Библиотека српске фантастике

Владимир Лазовић

Срећан крај се подразумева

Баш-Челик допуза до њих, понављајући молећиво: "Воде, воде..." Зауставио се, ослонио на лактове и упитно погледао девојчицу својим закрвављеним очима: "Воде?" Уплашена, она само немоћно рашири руке. Разочаран, Баш-Челик одбауља даље, шиштећи: "Воде..."

"Не обраћај пажњу", рече јој змај. "Он то сваки дан".

Марица га погледа с неверицом. "И није опасан?"

"То покушавам да ти кажем", рече змај. "Није уопште опасан. Сви они су овде само због тебе, и нико те неће повредити". Загледао се у њено лице - а онда се две крупне сузе појавише у угловима златних змајевих очију, па отежавши, склизнуше низ зелену њушку све до широких ноздрва, из којих је избијао слаб дим.

Марица само зину од изненађења: Ово је превише, чак и од змаја." А што ти сад плачеш?!"

На ове речи змај начисто зарида, прућивши се пред њом попут бернардинца, и покривши очи шапом са пет сјајних, попут сечива дугих канџи. Колико се она разумела у змајеве, овај је био кинески: Дуго змијолико тело, четири ноге, танки црни рогови на глави и рашчупана црвена грива. И крила, и крљуштима покривен реп тресли су му се од плача. "Ево... шмрц... и од мене се плашиш... шмрц... мене сви мрзе... Увек: С ким плаше децу? Змајем! Ко отима девојке? Змај! Ко је појео толике јунаке? Змај! ...шмрц... Осуђен сам да ме мрзе у свим бајкама! Буууу!..."

"Добро, де, не дери се... Ево, ја те не мрзим. Еј, престани, узми ово и обриши се... Мораш да ми кажеш неке ствари". Марица неспретно спусти своју марамицу на тињајућу њушку: Ако је и проговори, није била штета. Он отвори очи и погледа је са захвалношћу, прихвативши канџама тај комад платна - али се онда будали од змаја прохте и да истресе нос...

Елем, кад је дунуо кроз трубицу, млаз наранџастог пламена из његових ноздрва упепелио је у трену једно ар брезове шумице иза њих. Цичећи, из запаљеног честара излете згодна девојка, а од одеће имала је само траку око бујне црне косе (додуше, имала је и других бујних ствари). За њом, на врат - на нос искочише, испадоше, искотрљаше се седам патуљака мање више обучени слично њој, само бар двојици су браде биле у пламену, па су их пљескали рукама панично трчећи.

"О, срање!" довикну змај за њима. "Извините!"

"Види, Снежана се забавља", расположено примети Марица. Почињала је да се сналази на овом месту.

"О, тако ми је непријатно...", рече он плачним гласом.

"Еј, не прави више будалу од себе!" Открила је да је њен првобитни страх веома, веома избледео. "Ти си овде као нека домаћица, је л'? Па причај онда, каква је ово игра? И не зови ме више Марица!"

"Извини, али у овој бајци мораћеш да будеш Марица", уозбиљи се змај. "Таква су правила. Ти си бистра девојчица, разумећеш. Да не буде забуне: Ти све ово сањаш, знаш!"

"Богати! Па, тако некако сам и мислила..."

"Опростите!" Из шуме испаде див обучен у зелено одело а ла Робин Худ, све са шеширићем на глави. Био је грдно висок, много виши и од змаја. "Да нисте видели једног дечка по имену Џек, знате, он има неки пасуљ..."

"Нисмо, бриши!" фркну змај, па се окрете девојчици: "Разговарајмо отворено. Ти ово сањаш. Овде си јер имаш известан... проблем, и ми треба да ти помогнемо да га разрешиш. Биће тренутака у којима се јавља оно што те тишти, и заједно ћемо то да превазиђемо. Схвати, играмо се".

"Испаде к'о породични квиз".

"Е сад претерујеш".

На другом крају чистине из густиша испуза несретни Баш-Челик, јечећи: "Воде... жедан сам..." Рашчупани патуљак злобног лица, огрнут црним плаштом, искочи испод неког камена пред њега: "Момак, немамо воде, али имамо ово!" Рукама је разгрнуо широки плашт, показујући шта има с унутрашње стране: "Имамо кравате црвене, кравате црне, кравате на тачкице, лептир-кравате..."

"Марш, мајмуне!" зарежа Баш-Челик и отпуза даље.

"Слушај, озбиљно: Шта ћемо да радимо?" Марица се поново окрете змају.

Златне очи, благо насмешене, фиксирале су је. Зенице беху црвене, сужене до оштрице ножа. "Да се не лажемо. Шта је оно твој највећи проблем?"

"Па... не знам".

"Ах", уздахну змај. "А твој мали брат?"

У трену, њен осмех се истопи. "Па је л' морам и да га сањам? И сад?"

"Слушај, он је сасвим пристојан мали брат - добро, можда мало досадан - и не би требало толико да се мрштиш".

"Кад ти кажеш", одговори она суво.

"Да ти објасним игру", рече змај. "Ово је земља бајки". Па као да се присети нечег: "Али пустити данашње клинце у бајку... Морам да будем спреман на све. Пази само: Један дечак морао је да се нађе у ситуацији из "Трнове Ружице". Дворац окружен густим трњем и тако то, а он треба да узме мач и да прокрчи пут до успаване лепотице. Тутнем му ја мач у руке, а он стоји. Сине, кажем ја, крећи. А он мени: А је л' имате хербициде, мислим за овај коров? Ја зинем шокиран, а он: Или бар мотокултиватор...?"

Марица схвати да се од срца смеје.

На супротном крају пропланка поново се зачу: "Воде...", па пискав глас оног патуљка: "Жао ми је, нема воде, али нудимо кравате: Кравате шарене, кравате једнобојне, кравате за све прилике..."

"Марш у пизду материну!" одреза Баш-Челик.

"Је л' он то тако стално?", упита Марица.

"Знаш, поједини ликови кад нису заузети, мислим, кад се не играју с децом, убијају време како се ко снађе. Овај... Снежану и патуљке си видела".

У том часу, из облака искрсну дворац који је просто лебдео у ваздуху: Чардак ни на небу, ни на земљи. Само, овог пута је нагло смањио висину и спустио се ниско, готово да је дотакао жбуње на пропланку. Кроз прозоре се разлегала песма неког пијаног друштва.

Пун наде, Баш-Челик подиже главу. "Воде? Воде?!!", узвикнуо је. Већ се упола придигао, желећи да се успне у дворац.

На прозору се појави прилика с круном на глави, одмери Баш-Челика па рече: "Жао ми је, не може без кравате!"

2.

Осмехнувши се, доктор се лактовима ослонио о сто, склопивши шаке. Имао је фине дуге прсте, и на два од њих по златни прстен: Камен на сваком од њих био је довољно неупадљив, да је морао бити прави.

"Госпођо, цитираћу свог уваженог професора: Несвесно је прашума. Несвесно је извор сирове грађе, и темељ на коме его подиже здање личности. У овој слици, наше фантазије су природне силе које обликују ту сирову грађу, чине је употребљивом за егов посао изградње личности. Ако смо лишени ових природних сила, наш живот остаје ограничен: Без фантазија да нам дају наду, немамо снаге да се суочимо с недаћама. Детињство је доба кад ове фантазије треба неговати. Ох, стари момак је то тако добро рекао".

Да је он проклето скуп стручњак, знали су пре него су крочили овамо. Сада, док их обасипа љубазношћу заклоњен иза радног стола чија површина је била равна површини кухиње у новоградњама - цена овог лечења постајала је питање које се наметало ургентно, пре свих других.

Они нису питали за цену. Још су имали шта да понуде, а деца су увек била испред других ствари у њиховом животу. Новац ту није важан, читао је доктор са њихових озбиљних лица, и мада није делио такво мишљење о значају новца, безрезервно га је уважавао код својих клијената.

"То о прашуми звучи застрашујуће. У питању је девојчица од осам година", рече отац, мешкољећи се у фотељи. Овај човек перфидног осмеха чинио га је напетим.

Отворивши резбарену дрвену кутију, доктор је човека и жену преко пута понудио цигаретама. Обоје одбише ћутке, кратким трзајем главе. Доктор уздахну и сам запали једну. Док је увлачио дим, жена је уочила беспрекорну избријаност и здрав ружичаст тен његових образа. Кратка сива коса и бели залисци комплетирали су то лице што зрачи непогрешивошћу. Рукави његовог лаког свиленог сакоа били су раскопчани при дну - да, то није конфекцијски модел с нашивеном дугмади, већ рад скупог кројача.

"Управо је напунила осам", поновила је мајка као ехо. У позним тридесетим, под косим златним зрацима јулског поподнева што су падали са стране, у белој летњој хаљини, чинила се доктору тако ваздушаста - и тако пожељна. Рефлексно, упутио јој је свој осмех ловца, да би се одмах уозбиљио.

Одвојимо посао од забаве, јер посао папрено наплаћујемо. А ту јој је и муж.

"Господине, та - прашума - прилично добро описује наше несвесно. Права прашума: Непролазни густиш, лијане, изукрштано корење... Сенке, влага, змије што пужу кроз траву, па много опасније ствари што се привлаче около... И то чучи у сваком од нас. Онеспокојавајуће? Да, ако нека животиња дугих зуба хоће напоље. На сву срећу, ми свој зверињак углавном држимо под контролом!"

"А ви сте уверени да то можете, овим методом? Да успоставите ред у зверињаку ида?" Била је то мајка. Сама је имала предивне, тужне смеђе очи, констатовао је поново.

"Сасвим, госпођо", осмехнуо се откривајући четири златна зуба, правилно распоређена. "Ако фантазија обликује наше несвесно, онда је фантазија инструмент којим се може деловати на ид да се измени. Да се онај зверињак врати под контролу".

"Не замерите ми", отац је бирао речи, "после разговора с вама читао сам све што ам пронашао о томе. Знам да лекари у Индији пацијенту с психичким тегобама саветују да добро размисли о некој одређеној бајци. Затим разговарају с њим, и кроз разговор о бајци дођу до проблема. Али овде..."

"Одлично!" Доктор се осмехивао попут златнозубе ајкуле. Могао је себи да дозволи стрпљење, јер се сваки минут и овог разговора плаћао, још како. "А шта бајка нуди детету? Нуди му ликове којима дете може да екстернализује оно што се збива у његовој души. Своје разорне жеље може да представи злом вештицом, своја прижељкивања - добром вилом, своје страхове - гладним вуком, захтеве савести - мудрим старцем, завист коју осећа - кроз страдање својих супарника у пустоловини. Кад заврши ту идентификацију, дете може да почне да сређује све те противречне склоности. Ова поставка фигура се мења, онако како то изискују тренутне потребе детета. Кажем вам, бајка је најчудеснији психолошки инструмент!"

"Али метод, тај ваш метод..."

"Вас збуњује сан, госпођо!" Померила се и бела хаљина се повукла, откривши јој колена. Један дуг тренутак посматрао је те збиља лепе ноге, а онда скинуо наочари позлаћеног оквира да их очисти марамицом. "Задржали смо бајковиту ситуацију, а додали компјутерску симулацију. Компјутер оживљава ликове из бајки, мења сцену, прилагођава је личности детета. Али све то иде у центре за сан великог мозга, директно! Уместо да причамо бајке, чинимо да их они сањају. Уверљивост је тотална!"

"Очекујете да те сањане бајке... учине да она успостави бољи однос са својим братом?" Отац је нервозно протрљао браду. "Докторе, жена и ја... Ми се бојимо".

"Господине, мислим да разумем вашу..."

"Бојимо, докторе. Све је било у реду, или привидно у реду, док се мали није родио. А онда... Од почетка га је плашила. Откривала да назебе. А кад је преврнула колица... Ово задње нас је дотукло". Застао је, као да тражи праву реч. "Плашим се... израза у њеним очима, докторе".

"Не постоји савршеније средство за деловање на дечију душу", рече лекар гласом који не дозвољава сумњу.

Отац се наже напред да испише чек за ову сеансу: Рубрике је попуњавао аутоматски. Пред очима је имао густо испреплетано растиње, испод кога у вечитој сенци стоји каљуга којом гмижу непријатне ствари... Па режање са разних страна, чудни крици. Урлици. И све то иза фасаде с китњасто исписаном фирмом... Прашума.

3.

Певајући "Хеј - хо, хеј - хо!", седам патуљака с пијуцима на раменима одоше некуд узбрдо, мерећи мрко змаја који се правио невешт. Љутко му у пролазу помену пса и матер, али није баш разумела контекст. А имала је да пита важније ствари.

"Добро, шта си навалио с тим мојим братом?"

"Зато што је он један сладак малиша, а ти то нећеш да признаш!", одговори змај. Корачао је подигавши реп високо, попут заставе.

"Ма немој! Обичан шмркавац, само плаче, мота ти се око ногу, а мама и тата сво време: Бато, батице... Ух!"

"А није ти пало напамет да те он воли?"

"Шта?!"

"Да, и хоће да се игра с тобом, и волео би да га помилујеш и кажеш: Мој бата! А?"

"Фуј!!"

"Грешиш, то ћу ти показати".

"Ма немогуће!"

"Е, идемо сад на једно место..."

Стазом њима у сусрет долазила је девојчица у зеленој хаљиници, са црвеном капом на глави, а преко једне рике носила је котарицу покривену белим платном. Ваљда би и ескимско дете знало коме она иде и шта носи у тој својој корпи.

Марица баш зину да каже како јој је та капа одвратна, кад из шуме, иза једног дебелог стабла, вирну вук. Није то био обичан вук, овај је био велики к'о човек, а стајао је на две ноге! Црвенкапа се управо сагла да убере један цвет, кад вук отеже баршунастим баритоном:

"Види, девојчица брала јагоде - а нешто је убоде!"

Црвенкапа га спази, па се закикота: "Хи, хи, хи! Па где сте ви, вуче? Три пута сам ишла код баке ових дана, и никад да вас сретнем?"

"А ти си мислила на мене?", упита вук искезивши се.

"Па како да не, и љута сам на вас што вас дуго није било!"

"Имао сам доста посла, малена - а шта данас имаш у корпи?"

"А је л' би хтели да завирите у моју корпицу?", упита она нагнувши главу, при чему јој се откопчаше два дугмета на хаљини.

"Е баш бих волео да погледам твоју слатку, малу... хм, корпу", исцери се он, на шта се Црвенкапа искида од смеха, пружи руку вуку, и обоје замакоше у густиш церекајући се.

Попречном стазом неко поче да крши гране, и из жбуња се појави велика сива мачорчина: И он је ходао на две ноге, обувен у пар дречавоцрвених чизама, а на глави је имао ловачки шеширић с перушком.

"Црвен шешир, наано...", запевао је таман толико гласно, да се она окрене. "Малена, је л' те занимају безникотинске цигаре, а? Имам једну!"

"Педеру!" довикну му Црвенкапа преко рамена.

"Дропљо!" фркну он, па се окрете змају, испруживши обе шапе с длановима нагоре. "Шта мислиш, шта ће вук да нађе у њеној слаткој, малој, ох, корпици?"

"Вероватно тришу!", исцери се змај, лупивши својим шапама по мачковим, окрете своје дланове да мачак пљесне по њима, па трећи пут оба ударише подигавши дланове до груди. При том су се смејали као два лудака.

"Брее...", рече Марица згранута. "Ко би рекао!"

"А, могу ти рећи разне ствари за Црвенкапу, али нећемо сад о томе", рече мај. "Хтео сам да те одведем на једно место, где би могла да промениш мишљење о братићу".

"Е, волела бих да видим то место!"

"Шта мислиш о кући од слаткиша?"

4.

"Зашто Ивица и Марица?" - упита отац.

"У основи, та бајка додирује тешкоће детета примораног да се одрекне зависне везаности за мајку, и да се ослободи оралне фиксације". Доктор је то изговорио у даху, гледајући његову лепу жену. Стајао је крај њих двоје затуривши руке у џепове сакоа. "Али та бајка је изузетно захвална да дотакне однос брата и сестре".

"Шта она сад може да сања?", одједном упита мајка.

"Драга госпођо, ја имам представу о основним принципима програма, али како то стварно изгледа... Морао бих и сам да легнем тамо, хе, хе. Битно је да она напредује".

"Сигурни сте?", упита отац неубеђено. Пришао је и благо прихватио своју жену под руку: Несвесно, она се ослонила на њега.

"Она толико добро напредује да бих у следећу сеансу укључио и његовог брата, да одсањају заједно!"

Стајали су испред стакленог зида а иза њега, у удобној фотељи обореног наслона, спавала је девојчица. Оно што је имала на глави најлакше се могло описати као капа од жице, са које је полазила маса танких проводника, сужавајући се у дебео оклопљени кабл који је по поду вијугао до компјутера. Компјутер је светлуцао индикаторима попут телефонске централе омањег града - али најупадљивији је био кружни танк на њему, до врха испуњен безбојном течношћу. А на дну тог танка... почивало је нешто груменасто, ружичасто и изборано, а поглед на њега изазивао је нелагодност.

То је био Мозак.

"Ипак", рече отац, "многи су тврдили да су бајке сурове, крваве, садистичке. Да их треба забранити, да не оптерећују децу грозним сликама".

Доктор се насмеја.

"Да, не тако давно била је то прилично гласна психолошка школа. По њима, ако у причи већ постоји чудовиште, оно мора да буде пријатељски настројено према детету. Ха! Али промакло им је чудовиште које дете најбоље познаје, и којим је највише заокупљено: Чудовиште за које дете осећа, или се плаши, да је оно само... А које га понекад прогони. Ако оставе ово чудовиште у детету, скривено у несвесном, непоменуто, они спречавају дете да око тога испреде фантазију, на слику и прилику бајки. Без бајки дете не може да упозна своје чудовиште. Не схвата како би њиме овладало. Последица: Дете остаје немоћно са својим најгорим страхом, горе но да су му причали бајке које том страху дају облик. Ако се бојите да ћете бити прождрани - том страху дате облик вештице, и ослободите га се спаљујући вештицу у пећи. Страшно, можда - али помаже".

"И опет прашума...", тихо рече отац.

"У сваком од нас", благо рече доктор.

"Ви кажете да сте излечили толико и толико деце", рече мајка, загледана кроз преграду. Говорила је тако тихо, да је доктор морао да пригне главу да би је чуо. "Улијте нам мало те ваше сигурности, молим вас. Јер... ја се још плашим".

"Бајка не оставља сумњу", рече он. "Бол се мора издржати, ризици се морају прихватити - само тако проблем може бити решен. Само тако дете схвата да ће остварити идентифитет и поред стрепњи, и да треба поступати по општепожељном обрасцу, прихватљивом за друге. Срећан завршетак нико не доводи у питање".

"А шта ако је ипак у питању?" шапну она.

"Никад", рече он гласом у коме је зазвечао челик.

5.

Кућа од слаткиша била је изнутра права помијара, а отприлике тако је и мирисала.

Није могла да начини ни два корака а да се не спотакне о нешто на поду: цепаницу, троножац, нарамак осушене траве, пробушену ванглу... Са кровних греда, у полумраку су се њихали обешени шишмиши, даждевњаци, змије, цркнуте мачке, па нешто што је било костур мајмуна - или можда детета. Сто, закрчен лонцима, шерпицама, теглама претећег садржаја... Насред стола, разјапљених вилица, церила се лобања: Малопре је видела да је газдарица користила за крцање ораха.

Окренута леђима, вештица је размештала посуђе по огромној зиданој пећи, толико наложеној да се чинило да и њене опеке зраче споља благим руменилом од зажарености. Била је као у бајци или још гора, а мирисала је неописиво, све до другог краја ове једине просторије: Накривљен црни шешир и рашчупана седа коса, огроман младеж на врху кукастог носа - а обучена беше у нешто што се описати може само као дугачак џак, чађав и прљав. Кошчатим прстима пребирала је зачинске траве, онда ноктом попут канџе захватила маст из тегле и подмазала два лонца изнутра, певушећи уњкаво: "Сецкамо, пасирамо, најбољи смо, знамо..."

Ивица, мали брат, неутешно је плакао у великом прљавом кавезу, стегавши ручицама зарђале решетке и ридајући: "Сеееко! Секо! Јоооој, секоо!..."

И у том часу, беше јој га жао.

Вештица јој рече преко рамена: "А Ивицу ћемо ручати данас, ох, биће то нешто врло укусно!"

"Па у бајци треба да га храниш данима, да се угоји!", побуни се Марица.

"Хе, хе, хе, у бајци има свашта, а ја сам тако гладна!"

Глас невидљивог змаја шаптао јој је у уво. "Ти ћеш је спречити, ти тачно знаш како".

"А зашто бих морала да урадим баш то?!", није издржала да не упита у мислима. Докле они мисле да јој попују шта да ради?

"Зато што си добра девојчица. Зато што хоћеш да будеш добра девојчица. Зато што онај мали кмекавац има само тебе сад, и тако је беспомоћан и јадан, а она тамо хоће да га поједе! Она је све то што ужасава децу. Погледај како ти он пружа ручице из кавеза!"

Да, видела је. Звучало је логично.

Вештица је завршила мешање и сад се сасвим окренула. "Чуј, сад сигурно ту стоји један смешни змај и шапуће ти глупости у уво. Али ти га нећеш послушати, зар не?"

"Ево, и ти ћеш да ми причаш шта да радим!" Била је бесна.

"Неки би рекли: Свака жена је у души вештица, хе, хе, хе!" Вештица се одлично забављала. "Зато што хоћу да ти понудим праве ствари, ето зато, а ти си паметна и можеш да процениш шта вреди! Он ти нуди љупкост и покорност - ја нудим моћ и магију! Он ти нуди ропство, тати, мами, мужу, свеједно - ја, неограничену слободу да чиниш шта хоћеш! Он ти нуди да се правиш да волиш друге, и да се правиш да верујеш да они тебе воле - ја ти нудим да чиста срца мрзиш, да учиниш да други дрхте, да уживаш у њиховом страху! Нудим ти прави живот - он ти нуди имитацију!"

Није била толико зрела да би могла да зна, али довољно зрела да може да осети. И ово је звучало прилично... логично.

"Она лаже и ти то знаш!", шапутао је змај. "Ако послушаш њу била би чудовиште! Ко хоће да буде чудовиште?!"

"Могу да замислим шта ти сад лупета", уњкала је вештица. "Погледај у своју душу: Шта има на дну? Мрак, као код свих других. Загледај се у тај мрак. Шта се шуња по њему, шта доле живи? Ослушни како гребе и цвили. Послушај, ослободи га!"

У змајевом гласу наслутила је нервозу. "Ова баба кења овако сваком. Погледај Ивицу: Је л' има ико да му је потребнији од тебе? Погледај му ужас у очима!"

"Што се оволико дере ако и он познаје бајку?", упита змаја.

"Познаје, али истински је уплашен. Зна да следи сретан крај, јесте, али је мало прејак доживљај за њега. Да ти ја кажем сад: Ослушни своје срце! Не можеш остати хладна, кад те неко овако преклиње и зове!"

"Пих, зове ме зато што се уср'о!"

"Зове те јер је на смрт уплашен... И што те воли. И што те је волео сво време!"

Руку на срце, то је и сама помишљала, понекад.

"Онда, јеси ли размислила?", кикотала се вештица. "Јесам ли у праву? Једина права ствар је на дну твог срца - а тамо дахће ОНО!" Окренула се онда и отворила велике тучане вратнице на боку пећи: Распомамљени пламен изнутра сјајем је прелио половину просторије. "Ватрица је таман како треба. Ставићемо још једну цепаницу, па да спремамо печење..."

Одлучила је.

У срцу.

Затрчала се и гурнула, најјаче што је могла.

Залупила је вреле вратнице док јој је глава звонила од вештичиног крика, од кога су са таванице још увек падали црепови и ужасне обешене ствари. Кашљала је од прашине коју је подигло ово урушавање.

Приметила је да су испред пећи остале вештичине папуче.

Потпуно побенавио, змај је само викао: "Браво! Браво!"

"Секо!", грцао је Ивица из кавеза, покушавајући да се осмехне.

Окренула се њему, заустила да каже нешто, па одустала. Спустила је поглед и спазила то што је тражила: Пар ножева је овде било довољно.

"Добро", рече. "Да спремимо печење".

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]