako problem može biti rešen. Samo tako dete shvata da će ostvariti identifitet i pored strepnji, i da treba postupati po opštepoželjnom obrascu, prihvatljivom za druge. Srećan završetak niko ne dovodi u pitanje".

"A šta ako je ipak u pitanju?" šapnu ona.

"Nikad", reče on glasom u kome je zazvečao čelik.

5.

Kuća od slatkiša bila je iznutra prava pomijara, a otprilike tako je i mirisala.

Nije mogla da načini ni dva koraka a da se ne spotakne o nešto na podu: cepanicu, tronožac, naramak osušene trave, probušenu vanglu... Sa krovnih greda, u polumraku su se njihali obešeni šišmiši, daždevnjaci, zmije, crknute mačke, pa nešto što je bilo kostur majmuna - ili možda deteta. Sto, zakrčen loncima, šerpicama, teglama pretećeg sadržaja... Nasred stola, razjapljenih vilica, cerila se lobanja: Malopre je videla da je gazdarica koristila za krcanje oraha.

Okrenuta leđima, veštica je razmeštala posuđe po ogromnoj zidanoj peći, toliko naloženoj da se činilo da i njene opeke zrače spolja blagim rumenilom od zažarenosti. Bila je kao u bajci ili još gora, a mirisala je neopisivo, sve do drugog kraja ove jedine prostorije: Nakrivljen crni šešir i raščupana seda kosa, ogroman mladež na vrhu kukastog nosa - a obučena beše u nešto što se opisati može samo kao dugačak džak, čađav i prljav. Koščatim prstima prebirala je začinske trave, onda noktom poput kandže zahvatila mast iz tegle i podmazala dva lonca iznutra, pevušeći unjkavo: "Seckamo, pasiramo, najbolji smo, znamo..."

Ivica, mali brat, neutešno je plakao u velikom prljavom kavezu, stegavši ručicama zarđale rešetke i ridajući: "Seeeko! Seko! Jooooj, sekoo!..."

I u tom času, beše joj ga žao.

Veštica joj reče preko ramena: "A Ivicu ćemo ručati danas, oh, biće to nešto vrlo ukusno!"

"Pa u bajci treba da ga hraniš danima, da se ugoji!", pobuni se Marica.

"He, he, he, u bajci ima svašta, a ja sam tako gladna!"

Glas nevidljivog zmaja šaptao joj je u uvo. "Ti ćeš je sprečiti, ti tačno znaš kako".

"A zašto bih morala da uradim baš to?!", nije izdržala da ne upita u mislima. Dokle oni misle da joj popuju šta da radi?

"Zato što si dobra devojčica. Zato što hoćeš da budeš dobra devojčica. Zato što onaj mali kmekavac ima samo tebe sad, i tako je bespomoćan i jadan, a ona tamo hoće da ga pojede! Ona je sve to što užasava decu. Pogledaj kako ti on pruža ručice iz kaveza!"

Da, videla je. Zvučalo je logično.

Veštica je završila mešanje i sad se sasvim okrenula. "Čuj, sad sigurno tu stoji jedan smešni zmaj i šapuće ti gluposti u uvo. Ali ti ga nećeš poslušati, zar ne?"

"Evo, i ti ćeš da mi pričaš šta da radim!" Bila je besna.

"Neki bi rekli: Svaka žena je u duši veštica, he, he, he!" Veštica se odlično zabavljala. "Zato što hoću da ti ponudim prave stvari, eto zato, a ti si pametna i možeš da proceniš šta vredi! On ti nudi ljupkost i pokornost - ja nudim moć i magiju! On ti nudi ropstvo, tati, mami, mužu, svejedno - ja, neograničenu slobodu da činiš šta hoćeš! On ti nudi da se praviš da voliš druge, i da se praviš da veruješ da oni tebe vole - ja ti nudim da čista srca mrziš, da učiniš da drugi drhte, da uživaš u njihovom strahu! Nudim ti pravi život - on ti nudi imitaciju!"

Nije bila toliko zrela da bi mogla da zna, ali dovoljno zrela da može da oseti. I ovo je zvučalo prilično... logično.

"Ona laže i ti to znaš!", šaputao je zmaj. "Ako poslušaš nju bila bi čudovište! Ko hoće da bude čudovište?!"

"Mogu da zamislim šta ti sad lupeta", unjkala je veštica. "Pogledaj u svoju dušu: Šta ima na dnu? Mrak, kao kod svih drugih. Zagledaj se u taj mrak. Šta se šunja po njemu, šta dole živi? Oslušni kako grebe i cvili. Poslušaj, oslobodi ga!"

U zmajevom glasu naslutila je nervozu. "Ova baba kenja ovako svakom. Pogledaj Ivicu: Je l' ima iko da mu je potrebniji od tebe? Pogledaj mu užas u očima!"

"Što se ovoliko dere ako i on poznaje bajku?", upita zmaja.

"Poznaje, ali istinski je uplašen. Zna da sledi sretan kraj, jeste, ali je malo prejak doživljaj za njega. Da ti ja kažem sad: Oslušni svoje srce! Ne možeš ostati hladna, kad te neko ovako preklinje i zove!"

"Pih, zove me zato što se usr'o!"

"Zove te jer je na smrt uplašen... I što te voli. I što te je voleo svo vreme!"

Ruku na srce, to je i sama pomišljala, ponekad.

"Onda, jesi li razmislila?", kikotala se veštica. "Jesam li u pravu? Jedina prava stvar je na dnu tvog srca - a tamo dahće ONO!" Okrenula se onda i otvorila velike tučane vratnice na boku peći: Raspomamljeni plamen iznutra sjajem je prelio polovinu prostorije. "Vatrica je taman kako treba. Stavićemo još jednu cepanicu, pa da spremamo pečenje..."

Odlučila je.

U srcu.

Zatrčala se i gurnula, najjače što je mogla.

Zalupila je vrele vratnice dok joj je glava zvonila od veštičinog krika, od koga su sa tavanice još uvek padali crepovi i užasne obešene stvari. Kašljala je od prašine koju je podiglo ovo urušavanje.

Primetila je da su ispred peći ostale veštičine papuče.

Potpuno pobenavio, zmaj je samo vikao: "Bravo! Bravo!"

"Seko!", grcao je Ivica iz kaveza, pokušavajući da se osmehne.

Okrenula se njemu, zaustila da kaže nešto, pa odustala. Spustila je pogled i spazila to što je tražila: Par noževa je ovde bilo dovoljno.

"Dobro", reče. "Da spremimo pečenje".

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]