Миодраг Сибиновић

Његошеве песме о песнику

1.

Још од античких времена, песници стварају и песме у којима изражавају лични однос према свом уметничком раду. Једна од најпознатијих је Хорацијев Споменик, која је подстакла и многе касније писце да, узимајући је за основ, пишу о свом личном односу према поезији и сопственој мисији у животу.

Такве песме су радо писали и класицисти и романтичари, а у поезији авангардиста ХХ века уметничко стваралаштво и уметничка визија живота, у којој се не разграничава фикција од реалности – постаје и један од основних елемената за препознавање модерне поетике...

2.

У Његошевом опусу постоји пет песама које су посвећене теми песника као ствараоца. То је посвета Пушкину Огледала српског са почетним стиховима “Над звјезданим многостручним сводом”, под насловом Сјени Александра Пушкина, затим песме: “Ко је оно на високом брду", Мисао, "Тројица вас насамо, један другог не гледа" и Бранку Радичевићу.

Најраније написана од њих могла би да буде “Ко је оно на високом брду”, јер је пронађена међу Његошевим писмима из 1833, мада се допушта могућност да је време њеног настанка и позније.^[1] Друга и трећа по старости су: “Тројица вас насамо, један другог не гледа”, објављена у листу Пештанско-будимски скоротеча марта месеца 1844. године и Мисао, штампана у Српском народном листу у Бечу децембра 1844 ( али претпоставља се да је написана те године у зиму).^[2] Четврта по настанку могла би бити "Сјени Александра Пушкина”, која се датира годином објављивања Огледала српског, дакле 1846.

Време настанка песме Бранку Радичевићу није утврђено. Озбиљно се сумња чак и у то да она одиста припада перу П. П. Његоша. У коментарима Белешке и објашњења уз први том Целокупних дела проф. Радован Лалић пише: “... песма Бранку Радичевићу не може, по нашем мишљењу, бити увршћена међу Његошева дела. Ту је песму први пут објавио Милош Мартиновић 1908. године у дубровачком часопису Срђ, у једном чланку о пореклу породице Бранка Радичевића. Мартиновић не даје никакве податке о томе где се рукопис те песме налазио раније и како је доспео у његове руке, тако да бисмо му морали веровати на голу реч да је то Његошева песма. Доказујући да је Радичевићева породица из Зете, односно из Боке Которске, Мартиновић каже: 'Петар Петровић Његош, владика и господар Црне Горе, знао је да је родбина Бранкова из Зете, па му је зато и испевао ове стихове.' Ништа више Мартиновић о тој песми не говори. Као што се види из овога, његова је аргументација врло слаба: као доказ за своје тврђење он употребљава један текст чију аутентичност такође треба доказати. Узгред буди речено, Мартиновић овде приписује Његошу један мотив који ниједан познавалац Његоша не може узети озбиљно; ако је Његош спевао песму Бранку Радичевићу, онда то свакако није учинио само због његовог порекла, ма какво оно било. Цео Мартиновићев чланак иначе написан је некритично и у једном тону који нимало не улива поверење. Нема, дакле, никаквих поузданих доказа да је песма Бранку Радичевићу Његошева; ни стил и метар у њој нису Његошеви. Стога сматрамо да би било неправилно укључити је међу његове списе.”^[3]

Међутим, ни Редакциони одбор као целина (у саставу: Н. Банашевић, Р. Бошковић, Р. Лалић, В. Латковић, П. Перовић и М. Стевановић), као ни сам проф. Радован Лалић, у својству приређивача прве књиге – песму Бранку Радичевићу ипак нису искључили из издања Његошевих Целокупних дела. Објавили су је, заједно са још неким песмама, у одељку Додатак. Чини нам се да су добро поступили, јер иако “стил и метар у њој нису Његошеви”, она је могла бити својеврсна Његошева посланица Бранку Радичевићу у којој Његош, поетског ефекта ради, изванредно опонаша “стил и метар” свога драгог карловачког сабрата. Управо због тога, не би било добро да је питање припадности ове песме Његошевом опусу тада коначно искључено из даљих текстолошких и књижевноисторијских анализа.

3.

У анализи тематско-мотивског плана ових Његошевих песама пада у очи да је у њима најчешћи (најфреквентнији) мотив – песник Створитељев (божји) изабраник. Тог мотива има у свих пет песама, а варира се на различите начине чак 13 пута. Најпуније је изражен у оној коју смо условно узели као најранију, у песми “Ко је оно на високом брду":

Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи божеству;
од другије свије умни твари
он најближе са могућим творцем
има својство те га са њим зближа,
јер он може саздати свјетове
у идејам' високолетећим,
кано што их отац премогући
дјелом сазда и ево их каза.

Тај најближи од свих умних створења Богу човек, Песник, који у високолетећим идејама и сам може стварати светове, гледа (“око бача”) “пут престола свемогућег творца”, док, истовремено, “погледима... просијеца” – “таму” која је прекрила земљу (“поља подуранска”), и непрекидно тражи: “веља дјела творца великога // да у пјесне славу њему поју”, веселећи и хранећи, напајајући тиме своју стваралачку душу.

У песми “Тројица вас насамо, један другог не гледа" песник себе овако види:

Природа је мене богата одбрала
да рођења дивна сјајне зоре појем,
да свијетло сунце внимателно пратим
од истока свога до свога запада,
да на ведра чела играјући зв'језда
читам веља чуда великога творца,
да прољећа прелест с појањем сусретам,
да се питам пјесном цара од дубраве,
да играње слушам и жубор потоках,
да храмове зиђем вјетреном Амору
.........................................................
да пучину пазим ка се вјечно њиха,
како јој се ваље сребрно разлама
......................................................
Ја сам предан слуга матере природе;
њезина је књига, таине пунана,
ради мога ока вјечно отворена.
Ја појући идем кроз мрачну гробницу
у предјеле св'јетле вјечите радости
да глас моје лире с гласовима слијем
лика бесмртнога код престола вишњег.

Написана те исте године, песма Мисао концепцију песника као људско биће које је као изабраник Бога изнад осталих људи, фундира и преко “мисли”, као делића (“частице”) божанског “огња бесмртнога”:

Кад ми заждиш душу ватром поезије,
тад у гимне славе к своме створитељу
душа ми се топи и заигра лира;
..................................................
Ах, мисли свештена, слатка пишто душе,
ти ме увјераваш, увјераваш јако
да частица јеси огња бесмртнога,
да имадеш својство са оцем свијетах.
Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: “Буди!” и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражујућ' светом од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.

У Сјени Александра Пушкина песников је “гениј” зачет изнад звезданог “многостручног свода”:

гдје се млада непрестано сунца,
искресана руком магическом
општег творца, сипљу ројевима

– и тамо је његово певање “миром помазано”...

Божанске је природе и песник у посланици Бранку Радичевићу: он је ту у загрљају Апола, и пева у “вилинском колу”.

4.

Из те генералне слике (из тог основног мотива) песника Створитељевог изабраника извире и низ других, пратећих. Посебно су карактеристични: немир као стално стање песниковог духа (варира се седам пута у песмама “Тројица вас насамо, један другог не гледа", Мисао и Бранку Радичевићу) и висина на којој песник стоји, одакле пажљиво прати шта се дешава доле у природи и међу људима (овог мотива, који је вариран пет пута, нема изричито само у песми Бранку Радичевићу).

Као божански надахнути стваралац, Његошев песник сматра својом светом обавезом да тумачи Божија чудеса из света природе: да са “чела играјући зв'језда читам веља чуда великога творца” (“Тројица вас насамо..."), јер кад се душа запали “ватром поезије”: “тад ми се појаве гомиле чудесах, // међу њима станем и почнем их питат // откуд су постале и ђе им је конац” (Мисао). Разуме се, те одговоре није лако налазити:

Али све нијемо мимо мене иде,
твори свету вољу, не даје отвјета.
У нечем је збиља све нама подобно:
свјетови се крећу и свјетлости лију,
а не знаду начин којим се окрећу,
њин не знаду огањ како се заждио,
не знаду постања нити свога конца.
Зна ли сиње море што манита лудо?
Зна л' вјетрина ишта што безумно хучи?
Зна ли ишта смртни куд ће и откуд је?
Један знаде за све, он са знањем влада;
он причине знаде, ми их не иштимо!
Да му закон твори – пут је дао сваком,
свијетњаку исто ка и свијетлом сунцу.

(Мисао)

Гледајући с небеских висина пучину живота која непрекидно кључа и ваља таласе који се, ударајући у планине и стене, разбијају, Његошев песник се и сам распиње, јер су његовога “чувства струне деликатне”:

ја кад виђу цв'јетак ноћу порођени
под жалосним свјетом плачуће планете,
он ми душу зажди чувства рођенијем;
ја кад листак чујем ђе бл'јед к стаблу падне,
он ми душу троне својим паденијем.

("Тројица вас насамо...")

5.

За објашњење носећих мотива Његошевих програмских песама о песнику могли бисмо се, поред осталог, присетити како један од великих светских историчара и теоретичара књижевности Рене Велек 1949. године дефинише романтизам као књижевноисторијски појам. У студији Појам романтизма у књижевној историји он пише: “Ако испитујемо својства саме књижевности која се широм континента називала 'романтичком', ми ћемо свугде у Европи наћи иста схватања о песништву и о процесима и природи песничке уобразиље, исто схватање природе и њене везе са човеком, и у основи исти песнички стил, с употребом сликовности, симболике и мита, стил који се јасно разликује од стила неокласицизма осамнаестог века.” Романтизам је, према Велеку, песника подигао на пиједестал пророка. Природа је, даље, код човека поистовећена са човеком и повезана у неодвојиву целину. Велек наводи, поред осталог, речи енглеског романтичара Блејка за кога “човек и природа нису само узајамно повезани, већ једно другоме служе као знамења”: “Свако зрно песка, сваки камен на земљи, свака стена и сваки брег, сваки извор и поток, свака биљка и свако дрво, планина, брдо, земља и море, облак, метеор и звезда – људи су виђени издалека.”

Његош, разуме се, за Велекове закључке, да би се равнао према њима, није могао знати. За Блејкове тврдње календарски је могао сазнати, али је у то тешко поверовати...

Међутим, сасвим је непобитно да је дела руских песника Жуковског и Пушкина читао, добро познавао, волео и у својој библиотеци чак имао. А Жуковски је уметничко стварање схватао овако: “Лепо којег нема у природи око нас, али које у њој проналази наша душа, буди у души стваралачку моћ. Душа беседи с делом, и дело јој одговара. Али шта је тај одговор дела? Није ли глас самога створитеља? Сви ситни, појединачни делови видљивог света сливају се у једну хармоничну целину, у једну саму по себи непостојећу, али у нашој души јасно видљиву слику. А шта је та непостојећа слика? Лепота. А шта је лепота? Осећање и слушање душом Бога у делу...”^[4]

Пушкин је чак 1826. године написао и програмску песму о песнику, којој је дао наслов Пророк:

Док пустињом се вукох тавном
С духовном жеђи, к'о да чилих –
Преда ме стаде ненадано
Серафим, анђел шестокрили.
Прстима лаким, к'о сан што су,
Зеница мојих он се косну.
Видовитост ми ови зене,
К'о у орлице престрављене.
Уши се мојих косну он –
И испуни их шум и звон:
И зачух небо кад се свија,
И његов анђеоски лет,
И зароњени морски свет,
И све под земљом како клија.
Он потом језик мој потражи,
Да ми ишчупа језик лажљив,
Језик у празнословљу први,
Па жалац мудре змијурине
У моја уста онда рине
Десницом својом, скроз у крви.
Замахну мачем наоштреним,
Плашљиво срце ми истрже
И жеравицу живу мени
У отворене груди врже.
К'о трупло лежах након тога,
Кад, зачух позив самог Бога:
“Пророче, крени, слушај, пази,
И воље моје весник буди,
По мору и по земљи гази
И словом жези срца људи.”^[5]

Било је тврдњи да је Његош своју песму "Ко је оно на високом брду” и написао под непосредним Пушкиновим утицајем (проф. Милосав Бабовић у својој књизи Његошева поетика). Нема никакве сумње у то да је у размишљању о уметничком стварању у овом смеру Његош могао бити подстакнут и Пушкиновом песмом Пророк. Али тешко би се могло баш категорички говорити о пресудном Пушкиновом утицају. Не само због тога што се могу наћи слични искази и других писаца које је црногорски владика могао читати (ми смо, ево, већ скренули пажњу на речи Пушкиновог претходника у руском романтизму Василија Жуковског). Пре свега, мора се имати у виду чињеница да се Његош, као црквени великодостојанственик, не само сретао са концепцијом средњовековне црквене књижевности, према којој руку и мисао пишчеву води управо Бог, и кроз дело пишчево говори управо Свевишњи и Свемогући Творац, него је такву концепцију и сам прихватао и неговао. То што је у романтизму, насталом по закону акције и реакције у европским друштвеним кретањима након Француске револуције из 1789. године и у оквиру трагања и основних опредељења немачке идеалистичке филозофије (пре свега, Канта, Фихтеа и Шелинга), таква концепција актуелизована – само је додатна срећна околност, која је и Његоша довела на позиције ондашње авангардне уметности романтизма. Трагање за суштинским истинама о природи, животу и човеку спајањем “духовног” и “материјалног”, до којег долази у тренуцима посебног божанског надахнућа, евидентно у стваралаштву свих водећих писаца европског романтизма – младом песнику Његошу је само могло бити значајна потврда исправности учења којем је духовно и интелектуално већ припадао.

6.

Ово сазнање, разуме се, ни по чему не умањује уметничку вредност и њижевноисторијски значај нашег писца. Оно само указује на ону дубљу утемељеност Његошевог романтизма и на концепцијску изворност његове уметничке оријентације и његовог укупног књижевног дела. Таква утемељеност донела је Његошевом романтизму и неке црте за које се понекад и изричито тврдило да их у српском романтизму, за разлику од европског, уопште није ни било. Ево једног примера.

У раду Лаза Костић и Бајрон проф. Драгиша Живковић и 1991, позивајући се на своју књигу Почеци српске књижевне критике из 1957. године, тврди да је особеност српског романтизма (“српски романтизам почиње једном инверзијом – прихватањем постромантичарских и романтичарских књижевних тежњи, са видном оријентацијом ка стварању самосвојне националне литературе и са закаснелим правим романтичарским карактеристикама тек у педесетим, шездесетим и седамдесетим годинама”) учинила: “да се у српској књижевности тога доба теорија и пракса европског романтизма врло ограничено прихвата, а да се неки битни елементи немачке романтике (Фихтеова и Шелингова филозофија, Weltschmerz, романтичарска иронија, безгранична превласт маште, градилачка снага стваралачког генија итд.) нису ни помињали у њој.”^[6]

Наша анализа тематско-мотивске садржине Његошевих песама о песнику, међутим, показује да Његош чак и изричито говори о стваралачкој природи песничке имагинације. У песми “Тројица вас...” Његошев песник својој мисији међу људима 1844. године природаје и задатак: “да храмове зиђем вјетреном Амору”. Певајући те исте године о мисли као инспиратору надахнућа песника који заправо ствара у дослуху са Богом, Његоша заправо прави својеврсну паралелу којом иде даље од Пушкиновог Пророка:

Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: “Буди!” и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражујућ' светом од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.

Иако не полази од немачке романтике, Његош и сам, ето, имајући у виду поетику црквене средњовековне књижевности, ослањајући се, дакле, на сопствену културну традицију – долази до значајне романтичарске идеје о “градилачкој снази стваралачког генија”.

7.

Видели смо већ да приређивач прве књиге Његошевих Цјелокупних дјела изричито тврди: “Нема, дакле, никаквих поузданих доказа да је песма Бранку Радичевићу Његошева; ни стил и метар у њој нису Његошеви. Стога сматрамо да би било неправилно укључити је међу његове списе.”^[7] Ми смо већ констатовали да је “стил и метар” те песме Његош могао, у уметничкој “игри”, намерно прилагодити Бранковом.

Наша тематско-мотивска анализа, међутим, даје основа да се овој констатацији дода још нешто. Поводом Мартиновићевог тумачења да је Његош ту песму упутио Бранку Радичевићу знајући да је Радичевићева родбина из Зете, у коментару приређивача Цјелокупних дјела читамо опаску: “Мартиновић овде приписује Његошу један мотив који ниједан познавалац Његоша не може узети озбиљно; ако је Његош спевао песму Бранку Радичевићу, онда то свакако није учинио само због његовог порекла, ма какво оно било.”^[8] Наиме, тематско-мотивска анализа Његошевих песама о песнику као да указује и на могући прави мотив који је Његоша подстакао да напише ову песму: у оквиру Његошеве привржености идеји ослобођења сопственог народа од турског ропства, карактеристичне за целокупно његово књижевно дело – логичан је позив Бранку Радичевићу да дође, да “у колу”, у инат “љутој гуји”, заједно “јуначки попјевају”. Уосталом, зар се тај исти мотив удруживања “собраће” не ставља у центар и Његошеве песме Сјени Александра Пушкина? У уводу књиге песама Огледало српско, Његош неумрлом руском песнику 1846. године поручује:

Сретњи пјевче великог народа,
твоме праху земном свештеноме
собраће ти витешки подвизи
пред дивнијем ступају олтаром.

Не би се могло говорити ни о томе да је песма Бранку Радичевићу сасвим изван Његошевог стилског кључа. Симболика античке поезије код Његоша је уткивана у целину са романтичарским мотивима и у другим песмама из циклуса стихова о песнику. Наиме, као што се у обраћању Бранку Радичевићу појављују Аполо и Орфеј:

Пјевче драги, Србе врли,
искро жива ђачког круга,
нек Аполо тебе грли,
нека Орфеј тражи друга.

– тако у песми “Ко је оно на високом...” Његош пева о таласима са “пучине” који су “устрашени Еоловим бичем”, а у “Тројица вас насамо...” његов песник ће зидати храмове “вјетреном Амору”.

Не сматрамо да смо овим констатацијама доказали Његошево ауторство песме Бранку Радичевићу. Недоумице око ауторства те песме могу се коначно решити једино проналажењем Његошевог факсимила или неким другим поузданим материјалним доказом о њеној припадности Његошевом песничком опусу. Али уверени смо да остале досад навођене резерве поводом њене евентуалне припадности Његошевом перу, засноване на опаскама о мотивима њеног настанка, као и о њеним стилским и метричким карактеристикама – не могу бити довољне за сврставање те песме у књижевне мистификације.

Напомене

1 Вид.: Целокупна дела Петра Петровића Његоша. Књига прва, Београд, 1967, стр. 294.

2 На истом месту, стр. 353, 356.

3 На истом месту, стр. 266-267.

4 История эстетики. Памятники мировой эстетической мысли. IV. Первый полутом, Москва 1966, стр. 68.

5 Превод из књиге: А. Пушкин, Два века Пушкина. Песме и бајке. Поводом двестагодишњице песниковог рођења, избор, превод, предговор и коментари М. Сибиновића, Београд, 1999, стр. 139.

6 Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима. Зборник радова, Институт за књижевност и уметност – Београд, Завод за знаност о књижевности Филозофског факултета – Загреб, Центар за културу – Браничево, Пожаревац, 1991, стр. 186.

7 На истом месту, стр. 266-267.

8 На истом месту.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]