 |
(1771 - 1849)
Sne, o mirne, vlažne, tavno-mračne noći,
Bolnim snagodavni, blažajši sin!
Tvoja slast nam čini sve da zlo nas mine,
Hoćeš li mi kadgod jadnom ti pomoći?
Život opor bez tebe j u tesnoći;
Serdce ne mož' tužno ni da odumine,
Slovom jednim: nadežda mu ne prosine;
Bez tebe sam jadan, skorban u besnoći.
Sleti, rastri tavna sverhu mene krila;
Daj mi pokoj, snit ot drage mi pokloni:
Snoviđenja teb' u ruku sladka jesu.
Tek u snu mi ljuba naklonjena bila,
Sne, protivno tebi, molim, sve ukloni,
Da na san mi tvoje sile nju donesu.
(1777 - 1837)
Non scholae, sed vitae discendum.
U školi prepravljajte se za svet. Svet vam je more!
Škola teoriju da, a li praktiku svet
Plovit uči teorija, al se plovi po reci,
Izbro lađu il čun, vlastelj budi im jak.
Nek vam istorija vernim saputnikom bude:
Ravan je ljudski rod sebi bio, i jest!
Grigoriju Geršiću
Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t' ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.
Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.
Zar mu ne da Neptun; da il mu s' čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.
Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.
(1779 - 1821)
Sve što vreme na svet daje, i kamen i drevo,
Sve propada u nesito Saturnovo črevo.
Rano, kasno, njegova smo trebišta svi žertva;
Ljuto čadam proročestvo, tu ste i vi mertva.
Iz utrobe svoje stvara on divna i huda;
Kao pauk paučinu časti svoga uda.
Čada svoja on pojeda, da nova preživa;
Tak pučina reke glota, izvore podliva.
Ništa tverda, kad ga nije na nebesa visu:
Ništa tverda, čem se godi čisle v' letopisu.
Preminjuju isti bozi (prilike od ljudi)!
Ini veći, i jezikom inog Boga sudi.
Što je god stalo u bića svoje sušte pleme,
Imalo je neotstupno i mesto i vreme.
Ovo trojstvo vsegda bude; misal svakom lasna,
Inače smo sva vselena - ničto, naga basna.
Što je prošlo, tog za njega više ovde nema;
Uživeno, neužito, sve zabvenjem drema.
Što će biti, to nek Edip kom hoće odgada;
Ja ću rado plod ne znati graduštega sada.
Čado časa nasuštnoga. Saturnov vreže,
I gde stoji, kuda hodi, sedi ili leže,
Nevež sveta, čovek rado izvan sebe živi,
Sve osvoji, sve prikusi, da mu se mir divi.
Cari naši, zemsti bozi, s' ljud'ma drugda lade;
Zemsti bozi? S' bozi valja da o nečem rade.
Čemu lučše podobiti Boga? čeloveku.
To s' i bozi najvoleli u svakome veku.
Zato neka sve čudesno ostave u dvoru,
Pak pod zrakom raba dođu suvim i po moru;
Ne jezici žarki samo kao s burnim virom,
No čitavi ljudi ljudski ko negda k pastirom.
(1780 - 1841)
Vidim nebo otvoreno
i jedan svetli zrak
Koji se spusti ustremljeno
na gust neko oblak;
Koga temnost svetlošću
najedanput rasu,
I ja smotrim s radošću
tihu neku rosu,
Koje kaplje sad biserne
padnu mi u oči,
Ko brilijant lučezarne
da se čisto ukoči!
Svetlost malo rastvori se,
kad al novo čudo
Na oblaku pojavi se
na spram koga ja stado';
Ljubopitno ustanovim
sad ja vzor moj na ovaj,
Kad al cerkov neku vidim
na vozduhu, kao raj;
Koja tiho u svetlosti
na zemlju se pusti,
I iščezne svet nebesni
i oblaci jasni
Ja se na to sad približim
u snu, da ju vidim...
(1783 - 1833)
Jao! Jao! Jao trista puta!
Pala nam je, pala kocka ljuta;
More zala ov'je svet!
Led i vatra, zrak i grom, i voda,
Zveri, zmije, gad od razna roda,
Često vek nam čine klet!
Zlo je mučno sadašnje podneti,
Zlo nas bivše peče u pameti,
Buduće već jede nas.
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.
Jesmo l bez zla koji čas?
Čovek, strava čoveku ah! veća,
Goni pravdu, što je sviju sreća,
Goni mir iz sveta sav.
Vuk ne lomi reč ni veru svoju;
Top i kartač ne privezu k boju
Anakonda, ris i lav.
(oko 1767 - oko 1834)
(Uvod)
Bože mili, čuda velikoga!
kad se šćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit' su radi Turci izjelice,
Al' je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;
I radi su božji ugodnici,
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš'o, valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
Nebom sveci staše vojevati
I prilike različite metati
Viš' Srbije po nebu vedrome;
'Vaku pravu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se vataše,
da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut ne smjedoše.
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš' Srbije po nebu vedrome,
da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut ne smjedoše.
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu,
Usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut ne smjedoše.
A četvrtu vrgoše priliku:
Viš' Srbije na nebu vedrome
Uvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se vata,
A tri puta igra na istoku.
(1791 - 1847)
Srpski junak Veljko Petroviću
Karađorđev preslavni vojvoda
I gospodar negotinska kruga
Smrt na mejdan izazvao samu, -
Najposle se i š njom ogledao.
Smrt ga ista pobjedit ne mogša
Zagrlila š njim se pobratila,
Pak s lavrima i pod oružijem
Kroz grob sami u vječnost sprovela!
(1806 - 1856)
Gle, povijeno leži u kolevci dete majušno.
Štedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odluči mu pomoći ruku,
Propalo dete to je, s njim preimućstvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smeši se dete,
I kad kveči, plače, čuvstva probija svakom.
Ljubov ga čuva, doji: mukom tuđom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu đipa većem.
S reči prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Traži, i menljiva ćud nestašno teži na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ište i dreči,
Viljuška, sveća il nož zabava zla je njemu.
Kriči, joguni s', plače, umiljava se, hoće i neće.
S takvom ćudi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu diže do jučer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema više, ne peče ga jer pomoći nužda,
Sami roditelji dosadan njemu su čir.
Brižno im dane života broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebičnosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mreže druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde čtije, al traži u drugoga samo;
Gdi mu se kaže korist, mrzi za pravdu da zna.
Čudno stvorenje sa malom snagom i željam' ogromnim.
S pedi života merom, težnjom od sebe veći.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabežu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi tražeć -
To je čoveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele traži neba;
Kao sto na licu zemlje sa ružama raste kukuta,
Menljive prsi naše blagosti i gorkost kriju,
Kao što lice zemlje neprestance okreće se krugom,
Vrtlogom strasti čovek nema staništa nigdi.
Mislima gordo diže s' nad životinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, čim nadvišava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama diči se on, sveštenim kapljama čuvstva,
Gdi trpi nevinost, utešni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit može besniti gnjev, suze od jeda teku. -
Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uviđa rđu, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvižde i riču,
Strastima nadvikan ne čuje s' razuma glas.
Tek kad ućuti bura, kad volne s' utalože škodne,
I kad sledstva naših dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prošlost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost počiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreću tuđu trči lekovitim blažiti reč'ma,
Svoje nesreće zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, ništini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, što nauka dade, svojeljupstvu prikuplja veštine,
Koristi, ne sreći nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oči, naresiti prevaru cvećem,
Sprave k ubistvu preče, škode pronaći mnoge,
Željama krila kroit, ugađati raskošu lišem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanište sreće? u vrtlogu viče očajnik,
Razum i nauka blesk služe tek bede saznat.
I što ga napast mori, dvojinom oseća umnik,
I što se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srećnije živi svaki, kog čuvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao što gluva uvom ne smućava groma opasnost,
Kao što zavezanog snom ne straši gibelj bliska:
Kao što slep pred sobom ne uviđa propast strmenka,
Kao što tvrda nesvest bolove trpi lako. -
Srećnije živi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao što besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija čovek na vrtlogu burna života,
Bedom i tugom tražeći predel sreće.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena čami ona u tamnom zabačena uglu,
Porok je s' poprišta slave proteruje plah.
Mesto nje običaj dobrodetelji naličje nosi,
Korisno, ne dobro ceniti traži čovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat uči, otrova čašu pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plačno života igru, plačno ispitujuć put.
I kad krila klonu, sa nadeždom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja više neg' što raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, ređi je oblaka kvar.
I, što vreda ima, lekovit posatje otrov,
I što glupcu žalost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pečalne ciče vesnu očekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne može zatrti on.
Vrlim često delom ushićuje zlikovac čuvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I što hudost čini, nevaljalstvo šara dobrotm;
Čista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazaće s' anđela lice,
Al je na zemlji prestao sušt biti rod čovečij'.
Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!
Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s' napreže čovek večnostima stvarati del,
Al u prsima svak' truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti s' leče jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kuklja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg' basnom slavi se jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i Reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobov'ma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka
Sve, na žemlji što je, meni podleže skoroj.
Dalje, duše, dalje, gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice tam' u more sinje nosi.
Kao bogatca život čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s' bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejući se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s' isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ispod priprečen svaki,
Opet Dunav s' okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. -
Šta s' ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to drevni' Rimljana divno delo,
Njim su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ih nemirne ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik 'usrećiti tvoj tobom narod'
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
'Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene.
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.'
Šta tam' huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena.
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al je čoveka moć protivu prirode mrav.
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na misleni mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron:
Rukama moste pravi, daljinu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva, i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte te misli uzaimno,
I opšte - zlatni setu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta cel? Ah, osveta jedna,
Dekavalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l to predel Dečanskoga negde oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Sašmu je pak slavu vremena izgrizao crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s' ravno vetru.
O ti, koji na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život ko san, dela su večita tek.
Šta? tako brzo? ni tri puna leta
Njegove slave ne potraja zrak
I kao pečurka, u kalu začeta,
Prsnu o gusti tvrda groba mrak.
Krvave ruke (biče nekada ljud'ma)
Mnogi po svetu što sejaše strah,
Skrštene leže na ledenim grud'ma,
Sutra da pređu u trulež i prah.
kakva strahota! sudba sudom stroga,
Što kazni pozno, al praštat ne zna,
Ni da s' pričesti ne daje mu roka,
Nit da se kaje za sva svoja zla;
Već sa krvničkom, teškom dušom kletve
Odlazi na put, strahom obuzet,
Gdi mnoge duše, svirepstva mu žertve
S osvetnim licem trče mu na sret.
Suze i njine podnešene muke
Zmijama ravno trzaju mu grud,
I s piskom ljutom, suve dižuć ruke,
Prate ga k tronu svevišnjem na sud.
Tvrdi, neumolim, gordnik negda holi,
Sad isti puzi kao poslednji crv,
Klečeći drkće, i za milost moli,
Kom sladost bješe prolivati krv.
Gdi mu je sila? ona kruta glava,
Što zlobno bedni popiraše svet?
Pomrknu sjajnost, ode prazna slava,
I pređe strašan, sad je paučni splet.
Prašino svetska, zašto paklu dade
Večno blaženstvo za sujete san?
Smrt tvoja svetu ublažava jade,
Smrt tvoja opšteg veselja je dan.
Vsuje ti suze laskatelji toče.
Čisleći lažno tvoje vrline,
Vsuje i grobne sa natpisa ploče
Traž omanut slabost svetine:
Zlikovca dela iz spomena ljudi
Ne može strti licemera trud,
I čak iz groba povest grešne budi
Strogi da prime po zaslugi sud.
(1807 - 1869)
Grč za grčom ljuto žile kida
U žilama besni jara, krv,
Grud se cepa, i snaga otpada,
Srce čupa nesavladni crv! -
Staza nije životu široka,
Ten još neće prelazit potoka.
Jeza telo neobično kinji,
Vatrom plamti belog čeda kras,
Iznemogla sila ruku sinji,
Nogu bodrost već ubio mraz;
Ne sprema se jošt k odlasku život
Jošt ne pušta ostanak u kivot.
Modrini je ustupila rumen,
Žar očiju progna bledilo,
Ljuta člene osvojila studen -
To seš srca razdire cedilo,
Život kroz cep taj u vozduh prne,
Haron čunić Hadesu obrne.
Badava me severni korablj
Preko sinja ne prenese mora,
Krasotu ti promotrit iz bliza,
I o tom se uveriti javno
Što po svetu glas za tebe kaže.
Arkturska je proterana noćca,
i apijska probijena stena,
Snažno sunce severnog vostoka
Sa srca je magle razgonilo,
I pod teškom čvrsta sina rukom
Prokleštinja ustukla opaka
Te jonijskom zagrozila suncu,
I na nagu gledam ti krasotu,
I ja vidim čim s' postidit mora,
I ja sever učinih ti burni
domovinom da se dičiš njome!
Blagi, koji iz sredine pusta nišat izva
Neisčetne, oko večno ravnog kola, sunca
Vrteći se sisteme, i
Šumni sfera kotrljanje
Udesi ko harmonija umiljati zvuku,
I jestestvo u krasotu zaogrće večnu,
Črez koga je beskonečnost,
Koju večnost deli kaže;
Šta? - Zar tebi snoobrazom obećava biće
Jasnije, o istočniče, koji u meni život
Zaključavaš, i moj razum
Veličestvu učiš višu!
tebe obraz zar večnosti i neprehodime,
U vreme i prostor veštma položeni nestalnim
On zaljuča? - i trajanju
Tvom zar dade antu? -
Gle, kaži mi, zašt teženje za svetlostju većom,
Zašt vispreni duh istine uli nam u grudi,
Derznoveno koji s diže
Nekad k blagu duhu sveta?
Otkuda bi neprestano pitoljubni duh nam
Bio, koji baca sebe u najdublja zdanja
Propasti, i tamo ište
Što mu ovde dano nije?
Predčuvstvuje ti besmrtije, dušo! iz svetlosti
Za svetlost je on sotvoren, a plačevna judol
Jest žilišče, za žrebije
Bolje vešti nesozdane.
kad se sunca, i sisteme igrajući setova,
I božji snop tvorenja preokrene sviju
I iz praha prah posatne,
Preko tvoji razvalina
Preletivši, tih sebe bacićeš u krilo
Beskonečja, besmertije kom na meki grudi
Leži, i prišelca budi
Ot sna krepka, u kom celu
Dugu tavnu noćcu prespa uljuljan ot čuvstvija,
I na koje i veličestvo pozvan, opominje
Na ozbiljnost važna jutra,
Znanje večna bolja bića!
(1810 - 1887)
Zape mi duše jasnija slovesnost.
Od mutne krvi srce utrnulo
Dražest zemnoga bića pređe
Gnusne u obraze crnog pakla.
Poleti uma sveta od Božjeg
Beže. - U tamu misli se zapleću.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niču.
Propasti same, strašne i razvale
Bednika krajnjeg krajnja osećanja
Prate; - ne dadu glasu zemnog
Anđela do uva im dopreti.
Na glavu oblak gusti, magluštine
Otrovni pokrov stere; da višnjeg je
Blistanja zraci ne ozare, -
Duh ne probude na ljubav žizne.
U sredu samog nutrašnjeg života
Čameća volja izdiše. - Na čas se
Pojavi, - al opet na veki
Obamru nadežde krajnja sila.
Padajte žizne strašila u more! -
Bednik vas više ne vidi. Dosta je
Vašeg besnenja. Strmoglav se
Nizvrže duša u večnu tamu.
Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! -
A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.
Morfeja toplu ostavlja postelju,
Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, - viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!
Trenuće jedno nagloj u gibelji
Premnogo znači: - Izbavlja, il gubi. -
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; - sama teži
Čas i u ljuti k predel'ma svojima,
Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. -
Svi čujte! - Svima s' govori: primera
Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.
Čujete l jauk nadežde lišeni
Požarom strašnim? - Žertva je bogatstvo
Nestanka. - Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!
Tko traži blaga dušnosti u čistoj:
Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.
Ponavlja rane svirepa sudina
Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.
Sve strepi, drkće, što sili vremena
Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.
U bedi pravu srca sokrovište
Dobija cenu; - jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.
Ne štedi truda doznati života
Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!
O kad bi smrtni svetu na nravstvenost
Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!
Kakav bi ovaj svet bio lep! - bio
Prijatno k večnoj žizni predverje, -
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.
'Ah nema! nema tog među smrtnima',
Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!
Al neće! neće to dugo trajati. -
Nepravde carstvo mora se srušiti. -
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!
Sveto drvo! Smokovnice stara!
Kakva teška pritisnu te kletva,
Te postade podsmevanju žertva
Sad, kad ti se već i grob otvara!
Nadvisuješ visinom drveće; -
Al na tebi više ploda nema; -
I listak ti svaki čami, drema,
Ko na žegi zaliveno cveće.
O kako smo, pre nekolik' leta,
Gledali te, ko najveću diku!
I bila si; - jer u tvom obliku
Klanjasmo se luči večnog sveta.
Svi mi na te bacasmo poglede,
Bilo mila radi, il od tuge; -
S tvog oblika, ko s šarene duge,
Doznavasmo šta nam dani vrede.
Il nam vele činiti veselje,
Kolo vodit pored rodnih polja; -
Il se plašit gladi i nevolja,
Suze liti na besplodno zelje!
A sad, jadan! niko te ne gledi;
Jer svu te je obuzela tama; -
A po tami sovuljaga sama
Kostreši se, kazuje šta vredi.
Noćnica se tica drži mraka,
U mraku je njena prava vlada,
Pa se čuva, da kako ne strada
Od svetlosti sunčanoga zraka; -
Al tvoja se ne boji ni sveta,
Već i danju na nas oči beči, -
Kostreši se, i iz grla dreči, -
Da se znade njena vlada kleta.
Smokovnice! Smokovnice stara!
Ko te s noćnom tom suklatom združi,
Pa te tako pod starost naruži,
Da ti nema u tom nigde para!
Stresaj avet tu sa svoga granja,
Da ne prođeš zbog njenog neduga,
Kao tvoja jevanđelska druga,
Sačuvaj se poznoga kajanja!
(1813 - 1851)
Snom je čovjek uspavan teškijem,
U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opred'jelit može
Da mu biće u njima ne spada.
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se;
Ah, njegove pr'jevarne nadežde!
On je tada sebe utopio
U sna carstvo tvrđe i mračnije
I na pozor strašnij snoviđenja.
Naše žiznji proljeće je kratko,
Znojno ljeto za njime sleduje,
Smutna jesen i ledena zima;
Dan za danom vjenčaje se tokom.
Svaki našom ponaosob mukom.
Nema dana koji mi želimo,
Nit blaženstva za kojim čeznemo.
Ko će vjetar ludi zauzdati
Ko l pučini zabranit kipjeti
Ko l grančicu želji naznačiti?
O, svevišnji tvorče nepostižni!
U čovjeka iskra bespredjelnog
Uma tvoga ogleda se sv'jetla,
Ka svod jedan od tvoje palate
Što s' ogleda u pučinu našu.
Dan ti svjetlost krune pokazuje,
Noć porfire tvoje tajanstvene,
Neponjatna čudesa divotah.
Tvor ti slaba djela ne postiže,
Samo što se tobom voshićava.
Svemogućstvo svetom tajnom šapti
Samo duši plamena poete.
Sve divote neba i nebesah,
Sve što cvjeta lučam sveštenijem,
Mirovi li al umovi bili,
Sve prelesti smrtne i besmrtne. -
Što je skupa ovo svekoliko,
Do opštega oca poezija?
Zvanije je svešteno poete,
Glas je njegov neba vlijanije,
Luča sv'jetla rukovoditelj mu,
Dijalekt mu veličestvo tvorca.
Pas svakoj svoje breme nosi;
Nove nužde rađu nove sile,
Djeistvija naprežu duhove,
Stjesnenija slamaju gromove;
Udar nađe iskru u kamenu,
Bez njega bi u kam očajala.
Stradanje je krsta dobrodjetelj;
Prekaljena iskušenjem duša
Rani t'jelo ognjem elektrizma,
A nadežda veže dušu s nebom
kako luča sa suncem kapljicu.
Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,
A kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje duša sa tijelom,
U nj ratuje more s bregovima,
U nj ratuje zima i toplina,
U nj ratuju vjetri s vjetrovima,
U nj ratuje živina s živinom,
U nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
U nj ratuju dnevi sa noćima,
U nj ratuju dusi s nebesima,
T'jelo stenje pod silom duševnom,
Koleba se duša u tijelu;
More stenje pod silom nebesnom,
Koleblju se u moru nebesa;
Volna volnu užasno popire,
O brijeg se lome obadvije.
O prokleta zemljo propala se!
Ime ti je strašno i opako.
Ili imah mladoga viteza,
Ugrabiš ga u prvoj mladosti;
Ili imah čojka za čovještvo,
Svakoga mi uze prije roka;
Ili imah kitnoga vijenca
Koji kruni čelo nevjestama,
Požnješ mi ga u cv'jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila!
Istina je, ovo nije drugo
Do gomile kostnih i mramorah
Na kojima mladež samovoljna
Pokazuje toržestvo užasa.
O kosovo, grdno sudilište,
Nasred tebe Sodom zapušio!
Al' je đavo, ali su mađije
(Ispovest Vuka Mandušića)
Al' je đavo, ali su mađije
Ali nešto teže od oboje:
Kad je viđu đe se smije mlada,
Svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
No me đavo jednu večer nagna,
U kolibi noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
Vatra gori nasred sjenokosa,
A ona ti odnekuda dođe,
Ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe;
Tada ona vijenac rasplete,
Pade kosa do niže pojasa;
Poče kosu niz prsa češljati,
A tankijem glasom naricati
Kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
Mila sina Milonjića bana
Koji mi je lanih poginuo
Od Turaka u Dugu krvavu;
Pa se snahi ne dao ostrići:
Žalije mu snahin v'jenac bilo
Nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
Oči gore živje od plamena,
Čelo joj je ljepše od mjeseca, -
I ja plačem ka malo dijete.
Blago Andrij' đe je poginuo,
Divne li ga oči oplakaše,
Divna li ga usta ožališe!
(1816 - 1888)
Stvorenu rajske za radosti plamenih grudi momaka,
Venac za nagrade svim viši letećim u svet,
Suznim te okom sad gledam, o žalosno klonuti cvete!
Dražesti kako ti svet tamni oblači s' u sen.
Oči ti svetle, dva kamena draga, ugasiše s' tužno,
Snežni sa obraza već zore otplovio je zrak.
Dolji po mirisnoj izmeđ bregova t' občarani grudi,
Nežna gdi s' ljubila - ah - venere goluba dva,
Mrkla podlegla sad tama (i sama me pomisao cveli).
Ledenog severa šum slasti saranio je sve.
Strašno se priroda zbog pogaženih zakona sveti,
Nit se povređeni stroj lako povratiti mož'
Cvetu u mladosti tvoje što željno je tražilo t' srce.
Gordo si prezrela ti tražeći cenu u tom.
Obraza plamen na ledenim kipov'ma ladila s' tajne,
Drkćućih usnica slast zalud s' izlivala tim.
Buru uzbunjene krvi i ljubvom raspaljenog srca,
Nikad ne taloži kip, ljubvom već kipeća grud!
(1819 - 1883)
Nedara mojih bašta potrvena
Groznom pustote predelu ravna je,
Cvet neki ako gde i vidim, to je
Žalosna jela, i pelen gorki.
Po sred žalosnih jela i gorkoga
Pelenskog cveća srce mi siroto
Počiva, baštovan i grobar
Tu ono biva u sadu tužnom.
najmanju čim skorb uvidi, abije
Pohiti verno negom je podvići,
I rastenje to pečali
Tol rado raste i skorm se prima!
Vidi l pak radost, ako i najmanju,
to ju čupa i u tamni grob roni,
I nemilim umislom nad njom
Danju i noću bdi, da s' ne digne.
nedara mojih bašta potrvena
Groznom pustote predelu ravna je,
Cvet neki ako gde i vidim, to je
Žalosna jela, i pelen gorki!
(1817 - 1886)
Moćna sudba svemogućom rukom
Smrtnom sakri budućnosti zrak.
Što je bilo, more zaboravka,
Što će biti, gusti krije mrak.
Znič ognjeni vatrenim talasom
Sakriveni obnažava čas;
Šta je kome rođenje donelo,
Šta kom reče prvi zemlje glas,
U ponoći tajne punom miru
U vatrenom viditi je viru.
Sunce sija, ljupke u rosi se kišnog oblaka
Blistaju sveta luče, duga se krasna vije.
Sunce se spusti u tamna razvijenog večera nedra,
Nestaje zraka igre, ljupki se gubi pojas.
Bog jeste na večnom beskrajnosti večan prestolu,
Svetlosti večne luča izvodi sveta život.
Večnoga progoni iz večnog hrama stvorenja,
Bezdana zija propast, bezdušan propada svet.
Otkuda tako, ti mili putniče,
U život ovaj posla l život tebe?
Je li to život, je l to pravo biće?
Kad svet ne vidiš, vidiš li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Kćer mati traži, tu joj vid ne daje!
Zašto si bolje ostavio dane,
Da put nov ovaj svršiš u noći?
Znala je sudba da zora da svane
Nećeš ti, nećeš dočekati moći,
Pa zašto dade, da se kreneš k celi,
Za koju nužno dan ti treba beli?
Il je i mračno matere ti krilo
pristojno želji, koja život traži?
Da l, što se ovde začne, nije bilo?
Da l je gde čovek prije dana naši'?
Je l biće, koje samo sate broji,
Ravno životu, koji sto leta broji?
Kojem je od vas dvojice nepravda:
Tebi što usta nemaš, da s' nasmeješ,
Ni oka, suzom obraz da opereš,
Il starcu, koji muči se i strada,
Međutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, više, leta?
Mora l to biti, da se čovek rodi
Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Može l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je baš nužan život od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?
Eda l, - no idi, ti misli nedraga! -
Eda l, što ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u životu traga,
Niti nadežde, moći bar postati,
Koju imaju sami nezačeti?
O ne, ne da se to ni pomisliti!
Što je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zašto baš to mora biti,
Da zemlja život i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.
Šta može cvetak, koji sčupa ruka
Tek što ga rosa osvežila prva!
Zašto da navek ona duša kuka,
Koja propade ni dužna ni kriva,
Nit može svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!
Zasluga deli po pravdi nagradu:
Čim onaj starac dobi dane svoje?
Bič ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav život jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!
Zbogom, o zbogom, ti mili putniče!
Naći će tebe i otac i mati;
Oni će tebi, ti ćeš njih poznati,
I kad um ćuti, srce jasno viče.
A ti da jesi, da ćeš tamo biti,
Duša nam kaže, i ne da se kriti.
(1821 - 1882)
Il u sjajnoj nekretnoj tišini
Ogledalo ponoćna čudesa,
Ili dahom kom se budi resa
Ljuljalo se u svoj površini,
Il uzavriv sl'jepoj u dubljini
Rastresalo zemlju i nebesa
I osudom nepraštnog udesa
Trud platilo lakomoj svjetini,
Ja sam tebe sveđ ljubio, more,
I smirenim duše zadivljenjem
Gledao ti bezdne i ponore.
Paček želim kada moj čas dođe
U najkrajnjim sv'jetom rastavljenjem
da tvoj talas preko mene prođe.
Šta je život? njeka l'jepa nada
Uživanja božijega svijeta.
Časti, ljubve, slave blagih ljeta,
Koja hoće da te smami mlada.
Šta je život? spomena nerada
Njekog čara, njekog amaneta,
Njekog časa obožanja sveta
Što nijesi kušao nikada.
Šta je život? časovno primirje;
Međ silama boreće prirode,
Cv'jeće zemno, nebesko ljepirje;
Šta je život? ta, odušak ubah
Kojim narav kroz svakakve zgode
Vraća bogu stvoriteljni uzdah.
(1824 - 1853)
Nje više nema - to je bio zvuk
U njen kad ja unišo bijah dom,
Strahovito me dirnuše tad huk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Veselja moga ubi sam on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Tih reči bi ga prelomio plamen.
Duboke noći vladaše tišina, -
Ovako bija onaj sanak moj, -
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj,
I daljnih glasa ču se tad milina,
Umilnija neg' što je slavka poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavnosjajne noći bajni muk.
Tavnina zače begat od ishoda,
U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zahoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dotle ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.
Sve lepše sad čuveni zvuča glas,
I krećati se započeše zvezde,
U dvogubo ih delja njihov kras;
Od sviju dve ja vidih kako jezde
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidih kako s' one gnjezde...
O, bože dragi, prevelika čuda,
Što oko u snu gleda moje svuda!
Sve lepše i lepše zvučala je gudba,
I okolina micaše se sva,
u jedno sve je vukla neka žudba,
Snežano polje dizati se sta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.
Iz snega je izišla vrata slika,
Iz snega zore krasno deve lice,
A ruža hitro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.
Ja vidjeh dragu kao za života
Što je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.
Moje srce bilo je blaženo
Da ne mogah reči govorit,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne mogah se više protiviti,
Ja pohitih ka njojzi hiterno,
Da obuhvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudih, a sanak nestade.
Nebu brzo ja pogledah gore,
kuda je ruka pokazala mile,
nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene njih i sneg i mlade zore,
Da spravi meni opet lice mile:
Nebo vedro, snege i kerove
Vidih samo i moje drugove.
Je l to danak, kad mu vedla nesta?
Je l to sunce, otkad sijat presta?
Što l potmolo tako u me gledi,
tako hladno da mi s' srce ledi?
Je l to vreme što je posustalo,
Što s' ne miče, što l se skoturalo
Kao zmija na mojim prsima?
Al je hladno, uh, al mi je zima!
Kad koračam, je l ovo zemljica
Što l šoboće ko kakva grobnica?
Slušaj, slušaj, je l me kogod zvao?
Ona, ona, - brže, što sam stao?
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadanji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, -
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojem izviru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.
(1830 - 1877)
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Jer zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!
Skriva se zemlja pod pokrov noći
Dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
Da snimim? čuvstva i javnim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek ne otkriva.
U podne, il veče života svog
Potuži svaki na žmlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!
(1832 - 1878)
Ta zar se jedan nado od ljudi?
Jednog je kletva stizala, zar?
Mnoge su teret nosile grudi,
Kletva je, srce, božiji dar.
Ne očajavaj, strpljivo samo
Suđenju svome stupaj u kob!
Budućnost?... Mi je ne gledamo.
Možda spasenja donosi... Grob.
Vi'š kako potok, raskidan, žuri
Kroz hladnu goru, kamen i dol;
Smeje se gromu, prkosi buri,
Pa gorom mirno pronosi bol.
Često nad njime orlovi sami
Okreću tiho lagani let,
Pa tamo gore u višnjoj tami
Preziru davno prezreni svet...
Ne očajavaj, strpljivo samo
Suđenju svome stupaj u kob!
Ta i ja i ti - mi jedno znamo:
Da nam spasenja donosi - grob...
Blizo do neba gora je čarna,
ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna -
Prezro je davno prezreni svet.
Po tamnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s' čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.
Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak...
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.
(1833 - 1904)
Sunce s' rodi, pa zaviri
U ponore mojih grudi;
Užasne se, pa me mane,
Pođe dalje putem svojim.
ja ostanem s jadom mojim
U užasno vel'kom svetu
Sam;
Sunce s' diže, spušta, zađe, -
To se zove dan.
Sve se tiša, sve se miri,
- Svet je kanda sad još širi -
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede, kao da je
Crnja rani moć, -
Gledi na me, ostavlja me, -
to se zove noć.
Probudio s' orkan ljuti,
Iščupao vrtu cvete;
Otud dalje - ko da riče:
Teško tebi, jadni svete!
Podigo se u visinu,
Pa oblake razderao;
Stogodišnjem hrastu reče:
'Eto vidiš, sad si pao!
Traži more, pa ga nađe.
Tresnu, smrvi bele brode;
Pa uzdahnu urnebesno, -
Nasmeja se, - dalje ode.
Grom ga prati, a on leti!
Kuda leti, kud li bega?
Ode crkvi, pa tu sruši
Krst sa hrama božijega.
Što to činiš? - pitali ga,
Kad je klono pa se stišo...
'Ko bi čuo moju tajnu,
Taj bi smesta s uma sišo!'
Što je java tako kivna,
Da ti veru svu potresa!
Otkud sanku sila divna
Da otvori sva nebesa?
Zasijaju zračne staze,
Ka da s' u duž zvezde sjate,
Vidiš svoje kako slaze,
- Same duše - al poznate.
Raj sa zemljom zagrli se
I hladnoća asa toplotom;
One međe rastope se
Među smrti i životom.
Čuješ večnost kako bruji,
Na njenom se suncu zgrevaš;
Kroz dušu ti vera struji
- I ti ne znaš da to snevaš.
Moje nebo, jer je mutno;
Moje sunce, jer je selo;
Moje cveće, gde god koje, -
Jer je tako neveselo.
Moji vrti, moja polja, -
Jer je tako suzna trava;
Moje zvezde, - jer se kriju;
Moje doba, jer svet spava.
Moje staze, jer su puste,-
Kad su moje, idem njima;
Moja gora, - jer se sada
Niko o nju ne otima.
gora strepi na sve strane,
Ka da propast svetu sluti;
samo lišće kašto šane:
Slobodno je uzdahnuti!
Ljubim li te... il' me sanak vara,
Što te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me duša vara
Što se udilj s tobom razgovara;
Ljubim li te... il' me bezum ganja,
nema vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il# ljubavi nije -
Što se grli, to su same zmije;
Ljubim li te... il' me i nema,
Ili tebe, - nas nijedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
nema sunca, ni rose, ni cveta,
Već sve tmina, što je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesina spava -
Moju ljubav u snu izmišljava.
Jedna mis'o, kao munja,
Tako brza, tako sjajna,
Otkide mi s' ispred duše
I postade duši tajna.
Ka da ode uvis gore -
Ne da s' videt oku mome;
Ja osećam bol otkida
I žalim za njome.
Hoćeš mi se ikad vratit,
Da te boje čuvam tade,
Misli moja... ili željo...
Il spomene... šta bijade?
A ona mi kanda šapće
Kroz tišinu blage noći:
'neću ti se nikad vratit -
Ti ćeš k meni doći.'
(1806 - 1891)
Ja u alfi, a alfa u Slovu,
A Slovo u JA, u mom srcu sja.
Osu se nebo zvezdama
I ravno polje ovcama;
Ovcama nema čobana,
Do jedno dete Radoje,
I ono ludo zaspalo;
Budi ga Janja sestrica:
"Ustani gore, Radoje!
Ovce ti za lug zađoše."
"Neka i', sejo, ne mogu;
Veštice su me izele:
majka mi srce vadila,
Strina joj lučem svetlila."
(Narodna pesma)
(1840 - 1866)
Što se duši u snu ne da,
Fantaziju što nam budi,
To na javi um se trudi,
Da razbere i sagleda.
Življa duša življe sniva,
Življi um tek tu likuje
Kad nam hoće da tolkuje,
Što u sebi tama skriva.
Čiji duh nam ozgo snosi,
Što nam dole ovde treba,
Što je duhu kora hleba:
Taj nek s' diči i ponosi!
/ Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Antologija srpskog pesništva /
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
