 |
Фалила се звијезда даница:
"Оженићу сјајнога мјесеца,
"Испросићу муњу од облака,
"Окумићу Бога јединога,
"Дјеверићу и Петра и Павла,
"Старог свата светога Јована,
"Војеводу светога Николу,
"Кочијаша светога Илију."
Што се фали звијезда даница,
Што се фали, то јој и Бог дао:
Оженила сјајнога мјесеца,
Окумила Бога јединога,
Одјевери и Петра, и Павла
Старог свата светога Јована,
Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију.
Стаде муња даре дијелити:
Даде Богу небесне висине,
Светом Петру петровске врућине,
А Јовану леда и снијега,
А Николи на води слободу,
А Илији муње и стријеле.
(из горњег приморја)
Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ' не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
"Ти ми, Марко, прстен нађе."
Марко јој се кунијаше:
"Нијесам ти прстен наша'.
Но сам синоћ с војске доша',
Пуштах хрте и огаре,
Пуштах хрте низ ливаде,
А огаре уз дубраве,
До Дунава доходише,
Над Дунав се надзираху,
Ал' су у град девет братах,
Деветина сестру 'мају,
Но их сестру сунце проси,
Ни један је брат не даје,
Најмлађи је брат даваше,
Она браћа говораху:
"А не, брате, један брате!
"Јер је сунце огњевито,
"Сестру ће ни изгорети."
С друге стране мјесец проси,
Ни један је брат не даје,
најсредњи је брат даваше,
Сва га браћа послушаше;
Јер се мјесец промјењује,
Она има својте доста:
Све звијезде за јетрве,
Преходницу другарицу,
А даницу заовицу.
(Народна песма)
(из Црне Горе)
Град градила б'јела вила
Ни на небу ни на земљу,
Но на грану од облака;
На град гради троје врата:
Једна врата сва од злата,
Друга врата од бисера,
Трећа врата од шкерлета.
Што су врата суха злата,
На њих вила сина жени;
Што су врата од бисера,
На њих вила кћер удава;
Што су врата од шкерлета,
На њих вила сама сједи,
Сама сједи, погледује,
Ђе се муња с громом игра,
Мила сестра су два брата
А невјеста с два ђевера;
Муња грома надиграла,
Мила сестра оба брата,
А невјеста два ђевера.
(IX век)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Јер као што без светлости радост неће бити
оку које види божју творевину сву,
но све ни лепо ни видљиво није,
тако и душа свака без писмена
не види божија закона добро,
закона књижна, духовног, закона који рај божији јавља.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
А другу пак причу мудру веома
да говоримо: жуди који се љубе,
хоће расти божијим растом;
јер ко вере ове не зна праве,
као семену које пада на њиву,
тако на срцима људским
треба дажда божија од писмена
да узрасте плод божији више.
Ко може приче све рећи,
које изобличавају без књига народе,
говором са смислом које не казују?
Ни ако језике све уме
не може исказати немоћ ових.
Уосталом своју причу да изнесем,
много ума у малој речи казујући:
јер наги сви су без књига народи...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
(1175-1235)
Помешах се са стоком неразумном
и изједначих се с њом,
бивајући убог добрим делима,
а богат страстима,
испуњен срамом,
лишен Божје слободе,
осуђен од Бога,
оплакан од анђела,
бивајући на смех бесовима,
обличаван својом савешћу,
посрамљен злим својим делима.
И пре смрти бивам мртав,
и пре Суда сам се осуђујем,
пре бескрајње муке
собом сам мучен од очајања
Чедо моје, учини ми љубав,
положи ме на расу, која је за мој погреб,
и спреми ме потпуно на свети начин,
као што ћу и у гробу лежати.
И простри рогозину на земљу
и положи ме на њу
и положи камен под главу моју,
да ту лежим, док ме не посети Господ
да ме узме одавде.
Наш ум да буде
на небесима у гледању,
на красотама рајским,
у становима вечним,
на анђеоским зборовима,
у животу онде...
Какво ли ће ту бити збориште
од мноштва људи
од Адама до свршетка!...
Ради тога нам,
драга браћо моја,
треба туговати
и замишљати се у овом животу
као они који су изван света,
као они који имају живот
на небесима.
(око 1165-1227)
Не заборави мене,
убогога твојега!
Не заборави мене,
који лежим у безакоњима!
Не заборави мене,
који се ваљам у блату сласном,
него пружи пресвету своју десницу
којом ме и благослови
у варљивом животу овом
и руководећи научи
да идем стопама твојим,
ако и недостојна,
ако и некорисна,
ако и непотребна!
(око 1210-после 1264)
Када тако иноплеменици дођоше,
отачаство светог, уистину,
у пустош претворише
и са свих страна сабрано преподобним
на разграбљене предадоше -
једни од оружја падоше,
други у ропство отидоше,
неки све имање погубише
и у сиромаштву телесном се предадоше.
И када се Божјом помоћу
временом ови истребише
и када проминуше,
после њих дође други иноплеменик,
звани глад, гори од промуклих,
и сатвори други свој плен већи од првог,
никако не волећи род наш -
без стреле стрељајући,
без копља бодући,
без мача секући,
без палице убијајући
и просто рећи без ногу гонећи,
без руку хватајући,
без ножа кољући,
без икаквог оружја ходећи
и толика тела полажући мртва...
И тако због грехова наших
сва земља наша пуна бејаше мртваца
и двори пуни и куће пуне
и путеви пуни и распућа пуна.
Због грехова наших
ни гробари их не могаху покопати,
само их у житне рупе једва смештаху.
Похитајте, браћо,
и с љубављу сачувајте заповести моје
да рајских радости истинити наследници будемо
и достојни славе небесне светлости
коју нам доликује у Господа молити.
Не оне светлости што на истоку исходи
и на западу заходи,
што с временом окончава
и што се наиласком ноћи одељује,
коју заједно са животињама видимо
Но молимо светлости
коју видети можемо с једним анђелима,
којој ни почетак не почиње
ни крај не ишчезава.
(средина XIII в. - почетак XIV в.)
Не тугуј ми господару и оче:
ја сам твој пост
и стајање и клањање.
Ја сам твоје подвизање,
што је и по души труд,
на мени је грех твој ако га има
Ја за те одговарам,
пошто си ме послушао,
од мене душу твоју Господ нека иште.
(XIV век)
Слави отбегнув, славу обрете, Саво
Тамо отјуду слава јави се роду.
Рода светлост вери светлост презре,
Тем же роду светило јави се всему.
Ума висота сана висоту сврже,
Тем убо ума више доброту стиже.
Слово слави Саве сплете Силуан.
(око 1270-1337)
А шта ћу ја јадна учинити?
Где ћу сакрити множину својих грехова?
Стазу спасења не налазим нигде.
Но ти цару векова, бесмртни Господе,
који хоћеш да се сви спасу,
даруј и мени недостојној начин
да се пре смрти теби покајем.
Мени је довољно
ако и два дана будем робиња
теби Владици моме Христу,
и дух свој предам,
а да не будем робиња
бесовима и греху.
Јер ево сунце излази на тврди своје,
хотећи осветлити сву васељену,
а ја грешна не чекам
да те видим где залазиш,
јер боље би било
да се нисам ни родила.
Свако дисање и свако створење
слави те, Господе,
а ја једина заборавих
да славим твоје име.
Шта да чиним?
Шта да чиним ја грешна, пуна стида?
Јер покри срамота лице моје
и тесно ми је одасвуд.
Јаој мени
одакле ћу почети оплакивати
своја љута безакоња,
која се не могу лако исповедити?
Због чега прво да заплачем?
Због чега да застењем
и због чега да заридам?
Због множине грехова
или због одлучења од Бога?
Помисли, душо, шта ће те срести
после изласка твога од тела!
Ево ти се спремају разне муке,
анђели љути и немилосрдни
хоће да те ухвате.
Душо окајана,
о душо грехољубива,
ево се сврши живот твој у овом веку
и поћи ћеш у други свет
и међу друге људе.
Јер ево остављаш маловремену красоту,
где си чекала да се на векове нахраниш
сладосно живећи.
Јер ево приступише и посланици
и рекоше:
Зову те, устај и не касни.
(крај XIII в.- после 1337)
О љубими и слатки наш господине,
крепки цару,
тако ли погибе,
и сада лежиш не имајући никакве потребе
од славе твога царства?
Где је сада твој златни престо?
Где слава твога богатства?
Где драгоцени бисери твоји
и драго камење и разне златне хаљине?
Где су твоје мисли?
Устани и види нашу велику скрб и тугу,
која нам се данас догодила.
Ево лишени славе своје
и у великом понижењу
стојимо вођени силом, куда и нећемо.
(око 1349 - после 1404)
Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох,
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.
Но ниси тако ти,
о мили мој господине и свети мучениче,
малоподатљив био
у пропадљивом и маловечном,
колико више у непролазном и великом,
што си примо од Бога.
јер телесно туђу мене
међу туђим исхранио си изобилно,
А сада двоструко молим:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту
душе и тела мога.
(око 1350 - после 1396)
Не поштедимо себе,
знајући да имамо и после овога отићи
и с прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо.
Принесимо себе Богу као живу жртву,
не као пре маловременим
и обмањиваним гошћењем наслађењу нашем,
но у подвигу краљу својом.
Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после овога
другима будемо.
Не бојмо се страха
који је дошао на нас,
ни устремљења нечастивих непријатеља,
који скачу на нас.
Ако бисмо заиста на страх
и губитак мислили,
добра се не бисмо удостојили.
Ми с Исмаилћанима
борити се имамо.
Ако и мач главу
и копље ребро
и смрт живот
ми с непријатељима борити се имамо.
Ми смо једна природа човечанска,
потчињена истим страстима.
И један гроб да нам буде.
И једно поље
тела наших с костима да прими,
да едемска насеља светло нас приме.
Боља ми би похвална смрт
неголи са поругом живот.
Ако и на образу рану и по глави мач,
за благочашће се патих,
но мужаствен показах се
и с мученицима убројах се.
Гледах доње бојеве
и избројах горње почасти,
гледах мачеве
и помишљах на горње венце,
очекивах смрт
и на бесмртност помишљах.
Промена подвига
довољно ми би за утешење.
(друга половина XIV в.)
1
О мне грешному,
уви мне грешному,
горе мне грешному,
љуте мне грешному.
Погибох ва гресех мојих,
како ми се дети с грехи мојими,
не губи ме Господи, с грехи мојими,
и не погуби ме с безакони мојими.
Велици и мнози по истине
моји греси и моја безакоња
тисушта тисуштами тми тмами
пред тобоју, Господи,
по все дни и по все ношти
и по все часи стреших ти, Господи,
прости ме.
Избави ме, Господи,
горкија, љутија, злија
и напраснија смрти
и некраснија.
Даруј ми, Господи
слзи покајанија,
слзи покајанија,
слзи умиљенија.
Даруј ми, Господи,
смрт и кончину благу
с покајанијем и са слзами
и са причаштенијем светих божествених
и пречистих Христових тајин
са исповеданијем чистим.
Сгреших, Господи,
прости ме за име твоје светоје,
Господи,
прости ме јелика ти сгреших
ва все дни живота мојего
и по все ношти и по все часи
јелико от јуности мојеја
и до старости.
2
А се сут греси моји:
љубодејаније, прељубодејаније,
блуд, нечистота,
растљеније тела,
раждеженије плоти,
истецаније похоти скврније
на јаве и ва сне
Сгреших, Господи, прости ме.
3
А се сут греси моји:
среброљубије, златољубије,
сластољубије, славољубије,
самољубије, санољубије,
мирољубије, платољубије
Сгреших ти, Господи, прости ме.
4
А се сут греси моји -
многословије, љубословије
празнословије, скрвнословије,
лажесловије, смехословије,
блудословије, срамословије,
бујесловије, сујесловије,
баснословије, спротивсловије,
злословије
Сгреших, Господи, прости ме
5
А се сут греси моји:
лихоимство, маздоимство,
посулоимство, резоимство,
чужеимство,
опалство и окајанство,
насилство, кривосудство,
упремство, уноворство,
напрасанство, непокорство,
лакомство, претебство,
ласкрдство, неситство,
пијанство,
нечувство, неверство,
високоумство,
светокраденије,
суровство, презорство,
лицемерство, пронирство,
лукавство, збојство,
извитство,
неумство, непоставство,
недостојимство
Сгреших ти, Господи, прости ме.
6
А се сут греси моји:
објаденије,
упиваније, блваније,
тајнојаденије
и оклеветаније, оглаголаније,
осужденије, киченије,
злонравије, злопомненије,
злосрдије, жестосрдије,
немилосрдије,
шетаније, шептаније,
роптаније,
хуљеније, кобеније,
униније, безчиније,
мненије, преније,
таштесловије,
непослушаније,
самоправљеније,
неисправљеније молитви,
небреженије о својеј души,
небреженије о својем спасенији,
небреженије о Божјим деле,
небреженије о црковном пенији,
небреженије о келејној молитве,
небреженије мнишскаго правила,
небреженије манастирскаго општаго житија
Сагреших ти, Господи, прости ме.
7
А се сут греси моји:
зависти, ненавист,
ревност, јарост,
скупост, леност,
слабост, љутист,
бујест,
уност, празност,
гордост,
дрзост, мрзост,
горест,
острожелчије, наглодушије,
сверепство,
злокозанство, зломиство,
ругатељство,
питљивство, стрпотљивство,
плењеније, помраченије,
превраштеније, развраштеније,
пареније, сложеније,
смех, клич, плишт,
гнев, свар, бој,
татба, лажа, свада,
обада, обида, вражда,
многосаније,
ризноје украшеније,
скрвних мислеј приманије,
посведневноје паденије
ва сне и ва јаве,
саблажњеније,
искушеније.
8
Многажди недостојин си входил јесам
ва светују црков и ва свети олтар.
многажди недостојин си целовал јесам
светоје јевангелије и светија икони
и часни крст и мошти светих,
многажди недостојин си јал јесми
светуја дору и хлеб светуја
Богородицу иже от Панагија,
многажди недостојин си причастах се
светхи и божаствених
пречистих тајин Христових,
многажди крошку уронил јесам
Богородицу светија хлебца
или дори или проскури,
многажди клет се и ротил се јесам на криве,
многажди ва клетву впадох,
многажди клетву преступих,
многажди многих поклепал јесам,
многажди у многих запрел јесам
чужего именија,
многажди намита лишил јесам
мита или најма или мазди јего,
многажди у многим посули и мазди
взимал јесам,
многажди многих лајал јесам,
многажди многих укорил јесам,
многажди многих похулил јесам,
многажди многих злословил јесам,
многажди многих саблазнил јесам,
многажди многих оскрбил јесам,
многажди многих клет јесам,
многажди многих бил јесам и до крове
а са всеми тиме не простил се јесам
многажди осезах и зрех
смраднија тајнија детороднија уди моја,
многажди на жену или девицу
или на отроча красно вазирах
с помишљенијем и са желанијем плотским
многажди многих обидел јесам,
или оклеветал,
многажди многих осудил јесам,
многажди облених се встати
на келејнују молитву
и црковноје сборноје пеније
на полуноштницу и на утрнују и на молебен
или к часом и к литургији
и к вечерњи и к нефимону.
9
Не исправил ти јесам, Господи,
покајанија и исповеданија на земљи сеј,
ва все дни живота мојего,
не исправил ти јесам, Господи,
ва белцех крштенија
а в чрноризцех обета мнишскаго житија
и великаго светаго образа скитническаго,
и не исправил јесам, Господи,
отцем својим духовним ва покајанији
и ва исповеданији и ва опитемијах,
и не исправил јесам, Господи,
поста, поклонов молитви
и всакија не створил јесам опитемији
и всегда створил јесам дело Божије
с небреженијем.
10
Господи, сија все сгреших,
сија все исповедују,
сих все кају се,
сих всех прости ме.
Господи,
прости ме, Господи,
прости ме,
јелико помњу, Господи, сгреших,
прости ме.
Господи,
помилуј ме недостојнаго,
очисти ме, спаси ме грешнаго,
окајанаго, скврнаго,
нечистаго, недостојнаго
и безаконаго, безумнаго,
неразумнаго, неистовнаго,
злонравнаго, злокозананаго,
злообразнаго, злопомнимаго,
злопитљивато, злосрдаго,
злодејиваго,
љубодејиваго,
некључимаго, непоставнаго,
свраштенаго, развраштенаго,
осужденаго, падшаго,
слабаго, унилаго,
лењиваго, нетрпељиваго,
сонљиваго,
непослушљиваго, небржљиваго,
нечистиваго, непокорљиваго,
ластљиваго, роптиваго,
стрпотљиваго, гневљиваго,
гордељиваго, завистљиваго
лукаваго, бестуднаго,
безроднаго, бесчинаго,
лицемернаго, јароснаго,
страстнаго, напраснаго,
помраченаго, отемњенаго,
окајанаго и ожесточалаго,
нечувстнаго, нечловечнаго,
непотребнаго,
вредноумнаго, сујеумнаго,
сујетнаго, суроваго,
сверепаго ругатеља,
досадитеља постиднаго,
мрзкаго, скареднаго,
гнуснаго, грубаго,
глупаго, глухаго,
худаго, беднаго,
немоштнаго, смертнаго,
тленаго раба својего
вредољубца, бљудољубца,
плтољубца, смехољубца,
славољубца, сластољубца,
похотљубца.
11
Уви мне,
како хошту от врага избити
грехољубив си!
Господи, сгреших, прости ме,
прими ме, Господи, кајуштаго се
и помилуј ме, Боже,
милостив буди мне грешному
и помилуј ме, Боже,
очисти ме грешнаго и помилуј ме,
саздави ме и помилуј ме,
бесчисла сгреших, Господи, прости ме.
Исповедају ти се, Господи,
Боже небеси и земљи.
Все јаже сут тајнаја срдца мојего
јелико отречно светими књигами
и јелико отречно ва светом крштенији
и јелико ва постриганији обета мнишскаго -
а того всего јесам неисправил,
а в том јесам ва всем слагал и преступил.
12
Јелико сгреших -
паче числа песка морскаго,
прости ме, Господи.
Јелико ти сгреших
ва все дни живота мојего
и јелико ва нињешни дан
и ва сију ношт и ва си час.
И всегда без числа сгреших
душеју и телом,
сном и леностију,
омраченијем бесовским,
ва помислех нечистих
и ва забитији ума.
Сгреших срцем и всеми чувсти,
слухом, видом, словом и делом
и помишљенијем, вољеју и невољеју.
Нест бо того греха јегоже не створих,
но о все кају се,
прости ме, Господи, и благослови.
(средина XIV в. - после 1398)
Боже, дођоше незнабошци
у достојање твоје.
И не само што оскрвнуше свете цркве,
но огња дело твораху од њих.
И положише трупље слугу твојих
за храну птицама небесним,
тела преподобних твојих
зверима земљиним.
Не око Јерусалима само,
но по свој земљи овој.
И би да се види плач
и ридање не мање од првог.
Јер ове клаху, а оне
који остадоше живи
одвођаху у своју земљу.
И не на реци вавилонској,
као што они тада, сеђасмо,
но на оном у кога све реке,
мале и велике, утичу.
Раздвајани бисмо
и распродавани у сву земљу тих.
И мати због чеда плакаше,
и отац горко ридаше,
и брат брата обухвативши
сузе љуте проливаше,
и сестре браћу, и браћа сестре,
гледајући где другога другде одводе,
руке око врата један другом сплетоше,
жалосно кричаху.
О земљо, раствори се,
живе прими све нас!
И други куд другде одвођен
натраг гледаше,
све док очима које га гледају
невидљив биваше
Где слатка његових очију тихост?
Где свети на уснама осмејак?
Где љубазна десница,
која свима обилно пружа?
Авај, изненадне промене!
Како поцрне лепота!
Како се покраде скровиште!
Како одједном откинут би цвет!
Ваистину сасуши се биљка
и цвет отпаде,
ослаби источник,
сасуши се река,
затим у крв
претвори се вода.
(средина XIV в. - после 1404)
Данас сунце своје зраке простире
и озарава свега света крајеве.
Данас задухаше ветри од запада на исток
проповедајући твојих чудеса силу.
Јер ево изиђе од запада на исток
реч твоја, о нови мучениче Лазаре!
Блажени смо ми данас
више од сваке видљиве и невидљиве твари.
Блажени, уистину, и преблажени,
и по достојању.
Блажени, блажених си земљу наследио.
Данас мученици,
лик саставивши за славни помен твој,
блажени онај глас Владици свих,
с тобом певају, псалмски призивајући:
прођосмо кроз огањ и воду,
и извео си нас у покој.
Ко је овај
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жељах,
мој украс,
мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатељи срушити
и светлост мога вида
као тамницом мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојему женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје
и устани и не закасни.
Заби стреле изоштрене
у срца њихова,
које за мене изоштрише,
безакони.
Не трпим к тому бремена оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскрвнуше ме.
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, падању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом,
као пре, када не би с њима.
Да не задрема око твоје.
Да не ослабе ноге твоје.
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и стадо моје!
(око 1364 - 1419/20)
Имаш ли у памети
што ти раније рекох кад се јавих?
Рекох ти - не тугуј,
јер у мојој су руци твоје зенице
и ове ти показах.
Што ти тада рекох,
данас сам послан да испуним.
Господ наш Исус Христос,
који слепоме од рођења даде вид,
и твојим очима први дарује зрак.
(1374/5 - 1427)
Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење;
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?
Али све ово
и чудодела Божја ина,
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи, -
и није чудо,
јер љубав је Бог.
Лијепу шедбу шеташе једна млада Влахињица,
Гиздава дивојка.
Шедбу ми ти шеташе; Вишњега бога мољаше:
"Немој мене, мој Боже, живом жељом уморити,
Мој видовни Боже,
Живом жељом уморити, љутом стријелом устријелити,
Нека ми се ја наљубим једнога гиздава јунака,
Млада Влахињица;
На главу му наносим зелен вијенац од маслине,
На руци се нагледам златан прстен од 'иљаде,
Ја лијепа Влахиња.
Ако хоћ', мили Боже, мене живом жељом уморити,
Сатвори ме, мој Боже, витом јелом у планини,
Мој видовни Боже!
Од мојијех лијепијех косах ситну траву дјетелину,
Од мојијех црнијех очих два хладјенца бистре воде,
Мој видовни боже!
Када би ми дошо мој господар у планини лов ловити,
Да би ми он починуо под зеленом витом јелом,
Мој мио господар,
Коње своје напито ситном травом дјетелином,
А напојит са два хладјенца бистре воде,
Теј брзе коње."
Што је Богу молила, тој му је и умолила!
(народна песма)
Тамо кажу гору јаворову,
И у гори воду Босиљкову,
И код воде Босиљку дјевојку,
Ките кити, подвезице плете:
Свака кита од дуката злата,
Подвезице царева арача;
То се чудо чак до цара чуло,
Посла царе два лака улока:
"Доведите Босиљку дјевојку."
Доведоше Босиљку дјевојку,
Прије цара ријеч говорила:
"Што си, царе, за ме поручио?
"Ја сам сунцу рођена сестрица,
"А мјесецу првобратучеда."
Лијепо је царе даровао:
Дао њојзи дванаест дуката:
"Иди тамо, Босиљка дјевојко,
"Иди сједи, гдје си и сједила."
(Народна песма)
(из Црне Горе)
Извирала студена водица,
На водицу сребрна столица,
На столицу лијепа ђевојка,
Жуте су јој ноге до кољенах,
А злаћане руке до раменах,
Коса јој је кита ибришима.
Оно чудо по свијету пође,
И то зачу паша тиранине,
Па оправи своје двије слуге:
"Ајте, слуге, до воде студене,
"Да видите лијепу ђевојку;
Узећу је за вјерену љубу."
Ондолен се подигоше слуге,
Кад дођоше до воде студене,
Ал' истина, како љуђи кажу,
Па хојдоше, те паши казаше.
Силне свате паша окупио,
Он окупи сватах шест стотинах,
Те отоле хојдош' по ђевојку.
Кад их виђе лијепа ђевојка,
Јесте млада ријеч говорила:
"Фала Богу, чуда великога!
"Да ли је се паша помамио?
"Кога хоће да узме за љубу,
"Да он узме сунчеву сестрицу,
"Мјесечеву првобратучеду,
"Даничину Богом посестриму!"
Па се млада од земље подигла,
И бачила у џепове руке,
Те извади три јабуке златне,
И бачи их небу у висине.
Натаче на сватах шест стотинах,
Ко ће прије уграбит' јабуке;
Но три муње од неба пукоше:
Једна гађа два ђевера млада,
Друга гађа пашу на дорина,
Трећа гађа сватах шест стотинах;
не утече ока за свједока,
Ни да каже, како погибеше!
(Народна песма)
(крај XIV в. - после 1433)
Где, уистину, изненада оде
све светло и красно
што је унутра и напољу?
Где су зборови играча,
где црквена сабирања?
Где саборне светковине
и молитвена обилажења по околини?
Наједанпут све би мрзост запуштења,
све се преобрази,
све се у небиће деде,
све се невољом испуни.
Хумке се разараху и сажижаху.
(крај XIV в. - после 1419)
Каквим ћу речима плачевне песме
венац исплести успомени твојој?
О слаткога звања
весело названа ствари!
Каквог ћу надања весеље
пружити разуму
туговањем претворену природу
и у бистринама сузне воде
лик ридања сагледати?
О ко ће дати
глави мојој воду -
туговања жалост да омијем?
Ко ово гледа
зар се ужаснуо не би
о љубљени,
како и ваздух туговања убрусом
прикрива природу
(око 1380 - после 1468)
Седех и смотрих како теку бескорисно.
Обретох свест моју трому, ум мој одрвењен
и намучену ми душу љуто уништену.
Остави душо сласти, не теци у неизвесно,
да не предухитри те смрт
и да не получиш спасти се.
Лукава недра помрачују душу моју.
Срп изоштрен жети чувства.
И месо трули од мноштва зла мојих.
Очи покри, никако угледати.
Руке и ноге изнемогоше,
крепост не имајући сасвим.
У добро сумњам, у лукаво више.
Као птома, као пас.
Као туђин и пленик бескорисно спавам.
(око 1368 - 1443)
Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.
Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена...
И слушах твоје душе богољубну нарав
и нетелесно анђеоско пребивање.
И оно од нас коначно удаљење.
И веома твоје видети зажелих преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.
Не малу од твојега виђења
мени приплодити корист...
Но због даљњег нам растојања,
и море и гај,
овог ради узрока
немогуће нам је видети светињу ти...
Јер жељење богатства и сујетна слава,
а уједно и сласти не остављају нас,
који су на таласима
у мору овог сујетног живота,
узникнути к светлости чистог и нетелесног
пребивања.
Јер се помрачише душевне очи
муком и метежом који је у свету...
И ово сада
као од сна некојег дубоког пробудивши се
усхтех твоју светлост видети.
(XV век)
1
Жита наша пре српа сатрвши поже,
винограде наше пре каче изгњечи,
и узалуд нам трудови наши...
Сада није нама отворити усне наше.
Стид и поруга међу народима
и одмахивање главама њиховим
јесмо данас и јесмо понижени
по свој земљи грехова ради наших.
2
Покажи, Владичице,
и сада као пре чудеса твоја,
да видевши непријатељи тебе,
надежду нашу, за нас која се бори,
врате се натраг и разиђу се
и погину.
Лукове њихове скруши,
стреле њихове натраг поврати,
пошљи у помоћ нашу
над војницима начелника великог Гаврила...
да сруши свегубително тих сведрску силу.
(средина XV века)
Како горко и болно осироћење
да претрпимо?
Како да претрпимо мрачну ноћ?
Ко да нас заштити, рану тешку,
због твог одласка?
Како крепку зиму
и бурне ветрове
и такве валове да пређемо,
многоценог пристаништа и бисера
лишивши се?
Којим чистим очима
сунце да угледамо
кад се најслађе наше изненада
отсред нас угасило болно
и болно скривено?
Како да погледамо небо,
које горко и тешко бреме
пре времена показа нам
због звезда које се диме?
О звездо горка,
што ово нам навести?
Који мач јавила јеси
да пожње наш живот?
Које болно извешће незнано
од нас навести мама?
Хтели би да смо знали
горак овај знак тадашњег времена
да ради нас јадних би.
И твога творца и нашег саздатеља,
господа Бога.
могли бисмо умолити за непретрпљиво зло,
од кога пострадасмо.
Којим ногама које се не тресу
земљом да идемо?
Која светлост
наша срца и колена уништи
због скривања наше часне
и свештене главе?
Кад си ти умро,
ми како да живимо?
О земљо,
о сунце и ваздух
и остали творенија твари,
што касните?
Дођите с нама усплачите,
с нама узридајте,
с нама тужите тугу вељу,
и неиздржљиво претрпите!
Лепо нам је заиста рећи,
ко да да глави нашој воду
и очима нашим источник суза,
да како ваља нама болно трпљење
љуто да исплачемо.
Недовољне су нам капље даждевне
и речник вода струје
за потребу суза,
чиме да испунимо нама дужну потребу.
Где наш најслађи живот се крије?
Где светлост очију наших која се угаси?
Где од младости све до старости
сила и крепост,
од које се ужасаваше
и којој се дивише
цареви земаљски
и начелници
и кнезови незнабожачки?
(друга половина XV века)
Када се растанемо од моћи живота -
недокучивост је одасвуд
и жал неутешна,
нема исцелитеља,
нема ни ближњих.
Када смо честим уздасима
и сухим захваћени,
када огањ пламени
распаљује унутрашњост и растрзава -
уздахнућеш из дубине срца
и сажалитеља ти нећеш наћи.
Не бацамо се узаман и узалуд,
јер један је пут смрти а не други,
и на све подједнако надолази.
Ми се о овоме не бринемо
и као худо ово сматрамо
у шта ћемо ускоро упасти,
иако не желимо.
И тужно ће ми се позорје
ваистину указати горе.
Очима ћу гледати загробние,
страдалце и до конца доспевше.
Мало тамо проникнућу и умом
и разумећу страшне тајне -
оснажене муке посред душе и тела.
Велико позорје
ваистину бива, браћо.
Помисли, душо, какав чајеш конац,
помисли горчину разлучења мучна,
помисли страх и боловање тадашње,
помисли, устрепти и ужасни се.
Анђела немилостива чекам приспеће,
анђела по мојему злобну живљењу,
анђела не штедишу но мучитеља ми,
анђела огњена, немилосрдна.
Не знам је ли послан да ме узме данас,
не знам да ли то време приближи се већ,
не знам да ли и с оружјем хита,
не знам да ли то јесте ноћ смртна?
Нема тад помоћи од друга и знанца,
нема ни од браће, сродника и чеда,
нема ни од имања добити какве,
нема помагача нити избављача.
Тада ћеш очи жално оборити,
тада неће језик изненада говорити,
тада ће пламен унутра силно обузети,
тада ће силе телесне онемоћати.
Смрт тек наста љута и конац,
смрт и разлучење скупа,
смрт одавде преводница натамо,
смрт у тамној ко ухода ноћи.
Таман будући у таму ме одшиље ада,
тамних тако ја чести ђавола,
тамно узљубих стога анђеле,
таму тамно изабрах, таман сав бих.
Ко за мном да не усплаче, о љубљени,
ко за мном не узрида, о други,
ко за мном да не уздахне слишећи зла ова,
ко за мном да не просузи очекујући ово.
Пређе смрти мртав ваистину ја,
пређе суда савешћу осуђиван,
пређе мука мислима у шкргуту зуба,
пређе конца мучити се знам без краја.
Тако огњена страшим се распаљења,
тако шкргут тај зуба жестосрди чекам,
тако црвљих бојим се шкакљивих дела,
тако спољна тама у станиште мени.
Мене тартар да оплаче и бездан,
мене ада да жали тамно дно,
мене што у њему живети хоћу,
мене таме љубитеља, а не светлости.
Разбоље се Краљевићу Марко
покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
"Ко ли би ми ладак начинио,
"Тај би души мјесто уфатио."
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Мраку ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
"О соколе, сива тицо моја!
"какво сам ти добро учинио,
"Кад си мене воде напојио
"И кад си ми ладак начинио?"
Соко тица одговара Марку:
"Не будали, Краљевићу Марко!
"Кадно бјесмо на Косову бојном,
"Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
"Онда Турци мене уфатише,
"Оба моја крила одсјекоше;
"Ти си мене уфатио, Марко,
"Метнуо ме на јелу зелену,
"Да ме турски коњи не сатару,
"И јуначка меса наранио
"И црвене крви напојио;
"Ту си мени добро учинио."
(Народна песма)
Три ми копја ћераху Радића Вукојевића,
Доброга јунака,
Они ми га ћераху лијепом зеленом планином,
Доброга јунака.
Нигдје ми га, јунака, достигнути не могаху.
Али ми се Радићу худа срећа догодила,
Небогу јунаку:
Коњиц му се попузе по трави по дјетелини.
Паде небог Радићу ничице на црну земљу.
Три га копја бијаху об једноме ударила.
И ш њега ми свукоше до танка бијеле кошуље.
Али ми се Радићу гусаром драго мољаше:
"Немојте ми махраме с бијела лица подизати,
Да ми лице не изгрде сиви орлови и вранови!"
(Народна песма)
(друга половина XVI века)
Радуј се јер ваздух осветли
путовањем чисте и непорочне душе твоје.
Радуј се јер ваздушни, лукави кнезови тамни
далеко побегоше од лица свете ти душе.
Радуј се који духом светим
пресветлу благодат дајеш
вођенима у ово.
Радуј се који радост дајеш
читавог света торжественицима успомене твоје.
(око 1663 - 1706)
И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.
Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:
Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Господе!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!
И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи.
(друга половина XVII в. - почетак XVIII в.)
Речи пророчких оштровидних казивања
што камен распрскавају,
скупљамо као капи из напуњене бездне мора,
и у ову малу књигу,
као у мали кладенац сажимамо.
И могућно није, сами знате,
све море у њ улити
и по ширини пловити корабљем
у студенцу воде будући.
(крај XVII в. - после 1746)
По округлому колу овога света,
којено се ласно окреће,
ваља нам по том колу
опипом ходити.
Опасно ходите,
не како немудри,
него каконо и премудри,
и скупљајући време,
зашто дни су лукави,
зашто ко том
скривају и миру
ловци и адови
на нас, кано на птице,
мреже и склепе.
(1698 - 1748)
Недостојан син јесам,
царице небесна, теби,
по богооткровењу ученика
сина твојега и Бога,
у сунце одевени лик,
украшен чудодејствија сребром
или златом, оденути, и овај,
света овога богатством
мноме начињен венац,
теби
венцем од дванаест звезда овенчаној,
положити на главу.
Но ти која си у свим тварима,
небесним и земним,
моје ка теби и тобом к лику твоме
у чуду овом живоме,
топле вере усрђе и чисте
не презри;
поред свих, од овог света
тебе љубећег, утвари богатих, -
што се за тебе сатворити могу
примити може те и моја.
А домочадци,
овце моје словесне,
од сина твојега у паству дате,
образу твојем верни
припадши христјани,
различним чудодејствима исцељени
до капље крви,
верним молитвама небесни венац славе
да славе ти.
Постој, путниче хришћански,
који можда долазиш,
и погребење учини плачевно.
Овде лежи Београд са својим костима,
погребен у драгоценој пештери,
која је хришћане много стала.
Само што се крвава родих,
умирем бескрвном руком заручника.
Који је мене себи на веки неразрушивог
захтевао злим лукавством,
горим саветом и најневаљалијим -
упада у неоскврњеност чувства или удовство.
Тако и мени јестаством, војинством и
уметношћу
украшену невидиму невесту
издаје за курву и смрти за подсмех.
Но мир мојом ценом купљен јесте,
мир више шкрти неголи мили.
Веро, надо, љубави, мене жртвујеш,
савећање, Београд ратом није рату,
степен несреће захтева несрећно!
И мене кога железо није преломило -
перо обара, ах нокат, ах перо орлово!
Са мном већ ноћ јесте,
и луна мене покрива,
покаткад ћете мене страхом полупепелним
после тражити, но нећете наћи,
почивам у покоју, без крста, без свеће,
и никако. Узжалујте:
Раствори, Бели Граде, двери своје,
и нек поједе вепар чеда твоја!
(XVIII век)
Финикс древо превисоко
на ком појет дивни соко
Верну своју помињући
и у дневе и у ноћи,
Јер не может прегорети
љубви серца одолети.
Која фајда овог света
и живота скорбна лета?
Византије племенита,
у Европи знаменита,
Пошљи мени медецине,
да ми серце не изгине!
Рубинтово славно лице
љубне моје горличице -
Сладост того может сада
утолети горест јада.
Очи чарне, драги камен,
да утоле љути пламен.
Византије, тебе мољу,
исполни ми моју вољу.
Неверности овог света,
где је мирис красна цвета?
Славна цвета финиксова
жели душа соколова.
Источниче слатчајши,
свега света красњејши,
Где усекну сладост твоја,
да не имам ја покоја?
Ах, жалосна сокол птице,
нек не скорби твоје серце!
Бог ће бити у помоћи,
да ћу верна тебе доћи!
Виша је гора од горе,
Највиша Ловћен планина;
У њој је трње и грабље,
У њој су сн'јези и мрази
У свако доба годишта;
Виленски у њој станови,
Свеђ' виле танце изводе;
Јунак ми коња јездаше,
Предрагу срећу искаше;
Виле ми њега виђеше,
Јунака сташе дозиват':
"Овамо свраћај, јуначе!
"Твоја се срећа родила,
"Сунчевом ждраком повила,
"Мјесецом сјајним гојила,
Зв'јездама сјајним росила."
(Народна песма)
Бисерна брада,
Сребрна чаша,
Бисер се рони,
У чашу пада,
Свако га зрно
по дукат ваља,
А с'једа брада
Три б'јела града.
(Народна песма)
Младије љета скоро преходе,
у мени бједном жалости плоде
што безполезно
жизн своју слезно
прекраћавам,
прекраћавам.
Никакву службу, ето, ја нејмам
и срдцем падам к жалостним бједам,
ако учих се
али лиших се
све надежде
све надежде.
Јербо је сада наука пала,
а на мјесто ње богатства стала,
пропало злато,
згажено в блато,
људеј умних,
људеј умних.
Но ја богатства не хоћу знати
баш да без мјеста будем згибати,
здјелал би тако
а не инако
как ћу јавит,
как ћу јавит.
Оженил би се, да женат будем,
но мислим: зашто да ланац узмем
на моју главу?
Јер хоће с' нраву
њену свагдар,
њену свагдар.
Био б' монахом, отрекши с' свјета,
али бојим се что млада љета
лажливе сирене,
љепотне жене,
превариће,
превариће.
Празно у свјету живит овако,
свак скажет лудо за мене тако:
ето, учил се,
к чему годил се
с науком он
с науком он.
Ето наука: богатим бити,
свак мудар таков, и мож јавити
да новцов плоди
дајут с природи
науку свим,
науку свим.
Јавил би с'двору, но има замку,
која чест ловит а не науку
богата добрим
кажет и умним
без Палади,
без Палади.
Пошел би к простим, но и там бједа,
не знајућ окотов, згибну без сљеда,
Палади мјесто
јест тамо пусто
до конца
до конца
Ја само жалост буду имати,
јер нејмам свјета полак гледати,
без служби дому
гдјегод мојему
с науком ја
с науком ја.
(крај XVIII века)
Бледи месец ми не сјаје,
Нит топлоту веће даје
Јарка сунца златни круг.
Све јестество ход окренуло,
Тужно срдце ми увенуло,
Птице поју смутне гласе,
Чувства моја вуку на се.
Нестала ми јест утеха,
Нејма шале нити смеха,
Оном кој се свег одриче.
Трава мени в руци вене,
Радост јест мертва за мене,
Од кад те морам оставити
У тавној ризи тавнити.
Черна ризо, покри тужно,
Од жалости, туге сужно
Срдце које сада вене;
Творцу треба оно дати,
А за бео свет нејмати
Нити мисли нити воље
От данашњег дана боље.
В мрачно место ступа нога,
Дужа мора самог Бога
От сада довек искати.
Неће ризу луча проћи
Неће љубав в очи доћи,
Коју сам за тебе имао.
Нек позната буде теби,
Само док ме тужна себи
Черна земља, наша мати,
Узме јоште покој дати.
Сва ми радост јест у теби,
Ја ћу тужан тужит себи,
Ником другом, ах, довека!
Таман буди, сунчном кругу,
Никад не покажи дугу,
Месец света лишен буди,
Свака птица за њим худи.
Кад последњи дан ми суда
Буде, а ти менер худа
Озари, осветли светом!
Да ми душа видит камо
Ићи ваља и да само
Ах, до драге своје дојде, -
Жизњ вечну с њоме пројде.
Изникла је наранчица
Врхом зелена,
Под њом шједи ђевојчица
Б'јела, румена,
"Божја помоћ, ђевојчице
Б'јела, румена,
Јеси ли ми ђе виђела Кнеза Лазара?" -
"И да сам га ђе виђела,
Не познајем га!" -
"лако ти је упознати
Кнеза Лазара:
На њега је дуг' долама,
Дуга до земље,
На глави му свилен клобук,
Свиле бијеле,
За клобуком паун-перо
Паха до земље!"
(Народна песма)
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
