Милосав Ж. Чаркић:
Фоностилистика стиха

0. УМЕСТО УВОДА

У овом раду се даје кратак преглед досадашњих истраживања гласовне (фонолошке) структуре стиха, указује на основну проблематику у овој области и износе нека лична запажања.

У савременој науци о стиху (део науке о књижевности), која се, поред осталог, бави и општим питањима стиха као специфичног песничког говора, односом између стиха и језика, између облика стиха и смисла - преплићу се проблеми теорије и историје литературе, науке о језику, психологије, музике, статистике, акустике, теорије информације. У зависности од онога шта узима за предмет свога интересовања, наука о стиху се непосредно ослања на језичке дисциплине (фонетику, фонологију, синтаксу), стилистику, декламацију (дикцију), општу поетику, семиотику. Под окриљем науке о стиху (која обухвата ритмику, строфику и фонику) живе различите теорије стиха. Међу најпознатије теорије стиха убрајају се графичка, музичка, акустичка, фонолошко-структурална и, последњих двадесет година, генеративно-трансформациона теорија. То значи да у данашњој науци о стиху постоји неколико теорија стиха које се због различитог начина истраживања и третирања одређених проблема међусобно разликују, а понекад чак и искључују.

Пошто је већ одавно постало јасно да стих, посматран као специјални објекат лингвистике, захтева самостално истраживање, у науци о стиху на том плану постигнути су запажени резултати, али само у неким областима истраживања, док је фоностилистика, у том смислу, унеколико остала по страни. Ипак, мора се признати да појава Бриковог чланка Гласовна понављања⁽¹⁾ назначава почетак помнијег интересовања за гласове (звукове)⁽²⁾ у стиху. Истина, Брик се, у овом свом чланку, само задржао на констатовању гласовних понављања, не указавши на њихову функцију у конкретној поетској структури⁽³⁾ - па није сасвим јасно да ли је он имао у виду њихов уметнички ефекат, или су откривена понављања чисто плод општејезичких законитости.⁽⁴⁾ Од тог времена па до данас, са мањим или већим прекидима, овај процес траје, добивши у последњих двадесет година на интензитету и разноврсности.⁽⁵⁾

Важност оваквих истраживања заснива се на претпоставци да се преко гласа, тачније преко остварене гласовне структуре стиха⁽⁶⁾ истичу његове смисаоне и естетске особености. Зато је глас у стиху - у његовој стилистичкој функцији - недељив од смисаоне и естетске изражајности поетског дискурса. Успорени темпо и интонациони⁽⁷⁾ притисак (одлика поетског говора) откривају глас у свој његовој пуноћи, истичу сва његова квалитативна и квантитативна својства, чиме се у стиху примећује тежња ка идеалном фонетском саставу речи, како је истакао Л. В. Шчерба.⁽⁸⁾

Поетски текст (текст поезије) с његове формално-садржинске тачке гледишта представља посебно уређен текст. Та уређеност обично се означава његовом поетском формом.⁽⁹⁾ А сама поетска форма није ништа друго до продукт узајамног деловања различитих видова понављања и паралелизама свих врста која су упоришта комуникативне функције поетског текста.⁽¹⁰⁾

Понављања (и паралелизми као одраз различитих видова понављања) јављају се као организационо начело свих структурних нивоа и аспеката поетског текста. Понављања гласова и гласовних секвенци као основне оркестрације у стиху, понављања римованих сагласја, понављања акцентованих и неакцентованих слогова, понављања композиционих елемената, понављања стихова, понављања елемената смисаоне и вербалне структуре тропа, успостављање хармоније и контраста - чине структуру поетског текста, поезије - омогућавајући јој да "исцеди све сокове из језика".⁽¹¹⁾ Целокупан оркестар понављања који се манифестује као системска организација јединица поетског текста групише се на три основна нивоа: (а) метричко-ритмичком, (б) фонијском и (в) металогијском, а служе, пре свега, за обликовање поетског текста које му обезбеђује реалну способност за ускладиштење, производњу и преношење веома сложене и слојевите информације.

Гласовна структура стиха, као један од три основна нивоа стиховног израза, одликује се системским коришћењем гласовних понављања ради преношења значењске и естетске информације⁽¹²⁾ у процесу поетске комуникације. У великом броју гласовних понављања која не досежу оквире целовите речи могу се посебно издвојити оказионална (асонанца, алитерација, асонантско-алитерациона веза), чију је регуларност, редослед и законитост употребе тешко утврдити у било којој врсти контекста, и канонска (рима), чија регуларност, редослед и законитост употребе зависи од традиције, књижевне епохе, књижевног правца, књижевног рода (жанра), књижевне школе, а исто тако и од самог песника. Гласовна понављања у зависности од њиховог квантитета, квалитета, ширине контекста и места јављања у стиху, могу у поетском дискурсу стећи различите функције: (а) орнаменталну, (б) симболичку, (в) ритмичку, (г) синтаксичку и (д) семантичку.

У руској науци о стиху (област фоностилистике) у проучавању гласова поетског језика и његове гласовне организације, постоје подељена мишљења. Једни аутори, као на пример М. П. Штокмар⁽¹³⁾ и Г. Шенгели,⁽¹⁴⁾ појам гласовне структуре стиха схватају у ужем смислу, подразумевајући под њим асонанцу, алитерацију и риму, док други, као на пример А. В. Луначарски⁽¹⁵⁾ и Б. П. Гончаров,⁽¹⁶⁾ исти појам схватају нешто шире, укључујући поред асонанце, алитерације и риме - још ритам и интонацију. И неки други теоретичари гледају различито на гласовна понављања у стиху.⁽¹⁷⁾

Настало размимоилажење међу истраживачима стиха (овде, у првом реду, мислимо на руске теоретичаре стиха) базира се на неједнаким приступима структури стиха и његовој звучној реализацији. Док, условно речено, први ове две појаве посматрају као засебне величине које су суштински независне једна од друге, усмеравајући своју пажњу само на гласовну структуру стиха, дотле, други, насупрот првима, гледају на ове две величине као на систем узајамно зависних и узајамно повезаних компоненти стиха, истичући да се гласовна структура стиха обнажује⁽¹⁸⁾ тек при његовој звучној реализацији.

Проблем проучавања гласовне структуре стиха подразумева низ различитих аспеката (нпр. однос између графичких и акустичких датости) и захтева познавање читавог комплекса спознаја насталих на додирним границама неколико научних дисциплина - а пре свега, науке о књижевности и експерименталне фонетике. Ова последња, са своје стране, укључује физику (акустику), биологију (физиологију) и друге природне науке. Према томе, гласовна структура стиха тешко да се може посматрати аутономно и изоловано од сазнања које пружа фонетика, у првом реду, експериментална фонетика. Међутим, у америчкој и енглеској филологији, где је експериментална фонетика врло развијена, постоји велики раскорак између достигнућа експерименталне фонетике и њене примене у изучавању гласовне структуре стиха. Појава књиге Акустичка фонетика М. Џоса⁽¹⁹⁾ назначава почетак интензивнијег интересовања за експерименталну фонетику, а у том смислу, посебно су револуционарне 60. и 70.⁽²⁰⁾ године, када су извршена интересантна истраживања, али само у оквиру говорног језика, док је поетски језик остао по страни. Ипак, међу објављеним радовима постоје и такви који могу бити од користи за тумачење поетског језика, као што је, у првом реду, књига Фонетски процес - Динамика говора Д. Дјуа и П. Јенсена, у којој се истиче значење звучне компоненте говорног језика: "Ми не говоримо о графемама, речима и реченицама које видимо, него о гласовима, слоговима, речима и реченицама које чујемо.⁽²¹⁾ У даљем тексту књиге, аутори посебно инсистирају на процесу слушања као активном и стваралачком чину, што може бити од великог потицаја за отварање нових перспектива у истраживањима поетског дискурса. Интересантна запажања о Валерију, Елиоту, Вирџинији Вулф, који су обраћали пажњу на улогу гласова у процесу обликовања стихова, налазимо у књизи Д. Хардинга Реч у ритму - Енглески говорни ритам у стиху и прози,⁽²²⁾ где аутор истиче оправдан значај звучања и пише о објективној консеквентности гласова у стиху.

Критикујући недовољну заинтересованост америчких и енглеских фонетичара за питања која се тичу стиха и раскорака између достигнућа у фонетици и изучавања гласовне структуре стиха, руски филолог Б. П. Гончаров истиче неколико битних момената: "1) потпуно игнорисање новијих достигнућа у фонетици; 2) признавање значајних фонетских истраживања, али недостатак жеље да се она освоје и осмисле; 3) делимично коришћење експерименталне фонетике у изучавањима стиха; 4) видно сужење аспеката истраживања у разним теоријама тзв. звуковног симболизма."⁽²³⁾

Однос према улози гласа у поетском језику, као и доказана чињеница у психологији - да читалац осећа звучне компоненте текста и доживљава акустичку импресију и кад чита у себи, учинили су да се некада мање а некада више пажње посвети фонетским особинама стиха.⁽²⁴⁾ Идеја о гласовном симболизму потиче још од Платона који се, поред осталог, бавио и проблемом односа између значења речи и њене форме.⁽²⁵⁾ У временском интервалу од Платона па све до XX века, треба споменути интересантна запажања која су изнели Ломоносов⁽²⁶⁾ и Хумболт⁽²⁷⁾ дотичући се питања симболике изоловано узетих гласова језика. Посебан интерес за гласовну симболику јавио се код песника симболиста у Француској⁽²⁸⁾ и Русији.⁽²⁹⁾ Симболистичким схватањем сонорности у поезији К. Баљмонт⁽³⁰⁾ и А. Бели⁽³¹⁾ најавили су чисти субјективизам у интерпретацији значења гласова. Тако су њихова истраживања била "лишена сваке научне убедљивости",⁽³²⁾ више су имала репутацију фантастичности (Баљмонт) и мистичности (Бели).

Научни прилаз проблему гласовног симболизма био је могућ тек са појавом објективних психолингвистичких метода истраживања семантичких појава.⁽³³⁾ Међу првима у којима се примењује експериментални метод јесте познати рад Е. Сапира.⁽³⁴⁾ Експерименталне методе посебно су развијене код америчких психолога и психолингвиста.⁽³⁵⁾

У руској науци о језику у последње време јављају се интензивнија експериментална истраживања која су, пре свега, типолошке природе, али се тичу и изучавања функционисања гласовног симболизма у језику.⁽³⁶⁾ У основне проблеме савремене теорије гласовног симболизма, нећемо се посебно упуштати, али ћемо се задржати онолико колико је потребно да бисмо изложили суштину ове постављене лингвистичке хипотезе. Руски филолог и фонетичар А. П. Журављов у својој познатој књизи Фонетско значење⁽³⁷⁾ истиче да у науци постоје две тачке гледишта на разлоге појаве гласовног симболизма у језику. Једна од њих је добила назив "првостепени гласовни симболизам", а у основи тог учења стоји да је симболизам гласова првобитна (исконска) појава настала под утицајем звукова из природе. Ову тезу су заступали многи истраживачи, и како каже Журављов - ова теза је прихватана у великој мери стихијно. Тек у последње време предложено је друго решење, које се по Журављову може назвати "другостепени гласовни симболизам". Ову тезу прокламирају они истраживачи који са доста опреза прилазе теорији фонетског значења и идеји о фонетској мотивисаности језичког знака.⁽³⁸⁾

У идеји о првостепеном гласовном симболизму лежи антисосировска теза о непроизвољности језичког знака. Из идеје о првостепеном гласовном симболизму, по мишљењу С. Ф. Гончаренка, могу се извући два логична става. Први, који има три степена: (а) гласовна форма речи је мотивисана значењем, (б) гласовна форма речи може бити мотивисана значењем и (в) гласовна форма речи је првобитно била мотивисана значењем. Други, засебно узети гласови и гласовне секвенце имају сопствено значење макар оно било дифузног и латентног карактера.^.(39)

Ова идеја, као што је мало пре истакнуто, потиче од Платона, прихваћена је у потпуности и од стране Ломоносова, а у XX веку од многих истраживача међу којима су лингвисти, психолингвисти и психолози.⁽⁴⁰⁾ Наравно, у радовима низа истраживача који су заступали идеју о првостепеном гласовном симболизму има врло мало интересантних и статистички аргументованих гласовно-семантичких уопштавања, која, између осталог, говоре о томе да се поједини гласови у конкретним језицима, а понекад и у групама сродних језика, схватају као "агресивни", а други као "нежни", једни као "тамни", а други као "светли" итд.⁽⁴¹⁾

Један од најжешћих противника тезе о првостепеном гласовном симболизму јесте Д. И. Вигодски,⁽⁴²⁾ а њему се придружује и В. Холшевњиков.⁽⁴³⁾ Међутим, мора се признати да ова два аутора нису била сасвим у праву, јер су у потпуности искључивала учешће првостепеног гласовног симболизма у поетским структурама или поетским контекстима. Наиме, не треба априори негирати првостепени гласовни симболизам, напротив, нужно је истаћи да он постоји, али се у толикој мери не одражава на фоничку структуру поетског текста, стога се веома тешко објективним мерилима може одредити, он је више одраз психолошке природе и производ домишљатости реципијента (истраживача) и чисто ствар његовог субјективизма.

Под другостепеним гласовним симболизмом обично се подразумева могућност да се у неке појединачно узете гласове (или гласовне секвенце) поновљене у неколико речи са приближним значењем пројектује семантика тих речи, истина, у измењеном облику, па услед тога појединачно поновљени гласови (или гласовне секвенце) изазивају код реципијента одређене асоцијације подстицане значењем гласовно зближених речи.⁽⁴⁴⁾

Међу многим лингвистима, фонетичарима, књижевним критичарима и песницима који су покушавали да пронађу и одреде звуковну димензију поезије, треба, свакако, споменути М. Грамона, познаваоца француске версификације и фонетичара од ауторитета, који је поставио себи за циљ да одговори на питање каква је веза између звучања и значења. Тако према Грамону сваки глас сам по себи носи одређени смисао који долази до изражаја тек онда када реч или реченица у којој се он налази изражава исти смисао. Грамон је чак створио и властиту класификацију која се темељи на артикулационим особинама гласова; он гласове дели на: светле, тамне, меке, тврде, оштре, благе, звучне.⁽⁴⁵⁾

О симболизму гласова на лингвистичком, непоетском плану, између осталих, писао је и О. Јесперсен. Надалеко је познат његов чланак о симболици гласа "и".⁽⁴⁶⁾ Покушавајући да нађе, као и многи пре њега, везу између гласова и смисла, он је био веома уздржан у својим општим поставкама. Његова основна теза темељи се на чињеници да ниједан језик не употребљава у потпуности симболику гласова, а да неке речи, гледано са историјског аспекта, могу изгубити или добити експресивност у току свога живљења (развитка).⁽⁴⁷⁾

Имајући у виду ову Јесперсенову тезу хрватски стилистичар Б. Вулетић заузима овакав став према симболизму гласова: "Можда управо ова чињеница губљења односно стјецања експресивности током хисторијског развитка показује колико је симболизам гласова, чак и у оним случајевима гдје према неким објективним критеријима и постоји, језички феномен од посве секундарне важности, те се веома лако може изгубити или посве случајно стећи; други закони развитка људског говора увијек су далеко јачи од симболизма гласова, и управо нас то наводи да с великим опрезом приђемо проучавању овог проблема.⁽⁴⁸⁾

Сва учења о симболизму гласова, о којима смо до сада говорили, без обзира колико она била прихватљива или неприхватљива, у већој или мањој мери имају једну заједничку особеност - сви аутори обрађују импресивне вредности појединих гласова настојећи да њима обухвате целокупну звуковну димензију поетског текста. Неки су се од њих дотицали чак проблема ритма и интонације, али су их узимали као спорадичне и секундарне елементе. Сасвим је сигурно да је једна од највећих погрешака учења о симболизму гласова та што су многи, истраживачи, ако не сви, покушавали да покажу, па и докажу, да гласови издвојени из контекста и посматрани изоловано сами по себи нешто значе, па су те субјективне импресије уопштавали и тумачили као објективне.

За разлику од руске и оне у другим словенским и несловенским земљама на западу (ту у првом реду мислимо на Пољску, Чешку, Енглеску, Француску, убрајајући и Америку), у српској науци о стиху (једино је донекле развијена методологија у изучавању метрике) као да се заборављало на фонетску стилистику (фоностилистику) и њен несумњив утицај у конституисању поетског текста. Тек у последње време Д. Јовић,⁽⁴⁹⁾ Н. Петковић,⁽⁵⁰⁾ и Р. Симић⁽⁵¹⁾ обраћају нешто озбиљнију пажњу на фоностилистичка истраживања у оквиру поетског текста. Имајући у виду недовољну заинтересованост српских стилистичара и теоретичара стиха за фоностилистичка истраживања, покушали смо да овом књигом бар донекле надокнадимо велику празнину и недостатак у сфери практичних фоностилистичких анализа у стиховном дискурсу.

PHONETIC STRUCTURE OF THE VERSE

The author presents a review of hitherto research on verse phonetic structure. He points at principal problems in this field, giving some of his own observations.