NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Fonostilistika stiha
Milosav Ž. Čarkić:
Fonostilistika stiha

0. UMESTO UVODA

U ovom radu se daje kratak pregled dosadašnjih istraživanja glasovne (fonološke) strukture stiha, ukazuje na osnovnu problematiku u ovoj oblasti i iznose neka lična zapažanja.

U savremenoj nauci o stihu (deo nauke o književnosti), koja se, pored ostalog, bavi i opštim pitanjima stiha kao specifičnog pesničkog govora, odnosom između stiha i jezika, između oblika stiha i smisla - prepliću se problemi teorije i istorije literature, nauke o jeziku, psihologije, muzike, statistike, akustike, teorije informacije. U zavisnosti od onoga šta uzima za predmet svoga interesovanja, nauka o stihu se neposredno oslanja na jezičke discipline (fonetiku, fonologiju, sintaksu), stilistiku, deklamaciju (dikciju), opštu poetiku, semiotiku. Pod okriljem nauke o stihu (koja obuhvata ritmiku, strofiku i foniku) žive različite teorije stiha. Među najpoznatije teorije stiha ubrajaju se grafička, muzička, akustička, fonološko-strukturalna i, poslednjih dvadeset godina, generativno-transformaciona teorija. To znači da u današnjoj nauci o stihu postoji nekoliko teorija stiha koje se zbog različitog načina istraživanja i tretiranja određenih problema međusobno razlikuju, a ponekad čak i isključuju.

Pošto je već odavno postalo jasno da stih, posmatran kao specijalni objekat lingvistike, zahteva samostalno istraživanje, u nauci o stihu na tom planu postignuti su zapaženi rezultati, ali samo u nekim oblastima istraživanja, dok je fonostilistika, u tom smislu, unekoliko ostala po strani. Ipak, mora se priznati da pojava Brikovog članka Glasovna ponavljanja(1) naznačava početak pomnijeg interesovanja za glasove (zvukove)(2) u stihu. Istina, Brik se, u ovom svom članku, samo zadržao na konstatovanju glasovnih ponavljanja, ne ukazavši na njihovu funkciju u konkretnoj poetskoj strukturi(3) - pa nije sasvim jasno da li je on imao u vidu njihov umetnički efekat, ili su otkrivena ponavljanja čisto plod opštejezičkih zakonitosti.(4) Od tog vremena pa do danas, sa manjim ili većim prekidima, ovaj proces traje, dobivši u poslednjih dvadeset godina na intenzitetu i raznovrsnosti.(5)

Važnost ovakvih istraživanja zasniva se na pretpostavci da se preko glasa, tačnije preko ostvarene glasovne strukture stiha(6) ističu njegove smisaone i estetske osobenosti. Zato je glas u stihu - u njegovoj stilističkoj funkciji - nedeljiv od smisaone i estetske izražajnosti poetskog diskursa. Usporeni tempo i intonacioni(7) pritisak (odlika poetskog govora) otkrivaju glas u svoj njegovoj punoći, ističu sva njegova kvalitativna i kvantitativna svojstva, čime se u stihu primećuje težnja ka idealnom fonetskom sastavu reči, kako je istakao L. V. Ščerba.(8)

Poetski tekst (tekst poezije) s njegove formalno-sadržinske tačke gledišta predstavlja posebno uređen tekst. Ta uređenost obično se označava njegovom poetskom formom.(9) A sama poetska forma nije ništa drugo do produkt uzajamnog delovanja različitih vidova ponavljanja i paralelizama svih vrsta koja su uporišta komunikativne funkcije poetskog teksta.(10)

Ponavljanja (i paralelizmi kao odraz različitih vidova ponavljanja) javljaju se kao organizaciono načelo svih strukturnih nivoa i aspekata poetskog teksta. Ponavljanja glasova i glasovnih sekvenci kao osnovne orkestracije u stihu, ponavljanja rimovanih saglasja, ponavljanja akcentovanih i neakcentovanih slogova, ponavljanja kompozicionih elemenata, ponavljanja stihova, ponavljanja elemenata smisaone i verbalne strukture tropa, uspostavljanje harmonije i kontrasta - čine strukturu poetskog teksta, poezije - omogućavajući joj da "iscedi sve sokove iz jezika".(11) Celokupan orkestar ponavljanja koji se manifestuje kao sistemska organizacija jedinica poetskog teksta grupiše se na tri osnovna nivoa: (a) metričko-ritmičkom, (b) fonijskom i (v) metalogijskom, a služe, pre svega, za oblikovanje poetskog teksta koje mu obezbeđuje realnu sposobnost za uskladištenje, proizvodnju i prenošenje veoma složene i slojevite informacije.

Glasovna struktura stiha, kao jedan od tri osnovna nivoa stihovnog izraza, odlikuje se sistemskim korišćenjem glasovnih ponavljanja radi prenošenja značenjske i estetske informacije(12) u procesu poetske komunikacije. U velikom broju glasovnih ponavljanja koja ne dosežu okvire celovite reči mogu se posebno izdvojiti okazionalna (asonanca, aliteracija, asonantsko-aliteraciona veza), čiju je regularnost, redosled i zakonitost upotrebe teško utvrditi u bilo kojoj vrsti konteksta, i kanonska (rima), čija regularnost, redosled i zakonitost upotrebe zavisi od tradicije, književne epohe, književnog pravca, književnog roda (žanra), književne škole, a isto tako i od samog pesnika. Glasovna ponavljanja u zavisnosti od njihovog kvantiteta, kvaliteta, širine konteksta i mesta javljanja u stihu, mogu u poetskom diskursu steći različite funkcije: (a) ornamentalnu, (b) simboličku, (v) ritmičku, (g) sintaksičku i (d) semantičku.

U ruskoj nauci o stihu (oblast fonostilistike) u proučavanju glasova poetskog jezika i njegove glasovne organizacije, postoje podeljena mišljenja. Jedni autori, kao na primer M. P. Štokmar(13) i G. Šengeli,(14) pojam glasovne strukture stiha shvataju u užem smislu, podrazumevajući pod njim asonancu, aliteraciju i rimu, dok drugi, kao na primer A. V. Lunačarski(15) i B. P. Gončarov,(16) isti pojam shvataju nešto šire, uključujući pored asonance, aliteracije i rime - još ritam i intonaciju. I neki drugi teoretičari gledaju različito na glasovna ponavljanja u stihu.(17)

Nastalo razmimoilaženje među istraživačima stiha (ovde, u prvom redu, mislimo na ruske teoretičare stiha) bazira se na nejednakim pristupima strukturi stiha i njegovoj zvučnoj realizaciji. Dok, uslovno rečeno, prvi ove dve pojave posmatraju kao zasebne veličine koje su suštinski nezavisne jedna od druge, usmeravajući svoju pažnju samo na glasovnu strukturu stiha, dotle, drugi, nasuprot prvima, gledaju na ove dve veličine kao na sistem uzajamno zavisnih i uzajamno povezanih komponenti stiha, ističući da se glasovna struktura stiha obnažuje(18) tek pri njegovoj zvučnoj realizaciji.

Problem proučavanja glasovne strukture stiha podrazumeva niz različitih aspekata (npr. odnos između grafičkih i akustičkih datosti) i zahteva poznavanje čitavog kompleksa spoznaja nastalih na dodirnim granicama nekoliko naučnih disciplina - a pre svega, nauke o književnosti i eksperimentalne fonetike. Ova poslednja, sa svoje strane, uključuje fiziku (akustiku), biologiju (fiziologiju) i druge prirodne nauke. Prema tome, glasovna struktura stiha teško da se može posmatrati autonomno i izolovano od saznanja koje pruža fonetika, u prvom redu, eksperimentalna fonetika. Međutim, u američkoj i engleskoj filologiji, gde je eksperimentalna fonetika vrlo razvijena, postoji veliki raskorak između dostignuća eksperimentalne fonetike i njene primene u izučavanju glasovne strukture stiha. Pojava knjige Akustička fonetika M. Džosa(19) naznačava početak intenzivnijeg interesovanja za eksperimentalnu fonetiku, a u tom smislu, posebno su revolucionarne 60. i 70.(20) godine, kada su izvršena interesantna istraživanja, ali samo u okviru govornog jezika, dok je poetski jezik ostao po strani. Ipak, među objavljenim radovima postoje i takvi koji mogu biti od koristi za tumačenje poetskog jezika, kao što je, u prvom redu, knjiga Fonetski proces - Dinamika govora D. Djua i P. Jensena, u kojoj se ističe značenje zvučne komponente govornog jezika: "Mi ne govorimo o grafemama, rečima i rečenicama koje vidimo, nego o glasovima, slogovima, rečima i rečenicama koje čujemo.(21) U daljem tekstu knjige, autori posebno insistiraju na procesu slušanja kao aktivnom i stvaralačkom činu, što može biti od velikog poticaja za otvaranje novih perspektiva u istraživanjima poetskog diskursa. Interesantna zapažanja o Valeriju, Eliotu, Virdžiniji Vulf, koji su obraćali pažnju na ulogu glasova u procesu oblikovanja stihova, nalazimo u knjizi D. Hardinga Reč u ritmu - Engleski govorni ritam u stihu i prozi,(22) gde autor ističe opravdan značaj zvučanja i piše o objektivnoj konsekventnosti glasova u stihu.

Kritikujući nedovoljnu zainteresovanost američkih i engleskih fonetičara za pitanja koja se tiču stiha i raskoraka između dostignuća u fonetici i izučavanja glasovne strukture stiha, ruski filolog B. P. Gončarov ističe nekoliko bitnih momenata: "1) potpuno ignorisanje novijih dostignuća u fonetici; 2) priznavanje značajnih fonetskih istraživanja, ali nedostatak želje da se ona osvoje i osmisle; 3) delimično korišćenje eksperimentalne fonetike u izučavanjima stiha; 4) vidno suženje aspekata istraživanja u raznim teorijama tzv. zvukovnog simbolizma."(23)

Odnos prema ulozi glasa u poetskom jeziku, kao i dokazana činjenica u psihologiji - da čitalac oseća zvučne komponente teksta i doživljava akustičku impresiju i kad čita u sebi, učinili su da se nekada manje a nekada više pažnje posveti fonetskim osobinama stiha.(24) Ideja o glasovnom simbolizmu potiče još od Platona koji se, pored ostalog, bavio i problemom odnosa između značenja reči i njene forme.(25) U vremenskom intervalu od Platona pa sve do XX veka, treba spomenuti interesantna zapažanja koja su izneli Lomonosov(26) i Humbolt(27) dotičući se pitanja simbolike izolovano uzetih glasova jezika. Poseban interes za glasovnu simboliku javio se kod pesnika simbolista u Francuskoj(28) i Rusiji.(29) Simbolističkim shvatanjem sonornosti u poeziji K. Baljmont(30) i A. Beli(31) najavili su čisti subjektivizam u interpretaciji značenja glasova. Tako su njihova istraživanja bila "lišena svake naučne ubedljivosti",(32) više su imala reputaciju fantastičnosti (Baljmont) i mističnosti (Beli).

Naučni prilaz problemu glasovnog simbolizma bio je moguć tek sa pojavom objektivnih psiholingvističkih metoda istraživanja semantičkih pojava.(33) Među prvima u kojima se primenjuje eksperimentalni metod jeste poznati rad E. Sapira.(34) Eksperimentalne metode posebno su razvijene kod američkih psihologa i psiholingvista.(35)

U ruskoj nauci o jeziku u poslednje vreme javljaju se intenzivnija eksperimentalna istraživanja koja su, pre svega, tipološke prirode, ali se tiču i izučavanja funkcionisanja glasovnog simbolizma u jeziku.(36) U osnovne probleme savremene teorije glasovnog simbolizma, nećemo se posebno upuštati, ali ćemo se zadržati onoliko koliko je potrebno da bismo izložili suštinu ove postavljene lingvističke hipoteze. Ruski filolog i fonetičar A. P. Žuravljov u svojoj poznatoj knjizi Fonetsko značenje(37) ističe da u nauci postoje dve tačke gledišta na razloge pojave glasovnog simbolizma u jeziku. Jedna od njih je dobila naziv "prvostepeni glasovni simbolizam", a u osnovi tog učenja stoji da je simbolizam glasova prvobitna (iskonska) pojava nastala pod uticajem zvukova iz prirode. Ovu tezu su zastupali mnogi istraživači, i kako kaže Žuravljov - ova teza je prihvatana u velikoj meri stihijno. Tek u poslednje vreme predloženo je drugo rešenje, koje se po Žuravljovu može nazvati "drugostepeni glasovni simbolizam". Ovu tezu proklamiraju oni istraživači koji sa dosta opreza prilaze teoriji fonetskog značenja i ideji o fonetskoj motivisanosti jezičkog znaka.(38)

U ideji o prvostepenom glasovnom simbolizmu leži antisosirovska teza o neproizvoljnosti jezičkog znaka. Iz ideje o prvostepenom glasovnom simbolizmu, po mišljenju S. F. Gončarenka, mogu se izvući dva logična stava. Prvi, koji ima tri stepena: (a) glasovna forma reči je motivisana značenjem, (b) glasovna forma reči može biti motivisana značenjem i (v) glasovna forma reči je prvobitno bila motivisana značenjem. Drugi, zasebno uzeti glasovi i glasovne sekvence imaju sopstveno značenje makar ono bilo difuznog i latentnog karaktera..(39)

Ova ideja, kao što je malo pre istaknuto, potiče od Platona, prihvaćena je u potpunosti i od strane Lomonosova, a u XX veku od mnogih istraživača među kojima su lingvisti, psiholingvisti i psiholozi.(40) Naravno, u radovima niza istraživača koji su zastupali ideju o prvostepenom glasovnom simbolizmu ima vrlo malo interesantnih i statistički argumentovanih glasovno-semantičkih uopštavanja, koja, između ostalog, govore o tome da se pojedini glasovi u konkretnim jezicima, a ponekad i u grupama srodnih jezika, shvataju kao "agresivni", a drugi kao "nežni", jedni kao "tamni", a drugi kao "svetli" itd.(41)

Jedan od najžešćih protivnika teze o prvostepenom glasovnom simbolizmu jeste D. I. Vigodski,(42) a njemu se pridružuje i V. Holševnjikov.(43) Međutim, mora se priznati da ova dva autora nisu bila sasvim u pravu, jer su u potpunosti isključivala učešće prvostepenog glasovnog simbolizma u poetskim strukturama ili poetskim kontekstima. Naime, ne treba apriori negirati prvostepeni glasovni simbolizam, naprotiv, nužno je istaći da on postoji, ali se u tolikoj meri ne odražava na foničku strukturu poetskog teksta, stoga se veoma teško objektivnim merilima može odrediti, on je više odraz psihološke prirode i proizvod domišljatosti recipijenta (istraživača) i čisto stvar njegovog subjektivizma.

Pod drugostepenim glasovnim simbolizmom obično se podrazumeva mogućnost da se u neke pojedinačno uzete glasove (ili glasovne sekvence) ponovljene u nekoliko reči sa približnim značenjem projektuje semantika tih reči, istina, u izmenjenom obliku, pa usled toga pojedinačno ponovljeni glasovi (ili glasovne sekvence) izazivaju kod recipijenta određene asocijacije podsticane značenjem glasovno zbliženih reči.(44)

Među mnogim lingvistima, fonetičarima, književnim kritičarima i pesnicima koji su pokušavali da pronađu i odrede zvukovnu dimenziju poezije, treba, svakako, spomenuti M. Gramona, poznavaoca francuske versifikacije i fonetičara od autoriteta, koji je postavio sebi za cilj da odgovori na pitanje kakva je veza između zvučanja i značenja. Tako prema Gramonu svaki glas sam po sebi nosi određeni smisao koji dolazi do izražaja tek onda kada reč ili rečenica u kojoj se on nalazi izražava isti smisao. Gramon je čak stvorio i vlastitu klasifikaciju koja se temelji na artikulacionim osobinama glasova; on glasove deli na: svetle, tamne, meke, tvrde, oštre, blage, zvučne.(45)

O simbolizmu glasova na lingvističkom, nepoetskom planu, između ostalih, pisao je i O. Jespersen. Nadaleko je poznat njegov članak o simbolici glasa "i".(46) Pokušavajući da nađe, kao i mnogi pre njega, vezu između glasova i smisla, on je bio veoma uzdržan u svojim opštim postavkama. Njegova osnovna teza temelji se na činjenici da nijedan jezik ne upotrebljava u potpunosti simboliku glasova, a da neke reči, gledano sa istorijskog aspekta, mogu izgubiti ili dobiti ekspresivnost u toku svoga življenja (razvitka).(47)

Imajući u vidu ovu Jespersenovu tezu hrvatski stilističar B. Vuletić zauzima ovakav stav prema simbolizmu glasova: "Možda upravo ova činjenica gubljenja odnosno stjecanja ekspresivnosti tokom historijskog razvitka pokazuje koliko je simbolizam glasova, čak i u onim slučajevima gdje prema nekim objektivnim kriterijima i postoji, jezički fenomen od posve sekundarne važnosti, te se veoma lako može izgubiti ili posve slučajno steći; drugi zakoni razvitka ljudskog govora uvijek su daleko jači od simbolizma glasova, i upravo nas to navodi da s velikim oprezom priđemo proučavanju ovog problema.(48)

Sva učenja o simbolizmu glasova, o kojima smo do sada govorili, bez obzira koliko ona bila prihvatljiva ili neprihvatljiva, u većoj ili manjoj meri imaju jednu zajedničku osobenost - svi autori obrađuju impresivne vrednosti pojedinih glasova nastojeći da njima obuhvate celokupnu zvukovnu dimenziju poetskog teksta. Neki su se od njih doticali čak problema ritma i intonacije, ali su ih uzimali kao sporadične i sekundarne elemente. Sasvim je sigurno da je jedna od najvećih pogrešaka učenja o simbolizmu glasova ta što su mnogi, istraživači, ako ne svi, pokušavali da pokažu, pa i dokažu, da glasovi izdvojeni iz konteksta i posmatrani izolovano sami po sebi nešto znače, pa su te subjektivne impresije uopštavali i tumačili kao objektivne.

Za razliku od ruske i one u drugim slovenskim i neslovenskim zemljama na zapadu (tu u prvom redu mislimo na Poljsku, Češku, Englesku, Francusku, ubrajajući i Ameriku), u srpskoj nauci o stihu (jedino je donekle razvijena metodologija u izučavanju metrike) kao da se zaboravljalo na fonetsku stilistiku (fonostilistiku) i njen nesumnjiv uticaj u konstituisanju poetskog teksta. Tek u poslednje vreme D. Jović,(49) N. Petković,(50) i R. Simić(51) obraćaju nešto ozbiljniju pažnju na fonostilistička istraživanja u okviru poetskog teksta. Imajući u vidu nedovoljnu zainteresovanost srpskih stilističara i teoretičara stiha za fonostilistička istraživanja, pokušali smo da ovom knjigom bar donekle nadoknadimo veliku prazninu i nedostatak u sferi praktičnih fonostilističkih analiza u stihovnom diskursu.

PHONETIC STRUCTURE OF THE VERSE

The author presents a review of hitherto research on verse phonetic structure. He points at principal problems in this field, giving some of his own observations.


// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]