 |
Falila se zvijezda danica:
"Oženiću sjajnoga mjeseca,
"Isprosiću munju od oblaka,
"Okumiću Boga jedinoga,
"Djeveriću i Petra i Pavla,
"Starog svata svetoga Jovana,
"Vojevodu svetoga Nikolu,
"Kočijaša svetoga Iliju."
Što se fali zvijezda danica,
Što se fali, to joj i Bog dao:
Oženila sjajnoga mjeseca,
Okumila Boga jedinoga,
Odjeveri i Petra, i Pavla
Starog svata svetoga Jovana,
Vojevodu svetoga Nikolu,
Kočijaša svetoga Iliju.
Stade munja dare dijeliti:
Dade Bogu nebesne visine,
Svetom Petru petrovske vrućine,
A Jovanu leda i snijega,
A Nikoli na vodi slobodu,
A Iliji munje i strijele.
(iz gornjeg primorja)
Pade magla po Bojani,
Sitna rosa po livadi,
Nitko rosu proć' ne može,
Noga joj se popljužnula,
Prsten joj je oskočio,
Mare Marka potvorila:
"Ti mi, Marko, prsten nađe."
Marko joj se kunijaše:
"Nijesam ti prsten naša'.
No sam sinoć s vojske doša',
Puštah hrte i ogare,
Puštah hrte niz livade,
A ogare uz dubrave,
Do Dunava dohodiše,
Nad Dunav se nadzirahu,
Al' su u grad devet bratah,
Devetina sestru 'maju,
No ih sestru sunce prosi,
Ni jedan je brat ne daje,
Najmlađi je brat davaše,
Ona braća govorahu:
"A ne, brate, jedan brate!
"Jer je sunce ognjevito,
"Sestru će ni izgoreti."
S druge strane mjesec prosi,
Ni jedan je brat ne daje,
najsrednji je brat davaše,
Sva ga braća poslušaše;
Jer se mjesec promjenjuje,
Ona ima svojte dosta:
Sve zvijezde za jetrve,
Prehodnicu drugaricu,
A danicu zaovicu.
(Narodna pesma)
(iz Crne Gore)
Grad gradila b'jela vila
Ni na nebu ni na zemlju,
No na granu od oblaka;
Na grad gradi troje vrata:
Jedna vrata sva od zlata,
Druga vrata od bisera,
Treća vrata od škerleta.
Što su vrata suha zlata,
Na njih vila sina ženi;
Što su vrata od bisera,
Na njih vila kćer udava;
Što su vrata od škerleta,
Na njih vila sama sjedi,
Sama sjedi, pogleduje,
Đe se munja s gromom igra,
Mila sestra su dva brata
A nevjesta s dva đevera;
Munja groma nadigrala,
Mila sestra oba brata,
A nevjesta dva đevera.
(IX vek)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Jer kao što bez svetlosti radost neće biti
oku koje vidi božju tvorevinu svu,
no sve ni lepo ni vidljivo nije,
tako i duša svaka bez pismena
ne vidi božija zakona dobro,
zakona knjižna, duhovnog, zakona koji raj božiji javlja.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
A drugu pak priču mudru veoma
da govorimo: žudi koji se ljube,
hoće rasti božijim rastom;
jer ko vere ove ne zna prave,
kao semenu koje pada na njivu,
tako na srcima ljudskim
treba dažda božija od pismena
da uzraste plod božiji više.
Ko može priče sve reći,
koje izobličavaju bez knjiga narode,
govorom sa smislom koje ne kazuju?
Ni ako jezike sve ume
ne može iskazati nemoć ovih.
Uostalom svoju priču da iznesem,
mnogo uma u maloj reči kazujući:
jer nagi svi su bez knjiga narodi...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
(1175-1235)
Pomešah se sa stokom nerazumnom
i izjednačih se s njom,
bivajući ubog dobrim delima,
a bogat strastima,
ispunjen sramom,
lišen Božje slobode,
osuđen od Boga,
oplakan od anđela,
bivajući na smeh besovima,
obličavan svojom savešću,
posramljen zlim svojim delima.
I pre smrti bivam mrtav,
i pre Suda sam se osuđujem,
pre beskrajnje muke
sobom sam mučen od očajanja
Čedo moje, učini mi ljubav,
položi me na rasu, koja je za moj pogreb,
i spremi me potpuno na sveti način,
kao što ću i u grobu ležati.
I prostri rogozinu na zemlju
i položi me na nju
i položi kamen pod glavu moju,
da tu ležim, dok me ne poseti Gospod
da me uzme odavde.
Naš um da bude
na nebesima u gledanju,
na krasotama rajskim,
u stanovima večnim,
na anđeoskim zborovima,
u životu onde...
Kakvo li će tu biti zborište
od mnoštva ljudi
od Adama do svršetka!...
Radi toga nam,
draga braćo moja,
treba tugovati
i zamišljati se u ovom životu
kao oni koji su izvan sveta,
kao oni koji imaju život
na nebesima.
(oko 1165-1227)
Ne zaboravi mene,
ubogoga tvojega!
Ne zaboravi mene,
koji ležim u bezakonjima!
Ne zaboravi mene,
koji se valjam u blatu slasnom,
nego pruži presvetu svoju desnicu
kojom me i blagoslovi
u varljivom životu ovom
i rukovodeći nauči
da idem stopama tvojim,
ako i nedostojna,
ako i nekorisna,
ako i nepotrebna!
(oko 1210-posle 1264)
Kada tako inoplemenici dođoše,
otačastvo svetog, uistinu,
u pustoš pretvoriše
i sa svih strana sabrano prepodobnim
na razgrabljene predadoše -
jedni od oružja padoše,
drugi u ropstvo otidoše,
neki sve imanje pogubiše
i u siromaštvu telesnom se predadoše.
I kada se Božjom pomoću
vremenom ovi istrebiše
i kada prominuše,
posle njih dođe drugi inoplemenik,
zvani glad, gori od promuklih,
i satvori drugi svoj plen veći od prvog,
nikako ne voleći rod naš -
bez strele streljajući,
bez koplja bodući,
bez mača sekući,
bez palice ubijajući
i prosto reći bez nogu goneći,
bez ruku hvatajući,
bez noža koljući,
bez ikakvog oružja hodeći
i tolika tela polažući mrtva...
I tako zbog grehova naših
sva zemlja naša puna bejaše mrtvaca
i dvori puni i kuće pune
i putevi puni i raspuća puna.
Zbog grehova naših
ni grobari ih ne mogahu pokopati,
samo ih u žitne rupe jedva smeštahu.
Pohitajte, braćo,
i s ljubavlju sačuvajte zapovesti moje
da rajskih radosti istiniti naslednici budemo
i dostojni slave nebesne svetlosti
koju nam dolikuje u Gospoda moliti.
Ne one svetlosti što na istoku ishodi
i na zapadu zahodi,
što s vremenom okončava
i što se nailaskom noći odeljuje,
koju zajedno sa životinjama vidimo
No molimo svetlosti
koju videti možemo s jednim anđelima,
kojoj ni početak ne počinje
ni kraj ne iščezava.
(sredina XIII v. - početak XIV v.)
Ne tuguj mi gospodaru i oče:
ja sam tvoj post
i stajanje i klanjanje.
Ja sam tvoje podvizanje,
što je i po duši trud,
na meni je greh tvoj ako ga ima
Ja za te odgovaram,
pošto si me poslušao,
od mene dušu tvoju Gospod neka ište.
(XIV vek)
Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo
Tamo otjudu slava javi se rodu.
Roda svetlost veri svetlost prezre,
Tem že rodu svetilo javi se vsemu.
Uma visota sana visotu svrže,
Tem ubo uma više dobrotu stiže.
Slovo slavi Save splete Siluan.
(oko 1270-1337)
A šta ću ja jadna učiniti?
Gde ću sakriti množinu svojih grehova?
Stazu spasenja ne nalazim nigde.
No ti caru vekova, besmrtni Gospode,
koji hoćeš da se svi spasu,
daruj i meni nedostojnoj način
da se pre smrti tebi pokajem.
Meni je dovoljno
ako i dva dana budem robinja
tebi Vladici mome Hristu,
i duh svoj predam,
a da ne budem robinja
besovima i grehu.
Jer evo sunce izlazi na tvrdi svoje,
hoteći osvetliti svu vaseljenu,
a ja grešna ne čekam
da te vidim gde zalaziš,
jer bolje bi bilo
da se nisam ni rodila.
Svako disanje i svako stvorenje
slavi te, Gospode,
a ja jedina zaboravih
da slavim tvoje ime.
Šta da činim?
Šta da činim ja grešna, puna stida?
Jer pokri sramota lice moje
i tesno mi je odasvud.
Jaoj meni
odakle ću početi oplakivati
svoja ljuta bezakonja,
koja se ne mogu lako ispovediti?
Zbog čega prvo da zaplačem?
Zbog čega da zastenjem
i zbog čega da zaridam?
Zbog množine grehova
ili zbog odlučenja od Boga?
Pomisli, dušo, šta će te sresti
posle izlaska tvoga od tela!
Evo ti se spremaju razne muke,
anđeli ljuti i nemilosrdni
hoće da te uhvate.
Dušo okajana,
o dušo greholjubiva,
evo se svrši život tvoj u ovom veku
i poći ćeš u drugi svet
i među druge ljude.
Jer evo ostavljaš malovremenu krasotu,
gde si čekala da se na vekove nahraniš
sladosno živeći.
Jer evo pristupiše i poslanici
i rekoše:
Zovu te, ustaj i ne kasni.
(kraj XIII v.- posle 1337)
O ljubimi i slatki naš gospodine,
krepki caru,
tako li pogibe,
i sada ležiš ne imajući nikakve potrebe
od slave tvoga carstva?
Gde je sada tvoj zlatni presto?
Gde slava tvoga bogatstva?
Gde dragoceni biseri tvoji
i drago kamenje i razne zlatne haljine?
Gde su tvoje misli?
Ustani i vidi našu veliku skrb i tugu,
koja nam se danas dogodila.
Evo lišeni slave svoje
i u velikom poniženju
stojimo vođeni silom, kuda i nećemo.
(oko 1349 - posle 1404)
Dođi na pomoć našu, gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnogo ubroj ovo,
jer ne po zasluzi tebi pohvalu prinesoh,
no po sili maloga mi razuma.
Zato i male nagrade očekujem.
No nisi tako ti,
o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
malopodatljiv bio
u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što si primo od Boga.
jer telesno tuđu mene
među tuđim ishranio si izobilno,
A sada dvostruko molim:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu
duše i tela moga.
(oko 1350 - posle 1396)
Ne poštedimo sebe,
znajući da imamo i posle ovoga otići
i s prahom pomešati se.
Umrimo da svagda živi budemo.
Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu,
ne kao pre malovremenim
i obmanjivanim gošćenjem naslađenju našem,
no u podvigu kralju svojom.
Ne poštedimo život naš,
da živopisan primer posle ovoga
drugima budemo.
Ne bojmo se straha
koji je došao na nas,
ni ustremljenja nečastivih neprijatelja,
koji skaču na nas.
Ako bismo zaista na strah
i gubitak mislili,
dobra se ne bismo udostojili.
Mi s Ismailćanima
boriti se imamo.
Ako i mač glavu
i koplje rebro
i smrt život
mi s neprijateljima boriti se imamo.
Mi smo jedna priroda čovečanska,
potčinjena istim strastima.
I jedan grob da nam bude.
I jedno polje
tela naših s kostima da primi,
da edemska naselja svetlo nas prime.
Bolja mi bi pohvalna smrt
negoli sa porugom život.
Ako i na obrazu ranu i po glavi mač,
za blagočašće se patih,
no mužastven pokazah se
i s mučenicima ubrojah se.
Gledah donje bojeve
i izbrojah gornje počasti,
gledah mačeve
i pomišljah na gornje vence,
očekivah smrt
i na besmrtnost pomišljah.
Promena podviga
dovoljno mi bi za utešenje.
(druga polovina XIV v.)
1
O mne grešnomu,
uvi mne grešnomu,
gore mne grešnomu,
ljute mne grešnomu.
Pogiboh va greseh mojih,
kako mi se deti s grehi mojimi,
ne gubi me Gospodi, s grehi mojimi,
i ne pogubi me s bezakoni mojimi.
Velici i mnozi po istine
moji gresi i moja bezakonja
tisušta tisuštami tmi tmami
pred toboju, Gospodi,
po vse dni i po vse nošti
i po vse časi streših ti, Gospodi,
prosti me.
Izbavi me, Gospodi,
gorkija, ljutija, zlija
i naprasnija smrti
i nekrasnija.
Daruj mi, Gospodi
slzi pokajanija,
slzi pokajanija,
slzi umiljenija.
Daruj mi, Gospodi,
smrt i končinu blagu
s pokajanijem i sa slzami
i sa pričaštenijem svetih božestvenih
i prečistih Hristovih tajin
sa ispovedanijem čistim.
Sgreših, Gospodi,
prosti me za ime tvoje svetoje,
Gospodi,
prosti me jelika ti sgreših
va vse dni života mojego
i po vse nošti i po vse časi
jeliko ot junosti mojeja
i do starosti.
2
A se sut gresi moji:
ljubodejanije, preljubodejanije,
blud, nečistota,
rastljenije tela,
raždeženije ploti,
istecanije pohoti skvrnije
na jave i va sne
Sgreših, Gospodi, prosti me.
3
A se sut gresi moji:
srebroljubije, zlatoljubije,
slastoljubije, slavoljubije,
samoljubije, sanoljubije,
miroljubije, platoljubije
Sgreših ti, Gospodi, prosti me.
4
A se sut gresi moji -
mnogoslovije, ljuboslovije
praznoslovije, skrvnoslovije,
lažeslovije, smehoslovije,
bludoslovije, sramoslovije,
bujeslovije, sujeslovije,
basnoslovije, sprotivslovije,
zloslovije
Sgreših, Gospodi, prosti me
5
A se sut gresi moji:
lihoimstvo, mazdoimstvo,
posuloimstvo, rezoimstvo,
čužeimstvo,
opalstvo i okajanstvo,
nasilstvo, krivosudstvo,
upremstvo, unovorstvo,
naprasanstvo, nepokorstvo,
lakomstvo, pretebstvo,
laskrdstvo, nesitstvo,
pijanstvo,
nečuvstvo, neverstvo,
visokoumstvo,
svetokradenije,
surovstvo, prezorstvo,
licemerstvo, pronirstvo,
lukavstvo, zbojstvo,
izvitstvo,
neumstvo, nepostavstvo,
nedostojimstvo
Sgreših ti, Gospodi, prosti me.
6
A se sut gresi moji:
objadenije,
upivanije, blvanije,
tajnojadenije
i oklevetanije, oglagolanije,
osuždenije, kičenije,
zlonravije, zlopomnenije,
zlosrdije, žestosrdije,
nemilosrdije,
šetanije, šeptanije,
roptanije,
huljenije, kobenije,
uninije, bezčinije,
mnenije, prenije,
tašteslovije,
neposlušanije,
samopravljenije,
neispravljenije molitvi,
nebreženije o svojej duši,
nebreženije o svojem spaseniji,
nebreženije o Božjim dele,
nebreženije o crkovnom peniji,
nebreženije o kelejnoj molitve,
nebreženije mnišskago pravila,
nebreženije manastirskago opštago žitija
Sagreših ti, Gospodi, prosti me.
7
A se sut gresi moji:
zavisti, nenavist,
revnost, jarost,
skupost, lenost,
slabost, ljutist,
bujest,
unost, praznost,
gordost,
drzost, mrzost,
gorest,
ostroželčije, naglodušije,
sverepstvo,
zlokozanstvo, zlomistvo,
rugateljstvo,
pitljivstvo, strpotljivstvo,
plenjenije, pomračenije,
prevraštenije, razvraštenije,
parenije, složenije,
smeh, klič, plišt,
gnev, svar, boj,
tatba, laža, svada,
obada, obida, vražda,
mnogosanije,
riznoje ukrašenije,
skrvnih mislej primanije,
posvednevnoje padenije
va sne i va jave,
sablažnjenije,
iskušenije.
8
Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam
va svetuju crkov i va sveti oltar.
mnogaždi nedostojin si celoval jesam
svetoje jevangelije i svetija ikoni
i časni krst i mošti svetih,
mnogaždi nedostojin si jal jesmi
svetuja doru i hleb svetuja
Bogorodicu iže ot Panagija,
mnogaždi nedostojin si pričastah se
svethi i božastvenih
prečistih tajin Hristovih,
mnogaždi krošku uronil jesam
Bogorodicu svetija hlebca
ili dori ili proskuri,
mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,
mnogaždi va kletvu vpadoh,
mnogaždi kletvu prestupih,
mnogaždi mnogih poklepal jesam,
mnogaždi u mnogih zaprel jesam
čužego imenija,
mnogaždi namita lišil jesam
mita ili najma ili mazdi jego,
mnogaždi u mnogim posuli i mazdi
vzimal jesam,
mnogaždi mnogih lajal jesam,
mnogaždi mnogih ukoril jesam,
mnogaždi mnogih pohulil jesam,
mnogaždi mnogih zloslovil jesam,
mnogaždi mnogih sablaznil jesam,
mnogaždi mnogih oskrbil jesam,
mnogaždi mnogih klet jesam,
mnogaždi mnogih bil jesam i do krove
a sa vsemi time ne prostil se jesam
mnogaždi osezah i zreh
smradnija tajnija detorodnija udi moja,
mnogaždi na ženu ili devicu
ili na otroča krasno vazirah
s pomišljenijem i sa želanijem plotskim
mnogaždi mnogih obidel jesam,
ili oklevetal,
mnogaždi mnogih osudil jesam,
mnogaždi oblenih se vstati
na kelejnuju molitvu
i crkovnoje sbornoje penije
na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben
ili k časom i k liturgiji
i k večernji i k nefimonu.
9
Ne ispravil ti jesam, Gospodi,
pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,
va vse dni života mojego,
ne ispravil ti jesam, Gospodi,
va belceh krštenija
a v črnorizceh obeta mnišskago žitija
i velikago svetago obraza skitničeskago,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
otcem svojim duhovnim va pokajaniji
i va ispovedaniji i va opitemijah,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
posta, poklonov molitvi
i vsakija ne stvoril jesam opitemiji
i vsegda stvoril jesam delo Božije
s nebreženijem.
10
Gospodi, sija vse sgreših,
sija vse ispoveduju,
sih vse kaju se,
sih vseh prosti me.
Gospodi,
prosti me, Gospodi,
prosti me,
jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,
prosti me.
Gospodi,
pomiluj me nedostojnago,
očisti me, spasi me grešnago,
okajanago, skvrnago,
nečistago, nedostojnago
i bezakonago, bezumnago,
nerazumnago, neistovnago,
zlonravnago, zlokozananago,
zloobraznago, zlopomnimago,
zlopitljivato, zlosrdago,
zlodejivago,
ljubodejivago,
neključimago, nepostavnago,
svraštenago, razvraštenago,
osuždenago, padšago,
slabago, unilago,
lenjivago, netrpeljivago,
sonljivago,
neposlušljivago, nebržljivago,
nečistivago, nepokorljivago,
lastljivago, roptivago,
strpotljivago, gnevljivago,
gordeljivago, zavistljivago
lukavago, bestudnago,
bezrodnago, besčinago,
licemernago, jarosnago,
strastnago, naprasnago,
pomračenago, otemnjenago,
okajanago i ožestočalago,
nečuvstnago, nečlovečnago,
nepotrebnago,
vrednoumnago, sujeumnago,
sujetnago, surovago,
sverepago rugatelja,
dosaditelja postidnago,
mrzkago, skarednago,
gnusnago, grubago,
glupago, gluhago,
hudago, bednago,
nemoštnago, smertnago,
tlenago raba svojego
vredoljubca, bljudoljubca,
pltoljubca, smeholjubca,
slavoljubca, slastoljubca,
pohotljubca.
11
Uvi mne,
kako hoštu ot vraga izbiti
greholjubiv si!
Gospodi, sgreših, prosti me,
primi me, Gospodi, kajuštago se
i pomiluj me, Bože,
milostiv budi mne grešnomu
i pomiluj me, Bože,
očisti me grešnago i pomiluj me,
sazdavi me i pomiluj me,
besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.
Ispovedaju ti se, Gospodi,
Bože nebesi i zemlji.
Vse jaže sut tajnaja srdca mojego
jeliko otrečno svetimi knjigami
i jeliko otrečno va svetom kršteniji
i jeliko va postriganiji obeta mnišskago -
a togo vsego jesam neispravil,
a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.
12
Jeliko sgreših -
pače čisla peska morskago,
prosti me, Gospodi.
Jeliko ti sgreših
va vse dni života mojego
i jeliko va ninješni dan
i va siju nošt i va si čas.
I vsegda bez čisla sgreših
dušeju i telom,
snom i lenostiju,
omračenijem besovskim,
va pomisleh nečistih
i va zabitiji uma.
Sgreših srcem i vsemi čuvsti,
sluhom, vidom, slovom i delom
i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.
Nest bo togo greha jegože ne stvorih,
no o vse kaju se,
prosti me, Gospodi, i blagoslovi.
(sredina XIV v. - posle 1398)
Bože, dođoše neznabošci
u dostojanje tvoje.
I ne samo što oskrvnuše svete crkve,
no ognja delo tvorahu od njih.
I položiše truplje slugu tvojih
za hranu pticama nebesnim,
tela prepodobnih tvojih
zverima zemljinim.
Ne oko Jerusalima samo,
no po svoj zemlji ovoj.
I bi da se vidi plač
i ridanje ne manje od prvog.
Jer ove klahu, a one
koji ostadoše živi
odvođahu u svoju zemlju.
I ne na reci vavilonskoj,
kao što oni tada, seđasmo,
no na onom u koga sve reke,
male i velike, utiču.
Razdvajani bismo
i rasprodavani u svu zemlju tih.
I mati zbog čeda plakaše,
i otac gorko ridaše,
i brat brata obuhvativši
suze ljute prolivaše,
i sestre braću, i braća sestre,
gledajući gde drugoga drugde odvode,
ruke oko vrata jedan drugom spletoše,
žalosno kričahu.
O zemljo, rastvori se,
žive primi sve nas!
I drugi kud drugde odvođen
natrag gledaše,
sve dok očima koje ga gledaju
nevidljiv bivaše
Gde slatka njegovih očiju tihost?
Gde sveti na usnama osmejak?
Gde ljubazna desnica,
koja svima obilno pruža?
Avaj, iznenadne promene!
Kako pocrne lepota!
Kako se pokrade skrovište!
Kako odjednom otkinut bi cvet!
Vaistinu sasuši se biljka
i cvet otpade,
oslabi istočnik,
sasuši se reka,
zatim u krv
pretvori se voda.
(sredina XIV v. - posle 1404)
Danas sunce svoje zrake prostire
i ozarava svega sveta krajeve.
Danas zaduhaše vetri od zapada na istok
propovedajući tvojih čudesa silu.
Jer evo iziđe od zapada na istok
reč tvoja, o novi mučeniče Lazare!
Blaženi smo mi danas
više od svake vidljive i nevidljive tvari.
Blaženi, uistinu, i preblaženi,
i po dostojanju.
Blaženi, blaženih si zemlju nasledio.
Danas mučenici,
lik sastavivši za slavni pomen tvoj,
blaženi onaj glas Vladici svih,
s tobom pevaju, psalmski prizivajući:
prođosmo kroz oganj i vodu,
i izveo si nas u pokoj.
Ko je ovaj
Govorite u uši moje.
Da li je ovaj koga pre željah,
moj ukras,
mojoj deci rasejanoj sabranje?
Da li je ovaj koga iz zavisti
htedoše neprijatelji srušiti
i svetlost moga vida
kao tamnicom mračnim tamnicama držati,
i ne mogoše?
Da li je ovaj udovstvu mojemu ženik?
Dođi, o ženiče, dođi,
i podaj onima koji mi čine zla
po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoj dolazak
na pomoć moju.
Primi oružje
i ustani i ne zakasni.
Zabi strele izoštrene
u srca njihova,
koje za mene izoštriše,
bezakoni.
Ne trpim k tomu bremena onih na me.
Kolikim žrtvama mrskim oskrvnuše me.
Dođi, osveti me krvlju svojom.
Priđi, padanju mome potporo.
Saberi mi čeda rastočena,
koja zavišću vrazi od mene otrgnuše.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi čeda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zavišću svojom,
kao pre, kada ne bi s njima.
Da ne zadrema oko tvoje.
Da ne oslabe noge tvoje.
Pasi mi stado, koje ti uručih.
Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestaneš da se boriš s njima
za mene i stado moje!
(oko 1364 - 1419/20)
Imaš li u pameti
što ti ranije rekoh kad se javih?
Rekoh ti - ne tuguj,
jer u mojoj su ruci tvoje zenice
i ove ti pokazah.
Što ti tada rekoh,
danas sam poslan da ispunim.
Gospod naš Isus Hristos,
koji slepome od rođenja dade vid,
i tvojim očima prvi daruje zrak.
(1374/5 - 1427)
Leto i vesnu Gospod sazda,
što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?
Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi, -
i nije čudo,
jer ljubav je Bog.
Lijepu šedbu šetaše jedna mlada Vlahinjica,
Gizdava divojka.
Šedbu mi ti šetaše; Višnjega boga moljaše:
"Nemoj mene, moj Bože, živom željom umoriti,
Moj vidovni Bože,
Živom željom umoriti, ljutom strijelom ustrijeliti,
Neka mi se ja naljubim jednoga gizdava junaka,
Mlada Vlahinjica;
Na glavu mu nanosim zelen vijenac od masline,
Na ruci se nagledam zlatan prsten od 'iljade,
Ja lijepa Vlahinja.
Ako hoć', mili Bože, mene živom željom umoriti,
Satvori me, moj Bože, vitom jelom u planini,
Moj vidovni Bože!
Od mojijeh lijepijeh kosah sitnu travu djetelinu,
Od mojijeh crnijeh očih dva hladjenca bistre vode,
Moj vidovni bože!
Kada bi mi došo moj gospodar u planini lov loviti,
Da bi mi on počinuo pod zelenom vitom jelom,
Moj mio gospodar,
Konje svoje napito sitnom travom djetelinom,
A napojit sa dva hladjenca bistre vode,
Tej brze konje."
Što je Bogu molila, toj mu je i umolila!
(narodna pesma)
Tamo kažu goru javorovu,
I u gori vodu Bosiljkovu,
I kod vode Bosiljku djevojku,
Kite kiti, podvezice plete:
Svaka kita od dukata zlata,
Podvezice careva arača;
To se čudo čak do cara čulo,
Posla care dva laka uloka:
"Dovedite Bosiljku djevojku."
Dovedoše Bosiljku djevojku,
Prije cara riječ govorila:
"Što si, care, za me poručio?
"Ja sam suncu rođena sestrica,
"A mjesecu prvobratučeda."
Lijepo je care darovao:
Dao njojzi dvanaest dukata:
"Idi tamo, Bosiljka djevojko,
"Idi sjedi, gdje si i sjedila."
(Narodna pesma)
(iz Crne Gore)
Izvirala studena vodica,
Na vodicu srebrna stolica,
Na stolicu lijepa đevojka,
Žute su joj noge do koljenah,
A zlaćane ruke do ramenah,
Kosa joj je kita ibrišima.
Ono čudo po svijetu pođe,
I to začu paša tiranine,
Pa opravi svoje dvije sluge:
"Ajte, sluge, do vode studene,
"Da vidite lijepu đevojku;
Uzeću je za vjerenu ljubu."
Ondolen se podigoše sluge,
Kad dođoše do vode studene,
Al' istina, kako ljuđi kažu,
Pa hojdoše, te paši kazaše.
Silne svate paša okupio,
On okupi svatah šest stotinah,
Te otole hojdoš' po đevojku.
Kad ih viđe lijepa đevojka,
Jeste mlada riječ govorila:
"Fala Bogu, čuda velikoga!
"Da li je se paša pomamio?
"Koga hoće da uzme za ljubu,
"Da on uzme sunčevu sestricu,
"Mjesečevu prvobratučedu,
"Daničinu Bogom posestrimu!"
Pa se mlada od zemlje podigla,
I bačila u džepove ruke,
Te izvadi tri jabuke zlatne,
I bači ih nebu u visine.
Natače na svatah šest stotinah,
Ko će prije ugrabit' jabuke;
No tri munje od neba pukoše:
Jedna gađa dva đevera mlada,
Druga gađa pašu na dorina,
Treća gađa svatah šest stotinah;
ne uteče oka za svjedoka,
Ni da kaže, kako pogibeše!
(Narodna pesma)
(kraj XIV v. - posle 1433)
Gde, uistinu, iznenada ode
sve svetlo i krasno
što je unutra i napolju?
Gde su zborovi igrača,
gde crkvena sabiranja?
Gde saborne svetkovine
i molitvena obilaženja po okolini?
Najedanput sve bi mrzost zapuštenja,
sve se preobrazi,
sve se u nebiće dede,
sve se nevoljom ispuni.
Humke se razarahu i sažižahu.
(kraj XIV v. - posle 1419)
Kakvim ću rečima plačevne pesme
venac isplesti uspomeni tvojoj?
O slatkoga zvanja
veselo nazvana stvari!
Kakvog ću nadanja veselje
pružiti razumu
tugovanjem pretvorenu prirodu
i u bistrinama suzne vode
lik ridanja sagledati?
O ko će dati
glavi mojoj vodu -
tugovanja žalost da omijem?
Ko ovo gleda
zar se užasnuo ne bi
o ljubljeni,
kako i vazduh tugovanja ubrusom
prikriva prirodu
(oko 1380 - posle 1468)
Sedeh i smotrih kako teku beskorisno.
Obretoh svest moju tromu, um moj odrvenjen
i namučenu mi dušu ljuto uništenu.
Ostavi dušo slasti, ne teci u neizvesno,
da ne preduhitri te smrt
i da ne polučiš spasti se.
Lukava nedra pomračuju dušu moju.
Srp izoštren žeti čuvstva.
I meso truli od mnoštva zla mojih.
Oči pokri, nikako ugledati.
Ruke i noge iznemogoše,
krepost ne imajući sasvim.
U dobro sumnjam, u lukavo više.
Kao ptoma, kao pas.
Kao tuđin i plenik beskorisno spavam.
(oko 1368 - 1443)
Da zna tvoja svetinja,
otkako udostojih se s Bogom poznati te
poradovah se veseljem duhovnim.
No zamalo i kratko bi nam viđenje,
da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo,
ili u neki san tanak da sam bila snesena...
I slušah tvoje duše bogoljubnu narav
i netelesno anđeosko prebivanje.
I ono od nas konačno udaljenje.
I veoma tvoje videti zaželih prepodobije.
I tvojih medotočnih nasladiti se reči.
Ne malu od tvojega viđenja
meni priploditi korist...
No zbog daljnjeg nam rastojanja,
i more i gaj,
ovog radi uzroka
nemoguće nam je videti svetinju ti...
Jer željenje bogatstva i sujetna slava,
a ujedno i slasti ne ostavljaju nas,
koji su na talasima
u moru ovog sujetnog života,
uzniknuti k svetlosti čistog i netelesnog
prebivanja.
Jer se pomračiše duševne oči
mukom i metežom koji je u svetu...
I ovo sada
kao od sna nekojeg dubokog probudivši se
ushteh tvoju svetlost videti.
(XV vek)
1
Žita naša pre srpa satrvši pože,
vinograde naše pre kače izgnječi,
i uzalud nam trudovi naši...
Sada nije nama otvoriti usne naše.
Stid i poruga među narodima
i odmahivanje glavama njihovim
jesmo danas i jesmo poniženi
po svoj zemlji grehova radi naših.
2
Pokaži, Vladičice,
i sada kao pre čudesa tvoja,
da videvši neprijatelji tebe,
nadeždu našu, za nas koja se bori,
vrate se natrag i raziđu se
i poginu.
Lukove njihove skruši,
strele njihove natrag povrati,
pošlji u pomoć našu
nad vojnicima načelnika velikog Gavrila...
da sruši svegubitelno tih svedrsku silu.
(sredina XV veka)
Kako gorko i bolno osiroćenje
da pretrpimo?
Kako da pretrpimo mračnu noć?
Ko da nas zaštiti, ranu tešku,
zbog tvog odlaska?
Kako krepku zimu
i burne vetrove
i takve valove da pređemo,
mnogocenog pristaništa i bisera
lišivši se?
Kojim čistim očima
sunce da ugledamo
kad se najslađe naše iznenada
otsred nas ugasilo bolno
i bolno skriveno?
Kako da pogledamo nebo,
koje gorko i teško breme
pre vremena pokaza nam
zbog zvezda koje se dime?
O zvezdo gorka,
što ovo nam navesti?
Koji mač javila jesi
da požnje naš život?
Koje bolno izvešće neznano
od nas navesti mama?
Hteli bi da smo znali
gorak ovaj znak tadašnjeg vremena
da radi nas jadnih bi.
I tvoga tvorca i našeg sazdatelja,
gospoda Boga.
mogli bismo umoliti za nepretrpljivo zlo,
od koga postradasmo.
Kojim nogama koje se ne tresu
zemljom da idemo?
Koja svetlost
naša srca i kolena uništi
zbog skrivanja naše časne
i sveštene glave?
Kad si ti umro,
mi kako da živimo?
O zemljo,
o sunce i vazduh
i ostali tvorenija tvari,
što kasnite?
Dođite s nama usplačite,
s nama uzridajte,
s nama tužite tugu velju,
i neizdržljivo pretrpite!
Lepo nam je zaista reći,
ko da da glavi našoj vodu
i očima našim istočnik suza,
da kako valja nama bolno trpljenje
ljuto da isplačemo.
Nedovoljne su nam kaplje daždevne
i rečnik voda struje
za potrebu suza,
čime da ispunimo nama dužnu potrebu.
Gde naš najslađi život se krije?
Gde svetlost očiju naših koja se ugasi?
Gde od mladosti sve do starosti
sila i krepost,
od koje se užasavaše
i kojoj se diviše
carevi zemaljski
i načelnici
i knezovi neznabožački?
(druga polovina XV veka)
Kada se rastanemo od moći života -
nedokučivost je odasvud
i žal neutešna,
nema iscelitelja,
nema ni bližnjih.
Kada smo čestim uzdasima
i suhim zahvaćeni,
kada oganj plameni
raspaljuje unutrašnjost i rastrzava -
uzdahnućeš iz dubine srca
i sažalitelja ti nećeš naći.
Ne bacamo se uzaman i uzalud,
jer jedan je put smrti a ne drugi,
i na sve podjednako nadolazi.
Mi se o ovome ne brinemo
i kao hudo ovo smatramo
u šta ćemo uskoro upasti,
iako ne želimo.
I tužno će mi se pozorje
vaistinu ukazati gore.
Očima ću gledati zagrobnie,
stradalce i do konca dospevše.
Malo tamo proniknuću i umom
i razumeću strašne tajne -
osnažene muke posred duše i tela.
Veliko pozorje
vaistinu biva, braćo.
Pomisli, dušo, kakav čaješ konac,
pomisli gorčinu razlučenja mučna,
pomisli strah i bolovanje tadašnje,
pomisli, ustrepti i užasni se.
Anđela nemilostiva čekam prispeće,
anđela po mojemu zlobnu življenju,
anđela ne štedišu no mučitelja mi,
anđela ognjena, nemilosrdna.
Ne znam je li poslan da me uzme danas,
ne znam da li to vreme približi se već,
ne znam da li i s oružjem hita,
ne znam da li to jeste noć smrtna?
Nema tad pomoći od druga i znanca,
nema ni od braće, srodnika i čeda,
nema ni od imanja dobiti kakve,
nema pomagača niti izbavljača.
Tada ćeš oči žalno oboriti,
tada neće jezik iznenada govoriti,
tada će plamen unutra silno obuzeti,
tada će sile telesne onemoćati.
Smrt tek nasta ljuta i konac,
smrt i razlučenje skupa,
smrt odavde prevodnica natamo,
smrt u tamnoj ko uhoda noći.
Taman budući u tamu me odšilje ada,
tamnih tako ja česti đavola,
tamno uzljubih stoga anđele,
tamu tamno izabrah, taman sav bih.
Ko za mnom da ne usplače, o ljubljeni,
ko za mnom ne uzrida, o drugi,
ko za mnom da ne uzdahne slišeći zla ova,
ko za mnom da ne prosuzi očekujući ovo.
Pređe smrti mrtav vaistinu ja,
pređe suda savešću osuđivan,
pređe muka mislima u škrgutu zuba,
pređe konca mučiti se znam bez kraja.
Tako ognjena strašim se raspaljenja,
tako škrgut taj zuba žestosrdi čekam,
tako crvljih bojim se škakljivih dela,
tako spoljna tama u stanište meni.
Mene tartar da oplače i bezdan,
mene ada da žali tamno dno,
mene što u njemu živeti hoću,
mene tame ljubitelja, a ne svetlosti.
Razbolje se Kraljeviću Marko
pokraj puta druma junačkoga,
Više glave koplje udario,
A za koplje Šarca privezao,
Još govori Kraljeviću Marko:
"Ko bi mene vode napojio,
"Ko li bi mi ladak načinio,
"Taj bi duši mjesto ufatio."
Tu dopade soko tica siva,
U kljunu mu vode donosio,
Pa je Marka vode napojio;
Nad Markom je krila raskrilio,
Pa je Mraku ladak načinio;
Još govori Kraljeviću Marko:
"O sokole, siva tico moja!
"kakvo sam ti dobro učinio,
"Kad si mene vode napojio
"I kad si mi ladak načinio?"
Soko tica odgovara Marku:
"Ne budali, Kraljeviću Marko!
"Kadno bjesmo na Kosovu bojnom,
"Teški bojak mi s Turci trpljesmo,
"Onda Turci mene ufatiše,
"Oba moja krila odsjekoše;
"Ti si mene ufatio, Marko,
"Metnuo me na jelu zelenu,
"Da me turski konji ne sataru,
"I junačka mesa naranio
"I crvene krvi napojio;
"Tu si meni dobro učinio."
(Narodna pesma)
Tri mi kopja ćerahu Radića Vukojevića,
Dobroga junaka,
Oni mi ga ćerahu lijepom zelenom planinom,
Dobroga junaka.
Nigdje mi ga, junaka, dostignuti ne mogahu.
Ali mi se Radiću huda sreća dogodila,
Nebogu junaku:
Konjic mu se popuze po travi po djetelini.
Pade nebog Radiću ničice na crnu zemlju.
Tri ga kopja bijahu ob jednome udarila.
I š njega mi svukoše do tanka bijele košulje.
Ali mi se Radiću gusarom drago moljaše:
"Nemojte mi mahrame s bijela lica podizati,
Da mi lice ne izgrde sivi orlovi i vranovi!"
(Narodna pesma)
(druga polovina XVI veka)
Raduj se jer vazduh osvetli
putovanjem čiste i neporočne duše tvoje.
Raduj se jer vazdušni, lukavi knezovi tamni
daleko pobegoše od lica svete ti duše.
Raduj se koji duhom svetim
presvetlu blagodat daješ
vođenima u ovo.
Raduj se koji radost daješ
čitavog sveta toržestvenicima uspomene tvoje.
(oko 1663 - 1706)
I dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom,
od mesta do mesta,
kao lađa na pučini velikog okeana
bekstvu se dajemo
čekajući kada će zaći sunce
i prekloniti se dan
i proći tamna noć
i zimska beda koja leži nad nama.
Jer nema onoga koji nas savetuje,
ni onog koji nas od nevolje oslobađa,
i nevolja naša udvostručava se.
I rekoh sa suzama:
Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,
dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?
Ustani, Gospode!
Zašto spavaš,
zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas?
I opet vaskrsni, Gospode,
pomozi nam imena tvojega radi!
I tako neprestano ridanje na ridanje prilažemo
i niotkuda pomoći.
(druga polovina XVII v. - početak XVIII v.)
Reči proročkih oštrovidnih kazivanja
što kamen rasprskavaju,
skupljamo kao kapi iz napunjene bezdne mora,
i u ovu malu knjigu,
kao u mali kladenac sažimamo.
I mogućno nije, sami znate,
sve more u nj uliti
i po širini ploviti korabljem
u studencu vode budući.
(kraj XVII v. - posle 1746)
Po okruglomu kolu ovoga sveta,
kojeno se lasno okreće,
valja nam po tom kolu
opipom hoditi.
Opasno hodite,
ne kako nemudri,
nego kakono i premudri,
i skupljajući vreme,
zašto dni su lukavi,
zašto ko tom
skrivaju i miru
lovci i adovi
na nas, kano na ptice,
mreže i sklepe.
(1698 - 1748)
Nedostojan sin jesam,
carice nebesna, tebi,
po bogootkrovenju učenika
sina tvojega i Boga,
u sunce odeveni lik,
ukrašen čudodejstvija srebrom
ili zlatom, odenuti, i ovaj,
sveta ovoga bogatstvom
mnome načinjen venac,
tebi
vencem od dvanaest zvezda ovenčanoj,
položiti na glavu.
No ti koja si u svim tvarima,
nebesnim i zemnim,
moje ka tebi i tobom k liku tvome
u čudu ovom živome,
tople vere usrđe i čiste
ne prezri;
pored svih, od ovog sveta
tebe ljubećeg, utvari bogatih, -
što se za tebe satvoriti mogu
primiti može te i moja.
A domočadci,
ovce moje slovesne,
od sina tvojega u pastvu date,
obrazu tvojem verni
pripadši hristjani,
različnim čudodejstvima isceljeni
do kaplje krvi,
vernim molitvama nebesni venac slave
da slave ti.
Postoj, putniče hrišćanski,
koji možda dolaziš,
i pogrebenje učini plačevno.
Ovde leži Beograd sa svojim kostima,
pogreben u dragocenoj pešteri,
koja je hrišćane mnogo stala.
Samo što se krvava rodih,
umirem beskrvnom rukom zaručnika.
Koji je mene sebi na veki nerazrušivog
zahtevao zlim lukavstvom,
gorim savetom i najnevaljalijim -
upada u neoskvrnjenost čuvstva ili udovstvo.
Tako i meni jestastvom, vojinstvom i
umetnošću
ukrašenu nevidimu nevestu
izdaje za kurvu i smrti za podsmeh.
No mir mojom cenom kupljen jeste,
mir više škrti negoli mili.
Vero, nado, ljubavi, mene žrtvuješ,
savećanje, Beograd ratom nije ratu,
stepen nesreće zahteva nesrećno!
I mene koga železo nije prelomilo -
pero obara, ah nokat, ah pero orlovo!
Sa mnom već noć jeste,
i luna mene pokriva,
pokatkad ćete mene strahom polupepelnim
posle tražiti, no nećete naći,
počivam u pokoju, bez krsta, bez sveće,
i nikako. Uzžalujte:
Rastvori, Beli Grade, dveri svoje,
i nek pojede vepar čeda tvoja!
(XVIII vek)
Finiks drevo previsoko
na kom pojet divni soko
Vernu svoju pominjući
i u dneve i u noći,
Jer ne možet pregoreti
ljubvi serca odoleti.
Koja fajda ovog sveta
i života skorbna leta?
Vizantije plemenita,
u Evropi znamenita,
Pošlji meni medecine,
da mi serce ne izgine!
Rubintovo slavno lice
ljubne moje gorličice -
Sladost togo možet sada
utoleti gorest jada.
Oči čarne, dragi kamen,
da utole ljuti plamen.
Vizantije, tebe molju,
ispolni mi moju volju.
Nevernosti ovog sveta,
gde je miris krasna cveta?
Slavna cveta finiksova
želi duša sokolova.
Istočniče slatčajši,
svega sveta krasnjejši,
Gde useknu sladost tvoja,
da ne imam ja pokoja?
Ah, žalosna sokol ptice,
nek ne skorbi tvoje serce!
Bog će biti u pomoći,
da ću verna tebe doći!
Viša je gora od gore,
Najviša Lovćen planina;
U njoj je trnje i grablje,
U njoj su sn'jezi i mrazi
U svako doba godišta;
Vilenski u njoj stanovi,
Sveđ' vile tance izvode;
Junak mi konja jezdaše,
Predragu sreću iskaše;
Vile mi njega viđeše,
Junaka staše dozivat':
"Ovamo svraćaj, junače!
"Tvoja se sreća rodila,
"Sunčevom ždrakom povila,
"Mjesecom sjajnim gojila,
Zv'jezdama sjajnim rosila."
(Narodna pesma)
Biserna brada,
Srebrna čaša,
Biser se roni,
U čašu pada,
Svako ga zrno
po dukat valja,
A s'jeda brada
Tri b'jela grada.
(Narodna pesma)
Mladije ljeta skoro prehode,
u meni bjednom žalosti plode
što bezpolezno
žizn svoju slezno
prekraćavam,
prekraćavam.
Nikakvu službu, eto, ja nejmam
i srdcem padam k žalostnim bjedam,
ako učih se
ali liših se
sve nadežde
sve nadežde.
Jerbo je sada nauka pala,
a na mjesto nje bogatstva stala,
propalo zlato,
zgaženo v blato,
ljudej umnih,
ljudej umnih.
No ja bogatstva ne hoću znati
baš da bez mjesta budem zgibati,
zdjelal bi tako
a ne inako
kak ću javit,
kak ću javit.
Oženil bi se, da ženat budem,
no mislim: zašto da lanac uzmem
na moju glavu?
Jer hoće s' nravu
njenu svagdar,
njenu svagdar.
Bio b' monahom, otrekši s' svjeta,
ali bojim se čto mlada ljeta
lažlive sirene,
ljepotne žene,
prevariće,
prevariće.
Prazno u svjetu živit ovako,
svak skažet ludo za mene tako:
eto, učil se,
k čemu godil se
s naukom on
s naukom on.
Eto nauka: bogatim biti,
svak mudar takov, i mož javiti
da novcov plodi
dajut s prirodi
nauku svim,
nauku svim.
Javil bi s'dvoru, no ima zamku,
koja čest lovit a ne nauku
bogata dobrim
kažet i umnim
bez Paladi,
bez Paladi.
Pošel bi k prostim, no i tam bjeda,
ne znajuć okotov, zgibnu bez sljeda,
Paladi mjesto
jest tamo pusto
do konca
do konca
Ja samo žalost budu imati,
jer nejmam svjeta polak gledati,
bez službi domu
gdjegod mojemu
s naukom ja
s naukom ja.
(kraj XVIII veka)
Bledi mesec mi ne sjaje,
Nit toplotu veće daje
Jarka sunca zlatni krug.
Sve jestestvo hod okrenulo,
Tužno srdce mi uvenulo,
Ptice poju smutne glase,
Čuvstva moja vuku na se.
Nestala mi jest uteha,
Nejma šale niti smeha,
Onom koj se sveg odriče.
Trava meni v ruci vene,
Radost jest mertva za mene,
Od kad te moram ostaviti
U tavnoj rizi tavniti.
Černa rizo, pokri tužno,
Od žalosti, tuge sužno
Srdce koje sada vene;
Tvorcu treba ono dati,
A za beo svet nejmati
Niti misli niti volje
Ot današnjeg dana bolje.
V mračno mesto stupa noga,
Duža mora samog Boga
Ot sada dovek iskati.
Neće rizu luča proći
Neće ljubav v oči doći,
Koju sam za tebe imao.
Nek poznata bude tebi,
Samo dok me tužna sebi
Černa zemlja, naša mati,
Uzme jošte pokoj dati.
Sva mi radost jest u tebi,
Ja ću tužan tužit sebi,
Nikom drugom, ah, doveka!
Taman budi, sunčnom krugu,
Nikad ne pokaži dugu,
Mesec sveta lišen budi,
Svaka ptica za njim hudi.
Kad poslednji dan mi suda
Bude, a ti mener huda
Ozari, osvetli svetom!
Da mi duša vidit kamo
Ići valja i da samo
Ah, do drage svoje dojde, -
Žiznj večnu s njome projde.
Iznikla je narančica
Vrhom zelena,
Pod njom šjedi đevojčica
B'jela, rumena,
"Božja pomoć, đevojčice
B'jela, rumena,
Jesi li mi đe viđela Kneza Lazara?" -
"I da sam ga đe viđela,
Ne poznajem ga!" -
"lako ti je upoznati
Kneza Lazara:
Na njega je dug' dolama,
Duga do zemlje,
Na glavi mu svilen klobuk,
Svile bijele,
Za klobukom paun-pero
Paha do zemlje!"
(Narodna pesma)
/ Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Antologija srpskog pesništva /
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
